UPOZNAVANJE SVETA

drama

Lica:
IVAN PLETIKOSA
ŠANKERICA
PIJANAC
PISAC
BABA SERA
LJUBAVNIK
PRIJATELJICA NOĆI
MEĐUVREMENKA
STARAC
GENERAL
PESNIK
RECITATORKA

Restoran / bife na železničkoj stanici.
Na levoj strani pozornice šank iza koga je Šankerica. Iza šanka su vrata iznad kojih piše "WC", kraj vrata sto za kojim sedi Baba Sera i nešto piše na velikom papiru. Sasvim desno dva stola prekrivena belim stolnjacima, a sredina pozornice ispunjena barskim stolovima i barskim stolicama.

Ljubavnik i Prijateljica noći sede na visokim stolicama za stolom u dubini i ljube se, Pijanac, Međuvremenka i Starac stoje za šankom. Pisac sedi sam za visokim stolom na sredini pozorice i nešto zapisuje u mali notes, što čini tokom cele predstave, a General je za stolom za ručavanje.

Baba Sera završava ispisivanje i na zid iznad stola, pored vrata, selotejpom lepi papir na kome neveštim ćiriličnim rukopisom piše "TOILET".

STARAC: Šta to radiš, Baba-Sero?
BABA SERA: Govorila sam šefovima, pa neće. Eto, moram ja.
STARAC: A šta? Šta moraš?
BABA SERA: Jest da gore iznad vrata lepo piše "ve-cej", ali to je na stranjskom, pa mnogi ne znaju da baš kroz ova vrata moraju kad ih pritisne.
PISAC: I ti odlučila...?
BABA SERA: Da im, brate, napišem po naški, da znaju gde će se olakšati.
GENERAL: Pametno, vrlo pametno! Što preciznija uputstva i naređenja, to za vojsku bolje. Ne kaže se džabe: Kartu čitaj, a seljaka pitaj!
PISAC: Ovde, Generale, koliko ja vidim, nema ni karata ni seljaka.
PIJANAC: Jesam ja bio seljak, ali sam se u vojsci osposobio za zidara, našao posao u gradu i evo me ovde, sad kad sam oboleo i kad više nikome ne trebam.
MEĐUVREMENKA: Nije da nikome ne trebaš, nego si u međuvremenu postao pijanica.
PIJANAC: Ostao bez posla, žena me ostavila, deca se drogiraju, zadužio se, pa me sad jure zelenaši, ne znam ni gde živim, ni s kim živim, i da li opšte živim, pa kako da ne pijem?!
MEĐUVREMENKA: Oni što piju, uvek za to nađu razlog. Tako i ti...
GENERAL: Nevolja je u tome što vi civili ne znate strateški da razmišljate. Ako ja kažem: Kartu čitaj, a seljaka pitaj, to se ne mora bukvalno shvatiti.
PISAC: U prenesenom značenju, time bi se reklo...?
GENERAL: Jasno, precizno, nedvosmisleno... Ako neko ne zna šta je "WC", znaće šta je toalet.
MEĐUVREMENKA: Ali, u međuvremenu, gore piše "toilet".
GENERAL: Pustite kraju sitnice! Strategija je bitna. Što se mene tiče, ja bih tu još dodao: "zahod" i "nužnik". Neka narod zna. U strategiji je važno da ništa ne ostane nedorečeno!  

Razgovor prekine glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 137 minuta. Zbog odrona na pruzi zakašnjenje može biti i duže. Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 137 minuta. Zbog odrona na pruzi zakašnjenje može biti i duže.

MEĐUVREMENKA: Ovaj razglas na železničkoj stanici, u međuvremenu, mnogo je sličan javnom servisu, kako sad zovu državnu televiziju. Uvek isto. Brzi voz broj taj i taj kasni toliko i toliko minuta... kao da je to nekakva novost.
ŠANKERICA: U čemu je tu sličnost s televizijom?
MEĐUVREMENKA: Pa i tamo stalno ponavljaju: predsednik ovo, vlada ono, predsednik izjavio, vlada podržala...
GENERAL: Strategija, gospodo, strategija!
PISAC: U čemu je tu strategija, Generale, pobogu? Voz ne kasni iz strateških razloga.
GENERAL: Strategija je u tome što nema strategije... U odbrani, vojsku moraš ukopati u rovove, u napadu moraš predvideti muguće pravce odstupanja.
MEĐUVREMENKA: Ja onako, samo u međuvremenu, da upitam: kakve to veze ima s vozovima i njihovim kašnjenjem?
GENERAL: U tome, gospodo moja, što se unapred moralo predvideti šta učiniti ako na tom i tom mestu dođe do odrona i zatrpavanja pruge. Kiša danima pada, gospodo. Uporno, dosadno, nekontrolisano... Neukrotiva je, takoreći... Jasno je i laiku da u datim okolnostima može biti odrona...

U restoran ulazi Ivan Pletikosa s nedopušenom cigaretom u ruci. Spušta kofer na pod, seda za šank, othukuje, rukom briše čelo.

IVAN: Kafu, molim vas.
ŠANKERICA (uključujući aparat): S mlekom ili sa šlagom?
IVAN: Bez ičega.
ŠANKERICA: Koliko šećera?
IVAN: I bez šećera, molim.
ŠANKERICA: Bolje gorka kafa nego gorak život.
IVAN: Ako je kafa bez šećera ne znači da je i gorka... A život?... Eh... Pa ni on, znate, nije baš uvek gorak.
ŠANKERICA: Čak ni kašnjenje voza od 137 minuta ne može ga zagorčati?
IVAN: Moramo biti spremni na sve izazove.
GENERAL: Tako je, gospodine. Faktički, i onda kada iz bitke izlazite poraženi, morate misliti o pobedi koju ćete izvojevati u sledećoj bici.
IVAN: Pustite poraze, kapetane... Kome je do poraza?
GENERAL: General! General, gospodine. Kakav kapetan?! Zar ste ćoravi?
IVAN: Izvinite, Generale, ali... Znate, slabo se razumem u činove... Nekako i ta uniforma... Čije vojske ste general?
PISAC: Ne dirajte u osinjak, gospodine. U ovom pišljivom staničnom restoranu...
ŠANKERICA: Idi u tamo nekakav "Hilton", ako ti je ovo pišljivi restoran!
PISAC: Nije o tome reč... Ovdje ga... mislim, Generala... srećemo godinama, znamo da je general, a čije vojske...?
GENERAL: Zar je to važno? General je general, ma gde se nalazio... Mnogo je armija na svetu i svima su potrebni generali... Dok je armija biće i generala, a dok je generala biće i ratova... Da, gospodo! Ponavljam ja to vama, ali vaše glave kao da su prazne, ili kao da na njima nema nijedne one nevidljive antene koja bi prihvatila neku pametnu poruku.
IVAN (Šankerici): Molim vas, pepeljaru.

Kad Šankerica prinese pepeljaru, Ivan krene prema njoj s cigaretom u ruci, kao da će je ugasiti.

STARAC (hvatajući ga za ruku): O, ne, gospodine!
IVAN: Zašto? Ne shvatam...
STARAC: Nedopušena cigareta, to je čisto zlato.
ŠANKERICA: Valjda otrov, a ne zlato.
STARAC: (povlačeći dimove iz cigarete koju je uzeo od Ivana) Vi ne možete ni pretpostaviti koliko bogatstvo se rasipa gašenjem nedopušenih cigareta. Ljudi su najčešće neuviđavni. Zgnječe onaj deo cigarete koji je najslađi, umesto da ga, ako već oni neće da ga dopuše, pruže onom ko im je u tom trenutku najbliži.
IVAN: (otpijajući prvi gutljaj kafe i pripaljujući novu cigaretu, kutiju cigareta s upaljačem gura po šanku prema Starcu) Poslužite se kad god poželite. Imam posebnog razloga da častim.
ŠANKERICA: Nešto lepo vam se dogodilo?
IVAN: Moglo bi se reći.
MEĐUVREMENKA: (prilazeći i uzimajući cigaretu) Kad je tako, mogu i ja, u međuvremenu, da se poslužim... Nova ljubav ili nešto slično?
IVAN: Ljubav prema svetu koji mi se otvorio kao na dlanu.
ŠANKERICA: Izražavate se kao Pesnik koji, kako vidim, dolazi u restoran.
PIJANAC: S Recitatorkom, kao i obično.
GENERAL: Ta Recitatorka, ona mu je nešto kao ađutant, je li?
ŠANKERICA: Njegova senka, Generale... Pokušajte malo misliti lirski, pesnički, a ne samo kruto, generalski.  

Ulaze Pesnik i Recitatorka.    

PESNIK:

Vaj, svet se vrti o sakatoj ruci,
Rađaju se jaganjci da bi bili siti vuci...

RECITATORKA:

U sudaru sa samim sobom,
svet se rasprskava,
a mi, pohlepno, grabimo
svako za sebe po parče.
I, gle, od sveta koji beše jedan,
moćan i svoj, koliko i naš,
eto mnoštva svetova,
mnoštva bogalja koji nisu
ni svoji ni naši.  

PESNIK:

Vaj, svet se vrti o sakatoj ruci,
rađaju se jaganjci da bi bili siti vuci...

RECITATORKA:

I svi mi zaogrćemo
jagnjeću kožu i hrlimo...

