Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


25 - BUNCANJE DOKTORA B.

– Beležim kao Dopisni Član – Preduzimam kofu! – Dolazi doktor B. - Do poslednjeg čoveka! – Letovanje po metodi profesora Pavlova – Čudna fiksacija doktora B.

Sedeo sam, pisao, i brinuo za budućnost Čovečanstva (razume se samo zbog njega, ne zbog mene). Sve nešto u novinama kako će u budućnosti da nestanu nafta i ugalj, i kako će ljudi u Budućnosti da budu još otuđeniji nego danas... Ponekad treba pretresti svoja stara uverenja; često se dogodi da su bila potpuno besmislena, pa koče čoveka u daljem razvoju njega. A ja nisam hteo da me se koči u daljem razvoju mene, pa rekoh - ko smo mi za one iz budućnosti?! Za njih, mi smo naprosto davna prošlost, i sve nam se već odavno dogodilo, pa im smešno i vremeplovom kad nas obiđu što se mi toliko trsimo, a već vekovima nas nigde nema... Uopšte, prema raznim prorocima, ispada da je Budućnost za koju se mi borimo kao manijaci, u stvari dekadentna, i još nas gleda prezrivo, a mi ipak, i stvarno se pitam zašto?

Ovo razmišljanje samo me je još više osnažilo u ideji (mene sve još više osnažuje u Ideji) da to sprečim mojim mislima, koje stalno imam pa mi ni da spavam ne daju. Jer počeo u svetu opet i neki strah od sadašnjosti, tj. od atomske opasnosti, mada ne znam čemu to. Ono kad je bio Černobil, lepo su nam rekli da nema nikakvog razloga za uzbuđivanje. Samo ako je čovek slučajno dete, ili starac, ili mu se zadesilo pa je trudnica ili nešto slično, onda ne treba uopšte da izlazi, a ko izlazi ne sme nipošto da pokisne, a cipele kad stigne kući odmah da spali, ili bar da ih stavi na aluminijumsku foliju, da ne stoje na podu. I još da se ne jede salata, a mleko isto treba izbegavati... Ali, čemu sve to? U moje vreme, lepo smo učili na Predvojničkoj obuci, da, ako negde padne atomska bomba, mi samo treba da legnemo na stomak. Ako čovek još okrene stopala ka centru eksplozije, i uz to zažmuri, i to upravo tim redosledom, onda je praktično bezbedan, a o foliji nije bilo ni reči, valjda zato što tada nije još ni postojala kod nas, pa zato nije bila neophodna kao deo ABH opreme.

Pisao sam uporno, i, uopšte, da je neko provirio i video me kako energično beležim, sigurno bi me smatrao za Dopisnog Člana, a sve mi žao bilo što Organ nije tu, pa da me vidi.

* * *

Ja sam godinama pisao najrazličitijim licima, listovima, pa čak i samim Telima! Da, ni toga se nisam libio, jer sklonost libljenju u mene skoro uopšte nije zastupljena, ali opet ništa. Nikako nisam uspevao da komuniciram. Uzalud sam se trudio da sve jednosložnim rečima, obraćao sam im se ne kao maloj deci nego kao živini da hoću nešto da objasnim – sve uzalud. I u ovim beleškama se trudim da, gde god mogu, sačuvam i taj moj stil, da se vide moja očajnička nastojanja da me razumeju. Mnogo sam puta pisao kao za veoma siromašne duhom, na sto sam načina sve formulisao nastojeći da se spustim na njihov nivo, a oni su mislili da sam duhom siromašan ja, i da se do njihovog nivoa nisam ni vinuo. Ali neka im bude, jer meni je samo da pomognem, a baš me briga za mene. Zato sam i nudio da upražnjavam razne korisne Delatnosti, a većinom me niko ni odgovora nije udostojio, iako sam se nudio za rad u oblastima, gde bih mogao da prionem (a, kako sam to formulisao za duhom siromašne, a van Oblasti ne bih ni radio, pošto me privlači da isključivo u Oblastima). I sve to da bi se shvatila suština mojih misli, a ne da se misli da one imaju besmislenu Suštinu, kao u nekim interpretacijama. Ali odbijao me je ko god je stigao! No, ta se situacija izmenila, bar u R.O. Posle sam sa mojim zapisanim idejama otišao kod nekoliko Nadležnih izvan R.O. samo da vidim da li će me opet odbiti, i odbili su me, svi! Mada je to bio samo opit, ustvari. Hteo sam da proverim da li je fenomen razumevanja za mene ograničen isključivo na R.O. ili je najzad došlo vreme da me svi shvataju, pa mogu da radim na takoreći planetarnom nivou. Odbili su me, međutim, pa sam zaključio da je, nažalost, još moguće da me ne razumeju baš svi. Vreme je zrelo za mene, i potpuno me zaslužuje, ali koncentrični krugovi razumevanja za mene, započeti u R.O, još nisu zapljusnuli daleke obale na kojima boravi najveći broj Nadležnih...

Odlučio sam da kad-tad nešto preduzmem i u tom smislu.

* * *

U tom smislu preduzeo sam kofu, čim sam se vratio sa pomenutih udaljenih obala naseljenih Nadležnima. Problem perforacije razdirao je moju dušu neko vreme i ometao me, jer sam se pitao kud nestaju papirni kružići preostali posle rupica izbušenih među markama i toalet-papirima. Pitao sam se i kako da dobijemo te kružiće, a ne da nam na određenim mestima prodaju samo rupe. Posle bismo kružiće mogli da koristimo kao konfete, kojim uštedama bi se pokrivali troškovi za moj projekt za obezbeđivanje spajalica, od kojeg sam očekivao da pokrije troškove obezbeđivanja telefona, i posle bi mi ostalo samo još da nađem čime da pokrijem troškove nastale pisanjem i slanjem Potražnica za kružiće iz perforacije. Ali, centralni tok mojih misli (jeste, ja umem paralelno da mislim) odnosio se na nešto sasvim drugo.

Taman sam se bio maksimalno usredsredio na kofu na mom pisaćem stolu, kad me prekide ulazak doktora B. Uđe, dakle, ekspert za mentalnu psihu, a sve gleda moju kofu, punu sadržine nje.

"Razmatrate nešto, F. Gromki?" pita me on.

Odmah sagledao kofu, samo ne ume stvar trenutno da definiše kao Organ. Kad Organ vidi, na primer, da je ucvao mak u žitu, on istog časa precizno kaže: "Gle, mak u žitu", a sigurno bi rekao i "Kofa u žitu", da je tamo ucvala kofa, jer on se ne libi ničega, kao ni ja, nego je njegova Misao britka kao brijač, i prosto razdire svojom sažetom preciznošću! No, zna se kakav je neko kad je Organ, ali i doktor B. je čovek na svom mestu. Vidi se i po tome što se toliko interesuje za moj intelekt, za koji je od samog početka tvrdio da je veoma specifičan.

"Aha, razmatram putem kofe", velim ja. "Ponirem u problematiku".
"Hm", reče on kao i obično. Njemu to sigurno psihički, kao što šef za Opštenje pravo iz psihe muca, pa se zato Psihi i posvetio, što je i sam tako bogat mentalitetom da može i druge da razume kad to imaju.
"Ponirete?" reče mi. "A šta je u kofi?"

Odmah je naslutio da je u kofi sadržina kofe (kod mene je, kao i kod Organa, uvek sve duboko sadržajno). Pohvalim ga zbog toga, da vidi da i ja za njega imam razumevanja, jer to mu sigurno nedostaje, što samo on stalno ima razumevanja, takav mu posao, a drugi niko za njega da pokaže. U kofi je – kažem - posoljena voda, i to morska so, pa još jodirana, i da slobodno lizne, da se uveri u moje navode. On izjavi da mi veruje na reč, a nekako je izgledao psihički umoran, i onda me upita šta će mi to. Objasnim da je to model mora, u vidu inserta iz dotičnog. On treba samo da zamisli da kofe nema, a ja sam to već zamislio. Nešto kao kompjuterska simulacija, samo izvedena putem kofe, da se ne troše kompjuteri, koji su nam potrebni za ekipe za spajalice i telefone. Samo mi kofa slabo razuđena (kažem) ali ja ću prevazići i tu teškoću, kao i uvek što sam prevazilazio teškoće, i postizao izvanredne uspehe, kako na planovima tako i drugde, a sve u cilju da naš Poslovodni bude jedan srećan Organ, i njegovim likom, koji nam je blizak da bliskiji ne može biti, neprekidno da se razliva topao osmejak, što je uvek lepo videti na Organu, u koju svrhu se ja zalažem do poslednjeg čoveka.

"Pa jeste", reče doktor B. otirući nekakav iznenadni znoj sa čela. "Do poslednjeg čoveka... To ste odlično primetili, da je do poslednjeg čoveka... Na primer, jeste li zapazili da su, posle razgovora sa vama, mnogi otišli kod doktora A.? Upravo maločas su odneli još tri člana Upravnog odbora..."
"I oni počeli da penuše?" pitam. "Ma ne brinite, bar članova Upravnog odbora ima dovoljno. Brojno stanje - ko u gori lista, kako kaže pesma. Ovi su pokleknuli, ali oni preostali su čvrsti, i mogu uporno dalje da rade na realizaciji mojih zamisli". I onda objasnim kako je sve to zbog svežine mojih ideja, kao i zbog mog incizivnog izlaganja istih, i načina na koji sam ih koncipovao. Naravno, neki to ne mogu izdržati, jer su ukalupljeni u oveštale forme duha, pa zbog toga nisu u stanju da se dovoljno brzo preorijentišu. Samo intelektualno ograničeni, kao Ona za maintenanciju, nisu ni u kakvoj opasnosti! Ona je, na primer, pokušala ovu kofu da mi otme; tobože, neophodna joj da pere hodnik. Ali sam joj računom iz radnje dokazao da je to moja sopstvena kofa, za koju sam od usta odvajao. Mene se ometa putem nje, iako i ona sigurno vidi da se u mene ima neograničeno poverenje! Pitam se (rekoh dalje gorko) kako se takvi uopšte usuđuju? Otkud to?!
"Otud što samo takvi nemaju putera na glavi", mrmljao je Referent za psihičko stanje. Odjednom je počeo da priča bez veze sa stvarnošću, ali ja trenutno nisam imao vremena da to primetim, pa zato nisam ni primetio, nego sam dalje izlagao šta sam počeo, da ne prekidam tok misli. Mene se ometa putem nje - ponovim doktoru B. - ali moj um neće posustati, nego će ostati večno da blešti u tami usred mraka, kao svetionik i putokaz. Rekao sam joj da njena službena kofa gordo stoji na mrtvoj straži, tj. na za to određenom mestu, na kome je ona posle zaista i našla (išao sam za njom da proverim) a sve zato što niko neće Predmet odmah da traži tamo gde on jeste, nego prvo gleda kud god stigne, a najčešće na sasvim drugom mestu. A to nije jedino što promiče oku javnosti, koje oko i ne zna šta mu se radi iza leđa, inače bi odavno uzelo stvar u svoje šake!

Doktor je čudno izgledao, sve kao da jedva oči drži otvorene, što je svakako bio znak velike moždane iznurenosti ili nečeg, dijalektički gledano, trećeg, što i nije tako neuobičajeno za ljude koji razgovaraju sa mnom, ali od njega to ipak nisam očekivao.

"Hm", reče on na sve to. Zanimljivo kako ti specijalizovani intelektualci ponekad, van struke, imaju skroman rečnik. Uska specijalizacija; možda im i ne treba više. Doduše, i Organ često kaže samo jednu reč, na primer MEĐUTIM (a katkad i manje), ali to je nešto sasvim drugo. On to upotrebljava kao Smernicu za mene, savršeno svestan da ću je ja u svakom posebnom slučaju protumačiti sasvim drugačije, tj. da ću u svakoj situaciji njegovoj humanoj poruci pronaći drugo PRAVO značenje, u skladu sa najvišim Intencijama, a zato što je meni jasno da je njegovo "Međutim" beskrajno slojevito, i bogato upotrebljivim pravim značenjima. Ali jedan Referent za psihu ipak bi mogao da kaže nešto više, na primer o višim primatima, pa onda o nastanku psihe uopšte, pa presek tih aktivnosti od Nežive Tvari do danas, i o uticaju svega toga na neminovnu pojavu svega Neminovnog, bez čega verovatno ni samih Mesnih zajednica ne bi bilo. Ali on kao da nije bio za to raspoložen, nego samo ponovo reče: "Hm", a nekako se tužno smešio. Verovatno je to bio samo trenutak sete, kao u delima starijih pesnikinja.

Onda kao da se nešto u njemu prelomi, i on, ponovo bez ikakve veze sa bilo čime, upita: "Otkud ste znali?"

* * *

Gledao sam ga začuđeno, bez reči, a on nastavi: "Otkud ste znali da je izvedeno da ne platim onaj nameštaj za moju kućicu na moru, kao ni transport, i da mi je i kućica izgrađena besplatno, od materijala ove R.O?"
"Nisam znao, a ni sada ne znam", rekoh. "Uostalom, ja se tim efemernim stvarima ne bavim. Za efemerno ima dovoljno ljudi, a ja sam samo primenom priručnog simulatora razmišljao kako da cela naša R.O. besplatno letuje."
"Besplatno, besplatno... Znao sam ja da to besplatno može skupo da me košta", mrmljao je doktor B., pa onda poče sa nekakvim ponudama da ja besplatno idem u njegovu vilu na moru, kad hoću i s kim hoću. Samo, ako mi nije nezgodno, da mu uvek unapred kažem kada ja ne bih išao, pa bi on sa porodicom tada, da mi ne smetaju. I opet je podvlačio da bi sve to bilo besplatno, a mogao bi da snosi i putne troškove... i, uopšte, sasvim se čovek izgubio u nekim besmislicama.
"To za sasvim besplatno", rekoh, "već sam rešio putem ove kofe. Ja uvek posmatram nešto iz stvarnosti dok mislim. Diogen se doduše koristio buretom, ali on je u njemu i stanovao, a ja sam uzeo kofu, da ograničim simulaciju na manji prostor. Neću valjda celu moju sobu da punim slanom vodom, i da kvasim moj siroti Perpetuum Mobile, koji to sigurno ne trpi, a gde posle da skupim novac da platim za njegovu desalinizaciju?"
"Čekajte", reče on nekako kao da se osvešćuje. "Vi i dalje imate samo jednu sobu?"
"Da", rekoh. "Zapravo dve, ali onu drugu izdajem, da se malo finansijski ispomognem."
"I niste sebi odredili veću platu? Niste sebi dali stan?"
"Naravno da nisam", rekoh. "Ko sam ja da sebi dodeljujem stan ili veću platu?"
"Hm", reče on, a pogled mu je bio neopisiv. "Ništa nije za sebe učinio..."

