4. Noje ili Iskušenja solidarnosti

Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvorio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica svoje lakomislenosti odlučio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao što je poznato, Noje za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravdu. Nerazboritost – jer je mogao već do te mere da upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da će ovaj početi iznova i da će se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu – jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je onda tom prilikom potamanio sve životinje, koja najzad nisu ni bile krive.

Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o nečem drugom. Radi se o Noju.

Noje je bio neviđen dupelizac. Ako učitelj, o kome se manje-više zna da je preterano prek, zavidljiv, osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo razred, a samo jednog učenika obasipa pohvalama, moguće je bez muke, zaključiti do kojih razmera seže servilno ulizištvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali i Noje je imao iskru poštenja u srcu. Dok su se konflikti sa Gospodom završavali samo galamom i pretnjama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizivao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar dobija ozbiljan obrt – radilo se već o životu čovečanstva. Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji. S jedne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije dozvoljavala da se odvaja od svoje braće i sestara ugroženih uništenjem i da se koristi zaštitom istog onog tiranina koji uništava svu njegovu rodbinu i prijatelje. "Pošten čovek – govorio je sebi – mora u takvoj situaciji da pođe zajedno sa osuđenicima i da podeli njihovu sudbinu, umesto da stupa u službu progonitelja. Ako su čak i bili krivi, nepošteno je da ih on sad napušta u nesreći i da spasava sopstvenu kožu. I pored svega – mislio je – ja sam više čovek nego bog i obavezuje me ljudska solidarnost. Ali s druge strane – baš sam ja sada jedina šansa za preporod čovečanstva." Jer Bog mu je jasno obznanio da ne namerava da zaobiđe nikoga u pogromu sem njega i njegove najbliže porodice (ipak isključujući braću i sestre). "Prema tome – govoraše sebi Noje – ako se odlučim za dobrovoljnu smrt u ime ljudskoga bratstva, uništiću jedinu mogućnost za preporod sveta; a međutim, čak i ako ovo nije baš najbolje uređen svet, ipak vredi da postoji." I to je, dakle, bila Nojeva dilema – počiniti izdaju ili izazvati kraj sveta. Još niko nikad nije stajao pred tako okrutnim izborom; nikom se nije desila takva situacija da sudbina čovečanstva bude doslovno u njegovoj snazi, i istovremeno da on može čovečanstvo da spase isključivo svojim osramoćenim moralom. "Doduše – mislio je Noje – ako se na kraju odlučim za smrt da bih pred samim sobom spasao svoj obraz – niko više neće trpeti, jer ne bi imalo smisla reći da nanosim krivicu svojim nepostojećim potomcima iz prostog razloga što nikad neće ni postojati, a 1749. godine od stvaranja sveta (jer to je tačan datum potopa) ili, tačno 2011. godine pre Hristova rođenja bilo bi naivno smatrati da činim neko zlo samo zato što 1957. godine posle Hristova rođenja, to znači za 3968 godina, neće biti nikoga ko bi mogao da ispriča o mome herojstvu. U stvari, dakle, najbolje će biti da postupim pošteno i da istovremeno jednom za svagda završim s tom loše smišljenom papazjanijom. Ali, s druge strane, ne mogu da se oslobodim misli da je postojanje sveta nešto vredno, da je to cilj koji je sam po sebi vredan truda, ne umem to da obrazložim i nikakvi razumni argumenti mi ne padaju na um, ali to uverenje je ipak toliko u meni ukorenjeno da nema načina da ga se odreknem."

Posle dugih kolebanja, Noje je rešio da preuzme na sebe sramotu totalne izdaje čovečanstva, ako samo time čovečanstvo može da bude spaseno. U to vreme, nakon dugih kolebanja, on je bio potpuno promenjen čovek. Stideo se nekadašnjeg ulizičkog ponašanja i dobro je shvatao greške i nedostojnost toga ranijeg života. Zato je iskreno mislio: "Koliko bih se radije pomirio sa sramotom radi spasenja sveta da nije toga da spasavam svet kroz moju sopstvenu ličnost i da postižem korist iz svog postupka. Jer niko mi neće poverovati da delujem iz drugih pobuda, nego radi spasavanja samoga sebe – a tim pre kad je u pitanju zasluženo javno mnjenje kakvo sam o sebi stvorio." Nojev stav bio je odista herojski – pomirio se sa tim da produbi svoju sramotu, ovoga puta svesno. Kad je upoznao braću i poznanike sa svojom odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i smatrali da je Noje naprosto ostao onakav kakvim su ga poznavali – nepopravljiva ulizica. Nikom nije palo na pamet koliko je dramatična bila njegova odluka. Noje je to podneo u pokornosti. Rešio je u sebi samo da će se osvetiti Tiraninu: vaspitaće svoju decu na taj način da će već nakon nekoliko pokolenja sve pobune i nezakonitosti prethodne epohe izbledeti u očima despota u poređenju sa tim budućim događanjima; njegovi potomci će biti banda drskih i nepopravljivih ustanika, notornih podsmevača i postaće večita muka za velikog magnata. I tako se i dogodilo, iako Noje to nije video.

On je, međutim, seo na kovčeg, izdao prijatelje, otadžbinu, braću...

Naravoučenije: slobodno je ponekad sluginski podlegati moćnima i izdavati, zbog njih svoje prijatelje – ali samo tada kad znamo sigurno i bez dilema da je to način spasenja celog čovečanstva. Bar do sada, Noje je bio jedini koji se našao pred takvom dilemom.