NOVINAR  BOJAN LJUBENOVIĆ

KNJIŽEVNI APATRID

Za razliku od onih koji su dva puta bili mitingu, a posle toga uskočili
u funkcionerske fotelje, srpski satiričari nikakvu korist od svog rada nisu imali. Gledajući sa ove distance, ne znam da li treba da budem ponosan na sve to.

Bojan Ljubenović, Rođen 12. avgusta 1972. godine u Beogradu. Po obrazovanju pravnik, po zanimanju novinar. Radi u Skupštini grada Beograda u Službi za informisanje. Oženjen, otac dvoje dece.

Do sada objavio: "Legenda za upućene", antiratne priče (zastupljen) (1992), "Pisma iz Beograda", politički i aforizmi o Beogradu (1998), "Pocepani suncobran", aforizmi za decu (2002), "Beograd, live", aforizmi o Beogradu (2006); "Metafore dr Zorana Đinđića" (2004).

Zastupljen u brojnim antologijama srpske satire (sa i bez svog znanja).
Novinarske tekstove i kolumne objavljivao u velikom broju domaćih dnevnih i periodičnih listova.

Nagrada "Mladi jež", za najboljeg mladog aforističara Jugoslavije, 2000. godine.

* * *

ETNA: Vaš rukopis je specifičan po najmanje dva osnova: aforizmima o Beogradu i aforizmima za decu. Do sada ste dve zbirke "podarili" Beogradu, zbog čega Vas poistovećuju sa čuvenim Duškom Radovićem. Postoji li odgovornost ili možda strah da li ćete opravdati takvo poistovećivanje, postoji li potreba da ga nadmašite?

Ljubenović: Sramota me je da priznam, ali ja sam Duška Radovića počeo da čitam tek na fakultetu. Slučajno mi je dopala ruke jedna njegova knjiga iz ciklusa "Beograde, dobro jutro" i ostao sam zaprepašćen njegovim briljantnim stilom i filozofskim zapažanjima. (I danas sam uveren da je Radović pre svega bio filozof, pa tek onda pisac). Naterao sam sebe da prestanem da čitam tu knjigu i prokušam da nešto slično i sam napišem. To je bilo vreme divljih devedesetih i pomislio sam da se o takvom Beogradu ima štošta kazati. Moji prvi zapisi, kasnije pretočeni u knjigu "Pisma iz Beograda" nastali su za samo nekoliko meseci. Rukopis je potom igrom slučaja dospeo do Aleksandra Baljka, koji me je pozvao i rekao "Dečko, napisao si knjigu. Gde si se do sada krio?". Tako je počela moja "književna karijera". Od te 1998. godine kritičari počinju da me upoređuju sa Duškom Radovićem, ali ja nikada na takva poređenja nisam sasvim pristao, mislim da je nevaspitano tek tako stati rame uz rame sa takvim velikanom kakav je bio Duško.

ETNA: Na takva poređenja, po svemu sudeći, ne možete da utičete, jer Vas i ona dalje prate. Ne čini li to na čast mladom autoru?

Ljubenović: Ja to razumem, jer je stil zaista sličan. Međutim, to ne umanjuje moju nelagodu. Ipak, bio sam veoma počastvovan kada su me iz Studija B pozvali da pročitam nekoliko svojih aforizama prilikom postavljanja biste Duška Radovića ispred ulaza u Beograđanku. Igrom slučaja, danas i sam radim u toj zgradi. Prijatelji mi kažu da će možda jednoga dana i moja bista stajati pored Duškove, a ja odgovaram da se to jedino može desiti ako skočim sa 17. sprata, gde mi je kancelarija!

Uzgred, čitav njegov opus pročitao sam tek pre neku godinu, nekoliko dana pre nego što sam u štampu predao rukopis "Beograd, live". Ispostavilo se da je dobro što sam to uradio, jer sam utvrdio da imamo čak tri istovetna aforizma! Ne bi me oprali ni Dunav, ni Sava!

ETNA: Ako već postoje stilske i tematske sličnosti i zajednička ljubav - Beograd, postoje li razlike, gde prestaje Duško Radović a počinje Bojan Ljubenović?

