ŽIVA ROBA

dramatizacija Živojin Denčić

LICA:
BUGROV, IVAN PETROVIČ, na početku činovnik gubernijske uprave
LIZA, njegova žena na početku i na kraju
GROHOLJSKI, GRIGORIJE VASILJEVIČ, kupac žive robe
MIŠA, trogodišnji sin Ivana Petroviča i Lize
PETAR BUGROV, otac Ivana Petroviča, sveštenik
IZABELA, dama s preprekama
FANI, dama bez prepreka
DMITRIJEV, doktor

PRVI ČIN

scena 1

Salon u kući Bugrova. Groholjski grli Lizu, ljubi joj prste s izgriženim ružičastim noktima i posadi je na divančić, tapaciran jevtinim somotom. Ona namesti nogu preko noge, stavi ruke pod glavu i legne na divan, a Groholjski seda na stolicu pored nje, gledajući je pravo u oči.

GROHOLJSKI: Čuj. Došao sam da porazgovaram s tobom, lepoto moja. Ljubav ne podnosi ništa neodređeno, bezoblično. Znaš, neodređeni odnosi... Juče sam ti govorio, Lizo... Danas ćemo se potruditi da okončamo pitanje koje smo juče prekinuli. Hajde da zajedno odlučimo... šta da radimo?
LIZA (Zevne i namršti se, jedva čujno): Šta da radimo?
GROHOLJSKI: Pa da, šta da radimo? Hajde, rešavaj, mudra glavice... Ja tebe volim, a onaj ko voli nije spreman da deli. On je više nego egoista. Nemam snage da te delim s tvojim mužem. U mislima ga kidam na komade kad pomislim na to da te i on voli. A drugo, i ti mene voliš... Neophodan uslov za ljubav je potpuna sloboda... A zar si ti slobodna? Zar tebe ne muči misao da nad tvojom dušom večito stražari taj čovek? Čovek koga ti ne voliš, nego verovatno, što je sasvim prirodno, i mrziš... To kao drugo... A treće... Šta je to treće?
LIZA: Šta je to treće?
GROHOLJSKI: A evo šta. Mi ga varamo, a to je... nepošteno. Istina pre svega, Lizo. Odbacimo laž.
LIZA: Pa šta da radimo?
GROHOLJSKI: Možeš da se dosetiš... Nalazim da tu treba reći za našu vezu i ostaviti ga pa početi život na slobodi. I jedno i drugo je neophodno učiniti što je mogućno pre. Eto, na primer, ti se doveče objasni s njim... Treba svršiti... Zar ti nije dosadilo da voliš kao lopov?
LIZA: Da se objasnim? S Vanjom?
GROHOLJSKI: Pa da!
LIZA: To je nemoguće, i juče sam ti govorila da je to nemoguće.
GROHOLJSKI: A Zašto?
LIZA: On će se uvrediti, razgalamiće se, nastaće razne neprijatnosti... Zar ne znaš kakav je? Da te bog sačuva! Ne treba se objašnjavati! Šta ti pada na pamet!
GROHOLJSKI (Prevuče rukom preko čela i uzdahne): Da. I više nego da će se uvrediti. Pa ja mu otimam sreću. Voli li on tebe?
LIZA: Voli. Mnogo.
GROHOLJSKI: E, utoliko gore! Ne znaš s kog kraja da počneš. Kriti od njega je podlo, a objašnjavati se znači ubiti ga... Đavo bi ga znao! Pa šta ćemo?
LIZA: Ništa, kao i dosad neka sam sazna ako hoće.
GROHOLJSKI: Ama, to je... To je grešno i... Na kraju krajeva, ti si moja i niko nema pravo da misli kako ti ne pripadaš meni nego drugome! Ti si moja! Nikome te neću ustupiti!... Meni ga je žao, bog mi je svedok da mi ga je žao, Lizo!
LIZA: Kad ga vidim, postane mi teško!
GROHOLJSKI: Ali, najzad, šta da radimo. Pa ti ga ne voliš? I zbog čega da se s njim bakćeš? Treba se objasniti! Objasnićemo se s njim i otići ćemo k meni. Ti si moja žena, a ne njegova... Neka radi šta zna. Nekako će pretrpeti svoje jade... Nije on ni prvi ni poslednji... Hoćeš da bežimo? A? Reci brže! Hoćeš da bežimo?
LIZA (Podigne se i upitno pogleda Groholjskog): Da Bežimo?
GROHOLJSKI: Pa da... Na moje imanje. A pose na Krim. Objasnićemo se s njim pismeno... Možemo noću. Imamo voz u pola dva. A? Dobro?
LIZA (Lenjo se počeša po nosu i zamisli se): Dobro. (Zaplače)
GROHOLJSKI (Uznemireno): Zašto plačeš? Lizo! Zašto? No? Zašto plačeš? Pa zašto? Zbog čega? Golubice! Mamice!
LIZA (Ispruži ruke prema Groholjskom i obisne mu se oko vrata. Jecajući promrmlja): Meni ga je žao...Ah, kako mi ga je žao!
GROHOLJSKI: Koga?
LIZA: Va... Vanje.
GROHOLJSKI: A misliš da meni nije? Pa šta da radimo. Nanećemo mu bol... On će plakati, proklinjati... Ali šta smo mi krivi što volimo jedno drugo?

scena 2

U salon ulazi visok čovek širokih ramena, od tridesetak godina, u činovničkom vicmundiru. Tek udarac o sto, za koji je zapeo kraj vrata, ljubavnicima skrene pažnju na svoj dolazak, ali kasno. Vidi kako Groholjski grli Lizu oko struka dok je ona obisnuta oko njegovog aristokratskog vrata. Groholjski odskoči od Lize kao oparen i seda u fotelju.

LIZA (Brzo, za tren, spusti se na divan, obori oči i kašlje): Video je!

Mučno ćutanje, koje traje dugo. Bugrov zakorači prema Groholjskom, sa besmislenom grimasom, pruža mu ruku.

GROHOLJSKI (Ovlaš stežući Bugrovu ruku, kao da je u šaci zgnječio ledenu žabu, promrsi): Dobar dan.
BUGROV: Zdravi bili! (Seda naspram Groholjskog popravljajući okovratnik pozadi na vratu. Opet mučno ćutanje. Sede ne gledajući jedan drugog. Najzad promrmlja) Video sam vas juče u klubu, Grigorije Vasiljeviču.
GROHOLJSKI: Bio sam tamo... Bio... Igrali ste?
BUGROV: Hm... da. Sa onom... S mlađom Ljukockom... Loše igra... Nemoguće igra. Za brbljanje je majstor. (pauza) Brblja neumorno.
GROHOLJSKI: Da... Bilo je dosadno. I ja sam vas video... (Na brzinu ustaje, na brzinu ščepa ruku Bugrovu, dohvati šešir i napusti salon kao izviždani glumac.)
BUGROV (Skoči i, napravivši nekoliko koraka po salonu, zakorači prema Lizi): Ako ga ti, đubre jedno još jednom pustiš ovamo, ja ću tebe... Ne sme ni zakoračiti! Ubiću! Razumeš? A-a-a... Skote nevaljali! Drhtiš! Ga-dost! (Maše glavom, rukama i ramenima.) Đubre! Pokvarenice! Nemaš stida ni srama. (Ščepa Lizu za lakat i ćušne je kao gumenu loptu prema prozoru.) Ćuti! (Liza poleti prema prozoru i rukama se uhvati za zavesu.) A ti tako? A? S kicošem? Lepo! A pred oltarom! Ko? Dobra žena i majka! (Liza gleda u tavanicu i jeca.) Ćuti! (Udari je po lepom, nežnom ramenu.) Ćuti! Đubre! Još te nisam kako je trebalo! Ako se taj probisvet usudi da promoli svoj nos makar još jednom, ako ja tebe makar još jednom... (slušaj!) vidim s tim gadom, ti... ne moli za milost. Ubiću te pa neka idem u Sibir! I njega! To za mene nije ništa! Gubi se! Da te nisam video! (Rukama briše čelo i oči, šeta po salonu. Liza jecajući jače, razgleda zavesu.) Praviš ludosti. (Viče.) Glupača ima mnogo budalaština u glavi! Sve su to hirovi! Ja, brate, Lizaveta, to... ne to! Da i nisi pisnula! Ne trpim! Hoćeš da praviš svinjarije, onda... put pod noge. U mojoj kući nema mesta za tebe! Marš, ako samo... Udala si se; onda zaboravi, izbaci iz tvoje budalaste glave te kicoše! Sve same gluposti! Drugi put da ti se to ne desi! Samo mi progovori! Voli muža! Mužu si data, muža ima i da voliš! Tako! Malo ti je jedan? Gubi se, dok... Da ćutiš (Malo poćuti, pa vikne.) Gubi se, kad ti kažem! Idi u dečju sobu! Šta urlaš? Sama si kriva, a urlaš! Pazi je! Prošle godine si se vešala na Pećku Toškova, sada oprosti mi, gospode, za ovoga se đavola zakačila... Fuj! Vreme je da shvatiš ko si? Žena! Majka! Prošle godine je bilo nesporazuma, sad će ih opet biti. Fuj! (Glasno uzdahne.) Ne znaš li svoju dužnost...? Ne! Treba vas učiti! Vi još niste naučene? Urlaj! Da! Eto, urlaj! (Priđe Lizi i istrgne joj zavesu iz ruku.) Ne stoj kraj prozora... Ljudi vide kako urlaš... Drugi put to da ti se ne desi. Zagrljaj će te u nevolju uvaliti... Kao da je meni prijatno da nosim rogove. A ako nastaviš da se petljaš s njima, s bitangama, ti ćeš... De, dosta... Drugi put ti... Lizo... Prekini... Ti si mlada i budalasta, ništa ne znaš... Ja nikada nisam kod kuće... E, to oni koriste. Treba da budeš pametna, razborita. Podvaliće ti! A tad ja neću moći da podnesem... Tada sam ja spremaan... Svršeno! Tada, makar umro. Zbog prevare sam ja spreman... na sve. Mogu da prebijem namrtvo i... isteraću. Idi onda kod svojih nitkova. (Briše dlanom mokro, uplakano lice nevernice.) De, dosta. Opraštam, samo da drugi put... Ni pomenuti. Opraštam peti put, ali šesti ti neću oprostiti. To ti je kao što je bog na nebu. Za takve stvari ni bog tebi i tvojim drugama ne prašta.

Nagne se i svoje usne primakne Lizinoj glavi. Ne uspeva da je poljubi, jer u predsoblju i trpezariji zalupiše vrata.

GROHOLJSKI (Uleti u salon, gužvajući svoj skupoceni šešir): Ivane Petroviču! Prekinimo ovu komediju! Dosta smo varali jedan drugoga! Dosta je! Ja nemam snage! Radite šta hoćete, ali ja ne mogu. Na kraju krajeva, to je odvratno i podlo! Ogavno! Shvatite da je to ogavno! (Grca i guši se.) To je suprotno mojim načelima. I vi ste častan čovek. Ja je volim! Volim je najviše na svetu! Vi ste to primetili i... ja sam dužan da to kažem!
BUGROV (Udalji se od Lize. Gledajući kroz drugi prozor, glasno razmišlja za sebe): Šta da mu kažem?
GROHOLJSKI (Udahne veću količinu vazduha): Treba završiti. Ta komedija ne može tako dugo da traje! Sve se mora nekako okončati. Ja ne mogu da živim bez nje. Ni ona bez mene. Vi ste učen čovek, vi ćete shvatiti da je pod takvim uslovima vaš porodični život nemoguć. Ova žena nije vaša. Pa, dabome... s humanog gledišta. Ivane Petroviču! Shvatite najzad da je ja volim, volim više od sebe, više od svega na svetu i odupiranje toj ljubavi prevazilazi moje snage!
BUGROV (Podsmešljivim tonom): A ona, gospodine?
GROHOLJSKI: Upitajte je! Pa, eto, pitajte je! Da živi sa čovekom koga ne voli, da živi s vama, dok voli drugoga, to... to... za nju znači da pati.
BUGROV (Više ne podsmešljivim tonom): A ona! (Jednim okom pogleda Lizu. Oči uplakane Lize govorile su sve.)
GROHOLJSKI: Ona... ona voli mene! Mi smo se zavoleli... Ivane Petroviču! Ubijte nas, prezirite, proganjajte, radite šta hoćete... ali mi više nemamo snage da to skrivamo od vas! Oboje smo otvoreni! Sudite nam sa svom strogošću čoveka kome smo mi... sudbina odnela sreću!
BUGROV (Trepće i mrmlja): Pa šta? Ako vi... U današnje vreme... Vi ste sve tako...
GROHOLJSKI (Vrišti visokim tenorom): Bog mi je svedok da vas mi razumemo! Zar mi ne shvatamo, ne osećamo? Ja znam kakav vam bol nanosim. Bog je svedok! Ali budite popustljivi! Preklinjem vas! Mi nismo krivi! Ljubav nije krivica. Nema te volje koja joj se može protiviti... Dajte mi je, Ivane Petroviču! Pustite je sa mnom! Uzmite od mene šta god hoćete za vaše muke, uzmite mi život, ali mi dajte Lizu! Ja sam spreman na sve... Hajde, kažite mi čime vam je bar donekle mogu nadoknaditi. Umesto ove izgubljene sreće, mogu vam dati drugu sreću. Mogu, Ivane Petroviču! Ja pristajem na sve! Bilo bi podlo s moje straane da vas ostavim bez zadovoljstva... U ovom trenutku ja vas razumem.
BUGROV (Mahne rukom i navlaži oči): Idite, kumim vas bogom, Grigorije Vasiljeviču.
GROHOLJSKI: Ja vas razumem, Ivane Petroviču! Ja ću vam dati drugu sreću, koju vi dosad niste oprobali. Šta biste želeli? Ja sam bogat, sin sam uticajnog čoveka... Hoćete? Hajde, koliko hoćete?
BUGROV (Za sebe): Bože moj! Lupa mi srce... (Rukama se uhvati za zavese na prozoru.)
GROHOLJSKI: Hoćete... pedeset hiljada? Ivane Petroviču, preklinjem... To nije potkupljivanje, nije kupovina... Ja samo hoću da žrtvom sa svoje strane ublažim vaš neprocenjivi gubitak... Hoćete li sto hiljada? Ja sam spreman! Sto hiljada, hoćete li. Time bi prekinuli činovničko životarenje.
BUGROV: Bože! U ušima mi zvone zvonca i praporci ruske trojke...
GROHOLJSKI: Primite ovu žrtvu od mene! Preklinjem vas! Skinuću teret sa moje savesti. Molim vas!
BUGROV: Bože moj! (Gleda kroz prozor vlažnim očima.) O, kako vraški navodi na greh ovaj maj! (Za sebe) Sto hiljada! (Razmišlja o svom činovničkom životarenju.)
GROHOLJSKI: Ivane Petroviču! Ne mučite se! Hoćete li sto hiljada?
BUGROV (Promrmlja glasom promuklog bika): Hm... Sto pedeset hiljada! (Sagne se, stideći se svojih reči i očekujući odgovor.)
GROHOLJSKI: Dobro. Pristajem! Hvala, Ivane Petroviču... Odmah ću ja... Neću vas ostaviti da čekate... (Podskoči, stavi šešir i natraške istrči iz salona.)
BUGROV: Nešto mi se roji u glavi... kuca u slepoočnicama... (Čvršće se uhvati za zavesu na prozoru.)
LIZA: Ništa ne shvatam... (Legne na divan i savije se u klupko.) Trese me groznica...
BUGROV: Zagušljivo je... (Otvara prozor.) Potreban mi je bolji vazduh. (Dugo gleda kroz prozor, sve do dolaska Groholjskog.)
GROHOLJSKI (Ulazi u salon uzbuđen, crven, drhteći celim telom): Doneo sam, Ivane Petroviču! Stanujem tu blizu, u hotelu "Pariz"... (Prilazi Bugrovu i šapće mu na uvo.) Doneo sam... Uzmite... (Izruči na sto pred Bugrova svežnjeve novca, vrednosnih hartija, paketa.) Prebrojite, sve tu ima...
BUGROV (Priđe stolu): Nikad u životu nisam video ovakvu gomilu! (Ne gledajući Groholjskog, prevrće svežnjeve novčanica i čekova.)
GROHOLJSKI: Evo ovde, u ovom svežnju je četrdeset hiljada. Pomoću ove priznanice potrudite se da dobijete prekosutra kod Valentinova dvadeset... Evo priznanica... Ček... Ostalih trideset ovih dana. Moj upravnik će vam doneti.
BUGROV: Sporazum je bolji od novca. Mišutku neću dati...
GROHOLJSKI: Kakvog Mišutku?
BUGROV: Sina.
LIZA: Dobro. (Zadrhti.) Ali ja ću se s njim viđati.
GROHOLJSKI: Lizo... (Užurbano se ushoda po salonu, tražeći svoju kupljenu i prodatu Dulčineju.) Lepoto moja, tebi sam doneo narukvicu, probaj... (Kada je nađe na divanu, Liza proba narukvicu, a onda brzo isčeznu zajedno kroz poluotvorena vrata.)

Bugrov polako puni džepove i novčanik svežnjevima novca, spremi čekove i priznanice u sto, a zatim ispija čašicu votke.
 

DRUGI ČIN

scena 1

Na obali Krima bliže Fedosiji vila s terasom. Na terasi sede Groholjski i Liza. Groholjski čita "Novo vreme" i pije mleko iz zelene šolje. Na stolu pred njim stoji sifon sa kiselom vodom. Liza sedi dalje od stola, na mekoj fotelji. Avgustovsko veče. Preko puta vile vidi se deo kuće raskošnog izgleda i velikom terasom. Kuća se samo nazire u polumraku.

GROHOLJSKI: Lizo, anđele moj... nešto mi se ne pije mleko... (Nerado uzima šolju sa mlekom.) Doktor Dmitrijev mi savetuje da uzimam ogromne količine gvožđa, mleka i kisele vode, ali...
LIZA (Nalakti se na naslon fotelje i podupre svoje malo lice pesnicama, gleda u vilu preko puta): Ja smatram da ne boluješ od katara pluća, samo uobražavaš...
GROHOLJSKI: Ne bismo li upalili lampu? Plašim se da u mleko ne upadne muva, pa da je u mraku ne progutam. Lizo! Da upalim lampu? Da posedimo u mraku, dušice moja?
LIZA: Ovde je tako lepo... Kao da čujem klavir u kući preko puta. Već davno nisam čula zvuke klavira. Bože moj! (Gleda i dalje u kuću preko puta.)
GROHOLJSKI: Mi zaista nemamo nijedan muzički instrument, ali imamo muzikalnu dušu, Lizo! (Upali lampu, prekida čitanje novina.) Bezvezni zvuci klavira... Zvrndanje!...
LIZA: Kakva raskoš... Kakvo bogatstvo? Ti ne voliš ni jahanje ni konje. Namerno si za mene kupio rđavog konja. Moj stari poni liči na stenicu!
GROHOLJSKI: Plašim se brzog jahanja zbog tebe, anđele moj...
LIZA: Učinilo mi se da je iz one kuće zamirisalo na čorbu od kupusa s kokoškom i na pečenu patku...

Iz kuće preko puta u polumraku, pošto se ugase svetla u njoj, izađe visoki gospodin, širokih ramena i u cilindru, uzme u naručje dečačića i poskakujući veselo, odmagli u mrak. Liza odjednom krikne, podigne se i nagne celim telom napred.

GROHOLJSKI: Šta ti je?
LIZA: Ništa... Tek onako... Učinilo mi se...
GROHOLJSKI (Priđe Lizi i obgrli je oko struka): Kakvo divno vreme! Kakav vazduh! Osećaš li? Ja sam, Lizo, srećan, čak veoma srećan. Moja sreća je tako velika da se bojim da se ne sruši. Velike stvari se obično ruše... A, znaš li, Lizo? Bez obzira na tu moju sreću, ja ipak nisam savršeno spokojan...
LIZA: Zašto?
GROHOLJSKI: Muči me jedna misao i ne mogu je se otresti... Užasno me muči. Ona mi ne da mira ni noću...
LIZA: Kakva misao?
GROHOLJSKI: Kakva? Užasna, dušo. Proganja me pomisao na... tvog muža. Dosad sam ćutao, bojeći se da ne poremetim tvoj unutrašnji mir. Ali ja nemam više snage da ćutim... Gde je on? Šta je s njim? Kuda se deo sa svojim novcem? Užasno! Svake noći mi se priviđa njegovo lice ispijeno, paćeničko, preklinjajuće... Hajde, razmisli, anđele moj! Pa mi smo mu oteli sreću! Srušili, smrvili! Svoju sreću smo sagradili na ruševinama njegove sreće... Zar mu novac koji je velikodušno primio, može zameniti tebe? Ta on je tebe mnogo voleo?
LIZA: Mnogo!
GROHOLJSKI: Eto, vidiš! Ili se propio ili je... Bojim se za njega! Ah, kako se bojim! Da mu pišemo? Treba ga utešiti... Lepa reč... Znaš li? (Duboko uzdahne i uvali se u fotelju.)
LIZA: Idem da spavam. Vreme je... (Sa terase uđe u svoju sobu.)
GROHOLJSKI (Razmišlja, ustaje iz fotelje, gasi lampu i sa terase odlazi unutra teškim koracima): Teške misli... Teške misli... (Gase se sva svetla.)
 

scena 2

Jutro. Na terasi kuće preko puta za stolom, na kome se presijava servis za čaj, sedi Bugrov u smeđem kućnom kaputu s crnim cvetovima i pije čaj. Na kolenu mu sedi Mišutka i poskakujući trudi se da svoga taticu dohvati za usnu, a tatica se posle svakih tri do četiri gutljaja saginje prema njemu i ljubi ga u teme. Kada izađe na terasu Liza ugleda članove svoje bivše porodice i zablista od radosti.

LIZA (Šapuće): Mišel! Mišo! Ti si ovde, Mišo! Mili moj! A kako on voli Vanju! Bože! (Zaceni se od smeha.) A kako Vanja voli Mišela! Mili moji! (Spusti se u fotelju i nastavi da ih posmatra.) Kako su dospeli ovamo? Ko ih je naučio da dođu ovamo? Gospode! Zar je sve to bogatstvo njihovo? Ah! (Šalje Mišutki poljupce. Kad je popio čaj, Bugrov sa Mišutkom odlazi u kuću. Liza maše za njima maramicom.) Griša! Griša! Ustaj! Doputovali su! Mili moji.
GROHOLJSKI (Izađe na terasu): Ko je doputovao?
LIZA: Naši... Vanja i Miša... Doputovali! U vili preko puta. Gledam, a tamo oni... Pili su čaj... I Miša je pio. Kakav anđelak je postao naš Miša, samo da ga vidiš! Majko božja.
GROHOLJSKI: Koga? Ma koga si ti...? Ko je došao? Gde?
LIZA: Vanja s Mišom... Gledam ja u vilu preko puta, a oni sede i piju čaj. Miša već ume sam da pije... To su oni doputovali!
GROHOLJSKI (Protrlja čelo i namršti se): Doputovao? Muž?
LIZA: Jeste.
GROHOLJSKI: Zašto?
LIZA: Verovatno će ovde da žive... Oni ne znaju da smo mi ovde. Da znaju, gledali bi u našu vilu, a oni su pili čaj i nisu obraćali nimalo pažnje...
GROHOLJSKI (Pogleda na terasu preko puta): Gde je on sad? Samo, pobogu, govori jasno! Ah! Ama gde je on?
LIZA: Otišao je... s Mišom... Unutra. Verovatno da spavaju. Sigurno su umorni, mili moji... Znaš šta, Griša? Mi ćemo Mišu pozvati u goste. Da ga pozovemo? On je tako sladak dečko. Tako divan!
GROHOLJSKI: Baš neočekivan susret... Ali ko je mogao očekivati da ćemo se ovde sresti. Pa... nek tako bude! Neka! Znači, tako hoće sudbina. Mogu da zamislim kako će to biti neugodna situacija kad se sretnem s njim!
LIZA: Pozvaćemo Mišu u goste?
GROHOLJSKI: Mišu ćemo pozvati... Nego nezgodno je sresti se s njim. O čemu ću ja s njim razgovarati? O čemu? Biće i meni neprijatno i njemu neprijatno... Nema smisla sresti se. Pregovaraćemo, ako zatreba, preko drugog... Mene, Lizo, užasno boli glava. Glava mi je vrela? Ruke i noge... Sve me lomi.
LIZA (Dodirne mu čelo dlanom): Glava ti je vrela!
GROHOLJSKI: Cele noći strašni snovi... Danas neću ustajati iz fotelje... ili da idem u postelju, odležaću... Moraću da uzmem kinina. Skuvaćeš mi čaj, mamice... ili da pijem toplu vodu... Kenjkav sam. Možeš da mi staviš i slačicu... (Zavali se u fotelju i ječi.) Prehladio sam se. Moraću da promenim rublje...
LIZA: Prirodno... Sad da ti stavim slačicu?... I ja sam noćas sanjala čitave romane, arapske bajke... O, snovi! (Nastavlja svoje zanimljivo osmatranje kuće preko puta.) Miša je veseo, ne plače, znači, ne seća se svoje mame. (Zaplače.) Zaboravio me je, znači!
GROHOLJSKI (Pomisli da ona zbog njega plače): Ne plači, mila! Skoro sam već zdrav... Malo me boluckaju grudi, ali to nije ništa. (Ustaje i pije kiselu vodu iz sifona.)

Iz kuće preko puta na terasi pojave se Bugrov i Mišutka, sedaju za sto i doručkuju. Bugrov gleda u tanjir i ne vidi ništa osim parčeta guščetine. Liza se odjednom zbuni. Groholjski gleda iskosa Bugrova, sa neodređenim zadovoljstvom na licu.

GROHOLJSKI (Šaptanjem): Veoma sam zadovoljan. Vrlo sam zadovoljan što živi tako dobro! Neka bar pristojnim smeštajem umanji svoju nevolju. Skloni se, Lizo! Videće nas... Sad nisam raspoložen za razgovor s njim... Neka ide s milim bogom. Zašto da poremetimo njegov mir?
LIZA: Muti mi se pred očima...
GROHOLJSKI: Odlazi, Lizo... Odlazi... Kakva si, stvarno, ti...
BUGROV (Osloni se rukama na ogradu terase, iskolačenih očiju gleda pravo u Groholjskog i Lizu, pa se najednom prodere): To ste vi?! I vi ste ovde? Dobar dan!
GROHOLJSKI (Pokazujući rukama na slabe grudi): Ne mogu da vičem na takvvom rastojanju.
BUGROV (Strči sa svoje terase i pretrči preko puta. Kad se nađe kod terase Groholjskog i Lize, crveneći gura ruke u džepove): Dobar dan. Vi ste ovde?
GROHOLJSKI: Da i mi smo tu...
BUGROV: Pa kako to da ste ovde?
GROHOLJSKI: A vi, kako ste vi ovamo došli?
BUGROV: Ja! Čitava je to priča! Čitava balada, brate moj! Ama ne uznemiravajte se, sedite! Znate, živeo sam od onda kako... u Orlovskoj guberniji. Uzeo sam pod zakup imanje. Divno imanje! Ama, sedite! Tamo sam proveo od maja, pa sam sad napustio... Tamo je hladno, a i doktor mi je savetovao da dođem na Krim.
GROHOLJSKI (Gledajući vraški lepo odevenog čoveka, u divnim sjajnim i visokim konjičkim čizmama, piketskom prsluku): Zar bolujete od nečega?
BUGROV: Pa onako... tu kao da me sve nešto.. vrti. (Pokazuje rukom od vrata do sredine trbuha.) Tako, i vi ste ovde... Ta-ako... To mi je veoma drago. Odavno ste ovde?
GROHOLJSKI: Od juna.
BUGROV: A ti, Lizo, kako si? Jesi li zdrava?
LIZA (Zbunjeno gledajući u slameni šešir širokog oboda na glavi Bugrova): Zdrava sam.
BUGROV: Mora da si se Mišutke zaželela? A? A on je sa mnom. Sad ću vam ga doneti. To je veoma prijatno! Pa, zbogom! Moram sad da idem... Juče sam se upoznao s knezom Ter-Hajmazovim... Duša od čoveka, iako je Jermenin! Danas je kod njega partija kriketa... Igraćemo kriket... (Donese Mišutku i preda ga Lizi, koja ga zatim grli i ljubi.) Evo Miše... Zbogom... Već me čekaju. (Odlazi u kuću preko puta.)
GROHOLJSKI (Isprati ga pogledom i uzdahne duboko): Nesrećnik!
LIZA: Zašto je nesrećnik?
GROHOLJSKI: Vidi tebe, a nema prava da kaže da si njegova!
LIZA (Grleći Mišutku, za sebe): Budala! Pačavra. (Mišutka se zaplače.) Mišel, mili moj! Zaboravio si me već. Sad će tvoja mamica... (Seda u fotelju i posadi ga u krilo.) Hoćeš slatko od drenjina? (Mišutka se umiljato osmehuje, kad Groholjski donese slatko i vodu na sto.)
BUGROV (Vraća se iz svoje kuće i seda za sto na terasi): Došao sam poslom... Evo o čemu se radi... Pročitajte! (Daje Groholjskom pismo.)
GROHOLJSKI (Naglas čita): Ljubazni i nezaboravni sine Ivane, uteho moja! Dobio sam tvoje poštovano i ljubavlju krcato pismo, u kome pozivaš svog prestarelog oca na divni i za odmor pogodni Krim, da se nadiše prijatnog vazduha i vidi nepoznate krajeve. Na ovo tvoje pismo odgovaram da ću, kad uzmem odsustvo, doći k tebi, ali na kratko, samo da se vidimo. Moj kolega, otac Gerasim, bolešljiv je i slabunjav čovek pa ne može duže vremena ostati sam. Mnogo me dira što ne zaboravljaš svoje roditelje, oca i majku svoju. Oca paziš, a majku spominješ u molitvama svojim, jer to tako i priliči. Dočekaj me u Fedosiji.. Kakav je grad Fedosija? Koliki je? Biće mi veoma drago da ga vidim. Tvoja kuma koja te je na krštenju držala zove se Fedosija. Ti pišeš da ti je bog pomogao da dobiješ 200.000. To je primamljivo! Ali mi nije milo što si, pošto si u službi dogurao tek do malog čina, napustio službu. Zauvek. I bogati treba da službuju. Blagosiljam te uvek, sada i večno. Pozdravlja te Andronov Ilja i Serjoška. Dobro bi bilo da mi pošalješ po deseticu. Sirotuju! Voli te tvoj otac, sveštenik Petar Bugrov (Upitno pogleda Bugrova.)
BUGROV (Mucajući): Vidite u čemu je stvar. On danas stiže. Molio bih te, Lizo, dok on bude ovde, da mu ne izlaziš na oči, da se sakriješ. Pisao sam mu da si bolesna i da si otputovala na Kavkaz da se lečiš, pa ako bi te susreo, onda... znaš i sama... Nezgodno... Hm... Molim te.... Ako te on vidi... biće nevolje.
LIZA: Dobro.
GROHOLJSKI: Može... Ako se on žrtvuje, zašto da se ne žrtvujemo i mi?
BUGROV: Moj otac je strogih načela. Prokleće nas u sedam crkava. Ti, Lizo, nemoj izlaziti iz sobe, i ništa više... On ovde neće biti dugo. Ne brini... Mišutka mora sa mnom u Fedosiju. ADIEU! (Sa Mišutkom u naručju brzo odlazi u dubinu parka, dok Groholjski i Liza nerado ulaze u vilu.)

scena 3

Otac Petar, mali pop u smeđoj mantiji i cilindru s podignutim ivicama, polagano šetka oko vile i radoznalo gleda kroz svoje staračke naočare "neznane krajeve". Iz vile iza zavese na prozorima Liza ga prati prikrivenim pogledima. Groholjski izađe na terasu, a zatim pođe u "šetnju".

GROHOLJSKI: Dobar dan, oče Pe... (Zbunjeno.) Jeste li se našetali?...
PETAR: Ja sam otac Ivana Petroviča... On živi ovde...
GROHOLJSKI: O-ovde... Ovde, u ovoj velikoj kući... Otišli su da vas dočekaju u Fedosiji... Možemo da popijemo čaj na terasi... Dok čekate...
PETAR (Dobro raspoložen): U Fedosiji... Ha, ha, ha... Mnogo smešan grad! U rano jutro slučajno sretnem trgovca Ivana Ivaniča Kuzmičova. Dogovorimo se da mu prodam vunu... Onda smo se dobro prihvatili uštipaka sa pavlahom i, mada je bilo rano, prilično smo povukli... Dobro smo gucnuli... Ha, ha... Tako... Bože pomozi.
GROHOLJSKI: Jeste li izvoleli na duže vreme kod njih? (Pokazuje mu rukom na terasu svoje vile.)
PETAR (Pođe prema terasi): Nigde nikog pod milim bogom...
GROHOLJSKI: Hoćete li duže ostati u gostima?
PETAR: Ja nisam došao da gostujem. Ja sam, gospodine, kod njih slučajno svratio, tako kao... iznenadna pojava!
GROHOLJSKI (Zadovoljan onim što čuje): Izvolite!
PETAR (Seda za sto): Hvala bogu, već se osma desetica načela!... A još od malena bog usadi u mene razum i lako pamćenje; nisam bio kao ostali... Bio sam uteha roditeljima i nastavnicima svojim razumevanjem. Još mi nije bilo ni petnaest godina, a već sam govorio i pisao stihove na latinskom, baš isto tako kao i na ruskom. Sećam se kako sam ja obično nosio žezlo preosvećenom Hristiforu. Jednom posle službe, sećam se kao da je danas bilo, na imendan blagočestivog Gospodara Aleksandra Pavloviča Blagoslovenog, skidajući se u oltaru, vladika me ljubazno pogleda, pa upita: "Puer bone, guam appellaris?", a ja odgovorim: "Petar Bugrov sum". A on: "Ergo, connominati sumus", to jest mi smo, dakle, imenjaci... Još ni brkova nisam imao, a već sam čitao i grčki i francuski... (Žmirka sitnim očima.)
GROHOLJSKI (Prekida ga): Da li biste popili nešto? (Samo što ne zaplače.) Sad će oni...
PETAR (Uzdahne): Mogla bi votkica... Ako ima kiselih krastavaca... Moj sin nije igla, naći ćemo ga; vrzma se sigurno po Fedosiji! Ho, ho, ho!
GROHOLJSKI (Odlazeći po votku i krastavce): Zacelo ste sad sve te nauke zaboravili!
PETAR (Ne primećujući odlazak Groholjskog): Kako da ne zaboraviš! Iz filozofije i retorike nešto još i pamtim, ali sam jezike i matematiku potpuno zaboravio (Zažmuri i razmišlja.)
GROHOLJSKI (Postavlja na sto traženo piće i meze): Prijatno! Izvolite! Neka vam je nazdravlje, oče Petre...
PETAR: Šta je biće? Biće je stvar samobitna kojoj ne treba ničeg drugog da bi postojala. (Gucne votku, zamahne glavom i smeje se.) Duhovna hrana! Istina je da materija hrani telo, a duhovna hrana dušu! Aliluja, aliluja, aliluja, slava tebje bože!
GROHOLJSKI: Izvinite oče, ali ne mogu da se složim sa tim da je biće stvar samobitna... Gde je tu sreća čovekova?... Prihvatite se kiselih krastavaca. Uzmite, uzmite...
PETAR: Da, da... Sreća. (Zamišljeno gleda u čašu, pošto prethodno otpije i mezne krastavac.) Ja, doduše, nema čega radi na gospoda da ropćem; dočekao sam stare dane, kakve svima od boga želim. Dobre ljude sam kod sebe pogostio, sinove sam na put izveo i sada sam slobodan; svoju dužnost sam izvršio, put mi je, ako ushtem, na sve četiri strane otvoren.. Živim polagacko, sa svojom popadijom, jedem, pijem i počivam, radujem se unučićima i bogu molim, a ništa mi više i ne treba. Živim kao bubreg u loju i niko me se ne tiče... Od rođenja nisam nikakve žalosti imao i sad, ako bi me, recimo, car upitao: "Šta ti treba? Šta želiš?" Ta baš mi ništa ne treba! Sve imam i za sve bogu hvala. Nema čoveka srećnijeg od mene. Samo, eto, grehova ima mnogo, ali opet mora se i to reći, jedini je bog bez greha. Zar nije tako?
GROHOLJSKI: Vala, tako je.
PETAR: Ono jest, zuba nemam, sevaju mi stare kosti, te čas ovo, čas ono... tu je sipnja i druge zavrzlame... Pobolevam, snaga izdala, ali kaži i sam, dosta sam živeo!Osamdesete su mi! Ne može se večito ni živeti, treba znati meru. (Zagrcne se nad čašom i zakašlje do smeha.)
GROHOLJSKI (Zasmeje se iz učtivosti): Krastavčići su sveži...
PETAR: Budalaštine! (Odmahne rukom.) Dođe mi u goste moj stariji sin Gavrilo. On je svršio medicinu i radi u Černigovskoj guberniji kao samoupravni lekar. Dakle... velim ja njemu: "Eto, sipnja, te ovo, te ono... Doktor si, leči oca!" On me odmah skide, pokuca, posluša, pa razne tamo zavrzlame... trbuh izgnječi, a zatim reče: "Vama, tatice, treba da se lečite komprimiranim vazduhom." (Zaceni se od grčevitog smeha. Obliju ga suze. Ustane.) A ja mu velim: "Nek ide s milim bogom taj komprimirani vazduh!" (Odmahne obema rukama.) Nek ide s milim bogom!
GROHOLJSKI (Takođe ustane, uhvati se za trbuh, zaceni se od piskutavog i grčevitog smeha): O, bože moj... Ne mogu da dahnem... Tako ste me nasmejali, da... jao!... Izdahnuću...

Iz dubine parka u polumraku, sa Mišutkom u naručju, dolazi Bugrov skoro trčeći.

PETAR: Nek ide s bogom taj komprimirani vazduh! (Smeje se grohotom.)
BUGROV: Stigao si, tatice! (Grli i ljubi oca Petra.) Stigao! (Preplašeno i podozrivo pogleda u Groholjskog, koji i dalje stoji u ranijoj pozi sa raširenim rukama.)
GROHOLJSKI (Stenje kroz smeh): Komprimirani vazduh! Ne mogu da dahnem... Gotovo, izdahnuću...
PETAR (Seda za sto i uzima Grišutku u naručje): Odi-der, gospodičiću da ti pokažem jednog mecu. Mnogo je strašan, ljut! U-u! (Vadi iz torbe mecu i daje Mišutki. Gladi ga po glavi.) Lep dečačić! Bucove moj mali... (Načini plačno lice, otegnuto uzdahne, pa iz torbe izvadi krišku hleba namazanu medom i gurne je pod nos Mišutki.) Jedi, dete moje, jedi! Ti si ovde bez mamice i nema ko da te nahrani. Jedi.
BUGROV: Neka jede, mada mu posle bonbona i kolača s makom koje je jeo u Fedosiji, sigurno neće prijati, oče, med na hlebu, a koliko vidim u njemu ima i pčelinjih krila...
PETAR: Lizu si poslao na Kavkaz radi lečenja, kao da nemaš starijeg brata koji je svršio medicinu. Gavrilo radi u Černigovskoj guberniji kao lekar... doktor je i on!
GROHOLJSKI: Doktor Dmitrijev je čuveni lekar... (Zbunjeno.) On je Lizi preporučio lečenje na Kavkazu... Od katara pluća... To je tako... a ne komprimirani vazduh!
PETAR: Ah, bože moj! Bože moj! Ali vi budite tako dobri pa izvinite i nemojte primiti srcu. Ja sam samo, znate...
BUGROV: Tako je moralo biti... (Otpije votku iz čašice, koju Groholjski nakon toga ponovo napuni.) Takve su ti, tatice, činjenice... (Gleda kroz prozor Lizu, koja iza zavese oprezno nagviruje.)
PETAR: A ovde kod vas je lepo, prijatno! (Posluži se kiselim krastavcem.)
BUGROV: Bogami, lepo je! Nego, tatice, imam izvanrednu kečigu, koju i sit može jesti... Ostavi kisele krastavce... Da pređemo kod mene u kuću, da se počastimo, pa da odspavaš. Sigurno si umoran...
PETAR: Nemam vremena da se vazdan častimo... Ništa, ništa, sine Ivane Petroviču... Od jutros sam sa trgovcem Ivanom Ivaničem Kuzmičovom u Fedosiji dobro prezalogajio uštipke sa pavlakom... Zato se nismo i našli u toj smešnoj Fedosiji, i sad ispada da sam kod tebe svratio, tako kao DEUS MACHINA, samo na kratko i moram da idem ponovo nazad u Fedosiju... Kuzmičovu sam prodao vunu...
GROHOLJSKI: Ali zato ćete pare da namlatite!
PETAR: Taman posla! Dobiću ja šupalj nos do očiju, a ne pare. Vuna nije moja, već zeta Mihajla!
BUGROV: Smatram, tatice, da neko može da podnese tužbu zbog te trgovine. Prilepiće na tužbu taksu i napisati....
PETAR (Otpije votku): Da, palo mi, eto, na um pod starost...Prebacio sam se, sine, iz popovskog esnafa u trgovački. Umesto da se bogu molim... A gde si ti uzeo onolike pare? Pišeš da si uzeo 200.000. Čak si i službu napustio.
BUGROV (Zbunjeno): Kako gde sam uzeo? Nisam ukrao, nego... ne znam gde ih devam. Trošim, tatice... Život je, dragi tatice, papren. Ovde treba potrošiti hiljadu, onde pet. Držim konje, igram karte... Ponekad bančim.
PETAR: Znači tako... Trebalo bi da štediš!
BUGROV: Ne može se... Nisu moji nervi takvi da štedim... (Uzdahne.) Ne mogu sebe da izmenim. Nešto na kartama gubim, nešto propijem...
PETAR: Ho-ho-ho! Kako samo laže! (Kreštavo.) Zanimljivo pričaš besmislice!
BUGROV: Ne lažem, tatice.
PETAR: Pa zar se može toliko para izgubiti na kartama ili probančiti?
GROHOLJSKI: Može se i zemaljska kugla propiti...
BUGROV: Takva mi je sreća.
PETAR: Ne sreća, nego sudbina. Pa za šta si ti dobio tolike svote para?
BUGROV (Popije votku): Zaa-a ta-le-nat...
GROHOLJSKI: Hm... Možda sve drugo, ali talenat?...
PETAR: Ho-ho-ho! Kako samo laže! Ho-ho-ho-ho! Kakva neviđena čuda, sine, ti pričaš.
BUGROV: Tako je to... (Otpije i zamezi.) Bez votke ne ide, tatice. Hajde da popijemo... (Sipa votku u čašu.)
PETAR (Nazdravi i otpije): Kako me samo laže! Ho-ho-ho! Nisam znao da si takav majstor za ćaskanje! Ho-ho! Ja tebe ne prekorevam. Zanimljivo mi je da te slušam, ali moram da idem. Vreme je.
GROHOLJSKI: No previše se zapričao vaš sin, oče Petre... Ja na trenutak moram da odem... da popijem mleko... (Oprosti se od Petra i sa terase skrušeno odlazi u vilu.)
PETAR: Vreme je da se ide... (Ustaje gladeći Mišutku po glavi.) Imaš para, ali ne traći ih, čuvaj ih... (Odlazi prema parku u polumraku. Prati ga Bugrov sa Mišutkom u naručju.) Ah, te pare, te pare! (Uzdiše.) Muka je s njim...

Dok odlaze prema parku otac Petar i Bugrov sa Mišutkom, Liza ih prati pogledom sa prozora iza odškrinute zavese.

scena 4

Divno avgustovsko veče. Na terasi vile Groholjski i Liza za vreme večere. Velika kuća Bugrova vidi se u polumraku. Liza povremeno za vreme večere gleda u dva osvetljena prozora na kući.

LIZA (Sipa mleko u šolju): Umirala sam od dosade za vreme posete njegovog tatice.
GROHOLJSKI: I ja sam patio. (Ispija mleko iz šolje.)
LIZA: Sedela sam između četiri zida. Mogla sam da vidim nebo samo kroz zavese na prozorima!
GROHOLJSKI: Ispalo je da budem sa njima u društvu, ali bez tebe kao da sam bio sam.
LIZA: Nisam dozvolila sebi da izađem ni u dvorište.
GROHOLJSKI: Morao sam da se pokorim sudbini... Samo što nisam plakao!... Ali na našu veliku sreću, otac Petar je otišao. Sada možemo opet početi da živimo po starom... Srećno i mirno. Opet sam srećan čovek. Možemo biti spokojni za vreme večere u ovo divno letnje veče... Mada sam prehlađen, nešto kenjkav.
BUGROV (Dolazi iz kuće sa Mišutkom): Divno avgustovsko veče... A vi večerate? Hranite se!!... Baš će sada biti hranjenje. (Seda za njihov sto, smestivši Mišutku u svoje krilo.)
GROHOLJSKI: Okrokošku i pile... Pile je dovoljno za nas dvoje.
BUGROV: Ja sam iz grada doneo sardine i sušenu morunu.. Ali mene sada ne privlači hrana nego votka, a u izvesnoj meri, mislim ako ima, kiselih krastavaca...
LIZA (Ustaje i u odlazi po posluženje za Bugrova): Vanja, pa ti si već pijan!
GROHOLJSKI (Proguta zalogaj): Votku nikad nisam podnosio... Muka mi je kao da sam muvu progutao!...Ivane Petroviču, vaš otac Petar je otputovao?
BUGROV: Da... Otputovao. Na-a-kresan i zadovo-o-oljan! (Besmisleno se osmehuje.) Kupio sam mu marmeladu i kobasice za put... Za njega je sada, bilo marmelada, bilo kobasice, sve jedno.
GROHOLJSKI: To je krajnje tužno!
BUGROV: Ma da... Jednog momenta dok smo išli ulicom prema stanici primetio sam na njegovom licu izraz krajnje tuge. Onda me je upitao: "I-ivane, kuda to odvode ove ljude?" Kažem mu da ih nigde ne odvode, već da oni sami šetaju, a on ne shvata! "A zašto ide stražar?" - opet pita. Stražar? Da bi čuvao red, a možda šeta... kažem, ali ništa ne možeš da mu objasniš!
LIZA (Pred Bugrova na sto postavlja posudu sa krastavcima i sipa votku u čašicu): Našljokao si se s njim?
BUGROV (Otpija iz čašice): Nee... Posle, na šetalištu u Fedosiji šetao sam sa Mišutkom, kad... Upoznam jednu damu u plavom šeširu... Fani! Francuskinja, pije vino!... I tako... Posle joj ponudim da posetimo "Menažeriju braće Pihnau".
LIZA: Umukni! Našljokao si se i kušuj... Pre nego što počneš da blebećeš, razmisli valjano... (Gleda bocu sa votkom.)
GROHOLJSKI (Zadovoljan onim što sluša, vrti se u stolici): Znači, bio si u menažeriji!
BUGROV (Pije votku i gricka krastavac): Daa... Ali nije stvar u tome... Slušaj samo kakva nam se nezgoda desila. Fani je želela da ide u pozorište... Odem na blagajnu po karte, a oni će tek meni: predstava neće biti jer nijedna karta nije prodata! A ja pitam: koliko iznosi vaš ukupni prihod od karata? Kažu trista rubalja!
LIZA: Melji, melji...
BUGROV: Recite, kažem, neka igraju, ja plaćam trista! Platio sam iz dosade trista rubalja, a kad rekoše da treba da gledamo njihovu potresnu dramu, odlučimo ipak da posetimo menažeriju! Upravnik "Menažerije braće Pihnau", potporučnik u ostavci Jegor Sjusin je vrlo zanimljiv čovek!
GROHOLJSKI: Upravnik je zanimljiv čovek, a životinje? (Pije mleko.)
BUGROV (Dosipa votku): Kako da vam "objašnjavam" životinje? Prosto ili sa psihologijom i tendenciozno?
GROHOLJSKI: Sa psihologijom, to je valjda neki nov način.
BUGROV: Bene! Počinjem! Afrički lav! (Ljulja se u stolici i podsmešljivo gleda Groholjskog koji krotko žmirka.) Sinonim moći spojene sa gracioznošću. (Podignutom rukom pokazuje na Groholjskog.) Lepota i ponos faune! Nekada, u dane mladosti, pleni svojom snagom i rikom izaziva užas u okolini, a sada... Ho-ho-ho, a sada, zvekan jedan, sedi u kavezu. Šta je, lave brajko? Sediš? I filozofiraš! A sigurno ti, dok si slobodu imao, nigde kraja nije bilo! Mislio si da nema jače zveri, da ti ni đavo nije takmac, a eto kako je ispalo, da je blesava sudbina jača... makar i blesava, ali jača... Ho-ho-ho! Gle ti samo, gde te đavoli doneše! Po svoj prilici ni sanjao nisi da ćeš ovamo dospeti! I mene su, brajko moj, još te kako đavoli nosili! Gde sve nisam bio! A i ti si, na kraju krajeva, u menažeriju dospeo... Ho-ho-ho! (Namiguje Groholjskom.) Možda bi hteo na slobodu!
GROHOLJSKI (Meškolji se u stolici): Šta vam je? (Krši ruke.) Vi ste mortus pijani... Lizo, gde smo mi?
BUGROV (Opet pokaže rukom na Groholjskog): A on! Da ga čovek pusti, opet bi u kavez došao! HO-HO-HO! Ma, nema šta da se čeka! Šta gledaš? Istinu govorim! (Ispija votku.)
LIZA (Ustaje i nervozno šeta terasom): Ne razumem šta je tu smešno! Ne znam šta tu tebe veseli?
BUGROV (Ispija četvrtu votku): Došli smo i do divlje mačke! (Uporno pokazuje rukama na Lizu.) Divlja mačka! Predak svih naših cica i maca! Nema još ni šest meseci kako je uhvaćena i strpana u kavez. Sikće, koprca se, seva očima, ne dozvoljava da joj se blizu priđe. I dan i noć grebe po rešetkama: traži izlaz! Milion, pola života bi dala u ovom momentu samo da se stvori kod kuće. Ho-ho-ho... Ovo ti je, brate, isto što i danteovski pakao, ostavite svaku nadu! Ho-ho-ho!
GROHOLJSKI (Hvata se za grudi): N-ne mogu! Ja... ću kući... Kako vas nije stid... Dela, idite...
BUGROV (Kezi se i nastavlja): A evo i majmuna! (Lupi rukama u svoje grudi.) Ha-ha-ha! Pogana životinja! Zna da mrzi i rado bi vas, po svoj prilici, na komade rastrgao, a smeši se, liže ruku! Pogana duša! Ho-ho-ho!... Za kockicu šećera će pred noge da padne i pajaca da izigrava. Ne volim takve!
LIZA (Prilazi Bugrovu): Ne gnjavi više... Hvata me jeza.
BUGROV (Ispija petu votku): Šta sam ja? Ko sam? (Uzima Mišutku u ruke i govori njemu.) Sine moj, Mihailo! Ja sam... podlac! Prodao sam tvoju majku! Prodao za trideset srebrnjaka. Neka me bog kazni (Plače.)
GROHOLJSKI: Vi dozvoljavate sebi da govorite ono o čemu bi trebalo ćutati.
BUGROV (Mišutki): Mihailo Ivaniču! Prasence! Gde je tvoja majka? Fuj! Nema je! Prodata u ropstvo! Pa šta onda? Podlac sam ja... Dakle...
GROHOLJSKI: Idite da spavate, Ivane Petroviču! Prevrće mi se utroba.
BUGROV (Plačući): I otići ću... Hajdemo, Mišutka! Bog neka nam sudi! Ne mogu ni da pomišljam na san kad znam da je moja žena robinja... Ali Groholjski nije kriv... Moja roba, njegov novac. Slobodnom sloboda, spasenom raj... (Plačući odlazi u svoju kuću sa Mišutkom.) Lizo, sutra idemo na pecanje... Pecao bih s tobom ribu...
GROHOLJSKI (Grize usne): To je odvratno! Nečovečno! (Gleda u prebledelu Lizu i krši ruke.)

scena 5

Jutro. Groholjski dolazi u svoju vilu iz šetnje. Veseo, sija od zadovoljstva. Na terasi kuće preko puta stoji Bugrov. Dole, ispod terase stoje plave dame, Fani i Izabel sa Mišutkom.

GROHOLJSKI (Zove Lizu glasno): Mamice!... Lizo... Izađi na terasu...
LIZA (Iz vile): Ma, šta je?
GROHOLJSKI (Trlja ruke): Došao je... (Priđe ulaznim vratima) Veoma mi je drago što je došao... Ha-ha-ha!
LIZA: Što se smeješ?
GROHOLJSKI: S njim su žene!
LIZA: Kakve žene?
GROHOLJSKI: Ne znam... To je dobro što je počeo sa ženama... Čak odlično! Još je tako mlad, tako svež...
LIZA: Ma, sa kakvim ženama?
GROHOLJSKI: Dođi ovamo! Pogledaj...
LIZA: Izgleda... (Izađe na terasu.) Izgleda da nešto govore na francuskom. (Uhvati se za stomak i zakikota.)
BUGROV: Pardon, ma che're... (Savije se preko terase i rukama obujmi ramena madmoazel Fani, podigne je i spusti na terasu.)
FANI: U-la-la-la-la!
BUGROV: Mademoiselle Izabel! Ah, ti, pilence, vragolanko...
IZABEL: Voila, monsieur!
BUGROV (Na isti način podigne na terasu i Izabel): Mnogo vičete! Valjda je takvo francusko vaspitanje!
FANI (Mišutki): Puer bone... Je suis chramee de vous revoir mon cher Mišel...
BUGROV (Podiže i Mišutku na terasu): Neće i on biti ženomrzac!
LIZA (Smeje se i dalje): Gledam... a ne mogu da verujem u ovo što vidim.
GROHOLJSKI: Francuskinje. Ona, bliže nama, čak je vrlo zgodna, laka roba, ali to ne mari... Ipak, kako su one nasrtljive.
LIZA: I među takvima ima dobrih žena.
GROHOLJSKI: Mnogo su... nasrtljive.

Ljupke dame ponovo strče dole i opet počne isto podizanje. Groholjski stidljivo obara pogled kad dame, došavši do balkona, prebacuju noge preko ograde.

LIZA: Ha-ha-ha!
GROHOLJSKI: Dobre mišiće... ima Ivan Petrovič! A one, naduvene bon-ton-ke!
BUGROV (Dotrči na terasu Groholjskog i Lize): Ne mislite da su one bilo ko. Istina, one su Francuskinje i stalno viču, piju vino... ali zna se! Francusko vaspitanje! Šta se tu može... Meni ih je... ustupio knez... Gotovo besplatno... "Uzmi, pa uzmi..." Moraću vas negde upoznati sa knezom. Kulturan čovek! Stalno piše, piše... A znate kako se one zovu? Jedna Fani, druga Izabel... Evropa! Ha-ha-ha! Zapad! Zbogom! (Vrati se nazad i ponovo prilepi za svoje dame.)
FANI: Il y laun monsieur roux... (Bugrovu.) Comprenez-vous? Ha-ha-ha! (Pogledom pokazuje na Groholjskog.)
BUGROV: Ah, ma chere, kako te ja odlično... ne razumem! (Igra se prstom sa njenim nosićem. Madmoazel Izabel postavlja posuđe na terasi. Smeh.)
IZABEL: (Zveckajući posuđem) Thenutak, Fani kaže da je tamo neki hiđi gospodin... dovhaga!
BUGROV: (Zasuče rukave i podigne uvis Fani) To... (Pokazuje na Groholjskog.) To je Grof Monte Kristov... sa garancijom... Moj Leporelo! S osećanjem kao prvi ljubavnik. Ha-ha-ha!
IZABEL: Fani, jeune premier... (Pokazuje Groholjskog.)
FANI:  (Dok je Bugrov okreće oko sebe) U-la-la-la! Jeune premier!
IZABEL: (Podigne nogu na ivici terase i rukom "gađa" komarca) Vhag te nosi...   Tohnjajte se dovhaga. I ovi komahci. Bezobhazno ujedaju. Nemaju poštena nameha! (Kada završi "gađanje", cupka na jednoj nozi.) Pogodila sam ga, dovhaga!
GROHOLJSKI (Zamišljeno): Ljubav je slepa, zavoleće i jarca! (Gleda preko puta.)
LIZA: Šta si se zamislio?
GROHOLJSKI: Onako... Nešto me boli glava... Obraćam pažnju na ovakve trice!
BUGROV (Zapljeska u dlanove): Odmo-o-or! Na redu je moruna na pirinču! (Odlazi u kuću i donosi oval sa jelom.)
FANI (Seda za sto): Esturgeon ala riz! O-la-la!
BUGROV (Prema madmoazel Izabel koja prilazi stolu): Av! Av! Rrr... av! Avav!
FANI (Stavlja jelo u tanjir): Mon cher, vinum gallicum rubrum...
IZABEL (Seda za sto): Fani moli za francusko crveno vino.
BUGROV: Pardon... Potpuno sam zaboravio. (Donosi vino i tri čaše.) Moruna na pirinču bez crvenog vina to je kao kupanje bez sapuna!
GROHOLJSKI (Ustaje iz fotelje): Idem da malo prilegnem... Boli me glava od ovih naduvenih bon-ton-ki! (Odlazeći sa terase.) N-ne mogu! Ja... Imaju dugačak jezik... i dugačke noge!
LIZA: Sudbina nema srce... (Iskosa baca pogled na kuću preko puta i seda u fotelju.) Ona se poigrava s nama kao s pionima. Slabog sam karaktera...
IZABEL (Za vreme jela): Monsieur, posle hučka svihala bi na klavihu vama "Un petit verre de cliqot".
BUGROV: Posle hučka ja ću vam svihati na gitahi... Ha-ha-ha... i pevati pesmu "Dok još nisam pio suze iz kupe života!" A može i gospoćica Fani da odsviha nešto u klavih!... (Zagrli je oko ramena.) Ha-ha-ha!
FANI: Klavih... Jamais de ma vie! Ha-ha-ha! (Smeje se sa čuđenjem.)
IZABEL: Fani nikada u životu nije svihala u klavih!
BUGROV (I dalje ironično imitirajući Izabel): Dobho, ako ne zna da sviha klavih, onda će posle hučka da ide pod Šahkov tuš... Na kupanje... Ha-ha-ha...
FANI (Sa odobravanjem): Žan Marten Šarko tuš! Moze... O-la-la... (Kucanje čašama, opet smeh za vreme gozbe. Nisu primetili da je Liza dotrčala ispod njihove terase.)
LIZA: A evo i mene! Evo i mene! Ha-ha-ha...
IZABEL: Je suis chramee de vous revoir, madame!
FANI: Madame est partie!... Mille compliments!
BUGROV (Iznenađen): U-la-la!

Savije se ponovo preko terase i podigne Lizu na terasu. Podizanje preko terase se nastavlja, jer su francuskinje strčale dole, ispod terase i, dok se one kikoću, Bugrov i njih podiže preko ograde. Podizanje se nastavlja šest puta na zadovoljstvo svih učesnika ove igre. Bugrov podigne uvis Izabelu, pa Fani, pa... Lizu, kada se na terasi svoje vile pojavi Groholjski i vidi da je Bugrov privukao k sebi Lizu dok dok je još prebacivala jednu nogu preko ograde. Pojavom Groholjskog atmosfera se promeni.

FANI (Gledajući prema Groholjskim): Le comte!...
IZABEL: Grof Monte Kristov!... (Uzima deo posuđa i odlazi u kuću.)
LIZA (Vraćajući se na terasu svoje vile): Ovaj tiranin nije ni zaspao...
FANI (Ulazeći u kuću noseći ostalo posuđe, dovikuje Groholjskim): Au revoir, monsieur!
BUGROV (Uvodi Mišutku u kuću, pošto se on toga momenta pojavio na ulaznim vratima, prateći madmoazel Fani iza njenih leđa): Av! Av! Rrrr! Av! Av!
GROHOLJSKI (Kad Liza dođe na terasu i skupi se u fotelju): A vi tako? (Korača po terasi.) I vi tako? Veoma sam vam zahvalan! (Zaciči visokim tenorom.) To je gnusno, milostiva gospođo! Na kraju krajeva, nemoralno! Shvatite to!
LIZA: Zar sam ja kriva što mi je bog dao takvu ljušturu? Ja sam za to isto tako kriva kao i vi što imate brkove. (Zaplače.)
GROHOLJSKI: Žene, kad osećaju da su u pravu, grde i plaču, a kad su svesne svoje krivice, onda samo plaču.
LIZA (Plače): Ja za tebe nisam nekakva tamo Fani! Iako se ne pravim svetica, ali se još toliko ne zaboravljam, molim te...
GROHOLJSKI: Zajedno s tim razvratnicama?! To... Ovo... Ovo... to je ispod svake kritike! Pa vi znate ko su one? To su žene koje se prodaju! Kokote! I vi, poštena žena, krenuli ste kao i one?! A onaj... onaj! Šta on hoće? Šta još hoće od mene?! Ne shvatam! Dao sam mu polovinu svoga imetka, dao sam mu i više. Sami znate! Dao sam mu ono što ja nemam! Gotovo sve sam mu dao... A on! Ja sam podnosio "ti" između vas i njega, na šta on nema nikakvog prava. Sve sam podnosio, ali ovo neću... Ja ili on! Više nisam u stanju da ovako živim... nisam! Čaša je već puna... Ja sam i ovako mnogo prepatio... Šta je on ustvari? Pazi kakav je! E, ne! Sutra idem s njim da porazgovaram... Sutra! Dosta je!

scena 6

Posle tri dana Groholjski iz svoje vile odlazi u kuću Bugrova. Kad otvori ulazna vrata, zine od čuda. Zapanji ga sva raskoš i bogatstvo kojim je sebe okružio Bugrov. Prosto mu je neprijatno da uđe, pa samo otvori širom ulazna vrata, dugo razgledajući unutrašnjost.

GROHOLJSKI: U svome veku video sam mnogo bogatih ljudi, ali ni kod jednog nisam video takav bes i raskoš... i rusvaj... (Iz unutrašnjosti se čuje prodoran vrisak Mišutke, zatim njegov plač i povici Bugrova upućeni Mišutki.)
BUGROV (Neočešljan, u donjem rublju izađe na terasu jako iznerviran): Ovo je užasno, Grigorije Vasiljeviču! Takav nered, takav nered... Sedite, molim vas. Izvinite što sam ja u kostimu Adama i Eve... Ta ništa... Svuda užasan nered u mojoj kući! (Nudi Groholjskom stolicu na terasi.) Mišutka je neposlušan, klima grozna, sve je skupo...  Ućuti! Ućuti! Tebi (Iz unutrašnjosti se čuje vrištanje Mišutke, pa Bugrov viče kroz vrata) govorim! Stoko! Nećeš da ućutiš? (Groholjskom.) Malopre sam ga i za uvo vukao, ali ne vredi...
GROHOLJSKI (Plačnim glasom): To je gnusno, Ivane Petroviču! Zar se smeju tući tako mala deca? Kakav ste vi, zbilja.
BUGROV: A on neka ne urla... (Mišutki.) Ućuti! Išibaću te!
GROHOLJSKI: Ne tucite ga, Ivane Petroviču! Pa on je još dete... (Ustane i sa ulaznih vrata teši Mištutku.) Ne plači, Mišo, dušo moja... Tata te neće više taknuti de, de... Hoćeš konjića? Gde ti je meca? Ja ću ti poslati konjića... (Bugrovu, kada se vrati za sto.) Kako ste vi, zbilja, tvrdog srca... (Pauza.) A kako su vaše dame, Ivane Petroviču?
BUGROV: Nikako... Oterao sam... Bez pardona. Još bi ih zadržao, ali nije zgodno: dečko raste... Očev primer... Da sam sam, bilo bi drugo... A i što da ih držim? Pf! Prava komedija! Ja njima ruski, one meni francuski... Ništa ne razumeju, pa da ih ubiješ.
GROHOLJSKI: A ja do vas poslom, Ivane Petroviču, da porazgovaramo. Hm... Nije nešto naročito, nego tako... dve tri reči... U suštini imam molbu za vas.
BUGROV: Kakvu?
GROHOLJSKI: Ne nalazite li vi da treba da odete... odavde? Nama je veoma drago, ali, znate, neugodno je... Shvatićete me. Nekako je neugodno... Neki neodređeni odnosi, večito neprijatno osećanje u odnosima među nama... Moramo se rastati... Čak je to neophodno. Oprostite mi, ali... Vi sami, naravno, shvatate da u sličnim slučajevima zajednički život navodi na... razmišljanje. Odnosno, ne... na razmišljanje, nego se pojavljuje neko neprijatno osećanje.
BUGROV: Da... To je tako. Ja sam o tome mislio... Dobro, otputovaću.
GROHOLJSKI: Mi ćemo vam biti veoma zahvalni. Verujte, Ivane Petroviču, da ćemo sačuvati najlepšu uspomenu na vas! Žrtva koju...
BUGROV: Dobro... Samo kuda ću da denem sve ovo? Čujte, kupite od mene sve ovo... ovaj nameštaj u kući! Hoćete li! Nije skup. Osam... deset hiljada... Nameštaj, kočija, klavir...
GROHOLJSKI: Dobro... Daću vam deset....
BUGROV: E, odlično! Sutra idem... Otići ću u Moskvu. A ovde je nemoguće živeti! Sve je skupo! Strahovito skupo! Novac samo ide. Napraviš korak, ode hiljadarka... Ja ovako ne mogu... Ja imam porodicu... I hvala bogu, što kupujete moj nameštaj. Inače sam sasvim bankrotirao... (Groholjski ustane, oprosti se sa Bugrovom i likujući ode kući.) Ipak će biti više novca... (Očekuje povratak Groholjskog.)
GROHOLJSKI (Vrati se iz svoje vile sa svežnjem novca. Predaje ga Bugrovu): Rekao sam deset... hiljada. Prebrojite. (Ponovo se oprašta od Bugrova i odlazi u vilu.) Veoma sam vam zahvalan... Verujte.
BUGROV (Dovikuje mu): Sutra ujutru rano ja i Mišutka bićemo već u Fedosiji. (Gura novac na mesto džepa, pošto je zaboravio da je u donjem rublju.)

TREĆI ČIN

scena 1

Posle nekoliko meseci Liza, kao i ranije, sedi na terasi one iste vile i s dosadom, bez razumevanja gleda u kuću preko puta. Šetajući po terasi, Groholjski ne odvaja pogled od nje, sa osećanjem srećnog čoveka koga istovremeno brine tuga na njenom licu i kvari njegovo raspoloženje.

GROHOLJSKI: Što si danas tako tužna, mamice? Zašto samo ćutiš?
LIZA: Ostavi me.
GROHOLJSKI: Došlo je proleće... S mora i polja duvaju topli vetrovi. Priroda je uskrsnula i pojavila se u novom ruhu. Život ne bi trebalo da ti bude mrzak i dosadan...
LIZA: Prostačka filozofija.
GROHOLJSKI: Je li? Ono jeste da sam egoista sa mojim bolestima... Da ti nije žao Mišutke? Čuo sam da je Ivan Petrovič i ove godine doputovao na Krim ...
LIZA (Živne): Nije iznajmio kuću preko puta?
GROHOLJSKI: Kažu da se potuca po krimskim gradovima... Bruka nas, pije i igra karte.
LIZA: A Francuskinje?
GROHOLJSKI: Na Francuskinje, koje su ga, među nama budi rečeno, opljačkale, on je sasvim izgubio volju.
LIZA: Svako živi kako hoće.
GROHOLJSKI: Uopšte, izvini, ja njega ne razumem, ali čoveka je teško preporoditi. (Seda za sto.)
LIZA: Sigurno mu nije dosadno... Ovde je pusto, tiho... Prosto da umreš od dosade.
GROHOLJSKI: Jeste, iako je divno proletnje jutro, tako je dosadno da bi se čovek čak i sudskom izvršitelju obradovao!
LIZA: Psst... Neko ide, ili dolazi kolima... Kad bi makar koga đavo doneo! Bilo bi ipak veselije... (Osmehne se.)
BUGROV (Dolazi iz dubine parka, obučen u debelo grubo platno, sa torbom na ramenu): E-hej, vi...!
GROHOLJSKI: Đavo da ga nosi... (Gunđa gledajući preplašenim očima Bugrova i češe slepoočnicu.) Zvali zlo bez potrebe, i dozvali! Nisam zalud sanjao noćas peć.
LIZA: A što? (Krsti se.)
GROHOLJSKI: Čak mi je na srcu hladno... Radije bih se sreo s razbojničkim arambašom u šumi nego sa njim. Kako bi bilo da se sakrijemo? (Ustane i nervozno šeta po terasi.)
BUGROV (Penje se na terasu): Vi ste još ovde? Dobar dan!
GROHOLJSKI (Otegnuto): Zdravo, Ivane Petroviču! Baš mi je drago. Otkud vi?
BUGROV: Ja sam u Fedosiji, blizu... Doneo sam Lizi slatko, bombone i voće... Više zbog Mišutke...
GROHOLJSKI: Samo vi sedite. On se ni zbog čega i ni zbog koga ne može lišiti prava da se viđa sa majkom... Dok vi porazgovarate... ja ću da stavim oblogu od slačice... Nešto me svuda steže. (Teško dišući odlazi u vilu, odškrine prozor, odakle prikriven posmatra i sluša Bugrova i Lizu.)
LIZA (Priđe Bugrovu): Vanja, milo mi je što si došao. Da znaš koliko sam puta plakala... Mnogo tugujem za Mišutkom, za pređašnjim životom.
BUGROV (Uhvati Lizu oko struka): Mila moja! Šta možemo? Podlac sam ja... Prodao sam te. Polakomio sam se na Irodovo bogatstvo, pusto mu ostalo... A šta imam od tog bogatstva? Samo nemir i razmetanje! Ni mira, ni sreće, ni položaja... Čula si? Andrjuška Markuzin je unapređen za šefa odseka... Andrjuška, ona budala! A ja sedim... Gospode, gospode! Tebe sam se lišio, ssreeće se lišio. Ja sam podlac! Gad! Misliš li da će mi lepše biti na strašnom sudu? Nijedan gad tamo nije prošao bez zaslužene kazne, pa i meni ne piše bolje.
LIZA (Zaplače): Otidimo odavde, Vanja! Dosadilo mi je... Umirem od tuge.
BUGROV: Nemoguće... novac je uzet.
LIZA: Pa vrati ga!
BUGROV: Rado bih ga dao, ali nemam. Sve sam proćerdao!
LIZA: Proćerdao...?
BUGROV: Treba se pokoriti, rođena... To nas kažnjava bog. Mene zbog koristoljublja, a tebe zbog lakomislenosti. Šta ćemo? Kidaćemo se... Na onom svetu biće lakše. (Religiozno digne oči prema nebu.)
LIZA: Ali ja ovde ne mogu da živim! Dosadno mi je!
BUGROV: Šta da radimo? A meni nije dosadno? Zar mi je bez tebe veselo? Sav sam iznuren, iscrpljen! I grudi su počele da me bole!... Živi, trpi! A ja, a ja ću putovati...
LIZA: Da trpim?...
BUGROV (Nagne se prema Lizi i šapuće joj, ali ipak tako glasno da se čuje do otškrinutog prozora): Posećivaću te. Ja ću k tebi Lizanjka i noću doći... Ne brini... Živeću ovde pored tebe dok sve ne profućkam... A profućkaću sve do kopejke! E-e-eh! I kakav mi je ovo život? Dosada, sav sam bolestan... i grudi me bole i stomak boli...
LIZA (Plače): Umreću od tuge! Raniji život nije bio baš veseo, ali ipak veseliji od sadašnjeg... Dok sam živela s tobom, katkad smo išli u pozorište, u klub, kod poznaninaka. A ovde... Pored mene je samo jedan čovek, a i on, sa svojim bolestima svakog časa liči na dedicu koji večno plače od radosti. Ovde nema Miheja Sergejiča, koji je voleo da sa mnom igra mazurku, nema ni Spiridona Nikolajiča, ni gostiju, nema Gerasimove, dadilje koja je stalno frčala na mene što jedem mnogo slatkiša. Nikoga nema! On me je izmučio.
BUGROV: Zaboravljaš svoj položaj, mila moja! Kažnjeni smo! (Ljubi se sa Lizom na rastanku, ali kad pođe naleti na Groholjskog, koji je stao pred njega.)
GROHOLJSKI (Tonom samrtnika): Ivane Petroviču! Sve sam čuo i video... To je nečasno s vaše strane, ali ja vas ne krivim... I vi je volite... Ali shvatite da je ona moja! Moja! Ja ne mogu da živim bez nje! Kako vi to ne razumete? Pa, recimo, vi je volite, patite, ali zar vam ja nisam platio bar delimično za vaše patnje? Otputujte, kumim vas bogom! Otputujte odavde zauvek. Preklinjem vas. Inače ćete me ubiti.
BUGROV (Muklo): Nemam kuda da otputujem.
GROHOLJSKI: Hm. Vi ste već sve potrošili... Vi ste čovek koji se lako zanese... Pa, dobro... Putujte na moje imanje u Černigovsku guberniju... Hoćete? Poklanjam vam to imanje... Ono je malo, ali lepo. Časna reč, lepo je!
BUGROV (Široko se osmehne): Ako je poklon...
GROHOLJSKI: Ja vam poklanjam... Danas ću pisati upravniku imanja i poslaću mu punomoć za prenos tapije. Svuda pričajte da ste ga kupili... Idite! Preklinjem vas.
BUGROV: Dobro... Otputovaću... Ja shvatam.
GROHOLJSKI (Veselo): Hajdemo kod beležnika... Odmah. (Odlaze putem u dubinu parka, napred Groholjski a odmah iza njega Bugrov.)

scena 2

Sutradan uveče. Liza sedi na klupi u blizini terase, gde je očekivala Bugrova. Groholjski joj tiho priđe, sedne pored nje i uzme je za ruku.

GROHOLJSKI (Posle kraćeg ćutanja): Dosadno ti je, Lizo. Dosađuješ se? Zašto ne odemo nekud? Zbog čega stalno sedimo kod kuće? Treba putovati, veseliti se, stvarati poznanstva... Treba, treba?
LIZA (Gleda put staze kojom je očekivala Bugrova): Meni ništa ne treba.
GROHOLJSKI (Zamišljeno): Hajdemo kući, Lizo. Ovde je vlažno.
LIZA: Idi... ja ću sada doći.
GROHOLJSKI: Ti čekaš njega? (Napravi grimasu kao da mu je neko ščepao srce.)
LIZA: Da... Htela bih da pošaljem Miši čarapice. (Ne obraća pažnju na Groholjskog već i dalje gleda prema parku.)
GROHOLJSKI: On neće doći.
LIZA: Kako znaš?
GROHOLJSKI: Otputovao je...
LIZA (Razgorači oči): Otputovao?
GROHOLJSKI: Otputovao je... Otputovao u Černigovsku guberniju. Ja sam mu poklonio svoje imanje... Ja sam ga ispratio na brod... U tri sata.
LIZA (Uhvati se za glavu, zaljulja se, padne na klupu i počne sva da se trese): Vanja! (Doziva.) Vanja! Idem i ja, Vanja!... Mili moj! (Dobije histeričan napad.)
GROHOLJSKI: Mamice... Mila moja... (Podiže je sa klupe.) I mi ćemo otputovati nekud.
LIZA (Uhvati se za rame Groholjskog): Meni ništa ne treba... Meni ništa ne treba. (Izgubi prethodni lik i kao senka nastavi šetnju ispred Groholjskog.)
GROHOLJSKI (Koračajući za Lizinom senkom i sam podseća na senku): Imam li ja pravo da budem njen? Ne, nemam! Kad bi ona znala kakvog sam porekla, kad bi joj neko ispričao moju prošlost, ona bi me ošamarila! Sramna, nesrećna prošlost! Ona, iz poznate porodice, obrazovana, pljunula bi me kad bi znala kakva sam ja ptičica!... (Dve zgrčene senke koračaju do potpunog mraka.)
 

scena 3

Jutro početkom jula. Groholjski se muva oko vile kao lud dok na terasi ne nađe ostavljenu cedulju.

GROHOLJSKI (Čita pismo): "Idem kod sina na izvesno vreme." (Seda za sto. Na stolici kao da sedi pokojnik.) Pobegla je noću dok sam spavao... Na izvesno vreme... Kod "Sina"... Na izvesno vreme... (Odjednom otrči u vilu i vraća se na terasu sa bocom crvenog vina. Sipa vino u čašu i naglo ispija naiskap, ispija i drugu čašu.) Ne, to neće biti!...
IZABEL (Dolazi iznenada iz dubine parka): Le comte!... Grof Monte Kristov! Je suis chramee de vous revoir, monsieur. Bon jour, mon cher...
GROHOLJSKI: A, to ste vi? E, pa baš lepo! Izvolite, madmoazel... (Ustane i priđe dami.)
IZABEL (Otvara skupocenu lepezu sa resama): Izabel, monsieur... Ah, est ce que, Liza, que...
GROHOLJSKI (Pošto sednu za sto na terasi): Lizu je ukrao Ivan Petrovič... Gad jedan! (Donosi čašu i sipa vino za Izabel.)
IZABEL: Ukhao! O-la-la!... Ja to ne hazumem... Vaša osetljiva duša sada sigurno thaži izlaz iz tog lavihinta.
GROHOLJSKI: Neću klonuti duhom! Ja ću pobediti! Da! (Nazdravljaju jedno drugom i piju vino.)
IZABEL: Sada živim tu, u blizini vaše vile... Život je moj tako pun, tako haznovhstan, tako šaren... A što je najglavnije – ja sam neshećna! Ja sam patnica u stilu Dostojevskoga...
GROHOLJSKI: Pričajte! Molim vas, pričajte! (Ljubi joj ruku oko grivne.)
IZABEL: Slušajte! Hodila sam se u sihomašnoj činovničkoj pohodici. Otac mi je bio dobah čovek, pametan ali... duh vhemena i shedina... (Cviker joj svaki čas pada s lepog nosića.) Vu komprene, ja ne khivim svog jadnog oca. On je pio, kahtao se... phimao mito... A mati... Ali čemu govohiti!
GROHOLJSKI: Govorite, molim vas! (Otpija iz čaše.)
IZABEL: Oskudica, bohba za pahče hleba, osećanje ništavila... Ah, ne tehajte me da se toga sećam! Ja sam mohala sama sebi da khčim put... Nakazno institutsko vaspitanje, čitanje glupih homana, gheške mladosti, phva bojažljiva ljubav... A bohba sa shedinom? Sthašno!
GROHOLJSKI: O, ja vas odlično razumem! (Ljubi joj ruku iznad grivne.)
IZABEL: A sumnje? A muke koje nastaju od nevehice phema životu, phema samoj sebi?... Ah! Vi znate nas žene. Vi ćete hazumeti... Ja sam, po nesheći, obdahena šihokom phihodom. Čekla sam sheću. Žudela sam da budem čovek... U tome sam videla svoju sheću!
GROHOLJSKI: Lepotice! (Šapuće ljubeći joj ruku oko grivne.) Ja ne ljubim vas, lepojko, nego patnje čovečanske! Sećate se Raskoljnikova? On je tako ljubio. (Sipa vino u čaše, nazdravljaju jedno drugom, ispijaju po gutljaj. Nastavi dalje da joj ljubi ruku i grivnu.)
IZABEL: O, mesie! Meni su bili pothebni slava... glas, sjaj, kao i svakoj... zašto se phaviti skhoman?... neobičnoj phihodi. Ja sam žudela za nečim neobičnim, ne ženskim! I eto... I eto... na mome putu pojavio se bogat sthanac-genehal... Hazumete me! Pa to je bilo samopožhtvovanje, samoodhicanje, hazumete! Ja nisam mogla dhukčije da postupim. (Ispija vino.)
GROHOLJSKI: Ra-a-zumem!
IZABEL: Obogatila sam svoju pohodicu, počela da putujem i činim dobho... Oh, kako sam patila, kako su mi bili nesnosni, banalni zaghaji tog genehala, iako mu theba odati phiznanje, u svoje vheme se hhabho bohio. Bivalo je thenutaka... sthašnih thenutaka! Ali mene je dhžala misao da će sthanac danas-sutra umheti, da ću početi živeti kako sam želela, da ću phipasti voljenom čoveku, da ću biti shećna... A ja ima takvog čoveka! Bog mi je svedok da ga imam! (Ubrzano maše lepezom. Lice joj dobija plačan izraz.)
GROHOLJSKI: N-ee ra-azumem!
IZABEL: Pa, eto, sthanac je umho... Meni je ostavio nešto, slobodna sam, kao ptica. I sad mi se mili živeti... Zah nije tako, mesie? Sheća mi kuca na phozoh. Theba je samo pustiti unutra, ali... ne! Slušajte, molim vas!
GROHOLJSKI: N-ee mo-o-gu! (Sipa skoro zadnju količinu vina iz boce.)
IZABEL: Sad theba phipasti voljenom čoveku, postati mu dhugahica, pomoćnica, nosilac njegovih ideala, biti shećna... odahnuti dušom... Ali kako je sve banalno, gadno i glupo na ovom svetu! Kako je sve podlo, mesie! Na tom putu se ponovo pojavila phepheka! Opet osećam da je moja sheća daleko, daleko! Ah, koliko muka, kad biste vi znali! Koliko muka! (Plače.)
GROHOLJSKI (Ispija vino): A š-šta je sad? Ka-a-kva je to smetnja? Molim vas, re-e-cite mi! Š-šta je?
IZABEL (Plačnim glasom): Dhugi bogat sthanac... (Lepezom pokriva lepuškasto lice.) Živimo ovde, blizu vaše vile...
GROHOLJSKI (Podupre svoju glavu pesnicom, uzdahne i zamisli se): Od sreće se ne umire, ne umire se ni od nesreće...
IZABEL: Vheme je da idem, monsieur... Do viđenja! (Ustaje i odlazi u dubinu parka mašući lepezom.) Zove me...
GROHOLJSKI: Are... revoar! Vi mi... sme... sme... smetate... ma šeri!
Zo-o-ve vas o-o-otac, po-o-žuri-i-te! Vo-o-tre pere vous ap-pelle, al-lez vi-i-te!

Odnekud se čuje pesma "To je život" do kraja, dok Groholjski ispija i preostalu količinu vina

ČETVRTI ČIN

scena 1

GROHOLJEVKA – imanje Bugrova. U sobi za stolom večeraju Ivan Petrovič Bugrov, Liza i doktor Dmitrijev.

BUGROV: E, baš mi je veoma milo što si doputovao. Beskrajno milo, doktore Dmitrijev... Hvala ti.
DMITRIJEV: Umorio sam se malo, te mi nije bilo teško da se odlučim da ove godine doputujem u Groholjevku, kod vas na imanju i da malo posedim. Ustvari ja putujem mojoj kući, u moje rodno mesto Kovrinku, ali kako prolazim kroz vaše imanje, eto mene kod vas. Strašno sam se obradovao...
LIZA: U detinjstvu ste trčali po bašti na ovom imanju?... (Ustane da sipa vino iz boce u čaše. Dmitrijev zapazi kod nje vidnu trudnoću.) A bašta nije baš mala...
DMITRIJEV: I sada mi u grudima igra razdragano mlado osećanje, koje sam doživljavao u detinjstvu kad sam trčao po toj bašti... (Ispija vino.) Bašta sa rasadnikom zauzima prostor od trideset hektara... Beše veselo i živo i kad je ružno vreme.
BUGROV: Zabrinuti smo, doktore Dmitrijev... (Nazdravi i pije vino.) Vedro, zvezdano nebo i termometar nagoveštavaju mraz ujutru. Ustaću u tri sata, pa čak i pre... da vidim da li je sve u redu, da li radnici valjano održavaju vatru od đubriva i slame u voćnjaku.
DMITRIJEV: Ja sam još u detinjstvu i kijao od dima ovde, ali ni do danas ne shvatam na koji način dim može biti zaštita od mraza
LIZA: Dim zamenjuje oblake, kad ih nema...
DMITRIJEV: Tako! (Smeje se i ispija vino posle zaavršene večere.) Ipak, živite izvrsno. Svega imate mnogo. Puna kuća posluge i namirnica.
LIZA: Kod nas morate da prenoćite. Vaša soba je već pripremljena... Sutra putujte u vašu Kovrinku. (Pokazuje rukom na ulazna vrata od sobe koja je pripremljena za Dmitrijeva.)
DMITRIJEV: Kad je već tako, zamolio bih vas, Lizo, da nešto odsvirate na klaviru.
BUGROV: Ona ne svira! Ona mi nije sviračica... Ej! (Viče prema ulazu u sobu.) Ko je to? Pozovite ovamo Grigorija Vasiljeviča! Šta on tamo radi? (Dmitrijevu.) Sad će doći svirač. Vi ste ga nekada lečili od izmišljenog katara pluća... Svira na gitari. A klavir držimo zbog Mišutke, on uči...
GROHOLJSKI (Uđe u sobu pospan, neočešljan i neobrijan. Pokloni se Dmitrijevu): Dobro veče. (Sedne po strani.)
BUGROV (Groholjskom): Ama, ko tako rano leže da spava? Kakav si ti, bratac! Samo spavaš, samo spavaš... Spavalica. Hajde, odsviraj nam nešto veselo...
GROHOLJSKI: I-idem po gitaru... (Pospano odlazi.)
DMITRIJEV (Pošto jedva prepoznade Groholjskog): Pa to je... Groholjski!
BUGROV: U avgustu prošle godine otputovao je u inostranstvo. U inostranstvu se propio. Ne shvatam ga... Proćerdao je sav imetak u vinu i razvratu... Dočekao sam ga raširenih ruku i zadržao ga u gostima na neodređeno vreme.
DMITRIJEV: I sada gostuje kod vas?...
BUGROV: Šta da radim s njim? Muka živa mi je s njim! Danju samo razmišlja... a noću ječi... Spava, a ječi i jauče... To je neka bolest... Nisam pametan šta da radim s njim! Ne da nam spavati... Bojim se da ne pomeri pameću. Pomisliće se da loše živi kod mene... A zašto loše? I jede s nama, i pije s nama... Samo mu novac ne dajemo. Propiće ili će razbacati. Još jedna beda na moju glavu! Gospode, oprosti meni grešniku.
GROHOLJSKI (Vrati se u sobu, opet seda po strani, naštimuje gitaru, udari po žicama i zapeva): "Juče sam čekala druga..." (Kad završi pevanje pokloni se i sedne.)
BUGROV (Groholjskom): Ama, bratac, kaži i pred doktorom Dmitrijevim ko osim tebe vesla boji zelenom bojom?! Pomisli, luda glavo! Reci budali da se bogu moli, a on će i čelo razlupati! Razmisli! Što ćutiš?
GROHOLJSKI (Pravdajući se promuklim tenorom): Ja... ja... pogrešio sam.
BUGROV: A ko je vezao konja za jabuku? Kako si mogao da vežeš konja za jabuku? Bože moj, bože moj! Ode bašta! Bože moj! (Dmitrijevu.) Privezao konja za jabuku! Zavezao na mrtvo ular, tako da se kora na tri mesta ogulila. Ništa tu ne možeš! Govorim mu ja, a on... samo blene!
LIZA: Ali, vreme je da se spava. Ivan Petrovič ustaje u tri sata... (Ustaje i uzima Bugrova pod ruku. Odlaze prema svojoj sobi.) Hvala, doktore, što ste doputovali. Naši poznanici su nezanimljivi, pa i malo ih je. Imamo samo baštu, baštu, baštu... i ništa više. (Smeje se.) Stabla, polustabla kolačare, renate, budimke, kalemljene, nekalemljene... Sanjam jabuke i kruške...
DMITRIJEV (Gleda sito, masno i ružičasto lice Bugrova, pa kada odu Bugrov i Liza, kao za sebe): Gadna njuška.
GROHOLJSKI: On je despot, tiranin... On je plemenit čovek, ali je tiranin! Kod njega ni srce ni mozak nisu razvijeni... Muči me! Da nije ove plemenite žene, ja bih odavno otišao od njega. Žao mi je da je ostavim. Udvoje se nekako lakše trpi. (Uzdahne, pa nastavi.) Ona je trudna. Videli ste? To je, ustvari, moje dete... Moje... Ona je vrlo brzo shvatila svoju grešku i dala se meni. Ona njega ne podnosi...
DMITRIJEV (Ustaje od stola i zamišljen polazi prema svojoj sobi): Mlakonja ste vi!
GROHOLJSKI: Da, ja sam slabić... Sve je to tačno. Takav sam se rodio. Znate kako je došlo do mog rođenja?
DMITRIJEV (Zastaane): Ne, otkud bi znao...
GROHOLJSKI: Moj pokojni otac, uticajan čovek i uz to veoma bogat, mnogo je zlostavljao jednog sitnog činovnika. Strahovito ga je zlostavljao! Život mu je trovao! A pokojna majčica je bila bolećiva srca, bila je iz naroda, građanka... Iz sažaljenja lepo uzme pa se s njim zbliži. Tako, gospodine... I rodih se ja... Od zlostavljanja...
DMITRIJEV (Zbunjeno): Od zlostavljanja?
GROHOLJSKI: Od zlostavljanja... Pa otkud tu može biti karaktera. Otkuda?
DMITRIJEV (U nedoumici sleže ramenima): Idem da legnem.
GROHOLJSKI: Nemojte reći Ivanu Petroviču ovo što sam vam o njemu govorio. Laku noć! (Pokloni se prema Dmitrijevu. Dmitrijev odlazi u svoju sobu. Groholjski ispija vino. Odnekud se opet čuje pesma "To je život" - sve polako nestaje.)

k r a j