Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


21 – TELEFON

– Izlažem pred Ljudstvom – Kako se štiti telefon? – Suština Demokratije

Izlagao sam pred ljudstvom projekat za spajalice, a neki, i to sve Oni Dole, odmah nešto kako štednja ima smisla samo ako ne izaziva troškove veće od ušteda, i da li sam ja normalan? Međutim (što bi rekao Organ) šef odseka za Opšte poslove se u poslednje vreme uvek spontano nalazi u blizini kad ja izlažem Ljudstvu, pa im tako podviknuo da posle nije bilo nikakvog protivljenja. I tu uvidim da sam najzad shvaćen! Konačno imam razumevanje koje sam celog života tražio; imam odrešene ruke! Razum je najzad pobedio; kvantitet mojih Doprinosa prerastao je u kvalitet razumevanja i podrške!

Zato sam odmah krenuo da se ustremim i na problem telefoniranja. Poznato je da je u vezi sa telefonima najvažnije sprečiti ljude da ih koriste. Srećom, moj jednostavni projekat za suzbijanje iznošenja spajalica mogao je da mi posluži i kao putokaz kako da se spreči neovlašćeno telefoniranje, a spajalice sam odlučio da odložim za neko vreme, dok mi to sa telefonima zaživi.

* * *

Nažalost, u sve sve umešao Ljudski Faktor, kao i uvek kad imam posla sa ljudima.
Prvo sam sredio da svi telefoni budu obezbeđeni bravama, ali je uskoro svako na neki način nabavio ključ za bar jedan telefon. Onda sam uveo da se vode Telefonske knjige. Po jedna je stajala uz svaki telefon, a sve vezano za sto ukusno izrađenim lancem, da ne bi neko otuđivao. U njih se imalo upisivati ko je, kada, koliko dugo, sa kim, zašto, i o čemu razgovarao. Bila je to ideja jednostavna za primenu, ali su pravljeni određeni propusti (na primer, niko ništa nije upisivao, i tako) pa sam za korišćenje telefona uveo poseban Nalog. Kraj svakog telefona stajao je Dežurni nadzornik, i nadzirao, a Nalog se imao predati njemu. Ali ni to se nije poštovalo dok nisam preko šefa za Opštenje i Upravnog odbora sredio da se svi Nadzornici naoružaju (a svi stasiti, sa lepim uprtačima i futrolama, čizme im blistaju, izraz lica odlučan). Ali onda iz R. O. više niko nije telefonirao, osim samih Nadzornika, koji su sve vreme pričali sa raznim licima, a voki-tokijem se međusobno upozoravali da ja dolazim, pa sam kod svih nailazio samo na spuštenu slušalicu, ali još vruću. Vlast korumpira, vidi se iz njihovog primera, ali ja to nisam dozvolio, nego sam naložio da se svi oni otpuste; ionako smo ih uzeli honorarno pa nisu imali veze sa Zakonom o Udruženom radu. Posle toga oformio sam posebnu Komisiju od osam članova. Više poverljivih ljudi nikako nismo mogli da skupimo, zbog bolovanja referenta za Zaštitu na radu i drugih razloga; čudo jedno koliko ljudska bića imaju tih drugih razloga; tu ima nešto nezdravo. No, od tih osam članova Komisije najmanje dve trećine moralo je biti prisutno da bi se mogao izdati punovažan Nalog za korišćenje telefona, što je van sumnje bilo lepo zamišljeno. Dvotrećinska većina, je li, u tome ima nečeg što uliva poverenje, i svedoči da su u rad uključene Mase. Međutim, tu se isprečila neugodna činjenica da nije lako sakupiti dve trećine od osam, bar ako su tih osam ljudska bića, a sa žaljenjem moram reći da su baš to bili! Bilo bi lakše sa devet, samo, kažem, nigde nisam mogao da nađem devetog. Oni koji se skupe povazdan su bili na sastancima posvećenim uprošćavanju procedure za dobijanje Naloga za korišćenje telefona, pa nisu hteli svaki čas da prekidaju rad samo da bi se izdao nekakav nalog. Tvrdili su da su im ti nalozi glavna smetnja u radu na nalozima. Van sastanaka ih nije bilo lako naći. I sami su oko toga imali muke, i neprekidno su telefonirali jedni drugima, i još meni, objašnjavajući da nikako nisu u stanju da okupe dvotrećinsku većinu, i da baš to, telefonom, pokušavaju, ali svuda su zauzeti telefoni. Neki su i mentalno popustili kad su shvatili da u suštini ne smeju telefonom da okupljaju sopstvenu dvotrećinsku većinu, jer im je upravo ta dvotrećinska većina, koju ne uspevaju da okupe, potrebna da sebi izdaju telefonski Nalog za korišćenje telefona u cilju okupljanja dvotrećinske većine...

Mnogo kasnije, kada sam se raspitao u vezi sa tim, rekoše mi da jedna Specijalna komisija još radi pokušavajući da razume sve ovo...

* * *

Sa tugom posmatrajući taj prah i pepeo mojih najboljih namera, napravio sam Nacrt kako da se sve to još više uprosti. Zamislio sam da se uvedu Kartoni različitih boja, a potom se stvar ima razvijati ovako: prvo se svakom zaposlenom koji može imati službenu potrebu da telefonira (što, recimo, nipošto nisu higijeničarke) izda beli karton, koji je Opšta dozvola za telefon. Potom se izdaje ljubičasti karton, kao dokaz da se do belog kartona došlo na legalan način, tj. on ovlašćuje nosioca belog kartona da ima beli karton. Sada je samo potreban još zeleni karton, bez koga ljubičasti nema nikakvu vrednost (kao ni zeleni ako nije overen pečatom) (posebnog oblika za svaki mesec). Nosiocima Ograničene dozvole za Upotrebu umesto zelenog izdaje se plavi karton. Prostim vizuelnim poređenjem plavog sa zelenim Kontroloru odmah biva jasno da plavi karton nije zelen! U praksi ovo znači da nosioci takvog kartona mogu da ga koriste (naravno, isključivo uz ljubičasti karton!) u trenucima kada telefoni nisu potrebni imaocima viših, odnosno opštijih Kartona, osim ako i gde bude drugačije određeno posebnim propisima...

Za potpunu bezbednost telefona nije nužno mnogo više od navedenog. Potreban je još samo, uz svaki telefon, i automatski bušač (ili "overivač"), kartona, da bi se, po broju bušenja, znalo koliko je ko telefonirao. Naravno, svaki telefon mora biti povezan sa posebnim magnetofonom, da bi se snimali svi razgovori. Određena poverljiva Lica bila bi zadužena da preslušavaju razgovore, i da komisijski procenjuju stepen njihove opravdanosti u službene svrhe, da ne bi neko privatno koristio telefon.

Sve ovo sam odlučio da kompjuterizujemo, a, da bismo još više ušparali, rešio sam da zaposlimo stručnjake za to, jer je iznajmljivanje takvih kadrova skupo. Zatvoreni TV-sistem omogućio bi da se sve ovo kontroliše iz jednog Centra, tj. da se proverava ko pristupa telefonu, i da li koristi odgovarajući Karton. (TV-sistem bi morao biti u koloru, jer su Kartoni u boji, da ne bacamo novac na nove, jednobojne kartone). Posebni Odeljenjski kontrolori bili bi kontrolisani od strane Generalnog nadzornika. Naravno, od časa kad to zaživi svi oni moraju u svojim TV-centrima za nadziranje biti zaključani, i to vremenskim bravama, da bi se onemogućilo da oni odatle izlaze dok se pretpostavlja da sede za svojim monitorima, i da neovlašćeno uzimaju spajalice!

Uz još neke mere ovo bi, barem za početak, bilo dovoljno, a kasnije bi se sve to moglo još više uprostiti. Ali, kada sam ovo pomenuo nekima, oni samo stidljivo: "A je li to demokratija?" Poluglasno mrmljaju doduše, ne smeju oštrije; uvideli, kao i ja, da imam podršku onih Gore, ali ipak pitaju!

Hm, je li to demokratija... Pa sad, tačno, i sam sam razmišljao da li je sve to dovoljno demokratski, mada u vreme o kome govorim demokratija nije bila obavezna. Ali, lično i dalje mislim da je nivo demokratije mojim aktivnostima bio podignut, osim, naravno, ako se za razvijenu demokratiju smatraju krađa spajalica i neovlašćeni telefonski razgovori. Međutim, kako god to bilo, ja se nisam ni bavio demokratijom. Ja sam se bavio spajalicama i telefonskim razgovorima, a demokratijom, smatrao sam, demokratijom mora da se pozabavi neko drugi, daleko iznad mog nivoa, neko kod koga čak i to može da funkcioniše, jer taj je siguran da će svi da skoče onog časa kad im on podvikne "Hop!"

nazad