ŠANKERICA: Dosta! Dosta, dosta, dosta!... Ti ćeš, Pesniče, kao i obično, nektar Vaseljene, sabijen u čašu konjaka. (Toči piće i pruža mu čašu.)
PESNIK: To ne pijem ja, to moja bolna duša nektarom Vaseljene leči neprebolne rane...
ŠANKERICA: Ćuti i pij! A ti, Recitatorko, Pesnikova senko, kao i obično?
RECITATORKA: Džin bez tonika! Da!
ŠANKERICA (točeći piće i pružajući ga Recitatorki, zatim obraćajući se Ivanu): A vi, gospodine, vi kao novopridošli, platite ova dva pića.
IVAN: Zašto ja? Nisam im ja zvao piće.
ŠANKERICA: Ako odmah ne platite to što piju, oni će započeti novu pesmu, pa ćete im morati zvati novu turu pića.
IVAN: A ako ni tu ne platim?
PIJANAC: E, ne bih ti tada bio u koži. Mogli bi da nastave s recitovanjem dok ne ogluvimo i ne osedimo.
MEĐUVREMENKA: Odavno je pravilo u ovom restoranu da novopridošli Pesniku i Recitatorki plaćaju piće.
IVAN: Pa, kad je tako... Izvolite... (Pruža Šankerici novčanicu, uzima kusur i stavlja ga u džep.)  
PESNIK (eksirajući piće): Neka je blagoslovena ruka koja je posegla za novčanikom. (Izlazeći iz rstorana) Vaj, svet se vrti o sakatoj ruci...
RECITATORKA: (ispijajući piće i krećući za Pesnikom) ...rađaju se jaganjci da bi bili siti vuci...
GENERAL: Tako oni uvek... Neka vrsta strategije.
PIJANAC: Zajebi strategiju, Generale! Ovaj čovek je rekao da ima razloga da časti, a to je najlepše što sam večeras čuo.
MEĐUVREMENKA: Da, Pesnik i Recitatorka prekinuli su vašu priču. Ne dajte se zbuniti, gospodine. Gospodine, gospodine...?
IVAN: Ivan. Ivan Pletikosa.
PRIJATELJICA NOĆI: (istrgnuvši se načas iz LJUBAVNIKovog zagrljaja) Lepo ime. Biblijsko (vraća se u LJUBAVNIKov zagrljaj).
PIJANAC: Mani ime! Priču na sunce!
MEĐUVREMENKA: Da, pričajte nam o tom razlogu za čašćavanje.
IVAN: Više ne mogu da se setim gdje sam stao.
LJUBAVNIK (puštajući na trenutak Prijateljicu noći iz zagrljaja): Svet... dlan... Tako nešto ste spominjali.
IVAN: A. da... Upoznavanje sveta!
PISAC: Metafora, slutim? Izražavate se metaforično.
ŠANKERICA: Kao Pesnik? Nećete valjda biti nerazumljivi kao on?
IVAN: Moja priča je vrlo jednostavna... Mesec dana sam izrezivao kupone nagradne igre u svom omiljenom lisu "Jutarnje novosti", spakovao ih u kovertu, poslao – i...
ŠANKERICA: Nije valjda?
IVAN: Da! Prva nagrada!
STARAC: Prva?
IVAN: Upoznavanje sveta!
GENERAL: Samo jedan je način da se upozna svet. Znate onu parolu: Osvoji svet da bi ga upoznao!
PIJANAC: Mani prazne priče, Generale! (Ivanu) Nije valjda da ste u toj nagradnoj igri dobili tovare knjiga i karata kako biste upoznali svet?
IVAN: Putovanje, gospodo... Upravo sam krenuo... Prvo Istanbul, zatim Atina, pa Kairo... Vozne karte su u džepu, s njima potvrde o uplati punih pansiona u najboljim hotelima...
PRIJATELJICA NOĆI: (koja je u međuvremenu prestala da se ljubi i s Ljubavnikom stigla do šanka) A posle Kaira?
IVAN: Tu se prva faza putovanja završava. Tri kontinenta, nije to ni malo.
LJUBAVNIK: Nisu se baš pretrgli. Tri kontinenta, a zapravo neka vrsta tromeđe... Istambul, Atina, Kairo... da ih čovek za dva-tri dana obiđe...
IVAN: Za dve godine, pod uslovom da celo to vreme budem pretplatnik "Jutarnjih novosti", provešću nekoliko dana obilazeći Severnu i Južnu Ameriku...
LJUBAVNIK: Verovatno će vas odvesti na onu prevlaku koja spaja dva kontinenta, pa jednom nogom u Severnoj, drugom u Južnoj... I tako istovremeno, o istom trošku, upoznajete dva kontinenta.
IVAN: ... a onda opet za dve godine, ako budem pretplatnik, na avion, pa u Australiju...
STARAC: Da se kladim da će te tvoje "Jutarnje novosti" prestati da izlaze pre nego što se vratiš iz Kaira.
PIJANAC: Nije to kao nekad – "Borba" i "Politika" i ništa više!
PESNIK: A "Oslobođenje" u Sarajevu? A "Delo" u Ljubljani? A "Vjesnik" u Zagrebu? A "Pobjeda"  u Titogradu, ovaj, Podgorici? A "Nova Makedonija" u Skoplju? A "Dnevnik" u Novom Sadu? A "Rilindija" u Prištini?... E, bratac moj, nisu bili samo "Borba" i "Politika".
PIJANAC: Nije o tome reč... Kažem, nekad samo jedne ili dvoje, a sada se svakog dana pojavljuju nove novina, dok druge prestaju da izlaze.
ŠANKERICA: Gori ste od ptica zloslutnica. Pustite čoveka neka malo uživa u svojoj sreći. Ne ukazuje nam se svaki dan prilika da o tuđem trošku upoznajemo svet.
BABA SERA: Sreća... Eh, ne znate vi šta je sreća.
STARAC: A ti mi ga, Baba-Sero, kao znaš?
PIJANAC: Spoznala udišući smrad tuđih fekalija.
BABA SERA: Pričajte vi šta 'oćete, ali da svi živite po stotinu godina, pa da u jednu vreću sastavite sve srećne trenutke koje ste proživeli ili videli, ne bi bilo ni deseti deo onoga što sam ja videla na licima ljudi koji ulaze u moj ve-cej.
PISAC: Moram priznati da mi to pomalo liči na naučnu fantastiku.
BABA SERA: Tebi je sve nekako uvrnuto i sve ti, budibogsnama, na nešto liči.
ŠANKERICA: A šta je po tebi, Baba-Sero, sreća?
BABA SERA: Vidiš izbezumljenog čoveka, oči mu se iskolačile k'o u žabe, 'oće da iskoče iz duplji, zvera na sve strane k'o da traži kakav grm za koji bi šmugnuo, a onda pred njim – vrata spasa! Vrata moga ve-ceja. Znam ja da mu po želucu burla k'o kad svinje burlaju po napoju i da se, jadnik, plaši, da će iz njega odjednom sve suknuti, baš tu, gde je najviše ljudi...
PIJANAC (smejući se): A kad ugleda vrata tvog "toileta"...?
BABA SERA:  Proleti kroz njih k'o metak, pa juriš u prvu kabinu... Joj, kad začuješ onaj uzdah olakšanja, joj, kad začuješ kako odahne k'o da je sprtio top s leđa... Uleteo unutra k'o metak, a posle nekoliko minuta izlazi polako, usta mu razvučena od uva do uva, blažen osmeh na njegovom ravnodušnom licu...
IVAN: Zanimljiva priča.
BABA SERA: Vi mislite sreća je dobiti milion na lutriji, kupiti onu limuzinu što je balavci ajkulom zovu, napraviti kuću k'o iz onijeh serija što ih dokonjaci gledaju... Nije, dragi moji... Sreća je olakšati se kad ti prigusti... Zato ja vama kažem da sam se nagledala više sreće nego što će ikad iko u svom životu. Jest, tako mi svega...  

Prijateljica noći i Ljubavnik odlaze za svoj sto i nastavljaju da se grle i ljube.
Razgovor prekine glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 145 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže. Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 145 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže.

MEĐUVREMENKA: Jeste li primetili da se povećava kašnjenje vašeg voza?
STARAC: Zašto da se čovek sekira? Kad stigne, stići će.
PIJANAC: A krevet u najboljem stambolskom hotelu čeka li čeka. Šteta, brate, zakasniti i jedan čas, a ako se ovako nastavi, mogao bi kasniti celi dan.

Ljubavnik i Prijateljica noći prestaju da se ljube. Ljubavnik se trgne i krikne.

LJUBAVNIK: Budalo, mogao sam da se ugušim!
PRIJATELJICA NOĆI: Ti si budala! Mogao si da me ostaviš krezubu!
LJUBAVNIK: Ljubiš damu, a ona tebi – zubalo u grlo! Kravo jedna!
PRIJATELJICA NOĆI: Ma nemoj! "Kravo jedna!" Gde si video da krave nose zubne proteze?
LJUBAVNIK: Otkud znam da ih nemaju. Nisam siguran da li su im i ona ogromna vimena prirodna ili silikonska, a kamoli kakvi su im zubi.
PRIJATELJICA NOĆI: Ha-ha-ha... Baš si pametan... Ode krava kod zubnog veterinara. "Izvinite, nešto mi nije u redu s gornjom peticom i sedmicom desno i sa dvojkom levo. Pa i u donjoj vilici imam nekoliko kvarnih zuba...
LJUBAVNIK: Prestani da lupetaš!
PRIJATELJICA NOĆI: ... Verujte, doktore, ni najmekšu detelinu ne mogu kako treba da pasem." Zubni veterinar joj zaviruje u usta, meri njen jezik i zamišlja kako bi bio ukusan da se dobro skuva pa prodinsta u sosu sa brusnicama, a onda pred kravu bubne istinu: "Zubi vam ništa ne valjaju, gospođo! Moraćemo ih povaditi, pa vam napraviti dve krasne protezice. S njima ćete izgledati kao junica koja se sprema da se prvi put poda muževnom biku."
LJUBAVNIK: Ostavi ti kravlje proteze na miru, nego uzmi ovu svoju i nemoj da ti više ikad padne na pamet da se sa mnom ljubiš!
PRIJATELJICA NOĆI: A ti se onda ljubi sa svojom ženom.
LJUBAVNIK: Ženu mi ne spominji, jesi li čula?!
PRIJATELJICA NOĆI: Dobo, dobro, dobro... Šta se dernjaš? Ja to samo onako, tek da nešto kažem.
LJUBAVNIK: Ni ovako, ni onako! Nikako! Ženu mi ne spominji i - kvit!

Pisac pažljivo sluša razgovor, vrti se, ustaje sa stolice.