Ljubenović: Mislim da je Duško imao više sreće od mene, jer je živeo u jednom mirnijem i srećnijem Beogradu. On je Beogradu i Beograđanima mogao mnogo više da tepa od mene, koji živim u ne baš tako slavno doba. Zbog toga su moji aforizmi oporiji od njegovih, ali nisam ja kriv što nam se Beograd iskvario. Međutim, ima aforizama gde i sam preterujem sa "podilaženju" Beogradu, ali tako je to kad nekoga volite, teško vam je da budete objektivni.

Ono što je interesantno sa aforizmima o Beogradu, jeste to što mnogo ljudi uopšte nije sigurno jesu li to aforizmi ili ne. Nekoliko puta sam ušao u uži izbor za neke nagrade, ali se uvek našao neki član žirija koji bi rekao da to i nije pravi satirični aforizam, već kratka proza! Pomislio sam onda da konkurišem na neki konkurs za najbolju prozu, ali bi se i tu verovatno našao neko ko bi rekao da to nisu priče već aforizmi. Izgleda da ja u književnom svetu već dugo nikome ne pripadam. Književni apatrid, može se reći. Zato svoje radove odavno nigde i ne šaljem.

ETNA: Malo je autora koji pišu aforizme za decu (i tu podsećate na Radovića), svega je nekoliko knjiga objavljeno. Kolika je "muka" pisati takve aforizme, i kakva je razlika između dečjih aforizama i aforizama za decu, jer mnogi između njih stavljaju znak jednakosti?

Ljubenović: Ne mogu da se otmem utisku da su dečji aforizmi veštačka tvorevina. Ja sam počeo da ih pišem, jer sam bio iznerviran time što je većina tih aforizama bila užasno loša. U podnaslovu moje knjige "Pocepani suncobran" stoji "Aforizmi o deci za odrasle i obrnuto" i mislim da je to najbliže istini. Izraz dečji aforizmi je neprecizan, jer bi to značilo da su ih pisala deca, a nažalost nisu. "Pocepani suncobran" je objavljen pre pet godina i nedavno sam tu knjigu ponovo čitao. Mislim da je sedamdeset odsto aforizama u njoj O.K., ali sam negde i ja "fulao". U to vreme nisam imao decu, pa je možda i to razlog. Mislim da bih danas, kada imam dvoje dece, možda pisao i bolje, ali se ne usuđujem. Pisanje aforizama o deci je veoma naporno i odgovorno. Zato apelujem na pojedine kolege, da se ne igraju time!

ETNA: Satiričnom aforizmu posvetili ste znatno manje prostora, zbog čega?

Ljubenović:  Tačno je da sam objavio nešto manje klasičnih, političkih aforizama. To je zato što smatram da njih na našoj satiričnoj sceni ima sasvim dovoljno. Teme naših aforizama uvek su slične: policija, vođa, izbori, rat, Kosovo, siromaštvo... Na svaku od ovih tema napisano je na desetina odličnih aforizama. I sada ja treba da napišem još jedan, i to u društvu Baljka, Simića, Čotrića, Mihajlovića, Beštića, Jovanovića, Nestorovića… koji već imaju sjajna ostvarenja. Prosto ne volim previše te varijacije na temu, težim da budem malo drugačiji. Oni koji prate satiru znaju da sam objavio i dosta satiričnih priča u kojima sam o našim političarima rekao šta sam imao. U prvoj knjizi "Pisma iz Beograda" imam nekoliko solidnih političkih aforizama, kasnije sam objavio još nekoliko desetina, i sada u rukopisu imam stotinak, za koje mislim da vrede. Ipak, mislim da je rano za novu knjigu aforizama. Kada jedan Baljak, koji ih je napisao nekoliko hiljada, ima samo tri ili četiri objavljene knjige, mogu i ja da sačekam. Inače, mislim da se neki aforističari olako odlučuju da objave knjigu.

ETNA: Jednom ste napravili turneju po beogradskim knjižarama u potrazi za knjigama aforizama i bili iznenađeni činjenicom da ih nema, ili da su i one malobrojne zaturene negde u magaci- nima pa ih ni prodavci nisu mogli pro- naći. Kako to tumačite?

