NOVELJA NIČIJI

monokomedija

U trenutku kad se zavjesa podigne, scena je dugo prazna. Na kancelarijskom čiviluku: šešir od slame, vrsta meksikanskog "sombrera", veliki "čobanski" kišobran, zatim drugi šešir, crni i "za izlazak", nov od filca. Lovačka puška.
Crnogorski tip stolovača okrenut središtu gledališta. Prekoputa njega je obična, konvencionalna stolica s naslonom, preko koje je prebačen sako. Između stolovača i stolice je mali pravougaoni sto, na kojem je boca dopola popijene rakije i dvije male čaše. Kutija televizora okrenuta od gledališta. Na stolu je mali magnetofon na kojem je već upaljena crvena lampica.
Čuje se meket koze, tri puta.
Van scene se čuje iskašljavanje, kao pred nastup govornika. Ali on se ne vidi, iako se dugo i nervozno iskašljava.
Poslije nekoliko trenutaka, na scenu stupi Novelja, koji se osmjehuje imaginarnom sagovorniku na stolici.
Sjedne u stolovač, za sto. Obučen je pomalo neukusno, s pretenzijom. Iako je vruće, ima sako, kravatu, opeglane pantalone i cipele koje očito nijesu nove, ali su dobro uglancane. (Cipele su crne boje.) Novelja ima prosijede "meksikanske" brkove, kao od upredene tanke žice. On je neka vrsta seoskog kicoša, polugrađanina. Ima šezdeset godina.

NOVELJA

Ko puca prvi, Sjata, ja ili ti? Dobro, onda, ajde ti, Novelja! (Iskašlje se. Traka magnetofona se očito okreće.) Ovi đavo se uključi. (Pokazuje prstom crvenu lampicu na magnetofonu.) Đavolovo oko. Postade od tebe književnik. Što mi reče nasamo tvoja šaljiva majka Zlata, poče, zar, i ti da malo šaraš i brkaš. Ka svaka književnička pisaljka, što veli Sveto Pismo. Ne ljutiš se? Je li istina ovo? (Direktno u magnetofon.) Novelja sam ja, ej!... Mene ne znaju lažava, dosle. Slušaj, čuješ li, moj Sjata! (Uvijek se obraća "Sjati", onome koji ga intervjuiše, zapravo stolici na kojoj je sako – to je, naravno, scenska uslovnost. Kad govori Sjati, izgleda kao da se obraća direktno publici. Stavi ruke na naslon stolice, i na ramena sakoa. Inače, stalno gleda u "Sjatu" i okreće se ka njemu, iz svake pozicije na sceni.)
Od čega počet, majčin sine! Ovi đavo tvoj čeka. Što je prvo – kad sve znaš – glava ili rep? Kreni, Novo, od glave? Ili od opanka? Nijesam pametan.
Ja sam Novelja Ničiji. A, tek da nijesam, ne bi mi falilo ništa. A ti, kakav si, mora bi znat da mi Novelja nije pravo ime? Dobro te znaš. Laketa Nikov. Teke da imam dva kuma. Ovi drugi mi se nije namalja na oči. Niti mi prelazio kućni prag. Da ja znam! Možebit e je po noći, dok sam spava? Što misliš? (Namigne.) To što nije dolazio u ovi dom nijesam nimalo sjetniji. Veli se, zaludu, Bog pa kum. Bajagi. Nekad bilo. Otanjalo. A uz ovo Novelja Ničiji poneki domišljan zbori kako lijepo pristaju inicijali NN. Niko i Ništa.
Ka da je on neko i nešto.
Kad bjeh onako mlad – davno li to bješe! – bjeh nekako ka malo uzet. Faličan u pamet. Ne đe drugo, ni da Bog. O, da sam bio teke malo... Sad sam, pretpostavimo, avizaniji. Povazdan Novo za kozama, ka da sam jarac. To mi bješe cijelo društvo. I sad je mene najmilije s mojom Labom. Ka da mi je, Bože mi oprosti, nevjesta.
Ne znam treba li ti što o mojoj školi? Tebe sve treba. Ta dva razreda. I dvaš sam pada na godinu. Da utvrdim gradivo. A kakav mi je bio učitelj, što se čudit? Veli: "Znaš li ti, Novelja, da sam ja završio tečaj!" Čuj, tečaj! (Zvizne.) To mu se, zar, činjaše učenije. A to, govna, nekakav kurs. Večernji. Notnja škola?! Zvasmo ga, tobož, učo Veliša. A po ocu Vučetin. U svoju karijeru, nijedan jedini đak njegov nije se dovaća fakulteta. Za četiri decenije! Vjeruj ti dobro Novelji! Ja ne šaram ka vi književnici, a nemoj mi se naljutit... Što rečem, trebalo bi da je tako, osobito ako nije drukče. Nijesam ja ka Zeko Joksimov, znaš ko je... Znameniti crnogorski lažov. Bila negđe konferencija narodnoga fronta u zadružnome domu. Zeko se domogne riječi i uloži ne da fali, no u zvijezde da kuje, našu Partiju i njeno mudro rukovodstvo. Neki mu upani u riječ, a on im ga brekni: "Ljudi, kumim ve Bogom i svetijem Jovanom, ne prekidajte me dok lažem." Veli narod e je Zeko tada prvi put u svoj život reka istinu kad je prizna da laže. Još i ovo, ako me imaš kad slušat. Vele e je negđe Vele nečesovome frkunu nudio tri iljade da priča među ljude kako je Veliša dobar čoek. A to "dijete", ni s te ni s ove, no ga obali na obje plećke: "Fala ti, učo, za pare, ma neću ja da lažem za tri iljade." A znam neke koji bi dali šes, samo da lažu.  No, da se vrnem okle sam obrnuo. Rekni Veliša jednom pred mnozinom: "Kako mi se nijedan đak nije dovaća fakulteta, lažete ka kad ste bili đeca?!" "Tako!" "A đe mi je Radoman Jovanov? Doktor istorijskija nauka! Prva liga! (Što vele ovi mladi 'Bundes'...) A čiji je on bio đak no Velov?" (Novelja se kucne prstom u grudi, oponašajući ga.) Tada ti se digni Migo, oni prispjenak Lukin: "Ne može, onda, bit drugo, no da je isti taj Radoman bježa s tvojija časova, i sa tijem se izmaka od tečajne pedagogije!"Alak i smijeh, što drugo reć. Popadasmo jedan preko drugoga od smijeha. A kako je rekla ona rvacka književnica – "Smijeh je potonja riječ evolucije". (Da prosti Darvin.) Nasta veselje, ka kad ova, jado, reprezentacija dadne gol onome Zerbejdžanu.
Oca jeeedva pamtim. (Kao za sebe.) Svak li je otac?! Često je odio od kuće, za nadnicom. Vrta se, odio nekuđ u neviđbog. Češće je odio no što se vrta. Neko neljucak reče pred selom: "Bog znade, i oni te su do njega, je li Novelja i ima oca?" Mora svak imat oca, primim mu se na oca. A, Sjata? Možda ja i griješim, ne umijem se ni kačamaka najes – neka mi oprosti Sveti Jovan Krstitelj, ako će! – Ma mi se čini e je to izmudrio oni drugi kum. Nađenu mi ime Novelja Ničiji. Ču, govna?! Kakvoga je ljuckoga karaktera, ođe me kolji, đe sam najtanji, ako on za takvo kumstvo nije očekiva dar. Barem košulju, onu providnu. A znaš li što je dobio? Znaš, Sjata!

