3. Kain ili Interpretacija načela:
svakome po zaslugama

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je naizgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak – od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac – jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio pogrešno tumačen. Reč "zasluge" pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov napor, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pravednost u podeli plate ne može da razlikuje objektivne uslove – ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za nešto bolje, u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu, ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain – ne! Hteo je da bude pošten i prineo je na žrtvu šta je imao, a zatim nije izdržao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i naivnost. Ako je unapred znao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno – bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao – pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati.

Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici – među kojima i Karl Marks – a da i ne govorimo o svakodnevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere, ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate našeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog principa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred računamo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema celom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini.