DRAGAN GRBIĆ INŽENJER INFORMATIKE

SUŠTINSKA FORMA

Nemojte pokušavati da razumete Internet da biste ga koristili.
Umesto toga, nađite svoju ličnu paradigmu primenljivosti tog medija;
to će biti dovoljno.

Dragan Grbić, rođen 1965. u Kikindi, gde i danas živi. Po struci inženjer informatike, po zanimanju nezavisni konsultant u oblasti informacionih sistema; specijalista za Microsoft Office, o kome već 13 godina aktivno piše u stručnim časopisima. Učestvovao u projektima lokalizacije operativnog sistema Windows XP i sistema Microsoft Office 2003 i Microsoft Office 2007 na srpski jezik. Višestruko profesionalno vezan za Internet: osim što mu je to osnovni resurs za komunikaciju, zahvaljujući čemu već desetak godina radi od kuće, održava i mašine koje pogone neke sadržaje na Internetu. Ono malo slobodnog vremena koje ima koristi da upražnjava svoje sklonosti ka muzici, digitalnoj fotografiji i permanentnom obrazovanju. Kaže da ga svrbe prsti da piše, ali se plaši sopstvene skribomanije, jer je teško obuzdava.

Motivisan dvema zvezdama: živi u braku sa ženom svog života; otac petnaesto- godišnje devojke zbog koje zvone telefoni u sitne sate.

Poštovalac satire i, posebno, aforizma; Etnu prati od nastajanja. Dobar deo "krivice" za sklonost ka tim kapljicama istine snosi i voditelj ovog intervjua. Uostalom, ona je najodgovornija što su objavljena oba aforizma koje je njen sagovornik napisao.

* * *

ETNA: Kako jedan programer, informatičar, vidi razvoj Interneta kod nas - jesmo li uhvatili korak ili zaostajemo za svetom?

Grbić: Nisam programer, ima već mnogo godina da ne jedem taj gorki hleb. Ponekad mi je teško da objasnim čime se ja to, zapravo, bavim. Iako ne postoji stroga paralela, najlakše je slikovito: zamislite razliku između arhitekte i zidara; razlika između mog i posla programera je sasvim slična. Doduše, ovaj arhitekta pred vama se ne libi da ponekad zameša malter.

Nije fer da odmah na početku počnemo sa najtežim pitanjem, ali hajde da pokušam da uporedim Internet u svetu i u Srbiji. Naime, pitanje je teško zato što ga je potrebno raslojiti u najmanje tri ravni: tehnički uslovi, paradigma primene i praksa.

Internet, u današnjem smislu reči, kasnio je sa dolaskom u naše krajeve dobrim delom i zbog sticaja okolnosti. Kada se desila "eksplozija Weba" početkom devedesetih, ovde su se dešavale stvari kojih se dobro sećamo, ali ne želimo da ih pominjemo. Onda je došla faza stihijske, konzumentske primene Interneta, gde je dominiralo zadovoljenje potreba kućnih korisnika; čak su i rešenja za firme bila takva. Spora veza putem telefonskih linija, visoke cene pretplate i povezivanja, kukavna infrastruktura. Baš u to vreme, razvijeni svet je počeo da napušta telefonsko povezivanje i da prelazi na neke oblike stalne veze. Kada su kod nas počele da se prodaju digitalne telefonske veze (ISDN), koje su malčice pojednostavile pristup Internetu, ali bez realnog napretka, razvijeni svet je zvanično prestao da razvija tu tehnologiju. Kada je kod nas počelo sa kablovskim Internetom i ADSL povezivanjem, ekonomski razvijeni svet je već ušao u drugu generaciju integrisane komunikacije: telefon, televizija, Internet, daljinsko očitavanje vodomera i strujomera – sve na istom optičkom kablu koji ulazi u domove. Ta tehnologija se upravo testira kod nas. Nadam se da će biti uvedena pre nego što je svet napusti i pređe na nešto sledeće.

Ali, sve je to pusta tehnika; i hajde da kažemo, zarad ovog razgovora, da nije toliko bitna. Glavni motivator primene neke tehnologije je ekonomija. Primena Interneta u globalnom poslovanju je danas enormno razvijena, što se ne bi moglo reći i za naše podneblje. Istina, ima sjajnih primera, ali su oni još uvek izuzeci, ako gledamo ukupnu sliku. Najbolji primer ovde daju banke, jer su sklone pragmatičnoj računici: otvaranjem virtuelnog šaltera na Internetu, jedna banka stvara efekat rada ogromne filijale koja radi neprekidno i u kojoj nema redova, pogotovo nema namrgođenih tetkica iza stakla; svima lepo. Upravo pre pola sata, platio sam telefonski račun sedeći u svojoj fotelji i pijuckajući kafu. Međutim, to za mene nije dovoljno, jer znam da "tamo negde u svetu" mogu čak i lazanju da naručim preko Interneta; nije meni do te lazanje, nego do šanse da je naručim. Danas mogu posredstvom Interneta da naručim knjigu iz neke od agilnijih domaćih knjižara, ali moram da odem u poštu da bih je platio prilikom prijema paketa; to znači da mi je lakše da odem pravo u knjižaru. Ukratko, paradigma Interneta kod nas je i dalje dominantno pasivna, što ja kao inženjer informacionih tehnologija doživljavam kao poražavajuću činjenicu. Analiza svih razloga takvog stanja bi bila previše za ovu priču.