(Nasmije se, pa popije rakiju. Čaša pred "Sjatom" je stalno puna.)

Ništa se Novu ne ukane tako brzo ka voda. Ne zaboravi, ima samo jedna rakija pod manom: kad je pri manjkamentu, kad se primakne dno od boce. Kad gođ me neko zva na kafu, odazva se Novelja veselo, ako je bilo garantovano da će uz nju bit i rakije. Valja još reć e ništa nije grđe viđet no praznu bocu pored pune bačve... A ni ovo nije netačno: Najgora je kilenica od po kila. Šteta što ti ne trošiš rakiju. Čisto radi karaktera. Oni prispjenak Begov, Veljko, ostavi rakiju, đavo mu je popio. Tobož: drugi čoek. Piii!  A jednom, prije "ostavke", kad smo se vrtali sa Zete grdni žedni, čim je vidio bistigu kraj džade, pita me: "Oćemo li na po jednu?!" Ka da toči rakija a ne voda. Drugi put,  kad se tome istome Veljku neko žalio kako neđelju dana nije ništa obiša na svoja usta i kako je mrtav gladan, reka je: "Ne zna gladan kako je bit žedan."

(Pauza.)

Đe ono stade, bezmozgile? Rakija tebe popi cijeloga, avetinjo!... Dosta puta mi je krivo na mene, pogledaj me ovamo. Da me to neće boljet, izbio bi samoga sebe. Pođekad. Na moj konat, bjeh umlados naučio da pričam s ljudima. Činjaše mi se e sve mogu ispričat što se izleže pod ovom kapurom.

(Kucne se prstom po lobanji.)

