SLOBODAN SIMIĆ – ČAROBNJAK REČI

Slobodan Simić
SIMINOM ULICOM
Agora, Zrenjanin - 2007

Posle devet godina od prethodne autorske zbirke aforizama, Slobodan Simić je objavio novu knjigu, Siminom ulicom (Agora, Zrenjanin, 2007).

Vredelo je čekati skoro deceniju na knjigu jednog od najboljih srpskih satiričara, jer se na oko stotinu strana nalazi više od pet stotina britkih i duhovitih misli. "Najveća umetnost je rečenica", misao je velikog poljskog i svetskog aforističara Stanislava Jerži Leca, koju Simićevo delo potvrđuje. I dok u nekim knjigama (romanima, pripovetkama i pesmama), etabliranih domaćih i stranih književnih veličina, među hiljadama rečenica, pronađemo tek po neku značajnu i hvale vrednu misao, u Simićevoj zbirci ih ima pregršt, i to "na malom prostoru" (Aleksandar Baljak), u "koncentraciji koja ubija" (Zoran T. Popović)

Knjigu "Siminom ulicom" odlikuje stroga selekcija aforizama i njihov ujednačen visok kvalitet. Iako je u proteklom periodu objavio izuzetno veliki broj aforizama na stranama listova u kojima redovno sarađuje, Simić je bio strog prema sebi i kroz njegovo "sito i rešeto" prošli su samo pravi literarni biseri. Zato na svakoj stranici nalazimo "rafale" gorkih, ali lekovitih misli.

Aforizmi koji su nastali pre desetak godina i dalje su aktuelni i sveži, a takvi će biti i budućnosti. ("Ja godinama čekam promene. A biju isto"). Ne samo što se prilike u Srbiji sporo menjaju, ili se ne menjaju uopšte, već što Simić svojim razmišljanjem i pisanjem natkriljuje konkretne ličnosti i događaje i ispisuje vanvremenske i nadnacionalne poruke i pouke. Potvrda za to je i veliki broj prevoda Simićevih aforizama i uvrštavanje u inostrane antologije, objavljene u Austriji, Rusiji, Bugarskoj, Makedoniji...

Naslov dela je zaista odgovarajući, jer, od kada se pojavio u srpskoj aforistici – početkom osamdesetih godina prošlog veka, Simić, iako korača "Domanovićevom stazom" (Bane Jovanović) i pripada magistralnom pravcu savremene srpske aforistike koji je trasirao Aleksandar Baljak, gradi svoj autentični stil i izraz, koji je nemoguće oponašati i slediti. ("Ja sam Srbin, ali ne bojte se").

On je uspeo da pronađe skladnu meru između oporosti i humornosti, između oštrine i dobronamernosti, između lucidnosti i didaktičnosti. Nema kod Simića nategnutog humora, veštačke spontanosti, silovanja logike, banalnog podsmevanja i smeha radi smeha.

Slobodan Simić je autor jedne od najboljih definicija aforizma: "Aforizam je ono što je svako od nas hteo da kaže, samo da se toga setio". To što Simić stvara svakome je razumljivo, ali kao on retko ko može da piše. Većina njegovih aforizama izgledaju kao da su plod kolektivnog iskustva i destilisanog narodnog saznanja i, po prihvaćenosti među čitaocima, umnogome liče na nove poslovice. ("Nismo mi ni tražili ceo kapitalizam. Samo njihove plate").

Simić ne izbegava krupne, opasne i tabu teme. Naprotiv, on piše o svim temama i kod svake "bije u sridu". ("Predsednik je legalista. Poštuje sve odluke predsednika").

On, samo naizgled piše lako, ali svakom njegovom aforizmu prethodi dug proces promišljanja i sazrevanja. Simić poseduje izuzetnu veštinu da na kraju aforizma priredi krajnje neočekivani epilog posle prve rečenice ili početka iste rečenice. On je čarobnjak reči koji praktično ni iz čega pravi efektnu poentu. Po tome njegovi aforizmi liče na brojna iznenađenja koja se dešavaju u sjajnom filmu Olivera Stouna "Iznenadni obrt". Ugledni političari, nacionalni radnici, akademici i bogati biznismeni potezom Simićevog pera bivaju demistifikovani i raskrinkani. Simić samo jednom rečenicom poništava sve knjige, novinske tekstove, hvalospeve, pangerike, ode i bajke prethodno ispisane i izgovorene o ovim lažnim veličinama i svodi ih na ono što, zapravo, jesu – kriminalci, neznalice, psihijatrijski slučajevi, prevaranti... (Jesi li ti kriminalac ili političar? Ne vidim dobro od telohranitelja").

Ono što je svuda normalno, kod nas nije. A ono što bi svuda u svetu bilo nenormalno, kod nas je nešto najnormalnije. ("Treba verovati u čuda. Evo, jedan moj poznanik je dobio platu na vreme").

Neupućeni čitalac, strani čitalac, ili čitalac u budućnosti može da pomisli da Simić preteruje i da se prenaglašeno služi hiperbolom. Autor, međutim, piše samo o onome što se događa oko nas, ali to mnoštvo ne vidi, ili neće da vidi. On ima moć da uoči probleme, pojave, procese i ličnosti i da ih sofisticirano analizira na svom psihijatrijskom kauču. ("Napravio sam koaliciju. Reče šizofreničar").

Njegov dar za crni humor retko se sreće u našoj satiri, kao i književnosti uopšte, upravo zato što je najteže hodati po oštroj ivici između smešnog i tragičnog, a ne zapasti u trivijalnost i neukus. ("Ostavka je moralni čin. Reče samoubica").

Simić je jedan od sve ređih autora čijim se knjigama unapred radujemo, i kada znamo da će nas teme iz njegove knjige rastužiti. U nauci se značaj i doprinos naučnika vrednuje brojem publikovanih citata iz njegovih dela. Prema ovim kriterijumu, Slobodan Simić je u samom vrhu srpskih, ali i svetskih aforističara.

Aleksandar Čotrić