Ljubenović: Već godinama tvrdim da je satira bolji, ako ne i najbolji deo srpske književnosti. Zbog toga mi je strašno krivo što naši satiričari i nji- hove knjige nemaju bolji status u na- šem društvu. Posebno mi je nevero- vatno da i pored tolike godišnje pro- dukcije, satiričnih knjiga skoro da i ne- ma u izlozima naših knjižara. Kada na Sajmu knjiga ugledam neku od onih "ružičastih spisateljica" kako čitaocima potpisuju svoje knjige želudac mi se okrene! Jednom sam eksperimenta radi krenuo od Terazija do kraja Knez Mihailove, ušao u svaku knjižaru i od prodavaca tražio da mi pokažu bilo koju knjigu aforizama. Rezultat je bio pora- žavajući, sem jedne stare Lazićeve, Baljkove i svoje knjige (velika je mis- terija kako je ona tu dospela), nisam našao ništa drugo! U svom ne znanju prodavci su mi nudili zbirke viceva, la- tinskih citata, mudrih izreka… Kada ta- ko nešto doživite čini vam se da ništa nema smisla.

ETNA: Šta mislite da je potrebno ura- diti da se takav odnos, ili je možda bolje reći trend, promeni?

Ljubenović: Jedan satiričar nedavno reče: "Ljudi, pa mi svoje knjige pokla- njamo kolegama i prijateljima, dakle onima koji bi ih i onako kupili, a prodajemo onima koji ne žele da ih kupe!" To je samo jedna od grešaka koju pravimo. Znate, i kada zasadite ljubičicu u saksiju potrebno je zalivati je, negovati, đubriti da bi procevetala. Slično je i sa knjigom. Mnogi aforističari misle da je dovoljno samo napisati dobru knjigu, nažalost to nije tačno. Oko knjige se morate mnogo više truditi, dosađivati izdavačima, organizovati promocije, kontaktirati sa medijima, dodvoravati se sponzorima, ucenjivati knjižare. U uređenim društvima to nije posao pisca, ali kod nas pisac mora i to da radi. I to ne radi sebe, već radi knjige. Kod nas se većina pisaca zadovolji time da objavi knjigu u 500 primeraka i podeli je rodbini i komšijama. Kad je reč o lošoj knjizi to i nije loše, ali kada je knjiga dobra, to je grehota!

ETNA: Kako rekoste, u uređenim društvima to nije posao pisca, ali ovde nažalost važe neka druga pravila. Šta bi prozvani i pozvani autori "Beogradskog aforističarskog kruga" mogli ili trebalo da urade?

Ljubenović: Nažalost, mislim da je BAK svoju veliku šansu propustio. Da smo se tokom devedesetih registrovali i kao i sve druge nevladine organizacije "nakačili" na neki od fondova koji su podržavali antirežimske medije, danas bismo imali svoje prostorije, biblioteku, info centar (putem koga bismo saznavali kada neki kolega objavi knjigu i gde ima promociju na primer), knjige bi nam se više prevodile na strane jezike, ustanovili bismo svoju književnu nagradu, imali bolji tretman u medijima, jednom rečju "Beogradski aforističarski krug" bi satiričarima omogućio lakše uslove za rad.

Omutaveo sam objašnjavajući to kolegama satiričarima, ali sem načelnog dogovora nismo otišli dalje. Umesto svega toga, danas imamo izdavače koji nam nude da nam na laseru odštampaju 10 ili 15 primeraka knjige, naravno za naše pare. Sada vidim da je malo oživela Satirična sekcija Udruženja književnika Srbije i drago mi je zbog toga, možda će oni uspeti da urade nešto više.

ETNA: Sa druge strane, zajedno sa Mirjanom Rašić i Slađanom Maksimović, priredili ste "Metafore dr Zorana Đinđića", zbirku njegovih najzanimljivihih citata, na osnovu uvida u 4.000 tekstova iz štampe, 100 audio i mnogih video zapisa, što je, reklo bi se, popriličan posao. S obzirom na to da su satiričari, po prirodi posla, na suprotnoj strani političkog tasa, da li su motivi da se upustite u toliki posao lične prirode ili je zbirka nastala u sklopu nekog drugog projekta?

