Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


10 - TELO ZA POPIS

– Sitnim šećerom protiv buke – Biti Članom Nje! – Materijalni kartoni pov. br. – Jecaji u Mokrom Čvoru – Izvršioci za Nuždu

Neko je opet podsvesno zaključao Higijeničarku, samo ovog puta u ostavu za metle a ne u podrum, a ona je tako snažno davala oduške osećanjima treskajući nepoznatim metalnim predmetom da sam morao nešto da preduzmem da ne bi ometala forsirani rad Izvršilaca. Naravno, mogao sam da je oslobodim, ali ja ne volim da se meni neko meša u podsvest, pa nisam ni ja drugima hteo da se mešam. Sigurno se nekome zamerila trgujući devizama, ali to nije moja stvar. Nisam je ja zaključao, pa neka je tamo gde je, tim pre što mi tog časa nije bila potrebna za ajvar. Ljudi jesu naše najveće blago, ali oni to mogu da budu i kad su zaključani u ostavu za metle, pa ih izvadiš kad su za nešto nužni, a inače neka ih tamo.

U borbi protiv zagađenja životne sredine njenom bukom preduzeo sam da sitan šećer u kristalu pretucam u prah-šećer, koga tih dana nešto nije bilo u prodaji. Onako, unapred sam tucao, da ima naš Poslovodni u rezervi, za palačinke. Organ je, naime, palačinkama odan još od svog prapočetka, kada je radio kao legendarni Nadzornik gradilišta jedne hidrocentrale sa srednjom stručnom spremom, i pravio palačinke u slobodnoj prirodi, na logorskim vatrama loženim za potrebe Evociranja.
I tako, tucam ja sa ljubavlju i poštovanjem, kad - dođe jedan, pa će meni kako ne moram to više ja da radim. Kaže, tu je ona nova vižljasta koleginica, pa odlučili da to povere njoj.

Neki zaista ne shvataju koliki je rizik poveriti sve novim snagama, a da se stari kadrovi zanemaruju! Ne uviđaju da je nama Organ dragocen, i da ga treba držati kao malo vode na dlanu, da bi mogao da posvršava poslove od kojih nam sve zavisi, nego šta god stignu poveravaju neiskusnim licima, kao da je tucanje nešto što svako može da obavlja!

* * *

Tucam ja dalje, kad naiđe i sama nova koleginica. A video sam u opisu njenog radnog mesta - pošto ja sve proveravam, u cilju Monografije - da je njen posao objašnjen kao "Horizontalno povezivanje na nivou trećeg i četvrtog sprata", u smislu što ima da nosi određene Dopise iz odeljenja u odeljenje, pa da se štedi vreme i poštanske marke. Zbilja sam se pitao kako će ona sve to da podnese, onako vižljasta, ali eto, odlučili da je opterete. Tako je to uvek kad dođe nov čovek. U redu, jeste to za mene odmena, ali ipak... Mislim, nekome odmah povere celo Horizontalno Povezivanje, a nekoga tim potezom navodno rasterećuju, ne bi li mu posle rekli da ne radi ništa, i da ga treba otpustiti, o čemu neki već šapuću u WC-u, i još pričaju da imaju utisak da ih neko prisluškuje, o čemu ja i magnetofonski zapis imam, da se iznose te kuloarske misli i glasine što prave.

Naiđe, dakle, ona, a oči joj boje različka, pa kaže - poslali je da pita zašto dižem buku. Oslušnem... Ona za maintenanciju prestala da galami. Umorila se izgleda; samo se još čuje neko udaljeno, promuklo cviljenje. Znači - pomislim - šećer se može smatrati dovoljno sitnim za ovaj istorijski trenutak. Samo, izgleda da sam tucajući - dakle: suzbijanjem pojave - prouzrokovao upravo tu istu pojavu koju sam želeo da suzbijem, tj. buku, a od suzbijanja nisam mogao ni da čujem da sam već suzbio. I taman sam počeo da joj izlažem taj zanimljiv paradoks iz Prirode i Društva kad me ona prekide, i reče tužno "Ja sam Telo za popis inventara", i šmrknu.

* * *

To me je duboko potreslo. Zar nisam ja u Telu za popis inventara, i kako to? Prošli popis, onaj delimični, vršio sam najozbiljnije. Ne bi li se bar delimično obavilo u celini, minuciozno sam prionuo na sve, na primer na određenu kofu, koju sam našao kako ćutke stoji u jednom uglu hodnika. Odmah sam je uneo u Materijalni Karton... još mu se i broja sećam. Mnogo lep broj bio, tj. Materijalni karton pov. broj 4233377, kroz nj. A na njemu sve lepo, precizne rubrike, baš kako ja volim: OBJEKT; OPIS STANJA; LOKACIJA; NAMENA; KOLIČINA. Tako sam i o predmetnoj kofi sve upisao kako treba: KOFA, PROBUŠENIH, HODNIČKIH (UGAONIH), NEPOZNATE NAMENE, KOMADA JEDAN. Hteo sam Stvarnost da pretočim u jezik koji nadležni za kofu mogu da razumeju, a kofu sam našao u hodniku, i namenu joj nisam znao; nemam ni ja vremena da baš u sve proniknem, naročito kad moram dalje da vršim Popis, što ide sporije u toku pronicanja.