Pošto je ućutao nije mi više smetao, pa sam nastavio da izlažem. Možemo - rekoh mu - uz njegovu pomoć svi na letovanje na čisto psihičkoj bazi, pa sve da bude besplatno. Šta ja time hoću da kažem? Ja time hoću da kažem da se letovanje čim prođe pretvara u uspomene, od kojih neke nisu prijatne, pošto je letovanje retko u skladu sa očekivanjima od letovanja, što sam utvrdio slušajući Povratnike. A to bi se moglo izbeći, primenom njega! On bi, kao naš Referent za psihu, mogao da koristi pronalaske profesora Pavlova u vezi sa uslovnim refleksima, koji je takođe imao veze sa psima, ali ih je primenjivao pametnije nego naš šef za Opšte poslove). Dakle, u vezi sa uslovnim refleksima, i iz njih kasnije nastalim metodima, on bi mogao svakome od nas, pa i sebi samom, da i bez letovanja ugradi uspomene sa letovanja, i to isključivo prijatne! To je mnogo bolje nego kad se stvarno ide. Uz to bismo svi imali sasvim identične uspomene, što bi bilo zgodno, jer bi se time izbegla zavist, i još bi se ušparalo vreme koje se inače troši na prepričavanje uspomena.

"More", mrmljao je on, pa opet poče nešto o nekakvoj kućici, a pogled mu je bio sve vreme toliko prikovan za moju kofu da bi neki sitniji duh od moga zahtevao od njega deo sredstava za amortizaciju objekta. Onda zamišljeno diže kofu i otpi malko iz nje, a ja nastavim najkonkretnije. Rekoh da ima jedan Vasa iz Špedicije na kome bi mogao da vrši Opite, jer bar taj ne predstavlja nikakav gubitak. Pitam ga jednom šta radi. "Eto, ne podnosim pirinač", veli mi on, a sve se drži za organizam, koga i inače ima u besmisleno preteranim količinama, i još nam baca ljagu na topli obrok, u smislu kvaliteta. Ko šta radi - on samo sedi i ne podnosi pirinač. Onda, tu je i Ona za maintenanciju. Šteta je da se stvar i na njoj ne isproba, pa da se i tu vidi uloga Radne Žene. (A usput sam se pitao, u paralelnom toku misli, šta je mislio doktor B. kad je rekao da ona nema putera na glavi. Nema ga, naravno, ali nema tamo ni čvarke, a to ipak nije posebno podvlačio).

Slana voda kao da ga je malo oporavila, verovatno zato što je bila još i jodirana, pa nastavih sa prednostima mog metoda za letovanje. Naprosto, niko ne bi morao ni da makne iz grada, nego bismo svi mogli i dalje da radimo, što bi bilo korisno i za druge moje projekte, od kojih su neki već u pripremnoj fazi. Na primer projekat za zaštitu telefona, kojim povodom se već obavljaju obimni električarski radovi, a Nalog za to potpisali su mi - to je posebno zanimljivo, mada je sigurno koincidencija - baš oni nedavno odneseni članovi Upravnog odbora. A Oni Dole šapuću kako ja pri tom ne mislim na protivpožarnu zaštitu. Kao, spaliću nas električari! Ja da ne mislim? Molim, ja električarima, pre no što počnu rad, uvek prvo kažem da sačekaju, pa deset minuta mislim samo na protivpožarnu zaštitu! Tek onda počnu da štemuju, i da sprovode kablove neophodne nam za kompjuterska odeljenja, centre za kontrolu, i zatvorena televizijska kola! Pa i sama ova kofa na mom stolu je, pored ostalog, prototip protivpožarne zaštite! Doneo sam je da i za to posluži ako ustreba, jer je juče, u kancelariji do moje, jednoj grupici palo na um da grupaši uz kuvanu rakiju, pa im se sve to zapalilo, kojom prilikom nam je prilično nagoreo Referent za Zaštitu na radu. I sada neki meni da ja ne mislim na protivpožarnu zaštitu, a ništa što kuvaju rakiju kad joj nije ni vreme ni mesto! Zato sam prvo kofu i pripremio, kad se zapali treba samo da istrčim, a posle rekoh - kad je već tu, što je ne bih salinizirao, pa da mi posluži kao simulacija mora, na osnovu čega sam potom i došao na već izloženu ideju...