PISAC: Izvinite, gospodine, gospodine, gospodine...
LJUBAVNIK: Šta si tu zapeo? "Gospodine, gospodine, gospodine..." Kao da vabiš živinu: pi-pi-pi-pi...
PISAC: Pa, kako da vam se obratim kad vam ne znam ime?
LJUBAVNIK: Šta će ti moje ime?! Idi, molim te... Da tražiš od mene koju kintu, da popiješ čašicu ili kupiš cigarete... Ali, ime... Kome je ono potrebno?
PISAC: Pa, potrebno je, znate... Bezimeni likovi... Ne ide to... Ko će ti verovati kad pričaš o čoveku, a ni ime mu ne znaš... Ne ide, brate...
LJUBAVNIK: Ama, šta si zapeo za moje ime, kao da hoćeš... da hoćeš... da se u nekom kamenolomu dočepaš zlatne žile! Kako da ti kulturno kažem da me prestaneš gnjaviti? Ma, odjebi, eto! Kud ćeš kulturnije...
PISAC: Nemojte, nemojte da se ljutite... Ne treba čovek da gubi živce zbog svake sitnice... Eto, eto, nije mi važno vaše ime... Zvaću vas... zvaću vas... zvaću vas... Ljubavnik.
LJUBAVNIK: Mogao bih ja tebe, ako još jednom spomeneš moje ime, zvati – invalid!
PISAC: Haj'te, molim vas. Ja hoću da budem ljubazan, a vi biste mi prebijali i noge i ruke.
PIJANAC (nezainteresovano): Kao u onoj narodnoj pesmi... Još dodaj: ... I vaditi moje oči čarne...
PRIJATELJICA NOĆI: I protezu bi on tebi polomio kad se rasrdi.
LJUBAVNIK: (Prijateljici noći) Pusti protezu! (Piscu) A zašto bi ti to i kako bi bio ljubazan sa mnom?
PISAC: Hteo sam da pitam zašto insistirate na tome da se ne spominje vaša gospođa supruga?
LJUBAVNIK: Zašto ne dozvoljavam da se spominje moja žena?
PISAC: Da, to sam hteo da vas pitam.
LJUBAVNIK: Zato što je kurva!
PRIJATELJICA NOĆI: Ju! Kakav prostakluk!
ŠANKERICA: A šta drugo očekujete od muškaraca nego prostakluke?
LJUBAVNIK: Ćut'! I ti si kurva!
ŠANKERICA: Neko tako kaže, a neko da sam šankerica. Svi me, da prostite, tucaju u mozak, a pravog seksa ostadoh željna celog života.
LJUBAVNIK: Nije seks za onoga ko noći i noći dreždi po staničnim restoranima.
PRIJATELJICA NOĆI: Prostak! Nevaspitani prostak i grubijan!
PISAC: Nije lepo tako o damama... Vaša gospođa supruga...
LJUBAVNIK: Moja gospođa kurva! Ako već govorite o mojoj ženi, onda obavezno morate naglasiti tu reč – kurva!
PISAC: Ja to, jednostavno, ne mogu da prihvatim.
LJUBAVNIK: Briga mene za to, ti... ti... ti... Eto, ni ja ne znam tvoje ime, ali to mi uopšte nije važno. Zvaću te snishodljivim ništavilom...
PISAC: Nemoje tako, molim vas. Ja sam pisac!
LJUBAVNIK: Pisac? Pa to je isto. Pih! Pisac ili ništavilo? Kakva je tu razlika? I nemoj me, molim te, prekidati... Šta sam ono hteo?... Da... Znaš li ti, snishodljivo ništavilo...?
PISAC: Ja sam pisac.
LJUBAVNIK: Ćuti i slušaj! Znaš li ti...?
PRIJATELJICA NOĆI: Ljubavi, zašto se srdiš?
LJUBAVNIK: Zato što mi ne dozvoljavate da završim ono što sam počeo.
PRIJATELJICA NOĆI: Ništa značajno nisi počeo... Rekao si da je tvoja žena kurva, a ničim to nisi objasnio.
LJUBAVNIK: A čim bi to trebalo da objašnjavam?
PRIJATELJICA NOĆI: Na primer, s kim se kurva?
LJUBAVNIK: S kim? Čuj, s kim! S kim stigne.
PISAC: Ne, ne! Nije to dovoljno.
LJUBAVNIK: Šta nije dovoljno?
PISAC: Pa, to... Uopšteno "s kim stigne".
LJUBAVNIK: Hoćeš konkretno? Onda slušaj! S komšijama, s poštarima, s poreznicima, s komunalnim policajcima, s onim veterinarima koji kravama prave zubne proteze...
GENERAL: Znam ja dobro takve žene, zbog njih su započeti mnogi ratovi.
PISAC (Ljubavniku)): Baš ste ga preterali.
LJUBAVNIK: Ja preterao? Znaš li ti da ja svoju ženu ne smem samu pustiti ni u zoološki vrt?
PISAC: Zašto?
GENERAL: Da ne izazove rat.
LJUBAVNIK: Zato što bi me prevarila s majmunom.
PISAC: Ma, haj'te, molim vas, s majmunom...
LJUBAVNIK: Da, da, sa dlakavim i gologuzim majmunom.
PRIJATELJICA NOĆI: Ju, ju! Šta sve priča! Zakonom treba zabraniti verbalo vređanje žena u restoranima železničkih stanica!
IVAN (Šankerici): Čašu vode, molim vas.
ŠANKERICA (pružajući mu vodu): S vodom ćete lakše progutati sve gluposti koje ćete ovde čuti.
PRIJATELJICA NOĆI: Takve bljuvotine...
BABA SERA: Eh, bljuvotine, bljuvotine... Napiju se, odu u ve-cej, povrate po poklopcu klozetske školjke i svuda okolo... Hej, znate li vi da se to u šta pišate i serete ne zove šolja nego školjka?
MEĐUVREMENKA: Otkad si se ti, Baba-Sero, u međuvremenu, počela baviti jezičkim problemima?
BABA SERA: Celi usrani život mislim da se to zove šolja, a neki dan dođe jedan gospodin, pa se izgalami na mene: "Prljava ti klozetka školjka, a hoćeš da ti platim!" I ode... ne plati... 'Vamo, k'o neki gospodin... Zna kako se pravilno zove to u šta piša, a ne zna da treba platiti.
GENERAL: Nije o šolji... ovaj, školjki reč... O bljuvalju si, Baba-Sero, počela...
BABA SERA: Da, o bljuvanju sam počela... Dođu tako neki, baš kao onaj tamo na kraju šanka (pokazuje na Pijanca), pa se ispovraćaju po poklopcu te školjke, a ja onda – kantu i krpu u ruke, pa briši, čisti, peri... Jebeš taj život u koji ti se može izbljuvati kad ko hoće i kako hoće!
MEĐUVREMENKA: A šta bi ti htela, Baba-Sero, da ti s violinom u rukama, na uvce, sviraju serenadu u C molu?
STARAC: U WC molu... Ha-ha-ha... Ili, u WC duru... Ha-ha-ha...
MEĐUVREMENKA: Ćuti, stari!... More, ne radiš ti, Baba-Sero, u operi, nego u sraonici i pišaonici na železničkoj stanici.
BABA SERA: Ne kažem ja ništa za sranje i pišanje... Pa i to, kad neko izdrka...
PIJANAC: Onaniše, onaniše, Baba-Sero... Tolike godine radiš s finim ljudima, u sraonici na železničkoj stanici, gde dolaze i akademici...
BABA SERA: Oni, bogami, najčešće, dok čekaju voz... Otišla im prostata dođavola...
PIJANAC: Ne prekidaj! Kažem, dolaze akademici, univerzitetski profesori...
BABA SERA: E, ti. ti... samo putuju, iz grada u grad, s fakulteta na fakultet...
PIJANAC: Takva ti gospoda dolazi, a ti se ne znaš kulturno izražavati. Kaže se onanišu, onanišu, a ne drkaju, kako ti prosto otfrljačiš.
BABA SERA: Ma, pusti jezik, nije mi do jezika! Sad svaki sokak ima svoj službeni jezik. U Gornjoj mahali jedan, u Donjoj čaršiji drugi, u Krivudavom sokaku treći, u Trišinom gaju četvrti... Nego, kažem, ne ljutim se ja ni kad neko izdrka u ve-ceju... Došlo mu, a nema ženska...
PRIJATELJICA NOĆI: Ima, uvek ženska ima...
BABA SERA: Ali, kad se neko izbljuje... To, brate, nije ni po ljudskim, ni po Božijim zakonima...
PISAC: Vidiš koliko je ona moja žena blentava. Koliko je samo tema na ovakvim mestima, a ona kaže: Ako si pisac, sedi kod kuće i piši. O čemu?! – pitam ja vas sve ovde odreda. O čemu!? Da bi pisao, čovek mora da upozna život... Da upozna svet, kao što će ga upoznati ovaj gospodin što je dobio nagradu u nagradnoj igri... gospodin... gospodin...
IVAN: Ivan. Ivan Pletikosa...
PISAC: Ivan Mastikosa...
IVAN: Ne Mastikosa. Ivan Pletikosa.
PISAC: Izvinjavam se... Ivan Mastikosa... Tek kad upozna život... tek kad upozna svet... čovek može pisati. eto, ja...
GENERAL: Svaka bitka ispisuje novi roman. Pobeda naročito.
MEĐUVREMENKA: Samo onako, u međuvremenuu, da upitam: A šta vi na ovakvim mestima možete saznati što bi bilo roman, drama ili pripovetka?
PISAC: Pa to, recimo, što reče Baba Sera: "Jebeš život u koji ti se može izbljuvati kad ko hoće i kako hoće!"
PIJANAC: Život, uopšte!
GENERAL: Ne uopšte, nego – život bez rata!
MEĐUVREMENKA: Ćutite vas dvojica! Nego, (Piscu) pitam ja tebe, zar je ta jedna jedina rečenica koju je izgovorila Baba Sera celi roman?
PISAC: To je filozofija! To je životna istina! To je mudrost! To je poenta oko koje se gradi celi roman.
MEĐUVREMENKA: Onako, u međuvremenuu...
IVAN: Izvinite, zašto vi stalno ponavljate to "u međuvremenu"?
MEĐUVREMENKA: Takva mi navika... Uzrečica koje se ne mogu osloboditi.
ŠANKERICA: Zato je svi ovde zovemo Međuvremenka.
MEĐUVREMENKA: Da, i na to sam se navikla... Nego, vratimo se romanu... (Piscu) U međuvremenu, ja mislim da bi sav taj tvoj roman o Baba-Serinom bljuvanju stao na jednu ili dve stranice. Ni retka više!
PISAC: Na stotine, na hiljade stranica o tome se može napisati. Na primjer, uništeno detinjstvo... Otac pijanica, majka odata bludu... Napuštanje škole... Prostituisanje... Onda, šta glavnoj junakinji na kraju ostaje? Šta, pitam vas! Rad u klozetu na železničkoj stanici. Eto odgovora! "Jebeš život u koji ti se može svako izbljuvati!" Eto poente!
PIJANAC: Ne seri!
BABA SERA: Zašto da ne sere? Srati, srati, što više srati, i eto meni novca za hleb, mleko, neku voćku, možda i za kobasicu.
PIJANAC: Kobasicu možeš i od mene dobiti.
BABA SERA: To što bi ti meni mogao ponuditi nije kobasica, nego crevuljak od kobasice... Nemoj misliti da nisam virkala kad si ga pre pola sata tražio po gaćama dok si bio u ve-ceju.
PIJANAC: O-ho! Baba Sera voajer. Vidite li vi to, gospodo moja draga? Zloupotreba položaja! Sedi ovde, nagleda se muškosti, pa još i naplaćuje!
BABA SERA: Jadna li je majka onoj koja bi se nagledala tvoje muškosti! Nema tih naočara koje bi joj pomogle.
PIJANAC: To je bezobrazluk! Ja ću se žaliti!
BABA SERA: Žali se Bogu što ti nije dao muškost k'o ostalom muškom svetu.
GENERAL: Muškost je u sablji! U topu! U tenku!
BABA SERA: U gaćama, u gaćama, Generale, Bog te ubio! Muškost je u gaćama, a ne u tim tvojim tenkovima i topovima.
GENERAL: Ti mene da učiš, opajdaro jedna?! Mene, iza koga je na stotine dobijenih bitaka!
BABA SERA: Muškost je, Generale, u gaćama, a muževnost možda u rukama onog koji vešto barata sabljom. To dobro zapamti pre nego što kreneš u nove bitke!

