|
10 - TELO ZA POPIS
– Sitnim šećerom protiv buke – Biti Članom Nje! – Materijalni kartoni pov. br. – Jecaji u Mokrom Čvoru – Izvršioci za Nuždu Neko je opet podsvesno zaključao
Higijeničarku, samo ovog puta u ostavu za
metle a ne u podrum, a ona je tako snažno
davala oduške osećanjima treskajući
nepoznatim metalnim predmetom da sam morao
nešto da preduzmem da ne bi ometala
forsirani rad Izvršilaca. Naravno, mogao sam
da je oslobodim, ali ja ne volim da se meni
neko meša u podsvest, pa nisam ni ja drugima
hteo da se mešam. Sigurno se nekome zamerila
trgujući devizama, ali to nije moja stvar.
Nisam je ja zaključao, pa neka je tamo gde
je, tim pre što mi tog časa nije bila
potrebna za ajvar. Ljudi jesu naše najveće
blago, ali oni to mogu da budu i kad su
zaključani u ostavu za metle, pa ih izvadiš
kad su za nešto nužni, a inače neka ih tamo.
U borbi protiv zagađenja životne sredine
njenom bukom preduzeo sam da sitan šećer u
kristalu pretucam u prah-šećer, koga tih
dana nešto nije bilo u prodaji. Onako,
unapred sam tucao, da ima naš Poslovodni u
rezervi, za palačinke. Organ je, naime,
palačinkama odan još od svog prapočetka,
kada je radio kao legendarni Nadzornik
gradilišta jedne hidrocentrale sa srednjom
stručnom spremom, i pravio palačinke u
slobodnoj prirodi, na logorskim vatrama
loženim za potrebe Evociranja.
I tako, tucam ja sa ljubavlju i poštovanjem,
kad - dođe jedan, pa će meni kako ne moram
to više ja da radim. Kaže, tu je ona nova
vižljasta koleginica, pa odlučili da to
povere njoj.
Neki zaista ne shvataju koliki je rizik
poveriti sve novim snagama, a da se stari
kadrovi zanemaruju! Ne uviđaju da je nama
Organ dragocen, i da ga treba držati kao
malo vode na dlanu, da bi mogao da posvršava
poslove od kojih nam sve zavisi, nego šta
god stignu poveravaju neiskusnim licima, kao
da je tucanje nešto što svako može da
obavlja! * * *
Tucam ja dalje, kad naiđe i sama nova
koleginica. A video sam u opisu njenog
radnog mesta - pošto ja sve proveravam, u
cilju Monografije - da je njen posao
objašnjen kao "Horizontalno povezivanje na
nivou trećeg i četvrtog sprata", u smislu
što ima da nosi određene Dopise iz odeljenja
u odeljenje, pa da se štedi vreme i
poštanske marke. Zbilja sam se pitao kako će
ona sve to da podnese, onako vižljasta, ali
eto, odlučili da je opterete. Tako je to
uvek kad dođe nov čovek. U redu, jeste to za
mene odmena, ali ipak... Mislim, nekome
odmah povere celo Horizontalno Povezivanje,
a nekoga tim potezom navodno rasterećuju, ne
bi li mu posle rekli da ne radi ništa, i da
ga treba otpustiti, o čemu neki već šapuću u
WC-u, i još pričaju da imaju utisak da ih
neko prisluškuje, o čemu ja i magnetofonski
zapis imam, da se iznose te kuloarske misli
i glasine što prave.
