|
1. Bog ili Suprotnost između motiva i posledica dela
Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj
podatak – s tačke gledišta Svetog pisma – ne podleže sumnji i, štaviše,
spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je
lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U
stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki – veličina se
upropašćuje i ničemu ne služi, nije vredno biti veliki u jednom zanavek
učvršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da
bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve – ali tada ni greha nema, jer na čemu
može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda
proizlazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na
svetu. Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju
– ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost
usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti – a ko je nema? –
bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa
svojim mogućnostima i tek je tada postao velik, jer je stekao nekog ko je
mogao da mu se divi i s kim je mogao da se uporedi – i to još kako korisno!
Ne čudimo se, samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao
nego za ono mesto na kome se nalazio Bog pre stvaranja sveta – mesto koje
nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju,
smatra veoma pozitivnim. Takvu samoću nama je, uostalom, veoma teško
zamisliti, uzevši u obzir da čak i najdalje pomerena ljudska samoća jeste
uvek samoća u odnosu prema nečemu što je postojalo – jeste lišavanje
prethodno postojeće i poznate stvarnosti, samoća Boga pre stvaranja sveta,
dakle, da nađe u mašti, u sećanju – štaviše! – čak ni u samom osećanju
usamljenosti koje ipak zahteva svest o sopstvenoj suprotnosti ili distanci
prema svetu. Ako svet ne postoji i nikad nije postojao, nema ni distance, u
stvari nema samoće, jer nema u odnosu na šta da bude sam. Razmatrajuči
pitanje, s te tačke gledišta, ne možemo, u stvari, ni da imamo pretenzije
prema Bogu zbog stvaranja sveta, pošto je za njega bio jedini način da se
istrgne iz proklete praznine.
Ali – podsećamo – radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za
slavom. Žudnja za slavom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i u
svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se nečim neelegantnim. Ali –
desilo se. Bog je stvorio svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima
obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja
dostojnom, iskrenošću.
I šta – reći ćete možda – motiv je bio malo pohvalan, a rezultati rada ne
baš naročito privlačni. Ne mogu s tim da se složim. Ne tvrdim da je svet
ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga
je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno, izgleda grdno preteranim. Pa
ipak smem da tvrdim da čak i ovakav – svet nosi pečat veličine, i čak se ne
kolebam da kažem, genija. On je – slično kao mnogi ljudski proizvodi – delo
haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih,
neukusnih, opštenje s njim biva neprijatno. A ipak – ponavljam – on je
zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da
ih iznesem u odgovarajućoj prilici. Činjenica je, u svakom slučaju – što je
glavna stvar pri oceni – da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz
ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje, istorija,
uprkos svemu, daje izvesne potrvde u korist takvog gledišta.
Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to strašno banalno, vredni
rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.
A biva li obrnuto? Svakako. Svedoči o tome sledeća povest o odnosima između
Boga i naroda izrailjskog. |
