2. Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas – jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.

To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav, a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekome ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda – dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više – izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu – on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo – priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno – velikom vrlinom nesebičnosti.

I šta iz toga? – upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga! Deklaracija je, doduše, bila data već posle oslobođenja iz Egipta, ali zato pre:

Rimskog carstva
Španske revolucije
Drajfusove afere
nacionalno-radikalskog tabora
Trećeg rajha
i nekoliko drugih okolnosti slične prirode.

Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapaziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bude okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultatima, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav? Motiv je bio plemenit – bez sumnje, jer ljubav ni zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklonosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plačevne.

Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična osećanja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročinstvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine filozofa – s Tomasom Hobsom na čelu – ukazali su na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo o svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom, sama Biblija, naime, povest o Avelju i Kainu.