Podvučem sve to Telu za popis a ona kaže kako u tome i jeste stvar. Materijalni kartoni su duboko zvanični, na svakom stoji Organov potpis svojeručne prirode, i još pečat, i sada ta kofa mora neprekidno da se održava u zatečenom stanju. To znači da kod nas mora stalno da postoji zvanična kofa u probušenom vidu, jer materijalni karton je svetinja, i šta je u njemu ne može tek tako da se baca, kao da nam nije dosta što nam ona dizalica od trideset tona nestala, pa treba neko da nam zameri i zbog kofe! Šta ćemo (pita me ona) ako dođe kakva Kontrola, pa nam se ne slažu činjenice sa mat. kartonima? Tačno je rekao Marks da činjenice više ne treba objašnjavati nego menjati, ali nema se uvek vremena da se činjenice promene, da bi bile u skladu sa podacima koji se na njih odnose!

Mnogo mi se svidelo što i ona zna za tu misao K. Marksa, pa je upitam da li je čitala i ostalo iz tog Kalendara za šećernu repu za 1947. godinu, gde sam ja našao tu misao. Ona reče da nije, nego je Marksizam imala u školi, što nije bilo u moje vreme, ta pogodnost, i još mi reče da su pregledom kartona otkrili mnoštvo primera kao što je taj sa kofom.

Zamislio sam se. Interesantno je da mi se često dešava nešto sa kofama. Možda je kofa moj sudbinski predmet? Odlučio sam da o tome još razmislim. Najzad, šta bi bilo da je Njutn proglasio jabuku za banalni objekt, nedostojan njegove pažnje?
 
Rekoh joj i to, ali ona samo nastavi o Komisiji za rashodovanje što bi sada morala da se oformi, da bismo se oslobodili svega nepotrebnog što sam ja popisao, i još da se usvoji Pravilnik o rashodovanju, što bi trajalo mesecima dok se usaglase sva gledišta, pa je jeftinije održavati kofu i drugo što sam uknjižio, ali više ne daju da ja knjižim.

Eto, dakle, šta čoveku zameraju! Preciznost u izvršavanju poslova i radnih zadataka! Uostalom, zašto rashodovati? Svaka R.O. mora biti štedljiva i čuvarna, i na svoj voljeni inventar mora paziti brižno, kao na oko u glavi i drugde. Umesto da mi se oda priznanje što sam čuvaran, pa ni kofu nisam prezreo, a ne kao neki kojima sigurno silno vreme odlazi na to što preziru kofe.

* * *

Upravo sam bio duboko utonuo u misli kad ona briznu u plač, pa otrča kroz obližnja vrata sa ženskom cipelom, i malo posle čujem - jeca u Mokrom Čvoru. Tamo nisam mogao za njom, ali ona ubrzo izađe, a sve joj crvene oči, pa će snuždeno kako ne može sve sama, ne zna ni gde šta stoji, i kako onda da popisuje, a svi se izgovaraju da ne mogu. Jednoga čak pregazila kola Hitne pomoći, a sigurno je to namerno uradio, samo da se izvuče, i tako je ona sama čitavo Telo za popis! Stvarno, eto šta se radi! I horizontalno povezivanje joj dali, i Organov šećer u smislu tucanja bi da joj nametnu... Eto kako se nagomilavaju funkcije, pa siroto Telo ne zna šta bi pre!

Odvedem je posle kod mene u kancelariju i metnem da se podgreje konzerva đuveča, samo sam za nju dodao i papričicu, što za sebe ne bih pošto je meni svejedno šta jedem; čak i ne primećujem, usled intelektualnosti. Ali kod drugih lica čudo jedno kako đuveč smirujuće utiče na psihu! Stišala se ona, a ja sve usput razmišljam kako bih da se uključim u Telo za popis, jer videlo se da joj treba neko sa iskustvom, spreman da dubinski zadire, na primer u Pitanja. Onda mi zahvalila za đuveč. Kaže, u toku dok je išla da vidi zašto dižem buku, sigurno joj, kao i dva puta ranije, pojeli topli obrok što ga je donela u svoju kancelariju, a sve kao u smislu da se ne bi hladio, i slične viceve isto što vazdan iznose, pa posle govore jedan drugom he-he, i druge napomene. Kažem joj - dok je mene, ne treba njoj pomoć Društva u vidu Toplog obroka, jer kod mene uvek ima hrane, zato što ne pojedem gotovo ništa od onoga što Sindikat dobavlja, a ne kao kod drugih, koji odmah pojedu sve; na primer sindikalne pileće grudi ne stignu ni kući da odnesu. A već u Pravnom odseku uvek je prazan ne samo frižider, nego im prazan čak i zamrzivač, za šta zaista treba biti proždrljiv.