Sasvim slična stvar je i sa praksom: onog časa kad shvati uporednu prednost korišćenja Interneta u svojoj aktivnosti, preduzimljivi korisnik će se okrenuti takvom načinu. Međutim, to kod nas i dalje biva sporadično, predmet inicijative pojedinaca. Za to vreme nekakve ustanove pričaju li, pričaju o informatičkom društvu, koristeći isključivo kondicional kao glagolski oblik. Te slatkorečive pamflete slušam i čitam od 2000. godine i već mi se smučilo. Prijatelj koji živi u Americi mi priča kako su njegova deca morala da šalju svoje školske zadatke profesoru putem e-pošte. Zauzvrat, profesor je morao da odgovori na svaki upit svog učenika poslat e-poštom. I kod nas postoje slični primeri permanentnog kontakta između profesora i studenta, ali – to su i dalje samo primeri. Video sam samo jedan informator za buduće studente u kome se naglašava ovaj vid komunikacije. Pogodićete: to je privatni fakultet informatike. Racionalno gledajući na ovaj primer, kod nas i ne može drugačije, jer bi obaveza takve komunikacije izazvala diskriminaciju siromašnijih studenata. A ovde nema načina da student dobije računar na revers; krediti za đake i studente nisu baš tako povoljni kao što piše u reklamama za prodaju računara. I sad, koji god primer iz prakse da pomenem, pojaviće se nekakvi pro et contra argumenti, umesto da ti primeri budu banalno podrazumevani, poput telefona u kući i kancelariji ili bojlera sa toplom vodom u kupatilu.

Cena intenzivnog korišćenja Interneta u kući ovde košta desetinu prosečne plate, a čak je i u apsolutnom iznosu daleko skuplje nego u Evropskoj uniji; da i ne pominjem odnose zarada. I da malo podignem pritisak čitaocima: šta mislite, kada će se cena stalne veze ka Internetu u kući smatrati standardnim delom potrošačke korpe u Srbiji? U tom svetlu, neke ozbiljnije teme postaju izlišne za raspravu. Pomenuću samo jedan takav primer: nepostojanje podzakonske regulative koja bi Vama omogućila da prodajete svoje knjige u sopstvenoj e-prodavnici na Internetu.

Kao zaključak, da pokušam da objedinim ovo u najkraći odgovor: da, u primeni Interneta zaostajemo za svetom, u svakom pogledu. Institucije države ne pomažu previše, ponekad deluje kao da odmažu. Mada, ne mogu da grešim dušu, izgleda da se nešto mrda na planu infrastrukture. Ali, kad posmatramo Internet kao tehnički resurs, jer odatle počinje, ne zaboravimo da se u tehničkim sistemima meri samo rezultat, a ne i dobra namera. Paradigma i praksa dolaze tek posle toga. Zato i nije čudo da stalno zaostajemo za oko pet godina, što je ravno celoj generaciji tehnoloških rešenja.

ETNA: Mnogima je IT velika nepoznanica. Postoji strah od "novotarija" čak i kada shvataju značaj informacione tehnologije. Može li se kompjuter staviti u istu ravan sa ostalim aparatima i mašinama bez kojih je savremen život gotovo nezamisliv?

Grbić: Informatika je veoma stresno zanimanje, najčešće upravo zbog nerazumevanja korisnika šta ta tehnika doprinosi u poslovanju, komunikaciji i, uopšte, u slici životnog standarda. Najstrašniji tok razgovora koji mogu da doživim kada razgovaram sa nekim direktorom o poslu sadrži rečenicu "A, da: ti KOMPUJTERI, to je BUDUĆNOST"... Moram da priznam da se proredilo, ali ovo sam poslednji put doživeo pre dve godine; ne pre dvanaest, nego dve. Zaboga, pa nemam ja vremena da objašnjavam takvim ljudima da nisam došao da propovedam nekakvu svetlu budućnost, nego da rešavam notorne i sadašnje tehničke probleme. Treba li da naglasim da takva izjava odmah vodi kraju neuspešnih pregovora o poslu?

Ovo je samo jedan, prilično ekstreman primer straha od novog. To je strah od nepoznanice, ali ne u smislu animalnog straha od ulaska u mračnu i neistraženu pećinu. Reč je o strahu kao socijalnoj kategoriji: ne želim da ispadnem glup u društvu; ne želim da iko primeti da ne znam engleski; ne želim da pitam, jer će ispasti da ne znam. A gde ste vi videli Balkanca koji želi da prizna da nešto ne zna? Onda se pojavi neki "posebno obavešten" koji počne da priča o zračenju iz monitora. Pokušam li da mu objasnim da ga više deset puta više ozrači televizor sa dva metra rastojanja i stotinu puta više mobilni telefon prislonjen na uvo, taj obično kreće u kafanske tehnike odvraćanja pažnje i zamene teza... Od svih izgovora i grotesknih primera za koje znam mogla bi se napraviti antologija gluposti solidnog obima.

Dabome, sve su to iracionalni i u stvarnosti neutemeljeni strahovi. Proći će cela generacija dok ne preovladaju oni koji su odrasli u svetu u kome su mobilni telefoni i računari isto što su našoj generaciji bile veš mašine i električni štednjaci – sprave koje celishodno koristimo u svakodnevnom životu. U redu, primena računara zahteva neko učenje, prilagođavanje i, najvažnije od svega, dostizanje tačke u kojoj konačno shvatamo da sprava služi nama, a ne mi njoj. Ali – da li se ove faze prihvatanja imalo razlikuju od prihvatanja automobila? Potrebno je mnogo manje učenja, truda, navike i novca da biste koristili računar nego automobil; ne treba vam ni dozvola poput vozačke. Mnoge koji se plaše da krenu u svakodnevnu primenu računara pitam zašto se ne plaše da voze. Predlažem im da prođu kroz iste faze koje su prošli da bi došli do vozačke dozvole i svog automobila: savladavanje terminologije (saobraćajni propisi), uvežbavanje postupaka (sticanje rutine u vožnji) i da ne navodim dalje. Da i ne pominjem koliko je vožnja potencijalno opasna rabota, dok primena računara nije.

Do nedavno, postojao je i jedan tvrd argument onih koji se brane od primene računara: nepoznavanje engleskog kao nužnog jezika za interakciju tokom rada. Pade i taj izgovor: računari su "progovorili" srpski; ta priča je zaokružena pre više od tri godine, a napreduje u obimu i kvalitetu svakim danom.