Ulaze Pesnik s nekoliko knjiga pod miškom i Recitatorka.

ŠANKERICA: Teško nama... U stvari, (Ivanu) teško vama!
IVAN: Zašto meni?
ŠANKERICA: Pesnik nosi svoje knjige, a pošto je vi jedini ovde niste kupili...
IVAN: A, ne, na put ne mogu nositi knjige.
ŠANKERICA: To se Pesnika ne tiče. On će jednostavno pred vas spustiti knjigu (Pesnik prilazi i spušta knjigu) i neće otići dok mu je ne platite.
PESNIK:

Vri naša planeta u sopstvenom sosu,
mogla bi zbog toga dobiti po nosu!

RECITATORKA:

U žaru vulkana stenje se topi,
kap po kap života nestaje u grotlu.
Jesmo li, o Bože, jedini u vaseljeni
osuđeni na život i na smrt koja vreba?
Smiluj nam se, Svemogući i Sveprisutni,
i vrati nas – ooo! – našem prapočelu.
Zašto si, o Svedržitelju, trošio znoj
i od praha stvarao ljudske spodobe,
kad smo mogli biti svetost Vaseljene
da smo u prahu samo prah ostali?

Dok Recitatorka recituje Pesnik prilazi Ivanu s ispuženom rukom i uporno ga gleda u oči sve dok on iz džepa ne izvadi novčanicu i stavi mu je na dlan.

PESNIK (odlazeći):

Vri naša planeta u sopstvenom sosu,
mogla bi zbog toga dobiti po nosu!

RECITATORKA (odlazeći za Pesnikom):

U žaru vulkana stenje se topi,
kap po kap života nestaje u grotlu...  

Glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 145 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže. Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 145 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže.

PISAC (Ivanu): Stvaraju se uslovi da i vi postanete pisac.
IVAN: Ja pisac? Ne shvatam.
PISAC: Pa mislim, dok čekate taj voz za Istanbul, polazak na to upoznavanje sveta, vi ste ovde s nama, udišete život punim plućima, upijate u sebe utiske i – eto vam buduće knjige.
IVAN: Nije to tako jednostavno. Za pisanje treba imati i božanskog dara.
MEĐUVREMENKA: Eto, ovom našem Piscu sve je jednostavno. Uostalom, šta će vam dar? Na primer, (pokazuje glavom na Pisca) uzmite njega. Pisac je, a ništa ne piše. Brblja ovde koješta, za što nije potreban nikakav talenat.
PISAC: Ne bih ja to tako pojednostavljivao. Uzmite, na primer, ovo kašnjenje voza... Kašnjenja vozova mogu nekome sasvim izmeniti život... Ispričaću vam priču o ženidbi.
ŠANKERICA: O, zar opet?!
PISAC: Ti je znaš, ali gospodin Mastikosa...
IVAN: Ple-ti-ko-sa!
PISAC: Izvinite... Izvinite, molim vas... Gospodinu Pletikosi je sasvim nepoznata... Hoćete li da vam je ispričam?
MEĐUVREMENKA: Šta mu drugo preostaje?
IVAN: Ionako čekam voz i ne znam šta bih sa sobom.
PISAC: Dakle, krenuo mladić u susedni grad da se oženi... Tamo čekaju mlada, matičar, kumovi, rezervisana svečana sala u hotelu. Kad...
ŠANKERICA: ... kasni voz!
PISAC: Punih 180 minuta.
PRIJATELJICA NOĆI: Zbog snežnih nanosa.
PISAC: Morate, gospodine Masti... izvinite... gospodine Pletikosa... morate znati da je zimski period i da se sve događa u planinskom području, da sneg danima pada, da su putevi zavejani, da su telefonske žice pokidane, da u to vreme nema mobilnih telefona...
IVAN: Dakle, potpuna blokada.
PIJANAC: Medijska, kako bi se danas reklo.
PRIJATELJICA NOĆI: A voz kasni 180 minuta. Puna tri časa. Međutim...
ŠANKERICA: ... međutim, ne smete smetnuti s uma da glas iz razglasa svaki put najavljuje da se povećava to kašnjenje... I, kao što to obično biva...
GENERAL: Taktika i strategija, gospodo!
IVAN: I, kao što to obično biva...?
ŠANKERICA: Kao što obično biva, čašica po čašica, a ne kao ovde, sneg vas zatrpao!
PISAC: Čašica po čašica, te ti se naš mladoženja napije, a...
STARAC: ... a voza nema...
BABA SERA: ... nema, pa nema...
PISAC: Ali, ne lezi vraže...
PRIJATELJICA NOĆI: Kao što se zna, vrag nikad ne leži, te posle onog mladoženje u stanični restoran uđe lepa devojka...
PISAC: ... a onaj mladić...
PIJANAC: ... kako koju popije...
PISAC: ... sve češće i sve duže u nju gleda.
ŠANKERICA: Završi, pobogu! Znamo napamet svaku reč.
PISAC: Ne zna gospodim Mas... Pletikosa.
IVAN: Iskreno rečeno, voleo bih da što pre čujem kraj.
PISAC: U svakoj dobroj priči kraj nije teško naslutiti... Voz kasni, piće čini svoje, te ti se njih dvoje tu zagledaju, zbliže i, da ne dužim...
LJUBAVNIK: Ljudi koje je onaj mladić častio, otrče i dovuku popa, pa ih on tu...
PRIJATELJICA NOĆI: Venča ih pre nego što je stigao voz. A kad je voz stigao...

Razgovor prekine glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 148 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže. Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni 148 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže.

PRIJATELJICA NOĆI: A kad je voz stigao...
IVAN: Onaj je ipak stigao, a ovaj, koliko kasni, ko zna kada će i da li će uopšte stići.
MEĐUVREMENKA: Vozovi stižu i odlaze, ja ih dočekujem i ispraćam i, u međuvremenu, živim tu, gde bih drugde...
PIJANAC: Vas bi sve trebalo poslati mom ujaku Panteliji.
PISAC: Da vas pitam...?
ŠANKERICA: Stani, Pisac! Da ja vas nešto pitam... Hoćete li vi ovde celu noć pričati kraj praznih čaša ili će ko šta naručivati?
PIJANAC: Ja bih rakiju. Duplu!
STARAC:  Meni je dovoljan sendvič... I čaša obične vode.
LJUBAVNIK: Pivo, brate, šta će mi šta drugo...
GENERAL: Pred odsudnu bitku nema pića. Zapamti to, vojsko!
BABA SERA: Ne bulazni, Generale! Ti si svoje bitke odvojevao... Nego, ja bi' čaj... Od nane...
PIJANAC: A ovamo, ne zna šta je onanisanje...
ŠANKERICA: Dobro, a ko zove? Ko će da plati?
PRIJATELJICA NOĆI: Pa, evo, on... (pokazuje na Ivana) On je dobio nagradu, red je da časti.
ŠANKERICA: Slažete li se, gospodine?
IVAN: U redu, jedna tura može... (Pijancu, dok Šankerica služi piće) Nego, zašto ste vi spominjali ujaka... kako se ono zvaše?
PIJANAC: Pantelija... Pantelija se zove... Sve bih ja vas njemu poslao.
GENERAL: Zašto da mi idemo tvom ujaku?
PIJANAC: Ili da vam glave obrije na nulu, ili da vam zube povadi, ili da vas uštroji.
PRIJATELJICA NOĆI: Ju! Kakav bezobrazluk! Štrojiti?! Uzimati muškost?! To je zločin! Nečuven zločin!
STARAC: Taj tvoj Pantelija od mene se ne bi baš ovajdio. Oćelavio sam, zubi mi davno poispadali, a starost me, ne čekajući njega, već davno kastrirala.
PISAC: Ćuti, stari... Zanimljivo, zanimljivo... O tom Panteliji bar jedna novela bi mogla da se napiše... Zubar i brijač koji u slobodno vreme kastrira životinje...
ŠANKERICA: Ko je govorio o životinjama?
PISAC: Ja samo pretpostavljam.
GENERAL: A taj pretpostavljeni Pantelija...? Mislim, ko je dotični?  
PIJANAC: Dotični i pretpostavljeni Pantelija je moj ujak... Ali, Generale, kad baš vi pitate, onda da vam odgovorim da je od njega vojska napravila bricu, zubara i veterinara.
GENERAL: Uvek sam govorio da je vojska najveća i nezamenljiva škola života. Ko nije služio vojsku, ni čovek nije postao. Eto, to ja i tako ja to kažem!
PIJANAC: Služio je u kasarnskoj ambulanti... Poslao u selo sliku, kad na njoj – on u belom mantilu preko uniforme. "Naš Pantelija posto doktur", govorili jedni. "Ma, kakvi doktur! Zar ne vidiš da je vretenar, onaj za marvu i ostalio zverinje?" uzvraćali drugi... A on, i jedno i drugo! Mislim, doktor za zube, zubar, je li tako, ovamo i za stoku, marveni doktor, što se kaže.
IVAN: I treće... Ako ste rekli da bi nas mogao obrijati do gole kože, znači da je postao i brico.
ŠANKERICA: Brico i nije neko zanimanje... To se može naučiti za dan-dva... Ali, to... oko jajca... to... mislim...
PRIJATELJICA NOĆI: Ne petljaj se u moj posao! Sve oko jajca prepusti meni.
LJUBAVNIK: Profesionalki, hoćeš reći?
PRIJATELJICA NOĆI: Profesionalizam se traži u svim oblastima.
PISAC: Ne razvodnjavajte priču... Ali, taj Pantelija, to je tema... Roman... Ma, kakav roman, romančina! (Pijancu) Pričajte, ali detaljno, ne preskačite ni najmanju sitnicu...
PIJANAC: Nema tu šta da se priča... Kad je prošao osnovnu obuku, rasporede ga u kasarnsku ambulantu. Da čisti i iznosi smeće...
ŠANKERICA: Nije zbog toga morao da ide u vojsku. Trebalo je da bude ovde šanker, umesto mene, pa da isto tako stalno čisti i iznosi smeće. Uz druge poslove, naravno... I da trpi svakakve goste, je l' tako?
PISAC: Ne razvodnjavaj priču, kad ti kažem! Nije priča rakija, pa da šankerice u nju sipaju vodu! (Pijancu) Nastavite, molim vas... Osećam da ću o tome napisati roman za NIN-ovu nagradu... Ne izostavljajte nijedan, ma ni najsitniji detalj... Zamisli tog glavnog junaka... Brije, vadi zube, kastrira... U svetskoj literaturi nema mu prototipa... Bez presedana... Pričajte, molim vas.
PIJANAC: I tako, jednom mom ujaku Panteliji daju da baci u smeće neke dotrajale instrumente, a on uzme zubarska klešta i neku britvu koja je u ambulanti služila umesto skalpela. Ostavi to u svoj vojnički kofer. Kao, zlu ne trebalo, možda će nekad valjati, nema te alatke koja čovjeku seljaku kad-tad ne ustreba.
IVAN: I, ustrebalo mu?
PIJANAC: Čim je došao iz vojske, umre neki Vaskrsija Miloduv. Živeo sam-samcat, k'o go nožni prst kad proviri iz poderanog opanka, kroz poderanu čarapu. Selo hoće da ga sahrani, ali gde ćeš u grob neobrijanog čoveka? Te zovnu Panteliju, čuli da je doneo britvu, i on ga nekako obrija. Posle toga počnu ga zvati drugi starci, živi mislim, da ih brije, a onda i mlađi ljudi. Kupi mu kasnije selo i mašinicu za šišanje, pa je tako postao kompletan brico... Ma, ne mogu, brate, pričati suvog grla... Ovde niko ništa ne zove...
STARAC: Zovi ti.
PIJANAC: Otkud meni...?
STARAC: Nek onda zove ovaj nagrađeni... Mastikosa...
IVAN: Pletikosa... Valjda toliko možete zapamtiti... Ja sam zvao malo pre za sve i mislim da je to od mene dosta.
PISAC: (brojeći sitniš koji je izvadio iz džepa, Pijancu) Evo, ja ću ti zvati jednu rakiju... toliko imam... samo da nastaviš priču.
ŠANKERICA: Izvoli rakiju... A šta bi s onim kleštima? Zubarskim...
BABA SERA: Vadio njima eksere iz taraba, eto šta je radio.
PIJANAC: Nije luda Baba Sera... Jest, u početku. Onda, zabole jednom nekog Ostoju Čakmaka zub očnjak, sve mu od boli oči ispadaju... U to vreme niko nije išao u grad, kod zubara... U sred noći seti se Ostoja da moj ujak Pantelija ima zubarska klešta, pa zalupa na njegova vrata. "Vadi, sunce ti žeženo!" Džaba se Pantelija branio i govorio da ne zna. Potegne Ostoja nož iza pojasa. "Vadi, ili režem grlo!"
STARAC: Ne znate vi kako zub boli. Dok sam i' ja im'o...
PISAC: Ćit', ne prekidaj! I? Šta bi?
PIJANAC: Šta će biti? Kad ti je nož pod grlom, počećeš pisati i kineskim pismom ako te neko natera...
PISAC: To, to!!! To! Zamislite kakav će to roman biti! Nepismen seljak brije, šiša, štroji, vadi zube, a onda odjednom – počinje ispisivati mudrosti na kineskom pismu... Kakva NIN-ova, Pulicerova, možda i Nobelova nagrada! Pričaj, pričaj!
GENERAL: Ja ću da nastavim.
ŠANKERICA: Ti, Generale, ćuti! Čim progovoriš, ti o strategiji.
GENERAL: Kao što je ponavljanje majka učenja, tako je strategija otac ratovanja. Eto, na primer, ta britva i ta klešta, zubarska...
PISAC: Generale izgubljenih bitaka...
GENERAL: Dobijenih, dobijenih... Sve su dobijene.
PISAC: Bitke i strategija više nikoga ne interesuju, koliko ni lanjski sneg. Nego, vratimo se mi Panteliji, junaku o kome će se pričati kao o Don Kihotu, ili o Raskoljnikovu.
LJUBAVNIK: Misliš, britva u ruci, pa zašto da ne strada kakva babetina, a?
PRIJATELJICA NOĆI: Baba Sera, na primer?
BABA SERA: Kuš, jezik ti se osušio! Baba-Seru ne uzimaj u usta. Ako već hoćeš nečim da ih ispuniš, izvoli kroz ova vrata iza mene, tamo ima svašta... Znaš li ti da je ovu štaciju pravila Austrija? Više od jednog veka skuplja se tamo smrad, pa ti vidi šta se sve može naći.
PRIJATELJICA NOĆI: O-ho! Ti bi da vređaš, je li? Mogla bih ja tu tvoju sedu glavu u onu školjku, kako je zovu ti tvoji univerzitetski profesori i akademici koji u nju cede kap po kap preko nateklih prostata, znaš!
LJUBAVNIK: Smirite se, devojke, smirite se... Kome je svađa u ovo doba noći potrebna?
STARAC: Ih, devojke... Baš su mi prave devojke... Jedna jednom nogom već zagazila u grob, a kroz drugu prošle čete vojnika...
PISAC: Tišina! O Panteliji je reč! O literarnom junako o kome će pričati ceo svet... Zamislite, roman na srpskom, pa na engleskom, pa na francuskom, pa na ruskom, pa na kineskom, pa na švedskom...
IVAN: I na sanskrtu, zašto ne?
PISAC: Pa onda, filmski scenariji, pa televizijske serije, pa dramatizacija i postavljanje na svetske pozorišne scene... Atelje 212, Brodvej, Boljšoj teatar...
MEĐUVREMENKA: Ih, brate, ode daleko... Nego, u međuvremenu, da mi čujemo šta bi s tim zubarom Pantelijom, kako li se zove...?
PIJANAC: Ništa...
LJUBAVNIK: Kako ništa, čoveče? Onaj što mu je došao usred noći, Čakmak mislim da si rekao da se preziva... Nož pod grlom, klešta u drhtavim rukama...
PIJANAC: Izvadi on Čakmaku zub, šta će drugo?! Izvadi ga, kasnije je pričao, ni sam ne zna kako, u omami, a Čakmak prvo krikne, pa zapeva koliko ga grlo nosi. Onda odjuri kući, pa se otud vrati sa dukatom u ruci. Tutne ga mom ujaku Panteliji u ruke, a on opet zapeva... Čuli to ljudi, razbudilo se celo selo, pa se okupili oko ujakove kuće... Gledaju, ne znaju šta se događa. Vide Panteliju s dukatom u ruci... zaboravio sam reći da je ujna Milosava, čim je čula Čakmakovu lupu na vratima, zapalila zublju luča, pa celo dvorište svetli kao u sred dana... Dakle, vide Panteliju s dukatom u ruci, a kraj njega Ostoja Čakmak peva dok mu krv lipti iz usta...
PISAC: Božanska scena... Kao u antičkim dramama... Zlato... baklje... nož pod grlom... krv... pesma... Da, da, prilikom dramatizacije tu se može ubaciti antički hor, kao u "Antigoni"... Veličanstveno... Samo me je Bog mogao noćas poslati u stanični restoran...
ŠANKERICA: Noćas?! Pa i ne izlaziš odavde! Ovde si i varen i pečen! Ništa drugo i ne radiš nego pričaš kako ćeš napisati ovo i ono.
PISAC: Do sad je to bila samo priča, a od sad će biti i ovo i ono. Da, da! Napisaću i ovo i ono... Mislim, i roman i dramu o tom neverovatnom ujaku Panteliji... Kakav Čehovljev Ujka Vanja! On neće moći ni politi na ruke ovom mom ujaku Panteliji.
PIJANAC: Valjda je Pantelija moj ujak, a ne tvoj.
MEĐUVREMENKA: Oni će se, mislim... u međuvremenu, još posvađati oko ujaka Pantelije.
PISAC: U to nema sumnje. Pantelija jest tvoj ujak, mislim, rodbinski, ali u literarnom pogledu, on je moj junak, moj Ujak Pantelija, Ujak Panto, Ujak Panta, Ujak Pan... videćemo već kako ću ga nazvati.
BABA SERA: Sad ću od tebe danima slušati o tom Panteliji, kao što sam, isto tako danima, slušala o onom ljubitelju knjiga koji je jeo knjige, spavao na knjigama, ljubio knjige, da prostite, i tuc'o se s knjigama, pa im se rodilo dete, valjda neki glavni junak neke tvoje priče...
PISAC: To je bilo drugo...
BABA SERA: Pa onda o onom graditelju koji je po celom svetu gradio kuće, dvorce, zamkove, a on i leti i zimi spavao pod vedrim nebom, pokriven poderanom ponjavom...
PISAC: I to je bilo drugo...
STARAC: Ili o onom večitom bogoslovu koji je danima i noćima molio Boga da mu omogući susret sa svetiteljem, a kad ga je sreo, začudio se što je, u poderanoj odeći, ličio na prosjaka...
PISAC: Ostavite to sada... Znate svi da je to bilo nešto sasvim drugo...
PRIJATELJICA NOĆI: Ili o onoj nerotkinji koja je usnila da je rodila sina, pa ga mesecima njihala na rukama i prinosila razdrljenim grudima, sve dok joj mleko nije poteklo iz nabreklih sisa i natopilo livade celog sveta u tolikim količinama da i danas izbija iz stabljika maslačka...
PISAC: Ostavite to sada, molim vas... Sve to na jednu stranu, ali Pantelija...
LJUBAVNIK: Ili o onom ratniku...
GENERAL: Ratnike ostavite na miru! Mir Božji palim ratnicima, a junačka sreća onima koji i danas biju svoje svete bitke po bojištima širom sveta!
BABA SERA: E, moj Generale, da ti vrane i ratovi nisu ispili mozak, tražio bi mir Božji za žive ratnike, a mrtvima ionako ništa više ne treba. Živima, živima treba mir.
GENERAL: O, Bože, ima li za ratnika veće kazne od mira?!
BABA SERA: Džaba ja pričam, General ostaje General.
STARAC: Hoćeš reći, čak i kad poludi?
BABA SERA: Ja sam rekla što sam htela reći, a ti dopričavaj i domišljaj.
ŠANKERICA: Prekid priče! Jeste li čuli? Prekid priče! Pauza!
PISAC: Zašto nas prekidaš sad kad je najinteresantnije?
ŠANKERICA: Zato što ovo nije čekaonica.
MEĐUVREMENKA: U međuvremenu, toliko valjda znamo.
ŠANKERICA: A znate li da je ovo stanični restoran?
PRIJATELJICA NOĆI: To je očigledno... Mislim, to da je stanični...
ŠANKERICA: E pa kad već sve znate i kad je sve očigledno, onda jedite i pijte! Ili makar, samo pijte!
PIJANAC: Ja bih rado popio još jednu, ali...
STARAC: Ja bih i pojeo nešto. A što se tiče pića, mogla bi i obična voda uz sendvič.
LJUBAVNIK: Meni do jela nije... Otkad mi je ona zubna proteza bila spala do pola grla, više mi se ni ne jede, ni ne pije.
ŠANKERICA: Ili pijte, ili idite u čekaonicu. Ne mislite valjda da ću za vama istresati pepeljare i čistiti, a da vi ovde sedite samo onako?
PRIJATELJICA NOĆI: Mogao bi ti, Generale, zvati jednu turu.
GENERAL: Ali, ja... znate...
LJUBAVNIK: Ako pozoveš turu pića, možda bi ti se na to dobročinstvo sreća mogla nasmešiti i prirediti ti još jedan rat, u kome bi ti mogao biti – vrhovni komandant.
GENERAL: Ja... vrhovni komandant? Oooo, ja vrhovni komandant... Pa znate... u ovom džepiću... malom... maleckom... imam... samo za nedajbože... (vadi ispresavijanu novčanicu) Pa eto, biće za jednu turu... Piće za sve... Ja... vrhovni komandant?... Rekao sam, piće za sve!

Šankerica poslužuje. Glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni oko 160 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže... Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasni oko 160 minuta. Zbog odrona na pruzi kašnjenje može biti i duže.

STARAC: Čujte, molim vas, kašnjenje je sve veće.
MEĐUVREMENKA: Neverovatno... Brzi voz, a kasni 160 minuta... Što tehnika više napreduje, na našim prugama kašnjenja su sve veća.
LJUBAVNIK: Ako se ovako nastavi, ubuduće bi se lako moglo dogoditi da nekud krenete u jednom, a da tamo stignete, ako uopšte stignete, u drugom veku. To zaista nema smisla. Nešto se mora preduzeti, bez ikakvog dvoumljenja, nešto se mora preduzeti.
IVAN: Za mene ovo neće biti nagradno putovanje, nego nagradno nerviranje...
ŠANKERICA: Ne nagradno, nego nagrdno putovanje. Nagrdili vas, pa eto...
IVAN: I, ko me uopšte terao da šaljem kupone te nagradne igre? Mogao sam sada mirno spavati, a sutra lepo na posao, kao i svaki drugi dan.
PIJANAC: Ne nervirajte se, gospodine Mastikosa...
IVAN: Pletikosa! Ne Mastikosa, nego Pletikosa! Može li iko od vas zapamtiti moje prezime, ako vam je ono uopšte bitno?!
GENERAL: Ne nervirajte se za svaku sitnicu, mladi gospodine.
IVAN: Nije to sitnice, Generale. Nomen est omen, rekli su mudri Latini. Ime je znak, odnosno ime je čovek. Ja neću da imam masnu kosu, hoću da pletem kosu!
PRIJATELJICA NOĆI: Čiju? Hi-hi-hi...
LJUBAVNIK: Ti da ćutiš, kurvo! Koristiš svaku priliku...
PRIJATELJICA NOĆI (grleći ga): Smiri se, dragi. Nemoj da si na kraju srca. Ne mogu da glumim sveticu. Uostalom, ja sam na radnom mestu, a ti mi samo smetaš.
LJUBAVNIK: Dobro, dobro, malo sam se zaneo... Evo, popiću gutljaj... sad je sve u redu... Možemo nastaviti... "Možemo nastaviti?"... Ali, šta?! Šta možemo nastaviti i šta smo mi to uopšte započeli?
PISAC: Nastaviti priču, Kazanova. Svetu priču.
LJUBAVNIK: Ne vređaj, idiote! Kakav Kazanova?!
PISAC: Ma, ne vređam te, čoveče. Sam si rekao da si ljubavnik, Kazanova, dakle, pa gde je tu uvreda ako te tako zovem?
MEĐUVREMENKA: Pravo, u međuvremenu, veli čovek. Ljubavnik ili Kazanova, u međuvremenu, to je isto, je l' te?
PRIJATELJICA NOĆI: Ovaj ovdje – Kazanova? Ha-ha-ha...
LJUBAVNIK: Kako to da shvatim?
PRIJATELJICA NOĆI: Kao šalu, mili. Kao izraz ljubavi.
LJUBAVNIK: Ah, žene, žene... Nikad ih u potpunosti razumeti. Pomisliš da te ismevaju, a one ti iskazuju ljubav.
GENERAL: Strategija, strategija, gospodine.
LJUBAVNIK: Mani, Generale, strategiju.
PISAC: Dobro veli Kazanova. Vratimo se romanu.
ŠANKERICA: Kakvom opet romanu, pobogu?
PISAC: Romanu o Panteliji.
IVAN: Zar to nije završeno?
PISAC: Ni govora! Priča tek treba da krene...

Ulaze Pesnik i Recitatorka.

PESNIK:

Sve krik je! Stravičan krik, krik Vaseljene!
Jer, luđaci žele da se napiju – krvi njene!

Šankerica toči piće i pruža ga Pesniku i Recitatorki, koji žudno ispijaju.

RECITATORKA:

Krv iz naših tela prelazi u krv planeta
i truje njihove duše, nevine od Postanja.
Surovi konjanici stižu iz prvotnog haosa
i na samarima građenim od pramaterije
donose Jagnje i Knjigu sa sedam pečata.
O, zatvorite prozore, zatvorite oči,
Apokalipsa već odbrojava svoje prve sekunde.
Neka nevini prvi na mene bace pune čaše,
da sasvim suv skončam na pragu večnosti.  

PESNIK (odlazeći):

Sve krik je! Stravičan krik, krik Vaseljene!
Jer, luđaci žele da se napiju – krvi njene!

RECITATORKA (odlazeći za njim):

Krv iz naših tela prelazi u krv planeta...

ŠANKERICA: Ko će sada platiti piće koje su popili Pesnik i Recitatorka?... Hajde, hajde, ko će platiti?... Zašto ste svi oborili glave?... Ma, dobro... red je da i ja jednom platim... Uostalom, i ja slušam to njihovo brbljanje.
IVAN: Ne bih rekao da je to tek puko brbljanje... Znate, ima tu nešto... Ne znam šta, ali ima... ima... To... kako planete piju našu krv i kako ih mi tako zagađujemo... Da, ima nečeg u tome... Krik vaseljene i krv njenih planeta... Pa, onda... Bacite na mene pune čaše, da sasvim suv skončam... Duboko, vrlo dubokoumno... Višeznačno...
GENERAL: Strategija, strategija, gospodine Mastikosa.
IVAN: Ple-ti-ko-sa! Hoćete li konačno shvatiti da se zovem Pletikosa?!
PISAC: Ooo, oslobodi nas, Bože, Generalove strategije... Nego, o Panteliji, o Panteliji da nastavimo priču!
BABA SERA: Samo pričate, pa vam sva tečnost izlazi na usta, a ja džaba ovde dreždim i čekam neće li se kome pripišati.
PISAC: Dosta o pišanju i strategiji! Panteliju na sunce!
IVAN: Zaista sam mislio da smo s Pantelijom završili.
PISAC: Rekoh vam malo pre, ni govora! Pantelija je rođeni literarni junak, samo ga valja uhvatiti i umotati u tkivo priče... Brico, pih! Zubar s nožem pod grlom, u redu! Ali, štrojenje, kastriranje, to tek treba da bude sržna nit romana! Pravi klimaks! Krešendo, što bi rekli muzičari! Vrhunac nad vrhuncima!
STARAC: Daj, Pisac, bogati, uspori. Kakav vrhunac i kakav roman! Izvadiš jajca, i gotovo! Ništa tu nema zanimljivo.
MEĐUVREMENKA: A, ima, ima, i te kako zanimljivo!
ŠANKERICA: Oko jajca uvek se nađe nešto uzbudljivo. Ili AVNOJ, iliiii, aaa..., šta kažete?
PRIJATELJICA NOĆI: Naročito poviš' jajca...
BABA SERA: Bilo, pa prošlo.
MEĐUVREMENKA: Kako kome. U međuvremenu...
PISAC: Nikakvog međuvremena nema... Nastavljamo roman, ovaj, priču o Panteliji... O Ujaku Panteliji, Ujaku Panti, Ujaku Panu...
PIJANAC: O štrojenju, je li?
PISAC: Da, da, o kastriranju, ako ćemo malo kulturnije.
PIJANAC: Pa ništa... Kad je već imao britvu, moj ujak Pantelija počeo da štroji prasiće po selu... Uhvati prase, stegne ga među koljena, stisne mu muda, namaže ih rakijom, prinese brtivu, mahne desnicom, iskoči jajce, on ga onom istom britvom odreže, zatim tako isto drugo, onda zašije praseća muda, opet namaže rakijom i – gotovo.
MEĐUVREMENKA: Jadne krmače!
IVAN: Zašto jadne krmače, kad prascima režu muda i vade jaja?
BABA SERA: Pustite vi nju, zna ona šta priča.
PISAC: Još, još... Pričaj još... Sve što bi moglo biti zanimljivo za roman.
PIJANAC: Bogami, ništa tu više nema zanimljivog... Uhvati moj ujak Pantelija drugog prasca, pa opet među koljena i britvu u ruke. Onda trećeg, pa četvrtog... i tako koliko ih ima u dvorištu ili svinjcu...
PISAC: I šta onda?
PIJANAC: Onda moj ujak Pantelija sva ona povađena jajca stavi u tiganj, kaže domaćici da metne u njega kašiku masti i malo soli, pa na šporet... Joj, kad počnu prskati i rasprskavati se, kao bombe! A što su slatka! Nikad ništa ukusnije nisam jeo.
PRIJATELJICA NOĆI: Prasci skiče u svinjcu, a vi se sladite njihovim jajima?
PIJANAC: Šta ćeš, život je takav. Jednima oči iskaču, drugima lepo; jedni ostaju bez jaja, drugi se slade. S'est la vie, gospođo moja draga.
PRIJATELJICA NOĆI: Kako je to surovo! Kako je to drsko i surovo!
MEĐUVREMENKA: I žalosno... Jadne krmače...
STARAC: Pa i nije neka mudrost štrojiti. Treba ti oštar nož, britva, skalpel, ili takvo što oštro, drugi drži prasca, a ti samo jednim rezom rasečeš kožu, izvadiš kažiprstom jajce, otfikariš ga, dva-triput provučiš iglu s koncem kroz onaj rez i – gotovo.
PIJANAC: A ždrepce?
STARAC: Šta ždrepce?
PIJANAC: Moj ujak Pantelija kastrira i ždrepce. A, priznaćeš, ždrebac nije isto što i prasac?
ŠANKERICA: Ja tu ne vidim neku naročitu razliku. Jaja su jaja. Ma kolika ona bila, i mišu i žrepcu jednako je žao da ih izgubi.
MEĐUVREMENKA: A tek mišici, a tek kobili!
PIJANAC: Isto je mišu, prascu i ždrepcu, ali nije mom ujaku Panteliji. Lako je prascu izvaditi jaja, ali - ždrebac je ždrebac. Snaga i muškost, brate rođeni. Za njega se mora napraviti nešto kao tesan drveni kavez, u kome se ne može ritnuti. Kad ždrepcu izvadi jaja, moj ujak Pantelija po pola sata ne progovori ni reč. Samo ustima prinosi flašu s rakijom i othukuje. Žali, brate.
IVAN: Žali?
PIJANAC: Kako neće žaliti?! Kakva kleta muškost u trenu ode za sva vremena. Jedan oštar rez britvom, brži od treptaja i – džaba mu više stotine hitronogih ždrebica!
MEĐUVREMENKA: Jadne ždrebice!
STARAC: Jadni ždrepci, luda ženo! Oni ostaju bez jaja, a kobile će uvek naći neke druge pastuhe, ne boj se ti za njih. Eto, baš kad je moj komšija Jevrosim umro, pa njegova žena Stojica ostala udovica...
ŠANKERICA: Znamo tu priču, stari, stotinu puta si je ispričao.
STARAC: Znate vi, ali ne zna gospodin... gospodin... Mastikosa.
IVAN: Pletikosa! Pletikosa!
STARAC: Eto, možda bi on želeo da je čuje. Jer, niko nije mogao ni pomisliti da bi Stojica mogla...
ŠANKERICA: ... da bi mogla, ni tri meseca posle Jevrosimove smrti, iako joj je bilo šezdeset pet, otići u krevet sa dvadeset godina mlađim... Jest mi i neka priča!
MEĐUVREMENKA: Stojica je Stojica, bila je prevalila šezdesetu pa je i mogla bez tog svog Jevrosima, ali ždrebica je ždrebica! Puna snage i želje! Šta mislite kako je njoj kad ždrepcu taj tvoj (obraća se Pijancu) ujak Pantelija povadi jaja, ruka mu se osušila!
PIJANAC: Ne diraj ti mog ujaka, kobilo jedna! Da si muško, uvrnuo bi on i tebi jajca oko vrućeg štapa, bi, ne boj se!
PRIJATELJICA NOĆI: Mislite li vi cele noći titrati jaja po ustima? Već mi je došlo dovde (pokazuje na grlo)!
BABA SERA: A ti i' ne trpaj u usta, pa ti neće doći do grla!
LJUBAVNIK: Mogla bi ti, Baba-Sero, biti pristojnija i ne vređati gospođu takvim bezobraštinama.
IVAN: Izvinite, to sa vrućim štapom... Nisam baš najbolje razumeo.
PIJANAC: Znate li vi, gospodine, kako se uzima muškost juncima?
IVAN: Da budem iskren, nikada o tome nisam razmišljao... Pa i ovo noćas... Čudno je koliko nas je sve zaokupila ta priča o kastriranju.
MEĐUVREMENKA: C'est la vie, kako malopre neko reče.
BABA SERA: Šta? Šta kažeš? Govori, brate, po naški, pa da te svi razumemo. Kako sam ja, vidiš, lepo napisala "toilet" i sad svako zna gde će se olakšati. (Međuvremenki) A šta ti ono reče? Selovije?
MEĐUVREMENKA: Ne "selovije" nego "se-la-vi"! Na francuskom to ti znači: Takav je život, što će reći: danas svako svakog za nešto štroji.
PRIJATELJICA NOĆI: Gospodina je interesovalo ono s vrućim štapom, je li tako, gospodine?
IVAN: Znatiželja, ništa drugo.
PIJANAC: S juncima se to ovako radi... Uvede se u onaj drveni kavez, kao i ždrebac, a tamo, na vatri, dobro se s jednog kraja ugreje komad grabove mladice, pa onda moj ujak Pantelija uzme u ruku taj grabov štap i oko onog njegovog vrelog dela uvrne onu junčevu kesu od koje su nekad naši stari pravili duvankese.
PRIJATELJICA NOĆI: Jadne junice!
PIJANAC: Ode, brate, muškost kao da je nikada nije ni bilo, a junac riče kao da ga kolju.
MEĐUVREMENKA: Kako mogu biti tako surovi... jadni junac... takve muke...
PIJANAC: Bolje mu je to, nego, kao što neki rade, da mu jaja stave na hrastovu dasku, pa odozgo udaraju drvenim čekićem.
ŠANKERICA: Dosta tih glupih i stravičnih priča! Zar ne biste mogli nešto veselije?

