SATIRIČAR  MILAN TODOROV

ŽIVOT MI PIŠE AMERIČKU BIOGRAFIJU

Poslednjih decenija srpska satira bila je u znaku političkog aforizma.
Odradivši svoj politički zadatak, satira kao da je izgubila dah.

Milan Todorov rođen 1951. godine u Banatskom Aranđelovu. Završio je Filozofski fakultet u Novom Sadu, a od 1976. do 2003. godine radio je kao novinar u Radio-televiziji Novi Sad. Sada radi kao vinogradar i vinar u Petrovaradinu. Od 1979. do 1989. godine, na talasima Radio Novog Sada, emitovan je njegov humoristički kabare Vesela vetrenjača, a bio je i redovan saradnik Vesele večeri.

Objavio je knjige: Uhom za kruhom – kratke priče (Matica srpska, 1976), Boca pod pritiskom – satirične pesme ("Stražilovo", Novi Sad, 1980), Crveni i plavi – aforizmi ("Stražilovo", Novi Sad, 1981), Kuninsko leto – drama (Srpsko narodno pozorište, 1984), Sirotinjska zabava – aforizmi ("Gutenbergova galaksija", Beograd, 1990), Ostrvo bez blaga – aforizmi ("Gutenbergova galaksija", Beograd, 2003). Poslednjih nekoliko godina piše satirične hronike (Novi Sad za poneti) za dvonedeljnik Grad Novi Sad.

Zastupljen u brojnim domaćim i stranim antologijama satire.
Dobitnik nagrade Radoje Domanović (2003), Đorđe Fišer (2007).

* * *

- U Vašoj poslednjoj objavljenoj satiričnoj knjizi "Ostrvo bez blaga" sarkastično ste zapisali da ste do 2000-te godine bili novinar, ali Vam je zahvaljujući dolasku demokratije omogućeno da se bavite vinogradarstvom. Čime se zapravo bavite?

Todorov: Ne volim da se mnogo osvrćem unazad, naročito ne da idem istim putevima. Imao sam komšiju Lajoša u jednom vikend-naselju na Dunavu. Lajčika se nikad nije vraćao putem kojim je došao. Bio je jedna od poslednjih novosadskih genijalnih luda, alkoholičar koji je vežbao bacanje noževa na sopstvenoj ženi. Zvala se, mislim, Irena. Preklinjala ga je da odraste i opameti se. On bi na to seo u čamac i uz desnu obalu Dunava stigao do novosadskog keja. Tamo bi joj kupio par kugli sladoleda u fišeku. Zatim bi opet seo u čamac, upalio "pentu" i držeći visoko u ruci fišek sa sladoledom na plus trideset pet, vraćao se Ireni, ali sada levom stranom obale. Protiv uroka. Sladoled se, naravno, istopio dok bi stigao pred Irenu. Ali, on je taj neverovatni ritual cirkuzanerske ljubavi ponavljao dokle je imao goriva u rezervoaru svog plitkog drvenog čamca. Da je reku sekao po dijagonali, sladoled se ne bi istopio. Ali, Lajčika je znao da je sve što nam se dešava u stvari cirkuska predstava u kojoj dodeljenu ulogu treba odigrati što maestralnije, ma kakva ta uloga bila.

I meni su počele da pripadaju uloge koje možda nisam ni sanjao. Bio sam, tako, jedno vreme menadžer prodaje za Vojvodinu u BK televiziji, pa slobodni umetnik preko Udruženja književnika Srbije, pa sada vinogradar i vinar u Petrovaradinu. Moj život je počeo da liči na tipičnu američku biografiju. Protiv uroka sve vreme sam, naravno, morao da pišem.

- Nedavno ste dobili nagradu Društva književnika Vojvodine za doprinos humoru i satiri, upravo za kolumne u našem listu. Nagrada nosi ime Đorđa Fišera, pomalo zboravljenog radijskog humoriste i televizijskog šou mena.

Todorov: Ljudi lako zaboravljaju. To je najveća boljka našeg kulturnog mentaliteta. Mislimo da smo velika kultura koja stalno i iznova može da stvara nove vrednosti. Odričemo se svakoga. Čim nekoga sahranimo na ovaj ili onaj način, od kojih je najodvratniji politički, taj više ne postoji. Đorđe Fišer je bio moj kolega u Radio Novom Sadu. Zajedno smo radili televizijski kabare "Tikvarijum" na Televiziji Novi Sad. Bio je tipičan jevrejski humorista, poput Kišona. Mislim čak da nije bio ništa manje od Efraima Kišona. Kozer kakav danas nedostaje našim televizijskim zabavnim programima. Gospodin od duha. Za njega bi se moglo reći ne samo da je umro prerano nego da je živeo prerano! Zašto u Novom Sadu, pored toliko ulica sa imenima Nova, Nova jedan, Nova 33... ne postoji ulica Đorđa Fišera?

- Kakvo je stanje u srpskom humoru i sa- tiri danas?

Todorov: U najnovijoj knjizi mog prijatelja Radivoja Dangubića "Testament besmrtni- ka" o stanju u srpskoj satiri izrečena je vrlo surova i tačna definicija: srpska sati- ra je pojela samu sebe. Naime, poslednjih decenija srpska satira bila je u znaku političkog aforizma. Odradivši, da tako ka- žem, svoj politički zadatak, satira kao da je izgubila dah.

Pokazalo se još jednom da su stvari koje najviše oduševljavaju zapravo najjadnije. Pisci koji nisu imali literarnog "danfa" u sebi, a to su svi oni koji nisu uspevali da dobace bar do pristojne pripovetke, sada otpadaju kao lišće sa kulturne scene.
 
Aforistički skribomani (neću da im navodim imena da nekog ne bih preskočio i time uvredio!) i dalje pišu o temi vođe a i slepac lepo vidi da mi danas, hvala bogu, nemamo vođe i da teturamo po mraku istorije. Oni i danas pišu aforizme u kojima je policija neumoljivo surova, a mi vidimo kako policiju premlaćuju po stadionima i da ta jadna policija ne ume sportski da istrpi poraz. Zapravo, aforističari ne smeju da priznaju da plaču za dobom kada ih je neko mogao zabraniti, za dobom neslobo- de u kome su imali najviše ostvarene stvara lačke slobode.

- Vlasnik ste "Vinarije Burčel Todorov". Kako doživljavate novi posao sa vinom?

Todorov: Sjajno. Vino je škola mišljenja i, kao takvo, komunikacija. Oni koji u vinu traže samo alkohol imaju deficit u intelektualnom iskustvu. Vino koje pijete, a naročito vino koje proizvodite, odaje vašu ličnost. Vino je DNK vaše ličnosti. Zato svi oni koji vino smatraju umetničkim ili intelektualnim doživljajem imaju ličan odnops prema vinu. Piti uniformna industrijska vina danas je već stvar za sociološku i kulturološku analizu. Kad shvatite koliko su ta vina, zapravo, savršena do ravnodušnosti, vi shvatite zašto je propao kolektivni socijalizam. Volim vina iz malih podruma jer ne volim da budem osuđen na ravnodušni pogled na svet.

Razgovor vodio:
Saša Jovanović