Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


12 - JOŠ O MOJOJ DELATNOSTI

– Snuždeni Organ – Misterija taksenih maraka – Gnusni porok Šefa za Opštenje – Rikanje druga N.

Bio je petak i trinaesti, zato što je dan ranije bio četvrtak dvanaesti; u jednom naučno zasnovanom Društvu takve pojave su bezmalo tipične. Naravno, za sujeverje nije bilo nikakvog povoda, jer mi smo se toliko usavršili da nam se nesreće mogu dešavati ma kog dana; ne moraju se čekati posebno baksuzni datumi. Ali povoda za tugu jeste bilo, jer petak znači početak vikenda… Unutrašnjim okom već sam video Organa kako se snuždio što nastupa pauza u Naporima naše R.O. pa mi ga došlo žao. Snuždeni Organ jedan je od najtužnijih prizora, prosto ispunjava čoveka nekom tihom setom. Bilo bi lepo da odem makar samo da sedim kod njega i da saosećam, ali sam tajnim glasanjem doneo odluku da odbacim taj moj predlog, jer jedan F. Gromki-Tmurni se ne nameće; on dela!

* * *

Da pomognem Organu krenuo sam da suzbijam Nerad, što je njegova večna želja, a rešio sam da usput suzbijam i sve drugo, ako ima nešto, a ako nema onda dobro. Tako prvo odem kod jednoga što mu ogromno radno iskustvo u toplom obroku, premda to ipak sa pauzama kad je na odmoru ili bolovanju, pa krenem da ga suzbijam.

A stvarno, ako uopšte postoji ikakav razlog da on bude na našem platnom spisku, to je samo zato što je tako dugo na tom radnom mestu, i to u istoj kancelariji, da je parket ispod njega sav izlizan, što bi se videlo kad bismo ga uklonili, ali zna se koliko košta hoblovanje, pa je jeftinije za R.O. da on tu ostane.

Te misli sam mu pustio sa magnetofona, što sam snimio jednog člana Upravnog odbora kada je to izlagao... Ljudi mnoštvo lepih misli izraze kad misle da ih niko ne sluša, i zato je dobro da veruju da stvarno niko ne sluša, jer posle svi snimci ispadaju mnogo spontaniji i bogatiji informacijama. Zato Zakon i kaže da je zabranjeno prisluškivanje telefonskih razgovora.

Da stvar kompletiram, pustio sam mu i ono kad sam snimio Šefa za Opšte poslove kako ga kritikuje što m-mnogo jede pa se i pod ul-lubio ispod njega. Mucanje tipično za šefa za Opštenje svedočilo je o autentičnosti snimka. A što se pomenutog poda tiče, stvarno se ulubio. Ozdole gledano, to je ispupčenje, i to ono u tavanici Računovodstva, sa kog ispupčenja je najbolja prašina za Organov ajvar, što bi kritikovanoga činilo korisnim da je sve to izvršio namerno, ali nije.

Kritikovani je, međutim, sa užasom gledao u magnetofon, i usplahireno tvrdio da uopšte ne jede mnogo, a usput je sve vreme dovršavao musaku, pravo iz šerpe, i supu sa rezancima, i solidnu rezervu sarme, da mu se to ne ukvari preko vikenda. Zatim me je pitao šta on uopšte da radi kad nema radne uslove? Evo, taksenu marku na zvanični dokument ne može da zalepi, i šta sada? A to mi je stvarno i dokazao na živom primeru. Uzeo je jednu, drugu, treću marku, sve ih je liznuo, i nijedna se nije zalepila, premda je lizao sa primernom usrdnošću.