Svi dugo ćute. Međuvremenka vadi iz tašne sendvič, zagrize ga i vrisne.

MEĐUVREMENKA: Idioti!
PISAC: Morate biti konkretniji, jer – svuda oko nas su idioti. Kada tu imenicu upotrebite u množini, onda ste, takoreći, prozvali celi svet.
MEĐUVREMENKA: Briga me za ostalim idiotima. Sada mislim na one dole u holu što prodaju sendviče. Takvih idiota nadaleko nema.
PIJANAC: Svugde, gospođo draga, svugde ima idiota. Eto, na primer...
MEĐUVREMENKA: Na primer, moj zub... Mogla sam ga slomiti... Drugi primeri me ne interesuju.
IVAN: Šta je, tvrd sendvič?
MEĐUVREMENKA: Kao kamen... (Šankerici, pružajući sendvič) Baci ga tamo negde u kantu za smeće... Idioti!
STARAC (hitro uzimajući sendvič iz njene ruke): O, kakvo skrnavljenje! Zaboga, gde ćete sendvič bacati?
MEĐUVREMENKA: Kakva korist od njega? Ni drobilica za beton ne bi ga mogla smrviti.
STARAC (gurajući sendvič u usta i mljackajući): Tvrd sendvič je velika blagodet, možda veća i od nedopušene cigarete.
ŠANKERICA: Tvrdim sendvičom možeš samo tresnuti po glavi napasnika koji vreba u tami.
GENERAL: E, baš će tebe neki nasilnik vrebati u mraku?!
ŠANKERICA: Ma, nemoj! Pre će na mene jurnuti silovatelj, nego što će tebe pozvati za generalski sto pred odsudnu bitku.
GENERAL: Odsudne bitke... Eh, odsudne bitke...
PIJANAC: Samo nemoj o strategiji, k'o boga te molim!
STARAC: Tvrd sendvič, gospodo, čovek siromah može satima da jede i da tako zavarava svoj prazan želudac... Znate, Generale, i u tome ima strategije...
GENERAL: Idi, molim te! Sendvič i strategija. Drugo je tain...
STARAC: Strategija je u tome što, evo ovako, vrh sendviča dugo držiš u ustima i natapaš ga pljuvačkom, a želudac... želudac radi kao da se nešto u njemu nalazi i ti imaš osećaj zasićenosti i pre nego što prvi zalogaj stigne do želučanih kiselina.
MEĐUVREMENKA: Hoćemo li mi to sada slušati nekakav naučni referat o sendviču?
STARAC: Kada bih imao novca, ja bih otvorio malu radnju u kojoj bi se prodavali samo tvrdi sendviči.
ŠANKERICA: Ko bi ti ih kupovao, nesrećniče?
STARAC: Sirotinja.
IVAN: Moram priznati da baš ne shvatam šta želite reći.
STARAC: Sve je jednostavno... Zamislite siromaška koji ima petoro dece i krene nekud s njima, pa naiđe kraj kioska sa sendvičima, a oni svi uglas: Tata, hoću sendvič! On, nesrećnih, pokupi sitniš iz džepova, kupi im pet sendviča... svežih, mekanih, naravno... i misli kako je rešio problem. Ali, ne lezi vraže.
ŠANKERICA: Vidim, tvoja teorija se dalje razvija.
STARAC: Nema tu nikakve teorije. Sendvič svež, mekan, dete ga u dva zalogaja proguta dok si dlanom o dlan... Onda navale deca na onog siromaška: Kupi nam po još jedan sendvič!... A da naiđu kraj moje radnjice...
GENERAL: Tain...
MEĐUVREMENKA: Kud si zapeo s tim tainom i šta ti je to?
GENERAL: Tvrd vojniči hleb... Sedmicama ga ratnici mogu nositi u rancu a da se ne pokvari...
STARAC: Od takvog hleba bih ja pravio svoje snendviče, pa da vidite kako bi sirotinja nagrnula na moj kiosk. Kupiš jedan tvrd sendvič i miran si celi dan. Ujutro ga prineseš ustima, a uveče, pred spavanje, još žvaćeš poslednji zalogaj... Kako bi tu para pljuštala!
MEĐUVREMENKA: Ti i novac? Pisac bi rekao da je to naučna fantastika. Je li tako?
PISAC: Nikad se ne zna... Eto, (pokazuje na Starca) možda baš on ima takvu životnu priču da se književnoj javnosti od nje zavrti u glavi.
STARAC: Pravo veli Pisac... Eto, nisam ja uvek bio sirotinja... Ko zna gde bi mi bio kraj da nije bilo onog poštara, đavo s njim gloginje mlatio!
IVAN: Šta vam je poštar učinio?
STARAC: Slušajte dobro šta ću vam reći! Najbolje je da poštara koji vam donosi pisma nikad ne upoznate. Ima, brate poštansko sanduče, neka tamo ostavlja poštu. A onaj moj...
PISAC: Rekoh li ja vama da i ovde ima štofa, makar za jednu noveletu. Ispričaj nam šta se dogodilo.
STARAC: Sretne me na ulici poštar... Prvi komšija, znam ga kad je golom guzicom mlatio po prašini... A bila neka olujina, vetar samo što ne nosi krovove...
PISAC: Bogami, naslutio sam ja da tu ima neke zapretane priče, samo je treba raspretati... Pričaj, pričaj...
IVAN: Koliko mogu naslutiti, neće to biti noveleta, nego drama... Možda antička drama... Oluja i sve to...
PISAC: U pravu ste, gospodine... Pričaj, pričaj!
STARAC: Sretne on mene na ulici, stisnuo onu svoju poštansku torbu da je vetar ne odnese, pa kaže: Imaš pismo. Vadi ga iz tašne i nadjačava se s fijukom olujine: Iz inostranstva je, veli... Čuj, iz inostranstva?! čudim se ja... Uzimam pismo, otvaram ga drhtavim rukama, a vetruština mi ote i pismo i kovertu, pa – u nebo... U nepovrat...
IVAN: A od koga je bilo pismo?
STARAC: Da sam makar uspeo pročitati adresu pošiljaoca.
PRIJATELJICA NOĆI: Po čemu misliš da je to pismo moglo promeniti tvoj život?
STARAC: Imao sam neku tetku u Australiji. Svi su pričali da se obogatila, udala se za nekog fabrikanta koji je mlad umro, a nisu imali dece...
IVAN: Vi ste pomislili da je ona mogla...?
STARAC: Ko zna, možda mi je javljala da mi sve što ima ostavlja u nasledstvo.
IVAN: Pa, zašto joj se niste kasnije javili?
STARAC: Kako da se javim kad nisam znao ni u kome je gradu živela, kamoli u kojem "stritu"... A da mi taj poštar nije dao pismo na ulici... Ali, kasno je za kajanje...
ŠANKERICA: Ama, ljudi, dosta priče! Hoće li ovde ko šta piti?
BABA SERA: I, hoće li ko pišati?! Celu noć džaba dreždim k'o penzioner pred restoranom kraj jagnjeta na ražnju.
ŠANKERICA: Kako da pišaju kad ništa ne piju?
BABA SERA: Videla sam ja dosta ljudi koji nikad u životu piće nisu ni okusili, a svaki čas se olakšavaju.
PIJANAC: Oni tvoji akademici, a?
BABA SERA: Ne samo akademici. Bilo je među njima, bogami (pokazuje glavom prema Generalu) i generala. Jes', jes', i generali se olakšavaju, a ne k'o ovaj.
GENERAL: Idite, molim vas. Šta da se olakšavam u Baba-Serinoj ordinaciji? Za mene bi pravo olakšanje bilo da me pozovu u - maršalat.
STARAC: O-ho! Ni manje ni više, nego u maršalat! Visoko ciljaš, Generale!
IVAN: Koliko mi je poznato, otkad nema Maršala, nema ni maršalata.
MEĐUVREMENKA: Nema ni bitaka, ali Generalu to ne smeta da u ovoj sumornoj staničnoj jazbini po celu noć raspoređuje zaraćene vojne snage i juriša k'o mahnit na vetrenjače.
ŠANKERICA: Ako ti je ovaj restoran sumorna jazbina, zašto u njega dolaziš?
MEĐUVREMENKA: Zašto? Postavljaš baš nemoguća pitanja.
BABA SERA: Znam ja zašto. Da se ponekad kod mene olakša, ali – besplatno. Nek se i to zna! Šta mogu kad sam dobre duše. Eto, ja bih i Generalu dozvolila da se besplatno olakša.
GENERAL: Jest, pa da virkaš kad budem na delu.
BABA SERA: Ih, baš bih imala šta videti.
PRIJATELJICA NOĆI: (naglo se otrgnuvši od Ljubavnika i prišavši Generalu, grleći ga i milujući) O, nemoj tako, Baba-Sero. Sigurna sam da ima šta da se vidi kod Generala... Ima on na šta objesiti generalsku šapku, je li tako, Generale?
GENERAL (zbunjen): Ama, ostavi me! Šta ti je?
PRIJATELJICA NOĆI: (sedajući Generalu na krilo i stalno ga milujući) U jednom si u pravu, Baba-Sero: treba General da se olakša, ali ne u tvojoj, nego u mojoj ordinaciji. Je li tako, Generale?
GENERAL: Ma, šta me tu...? Ostavi me na miru... Odstupi!
PRIJATELJICA NOĆI: O-ho, počeo General oštro, kruto... Ha-ha-ha... Ukrutilo se nešto kod tebe, Generale? Je li, vragolane?
MEĐUVREMENKA (Ivanu): Vidite li vi, gospodine, kakva je ova naša Prijateljica noći. Nema veće napasti na celom svetu.
IVAN: U te vaše odnose ja se ne petljam, ja samo čekam voz za Istanbul.
GENERAL: Odstupi, kad ti kažem!
PRIJATELJICA NOĆI: Moraš ponekad da se olakšaš, Generale... (pipajući ga po međunožju) O-ho-ho... Moraš ponekad da se olakšaš, k r u t i  Generale. Stotka meni, olakšanje tebi, poštena razmena.
GENERAL: Otkud mi novac... a i nije mi do olakšavanja.
PRIJATELJICA NOĆI (zavlačeći mu ruke u džepove): Lagi, lagi General. Lažucka ponovo... O-ho-ho... Kruti General... Evo, evo (vadi novčanicu) Ovo on kao za crne dane.. Kud će mu crnje pred očima kad mu se ovako ukruti među nogama, a nema se gde i s kim olakšati?
GENERAL: Ostavi me na miru, sotono ženska!
PRIJATELJICA NOĆI (odvlačeći ga sa scene): Čim se olakšaš, Generale, čim se olakšaš ostaviću te na miru.
BABA SERA: Njoj će kanuti, a meni večeras baš ništa. Jadan ti je život kad zavisi od tuđe bešike i tuđe zadnjice!

