Satira

Tokom II veka st.e. u rimskoj književnosti javlja se veliki broj dela čiji pisci teže za što vernijim podražavanjem grčkim originalima. Međutim, helenski uticaj nije ni u filhelenskim aristokratskim krugovima doklasičnog perioda ugušio rimsku samostal- nost. Svedok tome, između ostalih, je i rimski gospodin Lukilije, koji u II veka st.e. stvara onaj književni rod za koji sami Rimljani s ponosom, i ne bez razloga, kazuju da je "sav rimski". To je satira. Ovo novo i u najvećoj meri rimsko pesništvo, u kome su se spojili italska podrugljiva duhovitost i rimsko zanimanje za probleme svakodnevnog života, za politiku, javni moral, retoriku, obrazovanje itd. ima opet određenu društvenu pozadinu. Dok su stariji pesnici bili gotovo svi redom stranci, robovi i slobodnjaci u službi rimske gospode - izdvaja se jedino slobodoumni Najvije za kojega se ipak ne zna pouzdano da li je imao građansko pravo - Lukilije, tvorac satire, bio je imućni gospodin koji je na ravnoj nozi saobraćao sa vlastodršcima rimskim, mada nije aktivno učestvovao u državnoj upavi.

Gaj Lukilije (Gaius Lucilius, rođen 180? - umro oko 102. godine st.e.) tvorac satire, je predstavnik onog samosvesnog i rimski ponosnog filhelenizma koji osuđuje rop- sko podražavanje grčkom svetu i smešnu želju neke rimske gospode da se u svemu pokažu kao Grci, i u sitnicama svakodnevnog života u kome izbegavaju čak i latin- ski jezik kao "nedovoljno otmen". Lukilijev individualizam, školovan u helenističkoj školi, ipak je sasvim rimski kao i njegovo književno delo puno reminiscencija na grčku književnost i nauku.

Mada je bio imućan čovek koji je pored raskošne kuće u Rimu imao velika imanja na jugu Italije, a možda i punopravni građanin, Lukilije kao da nije imao ni političkih, ni finansijskih ambicija. Ostao je posmatrač i kritičar koji se ruga manama savreme- nog društva prikazujući njegov život i određujući svoj stav prema svemu što sus- reće i zapaža iz dana u dan. Hteo je da bude i bio je pre svega Lukilije, samosves- no, kao rimski gospodin, i samostalno - kao helenistički intelektualac i individualis- ta:

Neću da zakupac budem, da porez na pašnjake skupljam
umesto onoga što sam, i to svoje Ja, tog jednog
Lukilija ja ne bih za sve to vam menjao skupa. 

Položaj i dobre veze dozvoljavali su Lukiliju da pređe granice šale i zadirkivanja. Slobodno je mogao da se ruga i najvišim Rimljanima svoga vremena. Tako, pored intimnog ćaskanja i salonskog raspravljanja o pitanjima književnim i filozofskim, ima u Lukilijevu delu puno snažnog realizma i oštre satire. I kada kori, i kada ismeva - ne bez pesimizma - moralni pad i korupciju svoga naraštaja, Lukilije ipak ostaje ponosni Rimljanin. 

Sada od jutra do mraka, na praznik i kada se radi,
senatori i narod, bez razlike, društvo odasvud,
nagrnu silno u forum, pa nikad da izađu otud;
cilj im je isti i svi se veštinama jednakim služe:
drugog da nadmudre vešto, nekažnjivo i da se slatkim
rečima lukavo bore, da prave se naivni, dobri,
drugom da postave zamku, k'o svi da su dušmani svima.

Glavna osobina Lukilijevih satira, kao celine, bio je snažan realizam i satirična nota sa sasvim određenom praktičnom namenom: želeo je da opomenom i podsmehom pomogne. 

Potonji pisci satire u Rimu nisu u svemu mogli da sačuvaju Lukilijev smeli ton i po- nešto grubi i nonšalantni izraz.

____________
Izvornik: Pregled rimske književnosti - dr Milan Budimir i dr Miron Flašar, 
Beograd, Narodna knjiga - 1991.