Naiđe, dakle, ona, a oči joj boje različka,
pa kaže - poslali je da pita zašto dižem
buku. Oslušnem... Ona za maintenanciju
prestala da galami. Umorila se izgleda; samo
se još čuje neko udaljeno, promuklo
cviljenje. Znači - pomislim - šećer se može
smatrati dovoljno sitnim za ovaj istorijski
trenutak. Samo, izgleda da sam tucajući -
dakle: suzbijanjem pojave - prouzrokovao
upravo tu istu pojavu koju sam želeo da
suzbijem, tj. buku, a od suzbijanja nisam
mogao ni da čujem da sam već suzbio. I taman
sam počeo da joj izlažem taj zanimljiv
paradoks iz Prirode i Društva kad me ona
prekide, i reče tužno "Ja sam Telo za popis
inventara", i šmrknu. * * * To me je duboko potreslo. Zar nisam
ja u
Telu za popis inventara, i kako to? Prošli
popis, onaj delimični, vršio sam
najozbiljnije. Ne bi li se bar delimično
obavilo u celini, minuciozno sam prionuo na
sve, na primer na određenu kofu, koju sam
našao kako ćutke stoji u jednom uglu
hodnika. Odmah sam je uneo u Materijalni
Karton... još mu se i broja sećam. Mnogo lep
broj bio, tj. Materijalni karton pov. broj
4233377, kroz nj. A na njemu sve lepo,
precizne rubrike, baš kako ja volim: OBJEKT;
OPIS STANJA; LOKACIJA; NAMENA; KOLIČINA.
Tako sam i o predmetnoj kofi sve upisao kako
treba: KOFA, PROBUŠENIH, HODNIČKIH
(UGAONIH), NEPOZNATE NAMENE, KOMADA JEDAN.
Hteo sam Stvarnost da pretočim u jezik koji
nadležni za kofu mogu da razumeju, a kofu
sam našao u hodniku, i namenu joj nisam
znao; nemam ni ja vremena da baš u sve
proniknem, naročito kad moram dalje da vršim
Popis, što ide sporije u toku pronicanja.
Podvučem sve to Telu za popis a ona kaže
kako u tome i jeste stvar. Materijalni
kartoni su duboko zvanični, na svakom stoji
Organov potpis svojeručne prirode, i još
pečat, i sada ta kofa mora neprekidno da se
održava u zatečenom stanju. To znači da kod
nas mora stalno da postoji zvanična kofa u
probušenom vidu, jer materijalni karton je
svetinja, i šta je u njemu ne može tek tako
da se baca, kao da nam nije dosta što nam
ona dizalica od trideset tona nestala, pa
treba neko da nam zameri i zbog kofe! Šta
ćemo (pita me ona) ako dođe kakva Kontrola,
pa nam se ne slažu činjenice sa mat.
kartonima? Tačno je rekao Marks da činjenice
više ne treba objašnjavati nego menjati, ali
nema se uvek vremena da se činjenice
promene, da bi bile u skladu sa podacima
koji se na njih odnose!
Mnogo mi se svidelo što i ona zna za tu
misao K. Marksa, pa je upitam da li je
čitala i ostalo iz tog Kalendara za šećernu
repu za 1947. godinu, gde sam ja našao tu
misao. Ona reče da nije, nego je Marksizam
imala u školi, što nije bilo u moje vreme,
ta pogodnost, i još mi reče da su pregledom
kartona otkrili mnoštvo primera kao što je
taj sa kofom.
Zamislio sam se. Interesantno je da mi se
često dešava nešto sa kofama. Možda je kofa
moj sudbinski predmet? Odlučio sam da o tome
još razmislim. Najzad, šta bi bilo da je
Njutn proglasio jabuku za banalni objekt,
nedostojan njegove pažnje?
Rekoh joj i to, ali ona samo nastavi o
Komisiji za rashodovanje što bi sada morala
da se oformi, da bismo se oslobodili svega
nepotrebnog što sam ja popisao, i još da se
usvoji Pravilnik o rashodovanju, što bi
trajalo mesecima dok se usaglase sva
gledišta, pa je jeftinije održavati kofu i
drugo što sam uknjižio, ali više ne daju da
ja knjižim.
Eto, dakle, šta čoveku zameraju! Preciznost
u izvršavanju poslova i radnih zadataka!