Razgovor prekine glas iz zvučnika: "Pažnja! Pažnja! Odron na pruzi je raščišćen i brzi voz broj 27-43 za Istanbul krenuo je. Kasniće oko 150 minuta. Ponavljam... Brzi voz broj 27-43 za Istanbul kasniće oko 150 minuta."
Dolaze Pesnik i Recitatorka.

PESNIK:

Prolaze vozovi našim venama,
voze nas, lomne, našim senkama.

RECITATORKA:

Tutnje kroz naša tela ispijena
vagoni puni naše nesreće;
u prvom teret silnih promašaja,
u drugom neostvarene ljubavi,
u trećem šćućurene tegobne godine,
u četvrtom bolne spoznaje
da i samoća od nesrećnih beži.  

PESNIK:

Prolaze vozovi našim venama,
voze nas, lomne, našim senkama.

RECITATORKA:

Tutnje kroz naša tela ispijena...

Pesnik i Recitatorka izlaze. Vraćaju se General i Prijateljica noći. General, raskopčanog koporana, skljoka se na stolicu, pognute glave, kao da se stidi. Prijateljica noći nosi novčanicu u visoko dignutoj ruci, pa je teatralno gura u džep Ljubavnika.

PRIJATELJICA NOĆI: Vidi, mili! Stotka! Cela stotka, mili! Sutra možeš u kladionicu.
LJUBAVNIK: Kurvo!

Ljubavnik ustaje, hvata Prijateljicu noći za kosu i snažno je ošamari, pa je gurne tako da padne izvan scene.

GENERAL: Protestvujem! To je divljaštvo!
LJUBAVNIK: Ćut', Generale! Ha-ha-ha, General... Nisi ti ni razvodnik...
PISAC: To nije civilizacijski, da znate.
LJUBAVNIK: I ti, usmeno škrabalo, zaveži labrnju! Pisci ćute i pišu, a ti samo brbljaš... Dobro neko reče: snishodljivo ništavilo, eto šta si ti!

Zvuk kola hitne pomoći.

ŠANKERICA: Hitna pomoć... Nisi je, valjda, mnogo povredio...

LJUBAVNIK: Šta se to tebe tiče?! (vadi novčanicu iz džepa koju mu je tamo gurnula Prijateljica noćii baca je pred Šankericu) Piće za sve! I, bez kusura! Neka se zna da nisam fukara.

Šankerica svima toči piće.

MEĐUVREMENKA: Lako vam je biti džentlmen s novcem koji je drugi zaradio.
LJUBAVNIK: Zaradila ga je moja žena, pa šta?!
IVAN: Šta, ona vam je supruga?!
PIJANAC: Kurva! Ili, ako hoćete da to kažem malo suptilnije – kurvetina!
MEĐUVREMENKA: A ko ju je terao da to bude?
LJUBAVNIK: To se nikoga ne tiče! Moj brak, moja briga!

Ponovo zvuk sirene.

LJUBAVNIK: Policija... Dobro poznajem taj zvuk... (Šankerici) Znam da biste voleli da ne dolaze ovamo.
ŠANKERICA: Hvala vam na razumevanju!
LJUBAVNIK (izlazeći): Gospodo, bilo mi je zadovoljstvo... Pijte dok ima novca... Laku noć, gospodo...

Šankerica toči piće.
Nailaze Pesnik i Recitatorka, ne recitujući, ispijaju sve čaše redom i odlaze. Šankerica ponovo toči piće.

Zvuk iz razglasa: "Pažnja pažnja! Brzi voz za Istambul, sa zakašnjenjem od 152 minuta, dolazi na treći peron. Kreće odmah po prihvatanju putnika. Ponavljam. Brzi voz za Istambul, sa zakašnjenjem od 152 minuta, dolazi na treći peron. Kreće odmah po prihvatanju putnika."
Ivan Pletikosa ustaje, uzima kofer, ali ga brzo spušta na pod i seda za šank.

IVAN: Svima piće... Na moj račun.
PISAC: A vaš voz, gospodine Mastikosa?
IVAN: Pletikosa! Zar zaista to ne možete upamtiti?
PISAC: Izvinite, gospodine Pletikosa... Nisu li upravo javili da stiže vaš voz?
IVAN: Ja bih da s vama popijem piće, a onda - kući.
MEĐUVREMENKA: A Istanbul?
GENERAL: A Atina?
PIJANAC: A Kairo?
ŠANKERICA: A upoznavanje sveta?
IVAN: Upoznavanje sveta?
ŠANKERICA: Da, upoznavanje sveta. Zar niste rekli da ste krenuli na upoznavanje sveta?
IVAN: Da, ali dok sam čekao voz za Istanbul...
MEĐUVREMENKA: Dok ste, u međuvremenu, čekali voz...?
IVAN: Ja sam upoznao svet...

Glas sa zvučnika: "Pažnja, pažnja! Brzi voz 27-43 za Istanbul stigao je na treći peron. Kreće odmah. Ponavljam. Brzi voz 27-43 za Istanbul stigao je na treći peron. Kreće odmah. Putnicima i voznom osoblju želimo srećan put!"

ŠANKERICA: Sigurni ste da nećete...?
IVAN: Više nego siguran... Rekao sam, piće za sve!
PIJANAC: Čula si čoveka! Šta si se tu raskokodakala kao da si na čelu skupštinske anketne komisije. Čovek ti lepo rekao, a ti...
ŠANKERICA: Molim, molim...

Šankerica toči piće i stavlja pred svakoga njegovu čašu.

IVAN (pokazujući prema Baba-Seri): I gospođi, molim vas.
ŠANKERICA (iščuđujući se): I Baba-Seri?
IVAN: Zar nisam rekao, svima piće, a to podrazumeva i gospođu od koje sam više naučio nego od svih profesora koje sam slušao.
BABA SERA: (prilazeći šanku i ovlašno zagrlivši Ivana) Fala dragome bogu da se i mene makar jednom neko setio... Kad gospodin ovako uljudno zove, onda molim – jedan vermut!
ŠANKERICA: Eh, Baba-Sero, gde si ti poslednje decenije prespavala? Na vinskim kartama vermuta nema otkad su nam prestali dolaziti šefovi nesvrstanih zemalja.
BABA SERA: Nema... Eto ti moje sreće... Dobro, kad je tako, daj jedan slatki pelinkovac.
ŠANKERICA (točeći joj piće): Toga još ima... U pola godine poneko zatraži jednu čašicu.

Baba Sera i Ivan se kucnu i eksiraju piće. Ivan vadi iz džepa novčanicu, spušta je pred Šankericu, ustaje, uzima kofer i kreće prema izlazu.

BABA SERA: Kući?
IVAN: Kući... Laku noć, gospodo!

Izlazi.

Zavjesa.