Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


16 - SUSRET SA VELIKANOM

– Organova misao koja pleni – Slučaj: dizalica – Izveštaj među poverljivim papirima – Organ mi odaje priznanje!

... Kad sam izronio iz magle bio sam kod Organa, i on mi se unosio u lice.

Čudno je to, kad ti se Organ unese u lice, onako izbliza, a sav nakostrešen. Ali on onda ljudski toplo reče "Aha... vi ste, dakle, ovaj... F. Gromki" (odmah me je poimence oslovio!) i protrlja oči, i poče nešto da traži po stolu putem vlastoručnog pipanja (nikog nije zvao da mu to uradi!) i onda nađe naočare, i stavi ih, a ja tu proniknem da se Unosio samo da me razazna, i još da on stavlja naočare samo kad gleda!

Potom me pogleda kroz naočare, i odlučno, kao i sve što čini, reče: "Pa, ovaj..." što sam ja doživeo kao poentu Anegdote, kojoj poenti nedostaje samo ono ispred, i odlučio sam da to što pre lično sredim, da mu ne ostane poenta bez anegdote, pa da niko i ne primeti da je to poenta. Nažalost, tu me presekla misao da me je možda pozvao da me otpusti, mada je o tome doktor B. pominjao da tu treba podosta vremena zbog nekakve inercije. I zbilja, ima ljudi koji rešenje o otpuštanju dobiju tek dve godine posle penzionisanja. Ali, ako je stvar u ruke uzeo lično Organ, njegova čudesna efikasnost mogla bi to rešiti i znatno brže...

"Da, ovaj..." reče Organ spontano, i uzdahnu, što je pružalo gotovo potresnu sliku, ali ni tu mi nije pala na um anegdota, kao ni za ispred "pa ovaj", iako se tu prosto morala nalaziti! A onda Organ iznenada - njegova Misao uvek iznenađuje, i istovremeno pleni svojom neverovatnom jednostavnošću - onda Organ reče: "Znači, vi ste taj što je uočio dizalicu!"

I tu mi padne kamen sa srca! O tome sam taman hteo da ispričam doktoru B., ali je upao šef za Opštenje sa vešću da Organ hoće da me vidi, i ja sam se izgubio od uzbuđenja. Naravno da sam je uočio! Ja sve vidim!

* * *

Stvarno nam bila sasvim nestala dizalica, pa je Organ to duboko proosećao (on uvek duboko prooseća sve što se nama dogodi), tj. u njegov misaoni pogled urezala se jedna sen, a bila je to sen tuge. Inače, dizalicu smo dobili omaškom, umesto cevi za gasovod, koje smo naručili od jednog inostranog Komitenta. Ustvari, prvo nam je umesto tih cevi stiglo užasno mnogo koštanog brašna i železničkih pragova, usled nekog sitnog jezičkog nesporazuma koji je napravio saradnik za strane jezike prevodioca našeg Inokorespondenta, pa mi to lepo vratili, i posle nam poslali dizalicu, a cevi ipak nisu, iako smo već skoro bili rešili šta da radimo sa tim cevima. No, takvi detalji su svakidašnjica života svake naše R.O., premda ima laika koji bi se čudili... I tako, ta nam dizalica nestane, i čudo jedno vremena je nigde nije bilo, iako je o tome i Štampa pisala u novinama, pa danima navodili sve detalje, kako je nama nestala narandžaste boje dizalica, visoka trideset metara, i mi nigde ne možemo da je nađemo. Ali i pored tih vesti niko nam nije javio gde je naša dizalica! Samo kritikuju, a niko neće da vrati zatureni predmet, i baš nekog briga što nam je kao hleb potrebna, da proučimo šta ćemo sa njom.

Specijalna Komisija se satrla tražeći! Pretražili su prvo sve papire, od samog nastanka naše R.O., pa onda i sve prostorije, ali ništa nisu našli, osim u ostavi za metle zaključanu higijeničarku, a promukla da nije mogla ni reč da kaže. Čitao sam u jednom iscepku iz novina koji sam našao na stepeništu nešto o tome da se stvarnost dešava u serijama, ali zašto se kod nas stalno dešava baš serija nekakvih zaključavanja – to nije bilo objašnjeno, kao ni zašto dizalice nigde nema. No, to je uobičajena mana Štampe; nema baš onoga što čoveka najviše interesuje.

Ja sam nastojao da pomognem, ali su me uglavnom slali na druge radne zadatke, na primer na Teren, gde sam pronašao dinosaurusovo jaje, a sve samo da im ne smetam, kao da bih ja smetao! I već je počelo da se govorka da će se možda postaviti čak i samo pitanje lične odgovornosti - jasno, to ako ikad uspemo da otkrijemo kome je konkretno promaklo da se dizalica zagubi - a ja... ja sam je našao!

* * *

Da, ja! Zašto ja - to mogu da pitaju samo varvari, koji se možda potajno pitaju i zašto je baš Organ na mestu koje zauzima, a ja ne bih o takvima. Ukratko, evo kako je tekao razvoj događaja: oštro oko F. Gromkog-Tmurnog istorijski neminovno je zapazilo dizalicu u dvorištu Staklare od prekoputa, i odmah je prepoznalo, kako po samoj visini, tako već i po njenoj fosforescentnoj boji, kako viri nekih dvadeset i osam narandžastih metara iznad njihove ograde. Stajala je tamo neprimećena, skromno i snuždeno kao ubogo pastorče, i tiho je bacala senku na našu Zgradu... Naravno da sam odmah, istog popodneva tog istorijskog ponedeljka šesnaestog, otišao kući i napisao Izveštaj za Organa. Onda sam se upitao da li da to, sedamnaestog ujutru, pred odlazak kod doktora B., ubacim Organu u njegovo sanduče za Ideje i Predloge. Ali, tako sam učinio i kad sam podneo izveštaj kako sam rešio onaj problem sa prebiberenim pekmezom, pa to do Organa nikad stiglo nije! Oteo mi neko i taj Doprinos, inače bi me on sigurno još tada pozvao u Audijenciju! Zato sam, da se obezbedim, nešto pred odlazak kod doktora B. preduzeo korake mojim ličnim putem, preko simsa... Interesantno je da se i prozori Organovog kabineta, kao i svi ostali naši prozori, mnogo lakše otvaraju spolja nego iznutra; moraću to da ispričam onom Naučniku što je pronašao Teoriju obrnutih vrednosti... Onda sam s dubokim poštovanjem ušao u Organov kabinet, i stavio mu moj Izveštaj u onu fioku pisaćeg stola u kojoj su mu uvek neki papiri sa natpisom "Strogo poverljivo", i posle sam sve to još i fotografisao, za uspomenu. A mnogo fini snimci ispali, oštri, čisti; jačom lupom svako slovo sa onih papira moglo bi da se pročita! I eto, Organ našao, pročitao, i odlučio da svojeručno vidi čoveka koji je učinio takvu jednu uslugu svojoj R.O!

* * *

Oni iz Staklare su nam posle detaljno objasnili da za tu stvar nemaju nikakvo objašnjenje. Dizalica im je prevezena od nas nekako omaškom; ne znaju ni sami kako im se potkrala. Dugo je, ustvari, niko nije ni primećivao, samo se sticao utisak da im u dvorištu odjednom nedostaje prostor, a prostor im je ranije bio baš tamo napolju, pa su se svi pitali kud se deo. Srećom, u našem sistemu je čulo pipanja razvijeno po celoj čovekovoj površini, što je još jedan psihički faktor koristan za Izvršioce u Udruženom radu, pa je jedan od njih napipao dizalicu udarivši u njen donji deo čelom, i tako su je otkrili.

Jasno, odmah je kod njih počela da zaseda Komisija za proučavanje kako da se dotična koristi u proizvodnji njihovih dronjaka za supu, i još jedna Komisija, koja je rešavala kako tu dizalicu da proknjiže, i uopšte, zamolili su da je što pre nosimo, jer samo pravi probleme. I dodali su da je sada sve u redu, samo im još ostaje da nekako zaustave rad onih Komisija, pošto odlazak dizalice na to, prirodno, ne utiče mnogo. U znak kolegijalnosti, preneo sam im naša iskustva. Dovoljno je sve članove Komisija prebaciti u Komisiju za proceduralno ukidanje prve dve, i oni će zatim prilježno raditi na svom samoukidanju. Posle treba samo nekako ukinuti njih, ali tu neka se sami snađu, jer to ni kod nas još nije rešeno; četiri naše Komisije te vrste i dalje rade, još tamo negde od Ustava iz sedamdeset četvrte godine, samo su ostavljeni u našoj Staroj Zgradi, pa nam ne smetaju mnogo.

* * *

Prevlačenje dizalice u naše dvorište bio je istinski Put Uzdisaja, mučan toliko da sam odlučio da ga uopšte ne unosim u Monografiju o nama. Jedina je uteha što ljudskih žrtava nije bilo, osim što je Šef za Opšte nesebično pričepio palac podmećući pod dizalicu jedan debeli Zapisnik, da nam nađeni predmet ne klizi unazad na nizbrdici.

Naravno, dizalica nije bila potrebna ni nama, ali bila je naša, a mi svoje ne damo! Uostalom, mogla se osposobiti za manipulisanje Zapisnicima, u smislu njihovog promptnog prebacivanja sa sednica na plenume, pa da sve bude harmonično, a ne da se iznuruju Izvršioci, kao ja sa onim Elaboratima koje sam samopregorno naslagao uz zidove svih hodnika (mada taj problem čak ni time nije bio do kraja razrešen).

* * *

"Hm, hm", spontano se našali Organ prilikom tog našeg prvog susreta, a ja se radosno nasmejah i zapljeskah. "Hm... Vi ste mi, ovaj, F. Gromki, stavili izveštaj o dizalici u sto?"

Divio sam se kako moje ime još gordije zvuči kad ga On izgovori. "Da", rekoh mu skromno. "I to, da bi bilo što bezbednije, baš među one papire na kojima piše strogo poverljivo. Znao sam da ste okruženi osobama od najvećeg poverenja, koje umeju da ćute, i da ne vide šta ne treba da se vidi, pa tu niko neće gledati osim Vas, a vi ćete moj Izveštaj sigurno primetiti, kad stoji među Vašim poverljivim papirima."

"Hmm", reče on neposredno i toplo. Onda dodade: "Da, ovaj... jeste." Poćutao je malko; on uvek ćuti pre no što prozbori. "Mislio sam da je sto zaključan", reče. "A jeste li, ovaj, razmišljali o tim poverljivim papirima?"
"Naravno", rekoh. "Ja uvek o svemu razmišljam."
"Hm", reče on. "Pa, šta vam je palo na um?"

Kako je samo odmah znao da mi je nešto palo na um?! Organ zaista čita čoveka kao otvorenu knjigu! Ja mu onda u poverenju ispričam kako raspolažem određenim foto-materijalima i magnetofonskim snimcima, koje stalno dopunjavam, za Monografiju o nama na kojoj radim, a imam i za svakog važnijeg iz R.O. poseban dosije, ali to nisam pominjao nikome, da se svi iznenade kad vide stvar završenu. Naravno, i ja sam čovek od poverenja, i ne bih nikada, zato što sam dušom i telom! To neću u monografiju, samo sam snimio "strogo pov." papire kako stoje zajedno sa mojim Izveštajem u fioci, a mogao bih to da dam i da mi se uveliča, pa na zid, kad bih imao mesta u sobici u kojoj stanujem, i sredstava da kupim ram, ali to nije ni važno, jer to sam ja samo za ličnu uspomenu, a, ponavljam, za monografiju to ne ide, da ne bi neko na uveličanom snimku video o čemu je reč u poverljivim papirima.

"Hm", reče on dosledno.
"I još mi je palo na um", nastavim ja, "kako je čudna stvar Podsvest! Da je, u stolu koji vešt čovek običnom zihernadlom može da otvori, poverljive dokumente ostavio neko ko ima nečeg da se plaši, na primer neke kazne, u filmovima bi to bilo objašnjeno psihološki. Ispalo bi da se taj podsvesno oseća krivim za nešto, pa želi da ga uhvate, ne bi li ispaštao... Ali, život nije film. Eto, takve papire može mirno da ostavi i neko najpošteniji što se uopšte može zamisliti, na primer Vi, jer takav čovek savršeno dobro zna da nema šta da krije, i zašto bi onda brinuo što mu se sto loše zaključava?"

Zanimljivo je kako ljudski pogled može različito da se tumači, u zavisnosti od toga ko gleda! Da to nije bio Organ, imao bih utisak da me taj čovek gleda sa nekim užasom, ali, zašto bi On ikoga tako gledao?

Ćutao je malko, a onda uzdahnu, što je dirljiv prizor, videti kako Organ uzdiše. "Da, ovaj", reče on. "Ja sam, ovaj, svestan vaših mogućnosti..." I posle je nešto govorio o sobici, i nemanju sredstava čak ni za ram, pa da se urami ona slika sa poverljivim dokumentima, i kako to ne mora tako da ostane, potrebno je samo da kažem šta želim, ali ja sam tu opet plovio u nekoj beskonačnoj magli. Organ tako zaseni čoveka da se isti prosto i ne seća šta je čuo... Gorka je sudbina Velikana; zbog toga neke najbolje priče o njima sigurno nikad nisu ni zapisane, što su prisutni bili zasenjeni, pa nisu ni bili svesni šta to čuju. Ja sam samo sedeo, a kroz glavu mi je prolazilo ono da je on svestan mojih mogućnosti...

* * *

Da, on je svestan mojih mogućnosti! To me je ispunilo ponosom, što me je tako pohvalio! Posle je, iako je to Organ samo meni lično, ispalo da me je ipak, na neki način, javno pohvalio. Sigurno njegova sekretarica to svima ispričala, a čula, valjda, interfonom, što se loše isključuje. A i inače prosta žena; pitam se zašto je Organ trpi. Možda ima jaka leđa, a možda ga nečim i ucenjuje, mada ne vidim čime bi se uopšte mogao uceniti neko kao Organ, taj čovek čist kao suza, osim ako se preti njegovim milima i dragima... No, ukratko, preko nje se raščulo o tome, a svakako i to da sam ja jedan dragocen čovek, zato što sam Doprineo. Kako inače drugačije objasniti to što su prestale glasine o mom otpuštanju, i što su određene moje ideje počele da nailaze na prihvatanje i razumevanje, umesto stalnog odbijanja ili hladnog ćutanja? Sve u svemu, čak ni oni koji su u tome bili najviše zabrazdili nisu se više usuđivali da mi pakoste otvoreno, nego samo ljudski, iza leđa, kada ne može da se otkrije šta je ko uradio.

* * *

Videlo se, shvata Organ moje napore, najzad je primećena moja vrednost! Iskoristio sam priliku da mu izložim da kod nas nestaju spajalice i da se mnogo telefonira, pa imam u vezi sa tim neke ideje, i obećao sam mu najsvečanije da ću stalno dolaziti kod njega, da mu lično referišem šta je sa tim idejama, a on me je onda poslao da dalje ulažem napore, i tako sam otišao, a Organov topli lik mi je još dugo ostao pred očima, kako me gleda nemim pogledom...

* * *

U ličnom referisanju sam ipak nailazio na određene smetnje od strane njegovih sekretarica, naročito od one glavne. Neko ko plitko misli mogao bi čak da stekne utisak da me Organ izbegava, na primer na osnovu one priče da je njoj kazao da nema šta da razgovara sa mnom. Čak i ako je to uopšte rekao, to je samo njegova sekretarica nespretno formulisala jedno lepo ljudsko priznanje! Organ je time zapravo izrazio uverenje da nema potrebe da mu ja išta referišem, jer se podrazumeva da je sve o čemu bih govorio već besprekorno obavljeno, budući da mu je poznata gotovo satanska efikasnost njegovog najodanijeg izvršioca, F. Gromkog-Tmurnog.

* * *

Zar mene Organ da neće očima da vidi?! Lažu, naravno. Šta bi moglo da ga spreči da mi to sam kaže, da je tako? Zar on da se krije od čoveka koji je dao da mu se izlije ukusan privezak u vidu toaletne šolje - velika kao mušmula, prema mom ličnom nacrtu - pa ključ od svoga privatnog WC-a može da nosi na vlastitom lančiću sa skladnim priveskom koji simboliše naš dalji razvoj u odnosu na predmet poeme "Noša"? Sve sam mu to, posle našeg razgovora, još iste večeri uneo kroz prozor u Kabinet, i stavio u njegov sto, na neke nove poverljive papire, a kaligrafski ispisao "Srećan rođendan", pošto mu je osamnaestog bio rođendan. No, dakle, i pored svega toga, neki o meni da Organ ne želi da mu izlazim na oči?! Oni to možda zbog onih pregrada od žice što su, na sam Organov rođendan, postavljene na sims sa obe strane njegovih prozora? Koješta! Dublji smisao tog gesta sasvim je drugačiji (a sve što Organ učini ima dublji smisao, pa sigurno i to). Organ je odmah uvideo da sam ja kod njega ulazio preko simsa samo da bih mu time nagovesto da bi tako i neko drugi mogao da postupi, pa se od tih drugih ogradio.

Ali sve te priče iza leđa ja podnosim sa gordim osmejkom na usnama, jer sam Izvršilac, i neprekidno nastojim - kao što sam i Organu rekao - da se što dublje svrstam u redove, i da prožmem R.O. do poslednje njene pore, a sve u cilju što potpunijeg, što intenzivnijeg, rada na razrešavanju određenih protivrečnosti (naravno, na čelu sa njim, kao i uvek).

Da, tako sam mu rekao, skromno i svečano, a on me je gledao nemo, bez reči, što je, razume se, značilo da mom Ekspozeu ne treba dodavati ništa.

nazad