I na kraju, ti KOMPUJTERI jesu budućnost, kao što su sadašnjost, a za neke od nas i dobar deo prošlosti. Preostaje da razumemo da računar nije nikakvo čudo, niti ga treba tako doživljavati. Reč je o tehničkoj spravi uz čiju pomoć možemo lakše postići neke ciljeve koje bismo nekako dostizali i da nije njih. Udobnost i efikasnost su proste posledice te tehnologije, ali takođe nisu nikakva čuda. Ovaj razgovor smo mogli da vodimo i na papiru, šaljući jedno drugom pisma običnom poštom. Ali, ja zaista više ne znam koliko košta markica koja se lepi na koverat. Znam samo da ovom tekstu treba tri sekunde da pređe sa mog računara u Vaše poštansko sanduče, isto toliko da iz njega dospe na Vaš računar, kao i da će se to sigurno desiti. I to je sve što me zanima.

ETNA: Šta znači "biti" na internetu: značaj za pojedince, firme, organizacije, ali i za one koji imaju neki hobi, specifična interesovanja koja žele da podele sa drugima?

Grbić: O slici primene Interneta, nešto sam već rekao u pokušaju da odgovorim na ono teško pitanje o odnosu između sveta i nas. Međutim, da malo smirimo duhove: zaostajući za svetom, ne znači da smo baš sasvim uskraćeni za mnoge dobiti.

Kad sam 1996. godine počeo da koristim Internet, već sam bio dugogodišnji korisnik Sezama, sistema za modemske komunikacije poluzatvorenog tipa, pa sam dobro znao šta znači biti svakodnevno suočen sa velikom količinom informacija. Početni šok ipak nije izostao: naprasno suočavanje sa praktično neograničenim izvorištem nije bilo lako pojmiti u prvom času. Istina, valja razviti veštinu izdvajanja korisnog od beskorisnog, a postavlja se i pitanje verodostojnosti neke informacije. To, međutim, više ne čini Internet karakterističnim: danas je tako i sa svim ostalim medijima. Postoji, ipak, najmanje jedna razlika: to je prilika da uzvratim. Kao što mogu da primam informacije, ravnopravno mogu i da ih plasiram. Ovo se može pojmiti kao humanistička strana Interneta: prilika da suočim svoje mišljenje sa bilo čijim u mnogome prevazilazi većinu drugih demokratskih principa slobode izražavanja.

Upravo negde u vreme tih mojih početaka na Internetu, a gotovo odmah sam počeo da se njime bavim i u profesionalnoj ravni, pročitao sam jedan zanimljiv esej Noama Čomskog; naravno, to sam našao surfujući Web stranicama na Internetu. U tom radu, on kaže ovo (parafraziram): "veoma uskoro, Internet će toliko okupirati sve sfere ljudskog delovanja da ćemo moći da kažemo: ako nečega nema na Internetu, onda to ne postoji". Možemo da diskutujemo da li je baš tako, ali Čomski je tada ispravno naslutio šta će se zaista desiti. Prisustvo na Internetu je prevazišlo svaku pomodnu nameru i postalo je nominalno sredstvo obraćanja svetu. To posebno važi za firme, ustanove i javne ličnosti: za njih se teza Čomskog može gotovo doslovno preslikati u realnost. U njihovom slučaju, ne samo da je potrebno obratiti se svetu, nego stvoriti i uslove da se svet obrati njima, na način koji je uobičajen u današnje vreme. A taj način je pretraga za konkretnom informacijom na Internetu, nakon čega sledi i direktni kontakt. Većina onih koji žele da stupe u kontakt sa nekom firmom najpre pokušava da pronađe informacije o njoj na Internetu. Može i obrnuto: nekome je potrebna roba ili usluga koju nudi i ta firma. U potrazi za robom, klijent se odlučuje za neku drugu, možda udaljeniju firmu, jer ova bliža nije oglasila svoje prisustvo na Internetu. Rezultat: jedan klijent manje za firmu koja nema sajt; to vodi porazu na tržištu. Mogao bih pola sata da nabrajam konkretne primere, i dobre i loše. Ipak, samo jedan: moj poznanik, građevinski preduzimač, kao sporednu delatnost vodi i berzu nekretnina. Dve trećine kontakata je ostvario zahvaljujući dobrom Web sajtu na kome održava ponudu; posetilac može da bira kvadraturu, cenu i lokaciju pre nego što pregleda konkretni izbor. I to nije sve: u tom poslu, iako mu je sporedni, moj poznanik je uspešniji od nekih agencija koje rade samo to.

Ali, da sklonimo svu tu priču o ekonomiji u stranu; možda je zaista važnije šta nam Internet donosi kao pojedincima. Postoji li neko pozitivno dejstvo na standard i kvalitet života? Da li je svakodnevni život bez primene Interneta postao teži i da li to znači da moramo da "budemo" na Internetu?

To dejstvo zaista postoji, do te mere da više ne može da se ignoriše. Paradigma Interneta je, zapravo, prosta: savremeni život je zasnovan na kretanju i komunikaciji. Niko više ne zna da li postoji razlika u posledici između fizičkog i virtuelnog kretanja, osim što sam virtuelnim kretanjem ostvario neuporedivo veću brzinu (doduše, odrekao sam se rekreacije, ali to je druga priča). Današnja brzina života bi mogla da ugrozi našu potrebu za konzumiranjem raznih dobara da nije Interneta; ovako svakodnevno mogu da postignem mnogo više, ne samo u poslu kojim se bavim. Ako sam ranije išao do kioska da kupim novine, a danas čitam vesti na Internetu, posledica je ista: došao sam do informacije, ali mnogo brže; dobit u vremenu je nekima od nas čak merljiva u novcu, iako primer  prevazilazi  banalno  pitanje  uštede tih 20-30 dinara.  Ako sam napisao  e-poruku, bilo je to mnogo lakše nego da sam uzeo papir i olovku; poruka je pročitana kroz nekoliko minuta (a dešava se da tokom dana ili noći, sa jednom ili više osoba, razmenim i po tri-četiri poruke). Ako i nisam stigao letos na Kalemegdan da bih posetio onu divnu izložbu fotografija na otvorenom prostoru, to sam nadoknadio posetom sajtu autora, gde sam zatekao sve te i još oko hiljadu fotografija. Do toga sam došao doslovno za jedan minut: na sajtu koji opisuje dešavanja u Beogradu sam saznao da se autor zove Yann Arthus Bertrand, ukucao to ime u pretraživač Google i uskoro uživao u njegovim delima.