* * *

Ja sam očvrsnuo, zato sam Izvršilac, i nagledao sam se turobnih Tela (na primer Telo za Nadzor i Obezbeđenje Zgrade, kad mu ispala Članska Karta u WC šolju... tužno je bilo već i samo videti taj užas i očajanje!) ali ipak je surovo njoj dati da sve sama popisuje. I tako sam odlučio da tu hitno nešto preduzmem. Žao mi bilo Tela; kako će ona to bez moje pomoći, onako vižljasta... Zbilja nije lako pribrano gledati jecanje, kad odgovarajuće Telo ima oči kao različak, pa onda odjednom brizne!

Kažem joj - ne vidim zašto ja ne bih spadao u nju, i sve ću učiniti da se svrstam sa njom u Redove, pa da nam Materijalni kartoni budu uredni, i lepi na oko, čisto iz Organa suza da navre kad ih vidi, kao ono kad smo bili u prirodi, na sindikalnom izletu, a on sagledavao kako je ucvao mak u žitu, pa mu uletela mušica.

* * *

Prosto me obuzimao entuzijazam čak i više nego obično, premda je to moje prirodno stanje, Entuzijazam. Hvatao sam sebe kako mislim: "Telo za popis, ah, to Telo za popis... želeo bih biti njenim Učesnikom!" A jednom sam, u trolejbusu, u toku vožnje prema "Slaviji", iznenada glasno rekao "Hoću da budem član nje!" na šta su me okupljene mase čudno pogledale. Ali mase bi to sigurno učinile i da sam se vozio u suprotnom smeru, pa sam, konstatujući to, izbegao da uspostavim paranoičnu konekciju da me mase tako gledaju zato što sam se vozio prema "Slaviji".

Ta vrsta mentalne higijene veoma je važna ako već čovek hoće da ima psihu.

* * *

A Telo za popis me je jednom posle gledalo, onim svojim očima, i priznala mi je sve, u smislu da bi joj stvarno bilo lakše da sam član nje, tj. da želi da se ja uključim u nju do uzajamnog prožimanja. U redu, možda i nije baš tim rečima, jer je bila novodošla; čoveku se način govora usavrši u tom duhu tek kada se temeljno uključi u Strukture, i kad unese sebe bez ostatka u određene Procese u Društvu (a jadan mi je to čovek koji ne unosi sebe celog, bez ostatka).

* * *

Otišao sam da razmotrim određena pitanja i tako sam u muškom mokrom čvoru sreo razna tzv. Ostala Lica, tj. uočio sam ih kako igraju krajcarice u nužniku, kao da su izvršioci za običnu nuždu a ne za poslove i radne zadatke u smislu njihovog obavljanja u pravcu istorijske. Ja inače najbolje mislim u higijenskim prostorijama, ali šta mi to vredi kad me ometaju i koriste ih za razno pevanje uz krajcarice. Pa bar da pevaju nešto poletno, na primer kakve Koračnice, nego ko šta stigne! Tu ja odmah krenem da na njih utičem u pozitivnom smislu, pa im predložim koračnice, i još sam kazao da, kad se tu krene, ima da idemo po vojnički, što znači ili svi ili niko, pa sve da bude pod konac, a kad stignemo možemo usput da se konsultujemo o određenim pitanjima, da se ne gubi vreme, nego sve da pretačemo u praksu. A oni meni da teram šegu! Molim vas, ja da teram šegu! Interesantno, uvek kad ja govorim iz najdublje dubine duše, kada iz mene prosto kipti odanost svemu, određeni tvrde da teram šegu, što ne može biti u redu, a neki se čak i na same reči "iz dubine duše" smeju. Bar da je to od sreće što smo svi na okupu, kao jedna velika porodica, pa to pametno da iskoristimo, ali ne. A toliko sam puta predlagao... Kažem, kad smo se već ovde skupili, da iskoristimo tu priliku pa da održimo kakav Sastanak! Ali oni ništa na sve to, nego samo da ja odem već jednom. A čim odem orgije naprave tamo; igraju "šlage" u čvrge, i u bonove za topli obrok, i još sigurno nešto u smislu društveno prevaziđenih "krajcarica", iako su im inače povereni mnogo odgovorniji poslovi i radni zadaci! Mada ima i kad nisu tamo, ali onda drže mleko ispod prozora na podu Odseka za opšte poslove, da ja tu ugazim kad dođem preko simsa, ne bih li skratio put i uštedeo u radnom vremenu, i kako onda čovek da se koncentriše na najsuštinskije probleme, kao što su popis inventara, i rasterećenje odgovarajućeg Tela? Eto, takvi su nas uništili! Rodila majka sina, pa ga poslala da bude Ljudski Faktor! Ne, ne, određena lica bi zaista trebalo eliminisati. Na kraju krajeva, važno je samo očuvati celinu, i za tu celinu se moramo boriti, pa makar se za to svi njeni delovi morali žrtvovati, što nam je osnovni cilj!

Ma o takvima bi sigurno i Brem pisao da je živ, koji se zvao Alfred, ali ipak.

nazad