Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


8 – JOŠ SLIČICA IZ ŽIVOTA I RADA

– Prećutna odluka Organova – Snimam Stanje – Tit Lukrecije Kar – Lični pečat i posetnica - Anegdote o Određenim Gigantima

Tragom Elaborata stigao sam do mesta gde su oni prestajali; dok sam ih ređao, pazio sam da ostane slobodan put kojim Organ obično ide. Ne mora i on stalno da ih gleda, pa da se zamara time, kao da ne postojimo mi drugi, da ga odmenimo!

Onda sam seo na moje mesto u blizini Organovih vrata, za slučaj da mu zatrebam. Povremeno sam sedeo tu, da on ne gubi vreme ako iznenada poželi kontakt sa mnom, i nije mi mnogo smetalo što taj kontakt, izgleda, nije urgentne prirode. Bilo mi je dovoljno što znam da sam mu u svako doba na raspolaganju. Ni dugme za slučaj požara ne radi uvek, nego samo kad treba za požar, i svi se raduju kad ono ne radi nego je samo na raspolaganju, i niko ne smatra da ono gubi vreme, a meni neki zameraju ono isto za šta se jednom običnom dugmetu odaje priznanje!

* * *

Mirno sam sedeo, nevidljiv, na mojoj stoličici iza palme u niši - a fina, velika palma - i tu i tamo sam kroz lišće snimao određene Prizore iz našeg života i rada. Na primer jednog izvršioca kako hrli nekud sa velikim loncem gulaša i pritom se stalno osvrće, i šefa Odseka za opšte poslove koji je, u niši prekoputa moje, obnavljao sa jednom iz Daktilo-biroa određene metodske jedinice iz dela Kurs za spasavanje utopljenika, što je sigurno značilo da i oni neodređeno osećaju nadolazak velikih mora, baš kao i ja što sam to osetio pa anticipirao podmornicu.

A ona vižljasta iz podruma sve to vreme kod Organa u Kabinetu. Sigurno je, putem vlastitog primera, učio da ponire u Materiju. A i treba joj, za slučaj da nije u stanju da se koncentriše na bitno, nego da je sklona raznom misaonom zastranjivanju, na primer u smeru mojih aktivnosti u podrumu. No, to bi bila paranoična misao, a ja takve misli nemam; naučio me doktor A. Mogu samo da imam pomisao na takve misli, tj. može mi pasti na um šta bi mogao da misli neko ko je paranoičan, pa to onda da mi bude smešno... Uostalom, Organ ne može da stekne nikakvu pogrešnu ideju, a naročito ne ideju da sam ja dole od besa nešto lomio pajserom. Tim pre što je to bio kreativan napor, ništa destruktivno, nego je dole uredno isplanirana podmornica od letava. A još nije montirana samo da je niko ne bi prepoznao, pa da nam otkrije privrednu tajnu, pošto je kod nas sve toliko strogo poverljivo da ni sami ne smemo da znamo šta se dešava, iako i dalje moramo samopregorno da radimo upravo na tome.

Zamišljao sam kako talasi zapljuskuju žalove dok Organ izlazi na litice Kabineta... Da, sve mi tako nailazile neke reči morske prirode; mora biti da će stvarno nešto gadno sa tim polarnim kapama... Izađe, dakle, Organ, pa poletno klikne koliko ga grlo nosi: NEKA UĐE F. GROMKI-TMURNI! I onda se iza palme pojavim ja, da mu izložim šta mislim o svemu, i, uopšte, da mu razbijem sivilo jednog običnog dana. Međutim izađoše zajedno Organ i ona sa očima boje različka, što sam podsvesno snimio mojim fotoaparatom. I mnogo mi lepa slika ispala, ali se na njoj video samo list palme, i to mutno.

Čudo jedno koliko je Stvarnost netačna kad je čovek uporedi sa njenom slikom.

Ona ode, a Organ se ćutke vrati u Kabinet. Nije pozvao nikoga da me nađe, znači - nije mu pričala o podrumu. Odmah sam ja osetio da u nju mogu da imam poverenja. To je sigurno nešto na bazi intuicije, koju isto psihički imam, što ja samo grubu materijalnu stranu prezirem, a duh negujem pomoću ličnog asketizma.
 
Pošto iz svega što Organ uradi treba izvući Zaključak, ja sam to i učinio, bazirajući se, kao i uvek, na suvim činjenicama! A: Organ nije rekao baš ništa, što se videlo po njegovom ćutanju. B: To je van sumnje Odluka, kao i svaki njegov potez, i C: ćutanje pokazuje da je Odluka prećutna! Sad je samo ostalo da, putem brižljivog poniranja, otkrijem i koju prećutnu odluku je Organ doneo tom prilikom.

Eto, dakle, kako ni jedan jedini Organov gest, a ni odsutnost gesta, ne promiče kada u problematiku ponire F. Gromki-Tmurni, jedan od naših najeminentnijih Mlađih izvršilaca za obavljanje poslova (na određeno vreme), univerzalni genije, čovek budućnosti, nesalomivi borac na braniku, koji nikad neće pokleknuti u stremljenjima! I u vezi sa takvim likom neki postavljaju pitanje "Ma ko onoga drži?!"
Molim vas, ko mene drži! Takvi bi i za Sokrata, a možda čak i za samog Organa, mogli da pitaju ko ih drži! Sami se držimo, svojim izuzetnim sposobnostima, eto ko nas drži!

* * *

Prećutna odluka Organova morala se, po prirodi stvari, odnositi na sve o čemu ni reč nije rekao, samim tim i na to da ja treba da napravim Monografiju o nama. Obodren njegovom podrškom išao sam dalje po R.O. i snimao određene sličice iz života i rada, na primer jednog iz Pravne službe kako prekoredno srkuće raso u kancelariji šefa za Opšte poslove, pa onda tri člana Upravnog odbora kako iznose određene nitne u plastičnim džakovima i ubacuju ih u nekakav kamion (a stvarno odličan aparat, mnogo mi jasno izašao čak i registarski broj), i još mnogo šta drugo. Buduća monografija zahtevala je ogroman materijal, iz koga se tek posle imalo odabirati ono najsuštastvenije, kao što se iz tone peska ispere tek po koje zlatno zrnce, ali se za početak ipak mora imati ta tona peska, tj. čak i tona peska za nešto služi, baš kao što i određene nitne svakako imaju svrhu u rukama članova Upravnog odbora, mada u to tek treba da se pronikne. Tim pre što su posle unosili zamrznute prednje čereke, svaki u svoja kola, pa sam i tu načinio fotos. Naravno, da ništa ne bi ostajalo nedorečeno, snimao sam i razgovore u R.O. gde god se zateknem, a gledao sam da se zateknem gde god mogu, da bi Monografija bila što bogatija. Zato oni pitaju ko mene tu uopšte drži; oni to povodom brojnih mojih Aktivnosti koje ne razumeju. Ali kod nas u Društvu se neprekidno sprovode najrazličitije aktivnosti, pa i ja stalno sprovodim, kako Društvo tako i ja, uprkos raznima koji su sve činili da me ometaju! A nisam tražio ni sredstva da mi se nadoknade, za filmove i magnetofonske trake, mada mi je na njih mnogo odlazilo, jer sam hteo da sve u diskreciji, a ne da svi znaju da snimam, pa posle da im pokvarim iznenađenje kad vide šta sve imam za našu Monografiju.

* * *

Sve sam radio za opšte dobro, i još u cilju neprekidnog ličnog usavršavanja, a stalno su mi smetali, mada većinom tako što su me slali po taksene marke. Ja ne znam zašto se u Prirodi ne prodaju taksene marke, jer sam oduvek negovao u sebi sklonost da posmatram Prirodu, i da učim od nje, kao M. Prišvin, ili Tit Lukrecije Kar. Ja sam Tita Lukrecija čitao na latinskom, u cilju samoobaveštavanja šta je on tu napisao, pa da znam. Doduše, ne mogu da kažem, možda bi mi sve to bilo još jasnije kad bih razumeo latinski, ali usled neprekidne posvećenosti izučavanju najrazličitijih pitanja nisam imao vremena još i za učenje tog jezika. Međutim, i ovako mi je već od prvog trenutka bilo jasno da je Lukrecijevo delo DE RERUM NATURA jedna od najboljih knjiga koje su ikada posvećene RERUMU; svako razuman reći će vam to isto. Ovo važi i za De Profundis i za De Bello Gallicum, što isto za ta dela znam, ali njih nije napisao Lukrecije, mada to svakako usled prezauzetosti, a inače sigurno bi; ni on, siromah, nije stizao!

* * *

Ali mene se ne šalje u prirodu, nego me drže u radnim prostorijama, gde mi određeni ni kanarinca ne dozvoljavaju da konstituišem, pa tu da zaživi, a ja da, posmatrajući barem kako Priroda kljuca određeno zrnevlje, dođem na kakvu genijalnu ideju, kao što su drugi pronalazili posmatrajući Prirodu, pa tako otkrili, na primer, dinamit, giljotinu, i druge neophodne potrepštine. Nego mi samo kažu da je kanarinac zabranjen Zakonom o Udruženom radu, mada je to koješta. Više mi se tih dana čitalo na jezicima koje ne razumem, tako je čovek bar bezbedan od gluposti, ali ovo sam ipak proverio putem čitanja i, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću, tvrdim da su kanarinci skoro jedino o čemu u tom Zakonu nema pomena… I još mi tvrde da kanarinac prlja prostorije, i da ja budem zahvalan što sam uopšte dobio kancelariju, a ne bih, da nije bilo jedne greške. A zbilja, kada je naša R.O. naručivala poslovnu zgradu, došlo je do neke zabune u narudžbini, pa je izgrađeno nekih sedamdeset kancelarija više, tako da je čak i kafe-kuvarica dobila kancelariju, i onda se radilo na tome da se nađu dodatni ljudi, da se popune još neke prostorije. To, jasno, da se kod nas ne bi sticao kao neki utisak o praznini, nego da se uvidi da je taj neveliki višak prostorija tu samo u cilju našeg budućeg razvoja, koji je istorijski neminovan kao i sve drugo.