Biti na Internetu znači i identifikovati se posredstvom adrese elektronske pošte. Mnogi to doživljavaju kao pomodni detalj na vizitkarti, ali u stvarnosti nije tako. Da ne banalizujem to što je cena takve komunikacije mnogo manja od cene telefonskog razgovora, pogotovo ako moj korespondent živi osam časovnih zona daleko. Ali, baš da uporedim sa telefonom: ako ja u ovom času radim nešto, možda će mi smetati da me neko prekine telefonskim pozivom da bi me pitao za junačko zdravlje i ćaskao sa mnom na razne teme. Zauzvrat, ako mi pošalje e-poruku, ja ću mu odgovoriti čim budem mogao, biće to dovoljno brzo. Ako je reč o poslu, e-poruka u arhivi je ozbiljan trag komunikacije, uglavnom lišen dvosmislenosti i nerazumevanja.

ETNA: Šta za Vas lično znači "biti" na Internetu?

Grbić: U mom slučaju, prisustvo na Internetu je možda unekoliko drugačije od prakse većine drugih, jer imam dug staž profesionalnog iskustva koje je svojevremeno bilo retko na našim prostorima. Na primer, ja sam u septembru 1998. godine (nadam se zauvek) napustio "guljenje od sedam do tri". Od tada, moje radno mesto je fotelja ispred mojih računara (imam ih dva, ponekad tri); čak sam nekoliko godina bio formalno zaposlen u jednoj novosadskoj firmi, a sedeo kod kuće, samo po potrebi odlazeći na sastanke u Novi Sad. Oprema koju sam održavao bila je u Beogradu, većina ekipe koju sam vodio u Novom Sadu, ja u Kikindi... Kako to? Pa, svi smo bili na istom mestu – na Internetu! Radno vreme sam birao po nahođenju: tada sam radio u ekipi u kojoj nije bilo važno zadovoljavati formalnosti, nego završavati poslove kvalitetno i u roku. Pride, niko nije morao da trpi moje namćorasto ponašanje od sedam do devet ujutru, kao kolege na radnim mestima tokom prethodnih godina, jer takav sam dok ne popijem dve duple kafe. Istina, takva sloboda je odvela u drugu krajnost: teško mi je bilo da odgovorim mnogima na tipično "blago tebi, ti nemaš radno vreme". Teško meni, baš zato: u nekim projektima, bilo je više uzastopnih dana sa i po šesnaest radnih sati. Pa ipak, ne bih se lako menjao za ovo radno mesto i ovaj manir slobodnog definisanja raspoloživog vremena.

Zahvaljujući svom aktivnom delovanju na Internetu, poput održavanja sajta Praktikum na Webu, uspostavio sam mnoge kontakte sa korisnicima i firmama. Čak sam dobijao neke vrlo unosne poslove baš zahvaljujući aktivnostima na Internetu. U profesionalnom smislu, Internet je za mene i ključni resurs permanentnog usavršavanja, jer stalno pristupam bazama znanja, tehničkoj dokumentaciji, forumima na kojima se diskutuje o problemima na koje nailazim... Spisak takvih primena je veoma dug; slobodno mogu reći da mi je aktivnost na Internetu uzvraćena sticanjem znanja, poslovnim šansama i nekim važnim poslovnim kontaktima bez kojih bih danas bio u škripcu.

Rekoh već šta mislim o e-pošti: to je za mene kritični i dominantni oblik komunikacije sa svima. Mobilni telefon često isključujem; poštu proveravam permanentno, osim kad sam na letovanju (to je za mene odmor). Ne računajući neke generičke mailing liste i izveštaje, dnevno primim 15-25 ličnih poruka; otprilike isto toliko i napišem i pošaljem. To deluje manje strašno u praksi nego kad se ovako kaže: za čitanje i odgovaranje u jednom krugu ponekad mi ne treba više od dva minuta, a to se dešava tokom celog dana. Već to što je e-pošta manje invazivna, a daleko efikasnija od telefona, meni čini dobro: to znaju svi moji saradnici i većina mojih prijatelja.

Kao "prosti korisnik", namamljen sam na Internet u potpunosti; neću reći da ga koristim preko mere (mada je teško reći kada ga koristim zbog posla, a kada iz zadovoljstva), ali ne postoji tema mog ličnog interesovanja koju ne konzumiram (i) na Webu. Moja obavezna dnevna rutina se sastoji iz poseta samo dva sajta: jedno je PhotoSig, portal za slanje digitalnih fotografija, a drugo je dnevni strip mačka Garfilda. S obzirom na to da se istraživački ophodim prema muzici koju volim, ponekad provedem i po nekoliko sati u nalaženju i čitanju informacija iz tog sveta. Povremeno prelistam razne domaće i strane portale javnih medija (od domaćih, najčešće B92; od stranih, BBC News). I naravno, ima jedan elektronski časopis za satiru...

Pominjem na kraju, ali nije najmanje važno: najpre zahvaljujući elektronskoj komunikaciji, kontakt sa nekim ljudima se izrodio u trajna prijateljstva koja danas negujem i uživo, kad god je moguće. To je bogatstvo koje prevazilazi sve priče.