Uostalom, zašto rashodovati? Svaka R.O. mora
biti štedljiva i čuvarna, i na svoj voljeni
inventar mora paziti brižno, kao na oko u
glavi i drugde. Umesto da mi se oda
priznanje što sam čuvaran, pa ni kofu nisam
prezreo, a ne kao neki kojima sigurno silno
vreme odlazi na to što preziru kofe. * * * Upravo sam bio duboko utonuo u misli kad ona
briznu u plač, pa otrča kroz obližnja vrata
sa ženskom cipelom, i malo posle čujem -
jeca u Mokrom Čvoru. Tamo nisam mogao za
njom, ali ona ubrzo izađe, a sve joj crvene
oči, pa će snuždeno kako ne može sve sama,
ne zna ni gde šta stoji, i kako onda da
popisuje, a svi se izgovaraju da ne mogu.
Jednoga čak pregazila kola Hitne pomoći, a
sigurno je to namerno uradio, samo da se
izvuče, i tako je ona sama čitavo Telo za
popis! Stvarno, eto šta se radi! I
horizontalno povezivanje joj dali, i Organov
šećer u smislu tucanja bi da joj nametnu...
Eto kako se nagomilavaju funkcije, pa siroto
Telo ne zna šta bi pre!
Odvedem je posle kod mene u kancelariju i
metnem da se podgreje konzerva đuveča, samo
sam za nju dodao i papričicu, što za sebe ne
bih pošto je meni svejedno šta jedem; čak i
ne primećujem, usled intelektualnosti. Ali
kod drugih lica čudo jedno kako đuveč
smirujuće utiče na psihu! Stišala se ona, a
ja sve usput razmišljam kako bih da se
uključim u Telo za popis, jer videlo se da
joj treba neko sa iskustvom, spreman da
dubinski zadire, na primer u Pitanja. Onda
mi zahvalila za đuveč. Kaže, u toku dok je
išla da vidi zašto dižem buku, sigurno joj,
kao i dva puta ranije, pojeli topli obrok
što ga je donela u svoju kancelariju, a sve
kao u smislu da se ne bi hladio, i slične
viceve isto što vazdan iznose, pa posle
govore jedan drugom he-he, i druge napomene.
Kažem joj - dok je mene, ne treba njoj pomoć
Društva u vidu Toplog obroka, jer kod mene
uvek ima hrane, zato što ne pojedem gotovo
ništa od onoga što Sindikat dobavlja, a ne
kao kod drugih, koji odmah pojedu sve; na
primer sindikalne pileće grudi ne stignu ni
kući da odnesu. A već u Pravnom odseku uvek
je prazan ne samo frižider, nego im prazan
čak i zamrzivač, za šta zaista treba biti
proždrljiv. * * * Ja sam očvrsnuo, zato sam Izvršilac, i
nagledao sam se turobnih Tela (na primer
Telo za Nadzor i Obezbeđenje Zgrade, kad mu
ispala Članska Karta u WC šolju... tužno je
bilo već i samo videti taj užas i očajanje!)
ali ipak je surovo njoj dati da sve sama
popisuje. I tako sam odlučio da tu hitno
nešto preduzmem. Žao mi bilo Tela; kako će
ona to bez moje pomoći, onako vižljasta...
Zbilja nije lako pribrano gledati jecanje,
kad odgovarajuće Telo ima oči kao različak,
pa onda odjednom brizne!
Kažem joj - ne vidim zašto ja ne bih spadao
u nju, i sve ću učiniti da se svrstam sa
njom u Redove, pa da nam Materijalni kartoni
budu uredni, i lepi na oko, čisto iz Organa
suza da navre kad ih vidi, kao ono kad smo
bili u prirodi, na sindikalnom izletu, a on
sagledavao kako je ucvao mak u žitu, pa mu
uletela mušica. * * * Prosto me obuzimao entuzijazam čak i više
nego obično, premda je to moje prirodno
stanje, Entuzijazam. Hvatao sam sebe kako
mislim: "Telo za popis, ah, to Telo za
popis... želeo bih biti njenim Učesnikom!" A
jednom sam, u trolejbusu, u toku vožnje
prema "Slaviji", iznenada glasno rekao "Hoću
da budem član nje!" na šta su me okupljene
mase čudno pogledale. Ali mase bi to sigurno
učinile i da sam se vozio u suprotnom smeru,
pa sam, konstatujući to, izbegao da
uspostavim paranoičnu konekciju da me mase
tako gledaju zato što sam se vozio prema
"Slaviji".
Ta vrsta mentalne higijene veoma je važna
ako već čovek hoće da ima psihu. * * * A Telo za popis me je jednom posle gledalo,
onim svojim očima, i priznala mi je sve, u
smislu da bi joj stvarno bilo lakše da sam
član nje, tj. da želi da se ja uključim u
nju do uzajamnog prožimanja. U redu, možda i
nije baš tim rečima, jer je bila novodošla;
čoveku se način govora usavrši u tom duhu
tek kada se temeljno uključi u Strukture, i
kad unese sebe bez ostatka u određene
Procese u Društvu (a jadan mi je to čovek
koji ne unosi sebe celog, bez ostatka). * * * Otišao sam da razmotrim određena pitanja i
tako sam u muškom mokrom čvoru sreo razna
tzv. Ostala Lica, tj. uočio sam ih kako
igraju krajcarice u nužniku, kao da su
izvršioci za običnu nuždu a ne za poslove i
radne zadatke u smislu njihovog obavljanja u
pravcu istorijske. Ja inače najbolje mislim
u higijenskim prostorijama, ali šta mi to
vredi kad me ometaju i koriste ih za razno
pevanje uz krajcarice. Pa bar da pevaju
nešto poletno, na primer kakve Koračnice,
nego ko šta stigne! Tu ja odmah krenem da na
njih utičem u pozitivnom smislu, pa im
predložim koračnice, i još sam kazao da, kad
se tu krene, ima da idemo po vojnički, što
znači ili svi ili niko, pa sve da bude pod
konac, a kad stignemo možemo usput da se
konsultujemo o određenim pitanjima, da se ne
gubi vreme, nego sve da pretačemo u praksu.
A oni meni da teram šegu! Molim vas, ja da
teram šegu! Interesantno, uvek kad ja
govorim iz najdublje dubine duše, kada iz
mene prosto kipti odanost svemu, određeni
tvrde da teram šegu, što ne može biti u
redu, a neki se čak i na same reči "iz
dubine duše" smeju. Bar da je to od sreće
što smo svi na okupu, kao jedna velika
porodica, pa to pametno da iskoristimo, ali
ne. A toliko sam puta predlagao... Kažem,
kad smo se već ovde skupili, da iskoristimo
tu priliku pa da održimo kakav Sastanak! Ali
oni ništa na sve to, nego samo da ja odem
već jednom. A čim odem orgije naprave tamo;
igraju "šlage" u čvrge, i u bonove za topli
obrok, i još sigurno nešto u smislu
društveno prevaziđenih "krajcarica", iako su
im inače povereni mnogo odgovorniji poslovi
i radni zadaci! Mada ima i kad nisu tamo,
ali onda drže mleko ispod prozora na podu
Odseka za opšte poslove, da ja tu ugazim kad
dođem preko simsa, ne bih li skratio put i
uštedeo u radnom vremenu, i kako onda čovek
da se koncentriše na najsuštinskije
probleme, kao što su popis inventara, i
rasterećenje odgovarajućeg Tela? Eto, takvi
su nas uništili! Rodila majka sina, pa ga
poslala da bude Ljudski Faktor! Ne, ne,
određena lica bi zaista trebalo eliminisati.
Na kraju krajeva, važno je samo očuvati
celinu, i za tu celinu se moramo boriti, pa
makar se za to svi njeni delovi morali
žrtvovati, što nam je osnovni cilj!
Ma o takvima bi sigurno i Brem pisao da je
živ, koji se zvao Alfred, ali ipak. |