* * *

Referent za psihičko stanje izgledao je nekako malaksalo. Istrljao sam mu slepoočnice priručnom morskom vodom vlastite izrade, a baš zgodno što je bila i jodirana, pa sam mogao da pazim i na njegovu štitnu žlezdu, što sam čitao u "Savetima lekara" da čovek, kad god ima vremena, treba da pazi na štitnu žlezdu. Onda sam doktora B. montirao na dva telefonska imenika, tako da mu stopala dođu višlje od glave. To je strašno dobro za pravilnu cirkulaciju u slučajevima poput njegovog, ali mu ni to nije mnogo pomoglo jer je opet počeo nešto da bunca.

Stvarno je zanimljivo kako ljudi odjednom počnu da govore o nečem što nema nikakve veze ni sa čim pod suncem... I kad pomislim kome sve to može da se desi! Recimo, kad je Organ pričao šefu za Opšte onaj film što sam ga ja pričao njemu; ono o jednome što ucenjuje po svojoj R.O. a sve je snimio malim fotoaparatom... Zar je to imalo neke veze sa njegovom tadašnjom situacijom? Jedina veza sa bilo kakvom realnošću bila je u tome što i ja imam isti takav fotoaparat… E, tako i doktor B. Prvo je govorio o nekom nesrećniku iz jedne prijateljske zemlje koji je silne godine robijao zbog svojih ubeđenja, a posle izjavio da je zahvalan što nikad nije imao nikakvu moć, jer ko zna šta bi on drugima radio. A onda poče da bunca o nekakvome koji ni sam ne zna kakvu moć ima, i kako taj ustvari nema nameru da ikog ucenjuje, a ne zna ni čime bi mogao da ucenjuje, mada sigurno sve materijale za ucenu ima u rukama. Taj uopšte ništa i ne shvata, ima nekakvu "psihološku slepu mrlju", šta li, pa i ne zna šta je to što je video i što ima, a svi Gore ga slušaju, šta god da im naredi, jer ne smeju da mu se suprotstave; misle da ih drži u šakama, i da može na robiju da ih otera. Neki se spremaju i iz zemlje da beže zbog toga, jer imaju putera na glavi u velikim količinama, tj. više nego što se obično nosi putera na glavi, a taj od koga se plaše ništa za sebe nije učinio. On se sve vreme bori sa nekakvim čistačicama i ne znajući šta može...

Pažljivo sam ga slušao pokušavajući da uočim ma kakvu vezu sa stvarnim životom. Izvesna mala povezanost sa mnom jeste postojala, jer i ja imam problem sa onom Higijeničarkom, zato što nisam njen sestrić, a ona podnosi samo sestriće; njen ideal je svet sačinjen samo od nje i sestrića, pa svima da im bude tetka, što je zanimljiva vrsta matrijarhata, ali kakve to veze ima sa doktorom B.?

On nastavi dalje bez ikakvog smisla kao i do tada, što čovek zaista ne bi očekivao od jednog Referenta za psihičko stanje. Opet je pominjao kuću na moru, a sve se osvrće kao da bi da proveri da li ga neko sluša, pa kako bi to bilo vrlo neprijatno finansijski ako se stvar sazna, i sve tako. Ja ne znam kakva mu je to fiksacija za nekakvu kuću, kao da se to nekoga tiče! A onda i njemu pođe pena na usta, samo, naravno, manje nego Organu; nije on toliki Kapacitet. I ja tu pozovem one oštre bolničare - ispostavilo se da ih je upravo on i doveo da stalno dežuraju kod nas, za kad ima neko da se iznese - i oni mi iznesu njega. Šteta što baš sada, jer pitanje je da li će doktor A. uspeti da ga zaleči dovoljno brzo, a bez njega moj projekt za psihičko letovanje neće moći da se izvede. Ali ja tu ne mogu ništa osim da ga posetim kad se malo primiri, i da mu kažem - kad god da se vrati, čekaće ga u R.O. njegov prijatelj F. Gromki-Tmurni, da mu izlaže Materiju.

nazad