Ljubenović: Knjiga "Metafore dr Zorana Đinđića" nastala je odmah posle atentata. Jednostavno smo osetili da nešto treba učiniti, da ne smemo dozvoliti da to tek tako prođe. Prikupili smo najupečatljivije Đinđićeve izjave izrečene njegovim prepoznatljivi metaforičnim jezikom i objavili je bez ičije pomoći. Prema izvoru "Večernjih novosti" i sajta knjižara.com "Metafore dr Zorana Đinđića" je 2004. godine bila treća najtraženija knjiga u zemlji. Kažem, najtraženija, a ne najprodavanija, jer mi u izdavaštvu nismo imali nikakvog iskustva. Satiričari su po prirodi stvari zaista uvek protiv vlasti, ali je objavljivanje ove knjige bio protest protiv ludila, a to je u tom trenutku bilo preče.

ETNA: Kako je to biti satiričar a raditi u Skupštini grada, dakle u državnom organu?

Ljubenović:  Ne baš uvek ugodno, pogotovu za nekoga ko piše aforizme o Beogradu. Kada sam prošle godine objavio "Beograd, live", neki gradski funkcioneri nisu imali puno razumevanja za moje kritike. Neke kolege su mi čak savetovale da ne sečem granu na kojoj sedim. Međutim, moram da priznam da je sve to bilo "luk i voda" naspram situacije u kojoj smo bili tokom devedesetih. Aforističari su u to vreme pod punim imenom i prezimenom kritikovali režim i mnogo rizikovali. Za razliku od onih koji su dva puta bili mitingu, a posle toga uskočili u funkcionerske fotelje, srpski satiričari nikakvu korist od svog rada nisu imali. Gledajući sa ove distance, ne znam da li treba da budem ponosan na sve to.

ETNA: Vaše angažovanje na raznim poljima, od pisanja do humanitarnog rada, može se svesti pod jednu reč: protest, ali u onom najtoplijem i najdobronamernijem značenju. Šta je potrebno učiniti da bi se pokrenula svest o kulturi življenja, ili treba da se pomirimo sa činjenicom da se sve svodi na donkihotovsku borbu pojedinaca, sa trenutnim i kratkotrajnim efektima?

Ljubenović: Mislim da je veoma važno da i pored svih ograničenja o kojima sam govorio satiričari nastave da pišu. Uveren sam da je društvu kakvo je naše satira neophodna kao hleb nasušni. I tokom Miloševićeve ere, ali i danas se pokazuje da se moćnici jedino plaše podsmeha. Sa svim drugim mogu da se izbore, nekoga potkupe, nekoga prebiju, ali sa onima koji im se samo smeju ne znaju šta će.

Pogledajte koliku su pažnju izazvali strip u "Blicu" ili "Retrovizor" Ljubomira Živkova na B92. Mi polako postajemo društvo u kome glavnu reč vodi nekoliko velikih koorporacija, pa će nam biti potrebno mnogo Majkl Murova da bismo iole ostali normalni. Mislim da tu ulogu ponovo treba da preuzmu srpski satiričari. Guzonje jednostavno moraju znati da im neko duva za vratom!

ETNA: Šta trenutno radite, možemo li najaviti neku novu knjigu ili projekat? Kakvi su vam dalji planovi?

Ljubenović: Nemam neke epohalne planove. S vremena na vreme zabeležim po koji aforizam i objavim ga na sajtu bgdnovine.com ili u Etni. Radim na svom prvom satiričnom romanu, ali mu se kraj još ne vidi. Imam nekoliko prijatelja sa posla sa kojima s vremena na vreme kroz "Evropski pokret prijateljstva" uradim neki koristan projekat i to je uglavnom to. Voleo bih da objavim drugo, dopunjeno izdanje knjige aforizama za decu "Pocepani suncobran", ali samo ako budem našao nekog ozbiljnog izdavača kakav je na primer "Kreativni centar".

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Ljubenović: Ne dozvolite da vas lažu.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić