Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Leila Samarrai Mehdi

KAKO KAPLJU VETRENJAČE

 
 iz zbirke poezije
(u štampi)

  Otrgni svoj um iz kandži vukova
što te snatre i motre
I zakuj ga tišinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obriši znoj sa čela
dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obraćanje
I uporište pred lakrdijaškim glasovima što počinju
Najpre huktajući
da ti od ušiju prave ždrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povraćanje
Po tebi
Dok veličaju svoju gadnu buku
i kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al' utišaj tu žalosnu buku
stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reže dok zadnji leš tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja beše ti plačna i obožavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prođe
Samo malo udahni vazduha svežeg
I ušima iščupaj Tajnu njihovu.
Neka zavrište nemoćni i prazni
Konačno.
I dok te ščepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima
pređašnjim i budućim
Za tvoje vreme koje nadolazi
i nadilazi ih
Tvoje će delo da te veliča
kao kap netom zapaljene luči
što prži repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I žeđ te mori i od gladi
skapava duša tvoja
To oni
To oni zamišljeni nad tvojom glavom
Iščekuju poslednji vetar kojim će ti probiti krik iz grla
I večeraće spokojni i sobom zadivljeni
Nad tvojom lešinom
Ne daj im da to učine
 

Raščereči im bikovske glave
neka polete
I neka se stope zajedno
sa izdajničkim vazduhom
Jednom te pokolebaše
dok bejaše ti bez nade
I bez zvezda u srcu
dok si samo patio izgovaravši im reč
Usta si im gledao dok si vrištao i srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje nevešte ruke
Krvlju tvojom
Nek ne čine to opet
Utišaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe čoporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrašnju slavu nakon prećutkivanja svih podlosti
Brinuće onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi
kao čedna nevesta
Ti zauvek sutra živ ćeš biti
Poješće magla bikove
Razneće breme vremena
Ta lopovska sidra i krvave jame
Te rastuće ruke koje ti ščepaju rukav i vuku te
Koje ti brste leđa na kojima ležiš
u muku savijen
Vreme će im sudbinu ukleti
tvojim stihovima novim
Zapisaće im na temenu
Uperiće im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlušine bez stida
i tako pouzdane
Spaliće ih vatra živa
tvog gordoga duha
U samoći molitve dok se uspinješ
ka svome saznanju
Sam bog će te spasti od zlotvora tuđih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za večna vremena
Živećeš i kad ne bude bilo urlika
I kad noć bude najmračnija
Živećeš
I disaćeš spokojno i volećeš


Karikatura - Marcin Bondarowicz

- 9 -