ETNA: Objavljivanje na Internetu povlači pitanje zaštite autorskih prava. Kako se boriti protiv krađe materijala? Da li to uopšte treba činiti?

Grbić: Ovo je težak i veoma složen problem za koji ne verujem da postoji rešenje u današnjoj konstelaciji pravnih odnosa. Ne razumem se mnogo u pravo, ježim se od pravnog žargona, ali sam čitao i stari i aktuelni zakon o autorskim pravima (ili kako se već zove punim imenom); imam potrebu da utvrdim svoje mesto na tom planu, jer i sam objavljujem autorske članke, priručnike i knjige, a u svom radu ponekad zadirem u detalje koji bi mogli biti tumačeni kao predmet pravnog spora takve vrste.

Ako ćemo pravo, u Srbiji je pitanje zaštite autorskih prava posebno apstrahovano, jer većina oštećenih diže ruke od ćorava posla. Mislim – čemu da se nada oštećeni autor nekog dela kada se trivijalni i lako izračunljivi sporovi oko međe na njivi povlače po sudovima pet-šest godina? Zakonske norme i faktičko stanje su u strašnom razmimoilaženju. Verujem da su mnogi autori koje srećemo u Etni bili žrtve narušavanja nekog oblika autorskog i materijalnog prava, bar kada je reč o nekim opštim principima koji definišu fer upotrebu tuđeg dela. Ja sam doživeo pre nekoliko godina da prepoznam sopstvene reči u tuđem priručniku o jednom računarskom programu; to je objavio neki neimenovani gerila-izdavač i pustio u promet u nekoliko novosadskih knjižara. Živo me zanima: da sam tada pokušao da izdejstvujem samo zabranu prodaje, a kamoli materijalno obeštećenje zbog plagijata koji sam mogao da dokažem, da li bih stigao dalje od pospanog ili podsmešljivog pogleda nekog inspektora policije...

Ali, hajde da pretresemo ono sa čime se identifikuje većina čitalaca ovih redova: razmena na Internetu. Kao i svi koji ovo čitaju, i ja sam kompromitovan kao neko ko se ogrešio o autorsko pravo, skidajući sadržaje koji podležu materijalnom pravu. Doduše, spadam u retke koji na svojim računarima imaju legalan softver ("ako nisam ukrao auto, zašto bih krao gorivo"), ali raspolažem kopijama muzike koje sam napravio, dobio od prijatelja ili ih preuzeo sa Interneta; imam pozamašan broj knjiga u elektronskom obliku, a filmove ne skidam samo zato što nemam vremena da ih gledam ili mi je lakše da kupim neki na kiosku. Da li me grize savest? Pošteno: nimalo! Ako je reč o muzici, meni je stalo do autora, a ne do oblapornih izdavačkih kuća, koje su i glavni motivatori lova na veštice. Do pre deset godina, nije bilo ilegalno prodavati petnaest milijardi praznih audio kaseta godišnje, a sad je MP3 naprasno ilegalan. Muzičari kao što su Super Fury Animals ili Ryan Adams finansijski pomažu portale na kojima se razmenjuju snimci njihovih koncerata. Oficijelni sajt grupe Jethro Tull ima ceo niz stranica na kojima se organizuje i slobodno razmenjuje sav raspoloživi audio i video materijal nastao u "ilegalnim" uslovima. Malo ljudi zna za podatak o rodonačelnicima modernog oblika muzičke piraterije: to je grupa Rolling Stones! Jednostavno je: šezdesetih godina su imali katastrofalno loš ugovor sa izdavačkom kućom Decca u Americi. S obzirom na to da je Amerika bila i ostala jedino pravo mesto za zaradu, Stonesi su sami pravili bootleg albume i organizovali rasturanje po američkom podzemlju. Većina autora kaže da im MP3 razmena ne škodi, nego smatraju da to predstavlja dobar vid promocije njihovog rada. Podatak kojim RIAA, američka asocijacija izdavača, napada svet je potpuno budalast: procenili su koliko bi koštalo da svaki primerak albuma u MP3 obliku bude kupljen kao CD objavljen u punoj opremi i to su pretvorili u "izgubljenu dobit". Ovo je potpuno idiotski: razmena uopšte ne bi bila tolika da nije "besplatna". Što se mene tiče, držim se dalje od eksplicitne piraterije – nikad nisam ni kupio ni prodao neki takav sadržaj, niti mi pada na pamet. Ponašam se kao u vreme kad sam do pre desetak godina snimao pedesetak kaseta godišnje. U međuvremenu, već trideset godina ostavljam sasvim solidan novac omiljenim muzičarima tako što pohodim njihove koncerte.

Međutim, kako da ostavim novac autoru nekog romana, priče ili aforizma? Kupiću knjigu! Tantijeme su kukavne, znam to iz svog iskustva, ali makar ću da očuvam nekakav princip pozitivne povratne sprege. A kako se manifestuje krađa? Pa, ako sam već iskoristio kolekciju aforizama iz Etne da se u slučajnom izboru pojave na dnu svake stranice na mojim sajtovima, makar sam bio toliko uljudan da potpišem autora. To je jedno od osnovnih načela fer upotrebe tuđeg autorskog dela. Da nisam učinio tako, implicitno bih stvorio utisak da sam ja autor aforizma i to bi me učinilo lopovom.

Slično mislim o današnjoj mogućnosti autora da se bori protiv krađe i piraterije autorskog dela objavljenog na Internetu. Ako neko zarađuje na mom radu, prikrivajući moje ime, to bi trebalo sankcionisati (kako? ne znam!). Ako koristi moje delo bez zarade, ali i bez mog imena u potpisu, makar ću da apelujem da ime bude vraćeno. Na kraju dana, trebalo bi da budem zadovoljan što postoji barem takav oblik interesovanja za moj rad, dok god se zna da je to zaista moj rad.

A izgubljena dobit? Ima li jedine dobiti u tom poslu osim iskazanog interesovanja drugih?

