KROJENJE MAGLE

TRIPUT SEČEM I OPET KRATKO
Bojan Ljubenović
Evropski pokret prijateljstva, Beograd - 2009

Knjiga Bojana Ljubenovića "Triput sečem i opet kratko" predstavlja svežu krv za našu satiričnu scenu, odnosno satiričnu priču, jer joj vraća dostojanstvo, pošto, izuzimajući period od poslednjih petnaest godina, ona nije našoj knji- ževnosti podarila neka zapaženija dostignuća (sa izuzetkom Branka Ćopića i Matije Bećkovića) jer se previše koristila ezopovskim jezikom a to, priznaćete, deluje poprilično arha- ično i anahrono.

Trebalo je da se pojavi nova generacija pisaca pa da se takav stilski postupak preseli tamo gde mu je i mesto - u istoriju. Nova generacija pisaca: Slobodan Simić, Momčilo Mihajlović, Dragan Rajičić, Raša Papeš i drugi, svojim sati- ričnim pričama popunili su taj vakuum i ujedno postavili standarde ispod kojih se više nije moglo u kreativnom smislu.
Bojan Ljubenović, koji se pojavio posle njih, sledio je upravo taj književni recept, to jest hrabro je zagnjurio u mutljag naše nevesele stvarnosti. Prihvatio je Šopenhauerovo upozorenje da je "optimizam gnusan način razmišljanja" naročito onda kada se odnosi na političke teme. Tako je Ljubenović postao hroničar naše političke i moralne rogobatnosti, grubosti i, samim tim, propasti.

Time je srpska satira dobila još jednog autora koji se ne bavi moralnim didaktisanjem nego se književno ubedljivim sredstvima hrabro hvata u koštac sa nosiocima političke, finansijske i svekolike moći. Ruga im se bez straha za sopstvenu egzistenciju, svestan da je danas tako lako upropastiti čoveka, pisca pogotovo. I tako on deli sudbinu sopstvenih književnih junaka, kao u njegovoj priči Pisac na sajmu knjiga.

Okreni-obrni, i kao građaninu i kao piscu čeka ga ista sudbina. Jer, vlasi su se dosetili, umesto nekadašnjih informativnih razgovora zbog "ruganja našoj svetloj sadašnjosti i budućnosti" satiričnom piscu namenjen je sledeći društveni scenario: oduzimaju mu rubrike po novinama, nema recenzije njegovih knjiga, čak i u časopisu za koji inače redovno piše, a o učestvovanju na ozbiljnim okruglim stolovima na televiziji nema ni govora. No, tu su zato nebrojeni politički analitičari koji lekcijaše o svemu i svačemu i uvek su u pravu jer se razumeju u sve i niušta drugo. Naravno, jer njihova mišljenja su starozavetne poruke. Ko drukčije kaže, kleveće i laže.

No, nema razloga za preteranu brigu jer satira, pa samim tim i pobrojani autori računajući i Bojana Ljubenovića, po svojoj prirodi jeste oružje boraca a ne pobednika. Zato satiričari jesu slabi ortaci jer oni nastavljaju svoj rat i ne odustaju od svog političkog "vjeruju", za razliku od bivših revolucionara koji se vremenom pretvore u one protiv kojih su se borili. I to na najdrastičniji način.

Ta sudbina je zadesila kako Domanovića tako i današnje satiričare.
Bojan Ljubenović, iako svestan da je to tako, ne želi da bude opterećen niti istorijom niti negativnom prirodom čoveka - naročito onog koji je došao na vlast. On je svestan da nikakve pouke neće nikom uterati pamet u glavu (što reče Ivo Andrić: "Pamet čoveku dolazi preko leđa, kad ga dobro izmlatiš, on će to pamtiti celog života a najmudrije poruke će zaboraviti za pet minuta.")

Zbog toga se on ne libi da se satirom ruga i tajkunima i svemoćnim direktorima kao i čitavoj lepezi medijskih gaulajtera koji nemaju nimalo stida za posledice svog delovanja po građanstvo samim tim i državu ("Čovek je najveća država" - Brana Petrović ).
Ljubenović sve to postiže na ubedljiv način jer književnim instiktom oseća da se na medijsku halabuku ne može uzvraćati istom merom. Njegov odgovor jeste stil, a stil - to je čovek.

Time je dokazao da je satira pre svega književnost a ne puko kontriranje ili, što je još gore, psovanje neistomišljenika. Njegovi junaci su "ptice koji pevaju svojim glasom", ne može da se desi u njeovim pričama da tajkun govori jezikom filozofa, političar da bude besednik, medijski eksponirani kriminalac propagator zdravog života. Odnosno ako se to i desi, to još više pojačava književnu ubedljivost njegovog izraza.
Dakle, knjiga Bojana Ljubenovića po rasponu književno obrađenih životnih obrazaca jeste ono što bi, po mom mišljenju, Čehov danas pisao da živi u Srbiji i da reši da bude satirični pisac. Jer, u Srbiji je sve politika. Za utehu, pošto je politika umetnost mogućeg, moguće su i ovakve knjige. Na svu sreću i hvala Bogu da je to tako.

Dejan Milojević