Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Rajko Micin

Naučna studija
Po

BUVE

Buva je imenica ženskog roda, mada pre zaslužuje da se navodi u muškom rodu. Oba pola, i muški i ženski, kod buva se zovu buve. Biolozi, naučnici koji se bave proučavanjem buva i dele se na fauniste (oni koji proučavaju životinje) i floriste (oni koji proučavaju biljke), tvrde da je buva insekt. No, kako insekti, po meni, ne spadaju ni u biljke (ne listaju i ne cvetaju, nemaju korenje, i sl.), ni u životinje (ne žive u šumama i ne riču, i sl.), a nisu ni ribe (dave se kad potopiš gaće pune njima u vodi), biće ipak da one do sada nisu dovoljno naučno istražene i obrađene.

Muška buva treba da se naziva buvac. Pomenuti biolozi (podvrsta anatomi ili anatomisti) proračunali su i objasnili da je buvac, među muškim delom svetske populacije, najobdareniji: njegovo spolovilo, kako nauka tvrdi, ravno je dužini dve trećine njegovog tela. Ako bi se to primenilo i na ljudsku vrstu, primerice, na njenog neizražajnog pripadnika, potpisnika ovog teksta čija je visina 185 cm, jasno je da bi on mogao da ga (spolovilo) nosi samo preko ramena.

No, da bismo izbegli dileme, i u daljem tekstu ćemo o buvi govoriti samo u ženskom rodu jer je tako uobičajeno u našem narodu – niko ne kaže imam buvce već imam buve, odnosno niko ne kaže ni da ih ima, ali se to primeti. I oseti.

Buve su male – duge 1,5 do 3 mm, najčešće tamno obojene (crne kao đavoli) i nemaju krila. Telo im je, za razliku od ljudskog, spljošteno postrance – što smanjuje otpor vazduha, pa se brže kreću kroz njega, da ne govorimo o kretanju kroz stidne dlake, gde se (poput igli) lako udevaju.

Osim spolovila kod muških (koji se zovu buvci), kod oba pola su izražene noge, pogotovo zadnji par (za njih su noge, takođe tamnopute, Naomi Kembel - patrljaste). I najdeblji primerci ove vrste (oni od 3 mm) mogu da skoče u visinu do 18 cm, odnosno u daljinu do 33 cm. Prevedeno opet (kao kod spolovila) na ovog skromnog autora, izraslog 185 cm, to znači da bi on mogao da skoči uvis 111 m a u daljinu 203,40 m i onda bi mogao da ode u Holivud i da se zaposli kao Supermen, pošto je Kristofer Riv, nažalost, prvo slomio kičmu, a potom i umro – ili da ode u Englesku, koja ima Robina, pa da bude Betmen!


Pulex imtans (пaрaзитус)

Buve mogu da izdrže veoma visok pritisak – kad ih pritisnu prsti prilikom češanja, i kad se zateknu na mestu žestokih serijskih sudara dva tela raznopolnih jedinki koje su im najčešći domaćini.

Buve se razvijaju kompletnom metamorfozom, prolazeći kroz faze embriona, larve, lutke i adulta (za ovu fazu autor nije čuo, ali veruje da je poslanicima poznata, zato je i navodi). Buva (ženska), posle parenja (ako se to tako kaže) izbacuje jaja u grupama do 20 komada na kožu domaćina (staništa). Ako se domaćin skorije okupa, jaja odu u odvod kade i udave se, a ako se ne okupa i ne opere gaće, jaja padaju na majčicu zemlju crnu – ako su domaćini seljačine (osobe koje se bave obradom–kultivacijom zemlje i žive u sobama sa zemljanim podovima) ili, ako su domaćini građani – onda padaju na linoleume, brodske podove, parkete, u novije vreme i na laminate – a najmekše im je kada padnu na itisone ili persijanske (uh) tepihe!

Jajima treba čitava dva dana da se izlegu (samo je brže od toga da se jaje skuva – 10 minuta, a ako volite rovito, čak i pet!).

Onda larve izađu iz jaja i počnu da se hrane priručnom organskom materijom kao što su mrtvi insekti, faces, mrtvi penzioneri koje niko ne obilazi pa ih ne nađu na vreme, i sl. Isprva, male buve su slepe i ne sisaju ni u majku buvu a ni u domaćina jer ne mogu da ga se dočepaju te izbegavaju svetlost; drže se tamnih mesta kao što su razne šupljine, sobe u kojima je pregorela sijalica, a domaćin je nije zamenio, ili mesta za spavanje – potom, za dve sedmice, oko sebe naprave kukuljicu i postanu lutke. Kad im dosadi da slušaju ono "To, lutko!", a to bude opet za dve nedelje, one reše da izađu iz kukuljice. Naravno, to čine samo ako namirišu potencijalnog domaćina, ako od njega osete vibracije, zvukove, toplinu ili ugljen-dioksid (da se to ne desi, poslušajte savete: ne krećite se u krevetu napred-nazad ili gore-dole, ne budite tako glasni, spavajte goli i nepokriveni, i – ne izdisujte već samo uzdisujte!). Bez spoljnih signala, mala buba može ostati i dalje u kukuljici, čak i da prezimi.

Kad izađe iz te kukuljice, mala buva ima rok da za nedelju dana pronađe hranu, da malo gricne, a posle toga može da preživi od dva meseca pa čak do pune godine, a da ne jede ništa (takva se buva u nauci naziva srpska).

Celi životni ciklus buve može, dakle, da traje od dve nedelje do nekoliko meseci, u zavisnosti od unutrašnjih faktora (hrane) i spoljašnih faktora – da li smo je dobro utucali prstima (između dva nokta palčeva), udavili zapletenu u stidne dlake kad smo rešili da se potopimo u bilo koju tečnost, i izgubimo prividno onoliko od sopstvene težine koliko je teška našim telom istisnuta tečnost, i jedino tada Arhimedov zakon prestaje da važi, jer se težina istisnute tečnosti povećava i za težinu buve – ili – ako ne konzumiramo neke od insekticida, kakvi su etiol, di-di-ti, zoralin.

Buve napadaju različite vrste kičmenjaka (ljude, pse, mačke, kokoške, zečeve, pacove, lisice – napadale bi i slonove i nosoroge, ali im je koža glatka i klizava pa ne mogu da se zadrže), i beskičmenjake (lokalne političare, poslanike u skupštinama i sl.), pa se tako dele na ljudske i životinjske i razlikuju se po boji i veličini.

Postoji i podgrupa pijanih buva, koja se od običnih razlikuje većim vrludanjem kroz stidne dlake i potonjim mamurlukom, i takve buve često padaju sa svojim domaćinom ili čak otpadaju od njega, a dešava se da se i udave u nekom kanalu. One u proseku žive kraće, ali zanimljivije.

Buve kod nekih domaćina mogu da izazovu alergijske reakcije na njihovu pljuvačku (sem kod beskičmenjaka, napred pominjanih), a može da se javi blaga oteklina i crvenilo, sa tačkom u sredini, kao desetka na meti. Zato se kod muških pripadnika često čuje: otekla mi muda!

Ženski pripadnici ljudske rase, u čijim je stidnim dlakama daleko toplije, vlažnije i udobnije, u poslednje vreme svoja staništa buva uništavaju brijanjem! U to se možete uveriti gledajući bilo koji od popularno-naučnih filmova produkcije Larija Flinta, gde na obrijanom stidnom predelu umetnica i kod zumiranja kamere zaista ne možete da uočite ni najmanji ujed buve (ili buvca)!

Kod pripadnika ruralnog dela stanovništva, koje je po pravilu i neobrazovanije (zatucanije), može doći i do opadanja dlaka usled frekventnog češanja i (čak) do anemije. Anemija (malokrvnost kod domaćina) javlja se kao posledica dobrog apetita i brojnosti članova, koja, za razliku od skupštinskog, može biti i veća od 250!

Ne znam da li sam igde od početka naveo (a sada mi tek pada na pamet) da su buve – krvopije! Mada, moj drug Moša Šljivka za buve kaže da je to mafija!

U udžbenicima biologije piše da su paraziti bića koja žive na tuđ račun, i na tuđu štetu, bez sopstvenog truda. Drug Marks je takve imenovao kapitalistima, i takve je OZNA još posle oktobra (ali 1944. godine!) pohvatala i pobila po Beogradu i po drugim palankama. Naravno, i pored sve sistematičnosti Leke i Krce, neki su se, dakle, pretvorili u ličinke i bez spoljnih nadražaja prezimili.

I tako, na kraju, dolazimo do tako značajnog pojma oktobar. Jednog, 1917, prijehal tavarišč Vlađimir Ilič LJenjin v Mosve poezđom iz Švajcarske; opet, drugog, 9. oktobra 1934, ubiše nam Acu u Marselju, mada je ipak stigao da umesto "Jao" ili "Kuku, majko!" vikne "Čuvajte mi Jugoslaviju!" (neki ga u onoj nastaloj gunguli nisu ni čuli, a neki su se tek posle rodili, pa nisu mogli da ga čuju jer su tek bili u revolucionarnim mudima i imali još male repove); takođe, 9. oktobra, ali 1967, u gustim šumama Bolivije, kod sela La Igera, pukovnik bolivijske vojske koji je radio za CIJU, pucao je u onog bradatog, koga su, kao i našeg Babija Papušku, zvali ČE, zato što mu je ovaj (Če!) naredio: "Pucaj, kukavice! Ionako ćeš ubiti samo čoveka." – a pukovnici su tu samo da izvršavaju naređenja (pitajte o tome pukovnika Mihajlovića, pa pukovnika Dimitrijevića Apisa...), opet, jednog 5. oktobra DŽo Bagerista počeo da ruši bespravne objekte po prestonici...
No, za mene lično, najznačajniji od svih oktobara, bio je 3. oktobar 1999. Moj deda tog dana nije bio na Ibarskoj magistrali jer nije imao ni kola ni vozački, a ni ličnog šofera, imao je samo 89 godina, i tako – legao i umro. A preživeo je 5 ratova, svesno dva (1. i 2. svetski; logorovao u Nemačkoj do 1946, i dobrovoljno u strahu od komunista) i nesvesno tri: 1. i 2. balkanski – još sisao u majke pa se ne seća, i Treći svetski – bio nagluv, a našu kuću nisu gađali; moj sin mu je rekao tek kad se to završilo (da se ne sekira za nas mlađe i strahuje) – ono ko je (mi) protiv koga (ostatka sveta) ratovao, a deda je samo pitao: Ko je pobedio? Pa mi, rekao mu je sin. Znam kako smo pobedili, rekao je deda. I posle više nije govorio, sve dok nije umro. A nije govorio ni kad je umro.

Taj deda je, dakle, bio lovac. I često je pričao jednu priču: nekog oktobra je (tada je oktobra počinjao lov), ljut što zeca nije video, presudio nekoj neopreznoj lisici. Uhvatio je za rep i natovario na leđa, oko vrata, onako kako žene nose posle njihova krzna. Na pola puta je počeo da se češe, prvo pod mišicama, a posle svuda, najviše među nogama. Dotrčao je kući, prvo bacio lisicu, a potom gunj, kožuh, rubašku, čakšire, duge lanene gaće i naglavke (vunene vezene čarape), i uskočio go golcat u punu kacu hladne vode koju je ranije nalio da se zakvasi za kiseo kupus – ne bi li podavio krvopije, parazite, itd.

Nije znao da buve, te krvopije, odmah po preseljenju domaćina u drugu sferu, istog trenutno napuštaju i beže na onog drugog – pobednika, kao novog domaćina.

(Ja sam gledao i poučni crtani film, gde mačora Feliksa već u smrtnoj opasnosti, a ne po smrti, unapred kolektivno napuštaju buve!)

Tu poučnu priču o prelasku buva na pobednika dedi je, sa zakašnjenjem, tek kad je izašao iz kace, ispričao njegov otac (moj pradeda).

Zato ja snosim krivicu što ovu priču (iako sam je znao) nisam zapisao, a ovaj časopis nije objavio na vreme – pre jednog oktobra na kraju prošlog milenijuma.

- 11 -