ETNA: Kakva je budućnost knjiga i časo- pisa? Hoće li elektronska izdanja potisnuti papirna ili je moguća egzistencija sa podjednakim efektom? Da li se papirno i elektronsko izdanje neke publikacije nado- punjuju ili su konkurentni?

Grbić: Ja ne znam da li će nastupiti kraj knjigama na papiru; tako nešto je moguće, jer već se pojavljuju elektronski čitači koje možete da udobno koristite ležeći na plaži ili u krevetu. Kako sam jednom prilikom napisao, možda će naši unuci moći da kupe papirne knjige samo u antikvarnicama; ne znam da li treba da nam bude drago ili žao zbog toga. Čika Bogdan, junak mog detinjstva i čovek koji je bio najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, jednom prilikom mi je rekao, na način koji mi se zauvek urezao u pamćenje, da nije važno kako knjiga izgleda dok se čita, nego šta u čoveku ostane posle čitanja. Ja ne znam da li je moj pokojni prijatelj tada mislio i na elektronska štiva o kojima sam mu pričao, ali iskreno verujem u to. Knjige će uvek postojati, prodavaće se i dalje. A da li će to značiti jedno drvo manje da bismo držali papirni uvez u rukama ili ćemo najpre kupiti elektronski čitač knjiga kao što imamo elektronske "čitače filmova" (VHS, DVD), pa na njima emitovati datoteke koje smo kupili pod imenom "knjiga", ne znam. Recimo da navijam da papirna knjiga ostane u opticaju barem za mog života.

Sa novinama će biti drugačije, u to sam potpuno uveren. Pre eksplozije Interneta, neke periodične publikacije u svetu su doživele da budu ugašene posle mnogo godina uglednog postojanja ili, još gore, da im se bivstvovanje pretvori u lakrdiju. Da je bilo Interneta, bilo bi lako: resursi bi bili preseljeni na Web, kao što se i danas ponekad desi sa nekim novinama. Ovde nema govora ni o kakvom potiskivanju iz jednog agregatnog stanja medija u drugo – reč je o prostom opstanku u surovim ekonomskim uslovima. Mogu čak da gledam i iz ugla oglašivača u nekom stručnom časopisu: ako reklamiram svoje burgije na sajtu časopisa tipa "sam svoj majstor", apsolutno sam uveren da će mi to dovesti barem jednog kupca više nego reklama u papirnim novinama; na stranu što je online reklama jeftinija. Zainteresovani će lakše da se odluči da klikne na online reklamu i dođe na moj sajt (gde bi ga, u idealnom slučaju, dočekala e-prodavnica) nego da posegne za telefonskom slušalicom u pokušaju da dođe do informacije o asortimanu i ceni tih burgija.

Nadopunjavanje dva vida publikacije je drugo moguće rešenje opstanka, i to u smislu dosezanja čitalačke publike. To se već dešava: i kod nas ima već nekoliko novinskih kuća koje objavljuju cela izdanja na Webu, za pristup kojima je potrebno platiti pretplatu. Moj drugar u Vankuveru, rodom Novosađanin, redovno je pretplaćen na online izdanja listova Dnevnik i Vreme, a prati i druga naša glasila na Webu.

Nisam uveren da postoji konkurencija između elektronskog i papirnog izdanja neke knjige, časopisa ili dnevnih novina, jer je moguće kanalisati razlike, dovodeći čitaoca pred izbor o obimu i vrsti sadržaja. Pomenuh ranije da ću radije skoknuti na sajt Blica nego da kupim primerak, ali ja svakako nisam redovni čitalac novina; možda bih drugačije govorio da jesam. Zapravo, stvar je za mene odavno jasna: želim unapred da znam šta ću da kupim. Recimo, nikad se ne bih pretplatio na papirno izdanje ne baš jeftinog engleskog časopisa o digitalnoj fotografiji da nisam prethodno video nekoliko izdanja u PDF obliku.

Nešto drugačije gledam na stručnu literaturu. U mojoj struci stvar je, inače, baš labava: sve što piše u tim knjigama piše i negde drugde, besplatno dostupno kao sistem pomoći na računaru ili na Internetu, kao i na stručnim forumima koji dopunjuju ono čega u matičnoj literaturi nema. Kupujući stručnu knjigu, ja u suštini ne kupujem znanje, nego vreme. Želim da znam da li će ta kupovina biti uspešna: zato insistiram da knjigu prelistam pre kupovine. Nemam dobrih knjižara sa takvim izdanjima u blizini, pa se snalazim skidajući uzorke poglavlja sa sajta izdavača, a priznajem da ponekad posegnem i za Internet razmenama. Ako ću knjigu na kraju ozbiljno čitati, doći ću do papirnog izdanja, koliko god ono koštalo; to mi je princip. Ali, šta se dešava: uz knjigu dođe i prateći CD, na njemu se nalazi ista ona PDF kopija koje sam se već dočepao, a onda nju koristim ćešće nego papirno izdanje.

Što se tiče beletristike, publicistike i drugih oblika kreativnog izdavaštva, tu se držim papira. U mnogome, to je stvar senzibiliteta: uz zadovoljstvo čitanja, imam i zadovoljstvo dodira. Jedini izuzetak su neke SF priče koje su svakako javno dostupne, a do njih ne bih mogao doći drugačije; doduše, nemam ni mnogo vremena za ta štiva. Na kraju balade, više nije bitno kako knjiga izgleda, nego...

ETNA: Kako posmatrate objavljivanje satire na Internetu? Da li čitanje iz ruke i dalje nadmašuje čitanje uz pomoć računara? Da li Etnu doživljavate kao časopis ili kao e-časopis?

Grbić: Da nije bilo ovog pitanja, već bih se dohvatio i toga kao odgovor na prethodno. Etna je jedinstven primer za razmišljanje (dabome, i za čitanje) kako je došlo do sinergijskog efekta između Interneta i čitave grane u literaturi. Jedno retoričko pitanje: da li bi bilo Etne da nije Interneta? Odgovor dobro znamo, i to je veoma bitno u ovoj priči. Ali, nešto drugo je još bitnije: da li je Etna u bilo kom suštinskom smislu drugačija nego što bi bila da izlazi na papiru? Zanemarimo, dakle, pitanje logistike nabavke, fizičkog ugođaja pri čitanju, cene i ostalih trivijalnih detalja; razgovarajmo o svrsi. Uloga satire je da potakne na razmišljanje, da oblikuje stav, da izazove revolt, a ako treba – i na akciju da potakne. Budem li ja kao čitalac razmišljao o agregatnom stanju sadržaja koji čitam umesto o samom sadržaju, dokle ću dopreti? Neću stići nigde.

Ipak, ako je meni svejedno da li je Etna elektronsko izdanje na Webu ili je papirni časopis, ne bih smeo da generalizujem da svako tako misli ili da su samo oni koji slično misle u pravu. Znam da postoje i autori koji ne žele da sarađuju sa časopisima ukoliko ne izlaze na papiru. Na stranu što mislim da ti ljudi ne razmišljaju ispravno – hajde da poštujemo takav stav tih autora – nego me zaista iznenađuje nedovoljna motivisanost da svoje delo svakako izlože čitaocima u pokušaju da ostvare pomenute suštinske vrednosti satire. Da i ne pominjem to što je Etna, zasluženo, postala referentna tačka u oblasti aktuelnog satiričnog stvaralaštva. Sad, to što se brojevi Etne neće naći u bunkeru Narodne biblioteke... Bože moj, nisu se možda našla ni neka druga papirna izdanja koja bi takođe bilo vredno sačuvati za budućnost.

Sad mogu da se vratim na tezu koju zastupam – da će periodične publikacije na papiru početi da izumiru. Jednog dana, desiće se da neki autor koji je oklevao shvati da može da objavljuje samo na Internetu. Hoće li se setiti propuštene prilike, hoće li se povinovati novim okolnostima ili će se učauriti u svoj mali, anahroni svet? Živo me zanima u kom trenutku pojedinci počinju da menjaju svoj stav o važnosti Interneta, a ovaj primer je jedan od zanimljivijih.

ETNA: Iako ste napisali jedan poduži esej o svom druženju sa aforizmom, u kom ste se dotakli suštine i forme, mogu li se praviti paralele suština-forma, jesu li zavisne ili ne?

Grbić: Moje sazrevanje kao poštovaoca aforizma je trajalo veoma dugo; verujem, čak, da traje i dalje. Zato, ne bih mnogo da ponavljam ono što sam rekao u svom eseju napisanom u čast izlaska pedesetog broja Etne, jer teško da bih išta pametno mogao da dodam tom sasvim ličnom, intimnom pogledu na aforizam.

I dalje osećam nekakav svrab u želji da napišem svoj treći aforizam. Ali, iz ovolikog pričanja u ovom razgovoru, već su i vrapci shvatili da nisam sklon kratkom izražavanju; ona dva aforizma sam napisao u afektu. Negde u sebi nosim ideju o tome šta bi sve trebalo da zadovoljim da bih stekao veštinu pisanja aforizama. Svestan sam da nemam te kvalitete i mirim se sa time; na tom planu, zadovoljan sam i kao uživalac tuđih radova.

Moram da ispovedim da, čitajući stranice Etne, ponekad čak i ne dođem do same suštine nekog aforizma, nego se zadržim na njegovoj konstrukciji, diveći se veštini autora da u malo reči kaže mnogo. Greh na mene, jer sad veličam formu umesto suštine, ali to je živa istina; dužan sam to da priznam. Naravno, nije sve baš tako banalno. Rekoh: i dalje sazrevam kao poštovalac aforizma kao posebnog oblika kratke forme, kojoj sam uopšte sklon kao čitalac.

Moram da odem u malu digresiju. Pričica nije o aforizmu, ali govori o primeru jedne prekrasne kratke forme; u toj priči mogu da prepoznam svoju fascinaciju njome. Dešava se u srednjoj školi novinarskog smera u Boru ranih osamdesetih godina; ovo mi je prepričao prijatelj koji je bio učenik razreda u kome se zbio slučaj. Elem, imali su neku profesoricu književnosti koja je imala visoko mišljenje o svom radu, ali drugi nisu delili taj stav. Zahtevala je od učenika da se izražavaju u kitnjastom stilu, često naglašavajući formu ispred suštine – sasvim suprotno od stila kojem treba naučiti buduće novinare. Bila je sklona da zadaje naslove pismenih vežbi od kojih se đacima dizala kosa na glavi... Došlo vreme za pisani rad, jedan od ona četiri u toku godine koji najviše utiču na konačnu ocenu. Uđe u razred, pa napiše na tabli naslov... Sad, pogrešiću, ali ne mnogo: "Šta govorim moru u tihi avgustovski suton, dok baršunasti talasi nežno miluju moja bosa stopala, a nestašni vetar mi mrsi čuperak na čelu iznad tužnih očiju koje traže onog koga više nema". Jauci i uzdasi po razredu, ali uzalud... Sutradan, profesorica ulazi u razred očigledno besna i počinje da se dere na jednu učenicu zbog bezobrazluka i neodgovornosti, saopštavajući joj da je dobila jedinicu, ali i zahtevajući da pročita svoje "nedelo" pred svima.

Ceo rad je glasio: "More, pred tobom stojim nema."

Kad je pročitala rad, učenica je počela da plače. Razredom se prolomio aplauz oduševljenja, a potom su svi stali u odbranu, govoreći da je to odličan sastav. Profesorica nije popuštala, a nije ni razred... Posle nekog vremena, koje je na kraju eskaliralo u bojkot nastave književnosti, stvar se završila formiranjem nastavničke komisije, ponovnim ocenjivanjem (naravno, petica), mišljenjem da je rad veoma zadovoljio svojom originalnošću, kao i preporukom profesorici da malo smanji doživljaj tokom nastave i ocenjivanja.

Više nego išta kada je reč o govoru i pisanju, voleo bih da u sebi razvijem sposobnost sažetog izražavanja; znam da sam sklon opširnosti i to smatram svojom slabošću u komunikaciji. Privrženost aforizmu dobrim delom utiče da ta težnja u meni nikad ne splasne.

ETNA: Objavili ste nekoliko knjiga kao autor i koautor; reč je o priručnicima za primenu softvera, ciljna grupa su nestručni korisnici, međutim, Vaša sklonost ka pripovedačkom stilu pisanja je očigledna čak i u priručnicima. Proza u budućnosti?

Grbić:  Uf... Uf! Zaista ne znam.

S obzirom na to da sam tehnički autor, suština mog pisanja je u pokušaju da približim tehnologiju korisniku, da načinim neki pomak ka efikasnom i produktivnom korišćenju računara uz pomoć programa o kojima znam mnogo. Međutim, i pored tako usko definisane autorske delatnosti, zaista sam se uvek trudio da napišem pitko štivo. Zaista ne znam više koliko članaka sam napisao za sve ove godine, a ima tu i obimnijih priručnika i knjiga; čak i jedna samostalno napisana autorska knjiga. I uvek postupam isto: bilo da je to članak na dve strane ili knjiga od 400, insistiram na kakvoći svog jezika, na ritmu izlaganja, na strukturi koja podrazumeva jasne celine... U tom radu, često sam bio maltretiran od strane samozvanih lektora i korektora koji nemaju blagu ideju ni o interpunkciji, a kamoli o mojoj potrebi da tekst potpisan mojim imenom ima autorski pečat. Posebna priča su "uredničke makaze": kada na stranici časopisa treba napraviti mesta za reklamnu šlajfnu, onda od mojih uvoda i zaključaka nastaje galimatijas. A šta tek da kažem o svojoj želji da udahnem i malo duha u to pisanje – to je nemoguće u današnjoj publicistici i izdavaštvu u oblasti informatike u Srbiji. Na tome sam oduvek zavideo nekim stranim autorima stručnih knjiga koje sam čitao. Bilo je knjiga čija me tema stručno uopšte ne interesuje, ali me je u čitanje uvlačio vešt i duhovit stil kojim su autori izlagali složeno gradivo. A najgrđe od svega: apsolutno sam uveren da bih bio sposoban da pišem na taj način, bez ikakvog napora.

To je jedan razloga što mi se sve češće javlja nekakav teško objašnjivi nagon da se zaista okušam u prozi. U ko zna koliko prilika, kad se raspišem u pismu nekom prijatelju koga nisam odavno kontaktirao, uhvatim sebe da, zapravo, pričam priču, poštujući pritom gotovo školsku strukturu građe i fabule. Možda bi to zaista moglo da bude čitljivo, drugima zanimljivo štivo? Ne znam, zaista. Nemam nikakve motive da izigravam mudrosera, poput onih koje dovode u nekakve nebulozne TV emisije da pričaju gluposti o stvarima u koje se ne razumeju, a sve to ne bi li pospešili prodaju svojih dela. Jednostavno, voleo bih da se okušam u takvom pisanju sam pred sobom i pred uskim krugom intimnih prijatelja, pa kako bude. Moj drugar Ranko, čovek koji ne može da živi bez knjige, nebrojeno puta me je ozbiljno pitao "šta čekaš". Ne čekam ništa. Desiće se ili se neće desiti. Ako se desi, zna se ko će prvi biti obavešten o tome.

U međuvremenu, opet fenomen Interneta, o kome smo toliko pričali ovom prilikom. Nedavno sam uspostavio još jedan lični poligon za pisanje u duhu lakih nota: pokrenuo sam blog. Da objasnim neupućenima: reč je o svojevrsnom Web dnevniku u kome može da se piše o svemu i svačemu (reč baš to i znači: blog je skraćenica od Web log, Web dnevnik). Tehnički je oblikovan tako da autor zaista lako objavljuje sadržaje, a sistem u pozadini obezbeđuje sortiranje po ključnim rečima ili datumima, pa posetilac može brzo da prebere ono što mu je zanimljivo da pročita. Blogove često odlikuje osobina neobaveznosti, načelo "što na umu, to na... Webu" i ja sam tamo uspostavio baš takvu atmosferu. Nemam nameru da tamo upražnjavam nikakve krupne spisateljske ambicije, nego mi je zanimljivo to što ta lokacija, opet po prirodi tehničke mogućnosti, dozvoljava i reakciju publike. To je za mene važno: podsećam na moju opasku o demokratičnosti Interneta kao medija. Neka bude izloženo mišljenju svakog ko pročita nešto, pa nađe za shodno da reaguje! Već sam napisao i objavio neke pričice tamo, uputio sam posetioce na lokaciju na kojoj ima mojih lovačkih priča iz miljea posla kojim se bavim, a biće toga još.

Možda to bude i dovoljno. Od pisanja i tako nema materijalne vajde. Svakako nemam materijalne motive da bih to činio.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj?

Grbić: Nemojte pokušavati da razumete Internet da biste ga koristili. Umesto toga, nađite svoju ličnu paradigmu primenljivosti tog medija; to će biti dovoljno. Internet je izmenio svet; ako sebe smatrate delom sveta, izmeniće i vas, ako se to već nije desilo. U tome nema ničeg lošeg, dok god stvarni svet ne pokušate da zamenite virtuelnim.

Ako ste čitali redom do ovog pasusa, čestitam na strpljenju. Ako ste skočili s vrha na ovo mesto, čestitam na pragmatičnosti: nastavite na sledeću stranicu. Ako ste preskočili ovaj intervju, džabe i ove poslednje reči.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić