BAŠ NAM JE LEPO - TAKO NAM I TREBA

Dođoh pre neki dan na posao, na vreme, uredno izbrijan, začudo i dobre volje, a još ne vratiše sat, još uvek ustajem kao pekar ili čistač ulica u kulturnom svetu, kome se, kažu polako (i sve više) primičemo. U hodniku sretoh g. Šefa, javih mu se ljubazno, promrsi nešto sa blagim izrazom gađenja i ode žurno u svoj Kabinet, za njim trčkara usplahirena Gospođa Sekretarica. Predsednik Sindikata me umalo ne sruši hrupivši iz svoje kancelarije sa gomilom papira ispod miške i on nešto mračan. 
Otrča i on u Kabinet.

Opsovah dan, koji poče ovako, znao sam da će se neki đavo desiti dok sam ja ustao na vreme i oran za posao.

Taman sam počeo da pijem prvu jutarnju kafu, kad uđe Gospođa Sekretarica i u trku mi saopšti da svi odmah odemo kod g. Šefa u Kabinet.

Šta ću, sasuh ostatak iz šoljice u usta, ugasih cigaretu, uzeh notes i olovku (g. Šef se jako ljuti, kada se kod njega dođe "K'o bez one stvari u svatove" kako mi je jednom rekao, kada sam otišao goloruk, nikada se nisam usudio da pitam na koju li je stvar mislio?).

Uđem u Kabinet, a ono već svi tamo, g. Šef me ljutito pogleda, promrsi nešto u stilu "Opet ti, a i šta bi drugo čovek od tebe takvog i mogao očekivati...", pripravnici se podgurkuju i smeju mi se krišom, pokušah da nađem mesto da sednem, sve zauzeto, zaustih da pitam g. Šefa da donesem stolicu, preseče me pogledom tako da sam odustao i ostao da stojim u uglu Kabineta, kao čiviluk.

Šef se značajno iskašlja, svi zašuštaše notesima, ja svoj naslonih na vrata ormana, g. Šef me prezrivo preseče pogledom i poče:

"Gospodo, čuli ste juče g. Premijera: nastupila je treća faza, bolna i prebolna, niko da ne računa da mu je posao siguran".

"Nema veze ko je koliko i šta radio, g. Premijer je lepo rekao N I K O".

To NIKO izgovori značajno, naglašavajući svako slovo, a još značajnije "probuši" pogledom sve prisutne.

Upitno pogledah g. Predsednika Sindikata, koji se beše ustoličio za velikim "konferencijskim" stolom u Kabinetu, tačno naspram g. Šefa, on - sagnu pogled. Pogledam gospođicu Pripravnicu pored g. Predsednika Sindikata, ona samo nastavi da krišom žvaće žvaku, a u pogledu joj otkrih ono njeno otegnuto "O`laadi maatoraac".

E, baš sam kurate sreće, nađoh baš sinoć da gledam sa ženom nekakvu seriju, kud me đavo ne odnese bar do bifenceta na ćošku, tamo svi znaju i šta je rekao g. Premijer i šta valja činiti posle značajnih izjava. A i u seriji nisam baš ništa shvatio.

"Eto, gospodo, toliko, sada lepo svi na svoje zadatke", zaključi g. Šef sastanak. 

Zaustih da mu kažem nešto na to "Sada svi na svoje zadatke", on me preseče pogledom tako da - ostadoh bez reči.

Svratim kod g. Predsednika Sindikata, kad on peni na sirotu Rosu, kafe kuvaricu, koja se nešto beše podbočila pred njim:

"Kakav štrajk, jesi li ti normalna, kao da nisi čula šta je rekao g. Premijer". 
"Pa čuli smo to od g. Šefa" pokušah da posredujem, kad on iskolači oči na mene i zagrme:
"Ne, to, to je drugo, g. Premijer je rekao da će Država ostati bez S V I H zaposlenih, ako se stupi u generalni štrajk". To SVIH, naglasi značajno, kao Gospodin Šef, maločas ono NIKO.
"Pa da se žalimo g. Šefu Države", pokušah opet da ga odobrovoljim.
"Kom Šefu Države, budalo, on je mrtav" odbrusi mi g. Predsednik Sindikata.

Uh, jebem ti seriju, gde baš nađoše da je emituju kada g.Premijer saopštava važne stvari. A i televizija se načisto izbezobrazila, pre se znao red - prekinu program i kažu da je umro g. Šef Države, pa posle bar dva dana slušamo one što gude u crnim odelima i to - na svim programima.

Nazovem Vladu "Revoluciju" (znamo se od `68.), zamolim ga da mi potanko objasni ko je umro, ispsova me i on:

"Baš si u ništa ostario, oba Šefa Države su POLITIČKI mrtva, kako to ne shvataš".
"Koje dve Države, Vlado, pobogu brate" zavapih ja.

Zapeni on sa one strane, pominjao je neku prostu, pa neku složenu Državu, koju čine neke opet dve Države...., taman kada zinuh da opet pitam nešto, odbrusi mi da sam glup i - prekinu vezu. 

Odlučio sam da razbijem televizor čim dođem kući, makar se potukao sa ženom zbog serije. Kada može da lomi televiziju, i to preko televizije - direktno, onaj što je izgubio novčanik (stalno traži neke "novce") i što me, kad govori, podseća na pokojnog Dučea, mogu, vala i ja sopstveni televizor, koji sam kupio pre 30 godina - na kredit, koji sam davno otplatio.

Kažem Rosi šta sam odlučio, kad se ona sagnu i šapnu, u poverenju, da to ne činim "ni za živu glavu". Blenuo sam u nju dok mi je objašnjavala da su upravo doneli Zakon, po kome ne smeju da se lome televizori, čak ni sopstveni, kaže mi da je to "po evropskim i svetskim standardima" i gleda me važno, sa visine.

Jebem ti standarde, pa Grci skrše sve tanjire i to u kafani, pa - nikom ništa, a ja ne smem sopstveni televizor u - sopstvenoj kući. I kud baš taj Zakon da donesu. I to baš sada, kad ja nešto odlučim i to - sa razlogom. Televizor mi inače ne služi ničemu, nikada ne čujem važne izjave g. Premijera, umru dva Šefa Države, a program se ne prekida, donesu sve Zakone, pa i onaj o zabrani lomljenja sosptvenog televizora, a ja - nemam pojma.

Kraj radnog vremena sam dočekao mrtav umoran od razmišljanja, a radio nisam ništa - ne stigoh ni novine da prelistam.

Dođem kući - nema ručka. Žena leži i čita novine, ja zaustih da pitam šta bi sa ručkom, kad se i ona iskolači na mene:

"Pa zar nisi čuo šta je rekao g.Premijer?"

E, tu mi prevrši, istrčah iz kuće i - pravo u bife. Zapijem se sa društvom i to "iz mesta". Nalivao sam se mučenicom do kasno u noć, komšija Dule, poštar, je već počeo da plače i bulazni nešto na temu kako ovo "može samo pijan ili lud", nalivao se ja još - džabe, ne mogu ni da se napijem.

U neko doba - sine mi. Poručim turu za celo društvo i lepo im objasnim da ću odmah, čim ispijemo, sa najbližeg telefona zvati Vuka Bojovića da mi da telefon najluksusznijeg zoološkog vrta u svetu pa da se dobrovoljno prijavim kao predstavnik vrste, kojoj vlasti mogu da čine šta hoće. 

Gleda me društvo belo, jedan se nešto sašaptava sa Julkom, šankericom, ona mi šapnu da popijem piće i - napustim "lokal".

Džabe sam objašnjavao da je budućnost sveta u kloniranju, pa već su napravili kloniranu ovcu, možemo poslužiti kao genetska sirovina, a "mrtvokuri" narodi će sve više biti na ceni....

"Hajde, komšija, idemo kući, dosta je bilo noćas", vuče me Dule poštar, da me "isporuči" na sopstvena vrata.

Zalud sam se otimao, dovuče me pravo pred vrata. Kada sam mu zaplakao na ramenu, pre nego što će zazvoniti na vrata, samo mi žalosno reče:

"Ne vredi, komšija, brate, ovce su već klonirane, zakasnili smo".

Tu mi je "pukao film".

Duško Radočaj