* * *

Jasno, ja ne bih bio F. Gromki-Tmurni da taj problem nisam još ranije primetio. Sve sam preduzeo da ga rešim, ali ni to nije bilo dovoljno. Prvo sam o pomenutoj problematici napisao tročasovni Elaborat, i dugo sam ga prepravljao jer mi se moj stil nije sviđao. Ponekad imam muke sa stilom, i menja mi se iz čista mira, a isto i način govora. To mi se ranije dešavalo samo kad imam moje zujanje u kolenu, a posle i češće, od onog dana kad je doktor A. analizirao moj način govora, pa sam počeo da obraćam pažnju na to. Verovatno nešto nalik na onaj uticaj psihološkog profila na psihološki profil o kome mi je doktor pričao. Digao sam ruke od tog Elaborata a marke su i dalje bile bez lepka sa stražnje strane, premda sam ih lično sa trafike donosio, i tada jesu imale lepak. U redu, nabavio sam im dodatni lepak, samo je bio tvrd kao kamen, pa sam doneo i sredstvo za razblaživanje tvrdog lepka. Posle je samo morao da se dokupi učvršćivač za lepak, za posle dejstva njegovog razređivača, jer je sam taj nesrećni razređivač stigao nedovoljno razređen, i bio je tako jak da je lepak pretvarao u nekakvu vodicu sa blagim ukusom smrdibube. Nabavio sam i terpentin za pranje Izvršilaca od svega toga, a onda je celo Sve To odjednom nekud nestalo, i problem se vratio na početak, na Čoveka bespomoćnog dok gordo zvuči pred ravnodušnom markom bez lepka, premda je Izvršilac, stručno osposobljen za lizanje.

Prvo sam mislio da sredim pa da Izvršioci ližu na ulici pokraj same trafike, jer tu marke još imaju lepak, i poštansko sanduče je tu, pa se odmah može poslati šta treba, a ne stalno ja da im nosim. Ali sam odustao od toga; ne smemo da iznosimo nikakvu poverljivu dokumentaciju, da nam ne otkriju privredne tajne, jer Japanci samo čekaju priliku da preuzmu našu tehnologiju, a ni "Dženeral motors" nije s raskida u tom smislu; stvari su to krajnje delikatne.

* * *

Ostavio sam onoga u njegovom udubljenju poda što odozdo izgleda kao ispupčenje – a što nam svedoči o značaju sagledavanja svakog problema iz više aspekata - i onda sam krenuo po R.O. da anketiram Izvršioce. Svakog sam pitao da li možda kriomice skida lepak sa maraka, pa nosi kući i pravi zalihe, i zna li on da se time prouzrokuje ogromna šteta. A oni samo kriju pogled od mene; neki čak izvršili samozaključavanje u higijenske prostorije, gde rasipaju vodu i vreme u cilju da ne bi odgovorili na moju anketu. E - kažem ja samome sebi - ako je tako, idem direktno kod šefa za Opšte poslove! Tim pre što sve marke prvo stižu do njega pa tek odatle idu dalje, po kancelarijama.

Do Šefa za Opštenje nije lako doći, ne daju njegove sekretarice, mada ne znam zašto ometaju pristup kad on i inače većinom nije pri sebi, mislim, kod sebe, nego je u daktilo-birou, gde sa daktilografkinjama razmatra razna pitanja, na primer masažu, pa onda veštačko disanje, i slično. Zato ja do njega obično stižem mojim tajnim putem, preko simsa pa kroz prozor, i onda sednem među one kace koje on tamo drži, i sačekam da dođe da razreši određena pitanja, na primer da natoči raso, kad je ta sezona. Ovom prilikom mu sekretarice već otišle na vikend, pa sam prodro običnim putem, i baš kad sam ušao - šta vidim? Vidim, za stolom sedi šef za Opšte, i liže marku!

Da, liže taksenu marku; skida lepak, a pogled mu bludi. Pokvarenjak!

Gledam ga, a on zamišljeno liže dalje, pa je onda - to valjda kad mu marka izgubi ukus – pa je onda stavi na već olizane, uzme novu sa gomilice svežih, i zatim opet.

Eto, dakle, kuda nestaje lepak! Liže Izvršilac! Prosto mi došlo da tu kod njega obavim napad žuči, ali sam to ostavio za kod kuće, preko vikenda, da se ne gubi od radnog vremena.