* * *

A drugi jesu posmatrali Prirodu i niko im nije smetao! Stvarno bih voleo Njutna da vidim kako, samo da bi trknuo po taksene marke, svaki čas mora da ustaje i napušta jabuku ispod koje je živeo i radio! Ili da ga šalju da meša pekmez u Knjigovodstvu, a on da je asketa kao ja, pa da ga hrana nervira... Mada sam i pod tim uslovima zapazio da pekmez koji se ne meša pućka, pa zna čoveka i da opeče, što je svakako prirodni zakon, samo ga, nažalost, pronašli ranije... Da, nekada su ljudi pronalazili čak i Prirodne zakone. Da nije toga, Priroda uopšte ne bi mogla da funkcioniše! Recimo, Avogadrov zakon toliko je solidan da ga se i danas svuda u svetu pridržavaju, čak i ko ga uopšte ne zna, osim, naravno, kod nas, gde ne mora ako je drugačije određeno posebnim Propisima, i njihovim Izmenama i Dopunama. Ali, u Avogadrovo vreme čovečanstvo još nije u svom razvoju bilo doseglo te neslućene visine, i tu veličanstvenu moć samoodlučivanja.

* * *

Takođe ima sličica iz mog života i rada u R.O., kako sam isplanirao lični pečat. Lepo, sve u krug, piše F. GROMKI-TMURNI, MLAĐI IZVRŠILAC ZA OBAVLJANJE POSLOVA (NA ODREĐENO VREME), a onda još, u koncentričnim krugovima, dodato to isto na svim jezicima Naroda i Narodnosti, jer bih bez toga bio među njima neravnomerno zastupljen, što bi bilo nepravedno prema njima, da ja budem neravnomerno zastupljen. A u sredini na inostranom jeziku da piše F. GROMKY – TMOORNY, za inostrane partnere, da i oni razumeju. Mislio sam to sam da izrežem od gumice za brisanje, ali proizvođači gumica ne misle na to da narodima i narodnostima kraja nema, pa ne prave gumice od jednog metra u prečniku, što je u osnovi podrivačka delatnost, koja im prolazi neprimetno! Zato sam od pečata odustao, a dao sam posetnicu da mi štampaju; kao harmonika se rasklapa, pa sve može da stane. Međutim, pečat mi ipak psihički nedostaje, jer svaki veliki čovek ostavlja svoj pečat čak i na svom vremenu, a ja sam veliki čovek već po definiciji, kako sam gordo objasnio jednome iz Pravne službe, dok sam sagledavao njegov Lik kako kupuje đevrek novcem iz koverta na kome je pisalo Članarina, iz čega se videla svrha članarine, a dao se naslutiti i princip da Članstvo jede preko izabranih predstavnika.

"Po čijoj to definiciji", pita me on, a podmetnuo "Službeni list SFRJ" pod đevrek, da mu tu pada kim, da se ne rasipa, pa posle i to sve pokupio i pojeo.

"Po mojoj", kažem smireno. "Ne čekam ja sve drugi da urade za mene, nego gledam ljude da odmenim, pa sam to sam definisao!" I posle mu u njegovoj kancelariji tako gordo tresnem taksene marke na sto da je sve zveknulo! A zbilja, i Napoleon je bio Car po svojoj ličnoj definiciji, što je kasnije dovelo do vrlo korisnih istorijskih pojava, kao što je Vojvoda od Velingtona, bez kojeg ni Memoara Vojvode od Velingtona ne bi bilo, ako ih je uopšte napisao, što danas više jedno od drugog ne zavisi, usled napretka i u toj oblasti... I tu mi padne na um da bih mogao za Organa da napišem njegove Memoare, da ga rasteretim! Ili bar određene Anegdote o njemu, pa da on ne gubi vreme. Ionako je sve što on kaže Poenta, pa ja samo ispred svake poente treba da dopišem prednji ostatak anegdote kojoj je poenta to što je on rekao.

Silne sam knjige anegdota čitao o određenim Gigantima, a sve su to morali sami, pa čitalac prosto počinje da se pita kad su ti ljudi radili sve ono drugo što im se pripisuje, a ovamo - svaki im trenutak odlazio na Anegdote. A nije to lako, jer treba prvo Uvod anegdote, pa posle jaka Poenta, i još to mora sve spontano, pred prisutnima koji će to pribeležiti za potomstvo. A morali su još da paze da im Poenta ne padne na um kad nikog nema oko njih, jer anegdota propada bez nekog ko će je zabeležiti kako valja. Šta bi bilo od anegdote "Dobar dan, spontano se našali Visoki Gost" da tu nisu bila Prisutna Lica, pripravna da se srdačno nasmeju i zapljeskaju. Zašto se ti ljudi sami time bave, kad to na kraju vodi samo zaključku da nisu radili ništa osim pravljenja materijala za anegdote, eto to mi nije jasno. No, čovek je uopšte velika tajna, kao što je lepo i tačno rekao naš Referent za Zaštitu na radu kad nam je sa drugog sprata ispao kroz prozor.

nazad