Mahnem mu rukom ispred očiju - on ništa. Onda krenem da ga fotografišem, ali, čim sam prvi put škljocnuo, on se trgao i zaklonio lice. Pitam ga zašto liže marke, i zna li kakav je to porok, a on se snuždio, pa kaže da ne ume to da objasni. Čudnije se nije osećao još od onog slučaja kada je omaškom umesto rasola otpio deterdžent za prozore, što je poneo kući, a bili u istim kanisterima. Odnekud mu došlo pa kad samo vidi m-marku on je lizne. Ponekad mu, kaže, dođe tako i bez marke, a ne zna zašto. Bolest nekakva, šta li je. Priznao mi je da je kod kuće napravio zalihe taksenih i običnih maraka, da ima. A, veli, strašno je to. Sa stručnjakom se konsultovao, ali ni taj nije razumeo. Očigledno, nije lako shvatiti kakav je to podsvesni konflikt duboko iznutra, u psihi time pogođene osobe, pa makar to bio i sam šef odseka za Opšte poslove, kada mu dođe da liže - a taksene marke nema.

Bolestan čovek je bolestan čovek, pa sam odlučio da se tim povodom obratim stručnom licu, ali sam i dalje bio užasnut. To drogiranje lepkom sa taksenih maraka, tu stvarno treba nešto preduzeti na najširem društvenom planu! Na primer da se lepak svake marke premaže nekim umereno smrtonosnim otrovom… ili da se zaštiti vrlo sitnom bodljikavom žicom… ili da se nađe neka hemikalija, pa od toga sav jezik da otekne... Odlučio sam da te mogućnosti detaljno ispitam, i tako sam ga ostavio, a on je mucajući mrmljao za mnom: "Jer m-marke se ližu predugo, dok pogledi samotno blude, a posle se ne lepe više..." što je počelo da vuče na poeziju i da me nervira. Posle poeme "Noša" onog Pesnika iz Neposredne proizvodnje, objavljene u rubrici "Snohvatice i pregnuća" našeg lista "Naš list", čovek nekako drugim očima počne da gleda i noćni sud i poeziju.

* * *

Konačno sam odlučio da i ja krenem kući, koliko da sredim trake i razvijem fotografije iz prethodne sedmice, a onda sam čuo nekakvo potmulo kričanje.

Zvučalo je kao da dopire iz lifta, i taj utisak nije varao. Kada sam prišao, uočio sam druga N. kako stoji u liftu i riče. Ne bih zapravo ni znao da je to baš drug N., jer mu se lift zaustavio na pola sprata, pa mu se videle samo nogavice od kolena naniže, ali sam zapazio svetliju desnu nogavicu, što je drug N., u slučaju sa ženocidom u podrumu, bežeći ugazio u tečni deterdžent, pa mu posle ispiranja nogavica ostala svetlija. Subjekt je, dakle, bio identifikovan, ostalo je još samo da se stvar pravilno protumači.

Logično, prvo sam pomislio da kod nas upravo hvata korena neka Intencija sa najvišeg mesta o kojoj ja, nekim čudnim sticajem okolnosti, ne znam ništa. Neka odluka koja rikanje u liftu određuje kao Pravo i Dužnost (što, kako mi objasnio jedan kolega dok sam još bio na Studijama, znači da svako ima samo jedno pravo, i to da izvrši tu dužnost, a izuzetak su, veli, samo mrtvi, pa i oni isključivo ako imaju uredno uverenje o svom stanju). To bi, naravno, bilo u savršenom redu, ali, zašto onda nije stvar organizovao tako da i ja mogu u lift, da ričem? Zašto samo on da sprovodi Odluku u život?!

A sve vreme mi je smetao da protumačim događaj. Vikao je, sa začuđujućom upornošću ZAGLAVLJEN SAM, a povremeno je vikao i ZOVITE DOMARA, i druge misli takođe.

Tu sam se već zabrinuo za njega. U redu, pošto je biće koje govori, čovek ne može da riče tek tako, nego mora da riče nešto, ali zašto je izabrao baš takve besmislice? Mislim, ako je već zaglavljen, šta će mu još i Domar? Valjda mu je tako samome ipak komotnije? I: da li bi on zahtevao Domara da je pri čistoj svesti, s obzirom na još nedovoljno raščišćeni ženocid? A još viče na mene!

Na ovom mestu sam, u borbi protiv paranoje, morao da zastanem i da izvršim diskonekciju delova tog događaja. Ne viče on na mene, nego prosto na bilo koga, zato što i ne zna da sam to ja. Vikao bi na mene samo da me je video, ali se nije setio da se sagne, da vidi kome se obraća; nema on um kao što je Organov, kroz koji misli protiču takoreći brzinom misli.

Opet je vikao, samo sada UPOMOĆ, premda ne shvatam šta je time hteo da kaže, osim ako je on to nešto u širem smislu.

A šta - pomislio sam - ako je učlanjen u članstvo neke neobične Sekte, pa ta sekta od svojih pripadnika ne zahteva samo da budu pripadnici, ni to joj nije dosta, nego moraju još i da se nalaze u liftovima, u cilju rikanja? Ipak, nisam verovao da je baš toliko zabrazdio, premda kod njega još kako ima Pojava, kao što je nagonsko zaključavanje drugih u podrume, sklonost napadima amnezije, i iznošenje spajalica iz R.O. (o kom sam problemu takođe mnogo i sa gorčinom razmišljao).

ZAGLAVLJEN SAAAM! kričao je on promuklo, na šta sam se samo blago osmehnuo. Ako išta sigurno nije, onda sigurno nije zaglavljen. Kod nas u novinama svaki dan štampaju telefonski broj gde su spasioci iz liftova, pa čovek, čim se zaglavi, treba samo da trkne do prvog telefona, časkom im telefonira, i biva stručno spasen. Ako je opsednut idejom da je zaglavljen, a postoje stručnjaci, treba da zove njih, a ne mene, koji sam stručnjak za druge stvari (mada to više u smislu najšireg spektra). Najzad, ni od stručnjaka za maksilofacijalnu hirurgiju ne zahteva se šašlik, zar ne? Zašto ne zove odgovarajući broj telefona, koji kod nas postoji i za sve drugo što se uopšte može desiti, jer je sve regulisano? Šta ga ometa? Sigurno nešto psihički, ali nisam uspeo da proniknem u tu tajnu. Čak ni ja ne mogu da shvatim baš sve što je psihičko, jer kod nas skoro svi imaju mnogo više psihe nego što je za njih dobro. A opet, nisam mogao ni tek tako da ga ostavim. Zato sam na jednom papiru napisao OVO JE SAMO POJEDINAČAN SLUČAJ, i zalepio sam to na zid uz lift. Jer, stvarno, ima kada se stvari nepotrebno uopšte, pa onda Javnost misli da je u pitanju Pojava, umesto da uvidi da se radi o samo pet ili šest stotina hiljada sasvim pojedinačnih slučajeva koje je neko zlonamerno uopštio, i onda se Javnost uznemiri.

* * *

Tako sam sredio da se izbegne Uznemiravanje Javnosti, i tek onda sam otišao. Rekao sam sebi - ako sam nešto i prevideo, u ponedeljak ću da organizujem savetovanje po tom pitanju, s tim da se prvo sprovedu najšire konsultacije, da bi stvar sišla u Bazu, pa onda odatle da potekne, jer odatle uvek treba spontano da potekne svaka odluka odozgo, a posle ćemo rad po Komisijama, i Superrevizionu Komisiju ćemo da odredimo, da objedinjava šta ima da se objedini. I Telo za popis sam smislio da uključim, pa sa njom isto da sprovedem objedinjavanje. To, naravno, u slučaju da onoga u ponedeljak ponovo zateknem tu, tj. da još bude u liftu, a inače neka ga, neka viče. Svi su otišli pa ne smeta nikome, a posle vikenda, kad se ponovo okupimo kao jedna velika porodica, valjda ćemo skupa uspeti da proniknemo, jer ne mogu ni ja sve sam, a i inače sve pojave treba da se prouče dubinski.

nazad