Vrćem se s kozama. S drugaricama vjernijama, bogomi. Kad! Na vr obora – tamo ka Garču, do one listre – čoek! Koji? Nikoji, a stariji od mene. Moga bi mi bit otac. "Čiji si ti?" "Ja ničiji." "Kako to, ničiji?!" "Tako, ka ni ti, prilikom!" (Smije se.) "Pogani od pogani!" – časti me on. Znaš li, Sjata, ko je to bio? Pogađi iz tri puta. Otac mi! Tako sam ja ćario. Još sam mu reka: "Fala ti, oče, na lijepoj riječi." Eto, takve je obilate sreće Novelja. Novelja Ničiji, slušaj čuješ li?! Tako ja samoga sebe imentujem. Pa što bi se onda, amanati, ijedio kad mi drugi to pofermaju? Uzdravlje! (Popije.)
Obrni se ovamo! Bliža mi je Laba od mnogoga čoeka, ne čula mi se riječ. Od koga sam ja tokom života ima što i naučit? Zato ti velju, da imam kome: samo sam za čobana, veli li se, talentovan. Ka da je to malo! Dužnos ka ostale. Ja sam potlje napredova, korak za korakom. Doćerah svoju karijeru do čuvara. Kombinata. Agro. Trista radnika, ako se ne računa stoka. No samo insani. Čuvaš državno blago, moj pobratimkoviću. Do uši mi dođe e je oni prepametni Jokaš promrsio kroza zube: "Da se ja pitam, ne bih Novelji da ove moje tri koze da mi čuva, a ne onoliki Kombinat, i tisuću ljudi." Pogan, od pogani! Bolje da se on pričuva, e bi mu od tolike pameti negđe mogla puć pogibija... (Smješka se.) A pametnija je stonasto moja Laba od njega. I od cijeloga mu potomstva. Do jadne duše, nije tu neka oštra konkurencija. (Uzdahne.)

Moj si brate, nije lako ni pričat... Dosti odavno zborahu, sigurno i sad: "Ma, Novelja je udaren! Mokrom čarapom!" Štooo? Mene se nije tako činjelo. Na moj konat. Objektivno. Ne umijem ti se ja pregonit. Zato me vazda i zapadalo začelje trpeze. "Ćut! Muč! Ne vežgaj!.." Ja đekad i otvori usta, zausti, uloži da i ja neku progovorim, prečetvorim, prođenem nešto kroza zube. Kad, nastani graja: "Sjed! Privali! Prismrdi tun! Ko tebe iočemu što pita!" Takva mi je sutuka. Đe može šut s rogatijem?! Novelja sam ja, Ničiji.

(Pauza.)

Ima jedna priča koju, na moj konat umijem ispričat, ma zaludu. Nikad me niko nije pušta da je rečem. A koliko viđu, ti me nej prekidat... nako se ovi đavo ne utuli... A nema ni onija te me ćutikaju... Učinimi toliko na volju, da se izdostim... (Udahne.)
Vidu Jokovu, Cetinjaninu naopake naravi, objutrilo se ka poijednome Crnogorcu. Dobro se primaka pedesetoj, a cijeloga vijeka niti je što učio, nit radio, niti se ženio. Samo se premješta iz lada u lad, s kreveta na otoman, iz pivnice u kafanu... A toga, da je Bog, u Crnu Goru nikad nije falilo. Vele e mu je "Grand" bio druga kuća, a "Lokanda" ka tazbina.
Za neučenje Vido se prvda: Pametnija je obična no školovana budala. Za ženidbu je ima izgovor: Kako da uzmem onu koja bi uzela mene?! A često je pjeva: Nema boljeg rada od nerada. (Ma neka, jadan!)
Za Vida se zborilo: Prvo pljune u šake, pa sve četiri uvis!... A on se ka pljan plota drža mota: Sjeđenje je opuč pri ležanju. Ma je i ležanju naodio manu. Žalio se: Nema veće muke, no kad te bole pleći od ležanja. Svejedno, volio je ujutro da porani, da bi što prije lega na kauč. A kad nema kauča, dobra je i kariga. Da ispravi pleći. Za Vida se šaptalo i ono što nije za priču, kako se u svome vijeku još nije penja na ženu, uz pravdanje: Ka da će mi neko zafalit! (Kao da se oblizuje...)
Vido je bio jedinac među sedam sestara, koje su malo što drugo činjele do ugađale bratu. Servile su ga i podavirale. Zanuđale kadaifom i tičijim mlijekom. Jadka za sve jade. Teke što ga nije povijala. A Vido samo prečuđa. Ništa mu milije na svijet no da mu se ugađa. Tada je dobar i predobar.
Kad ko đekad sretne Joka i pita: Radi li što Vido? – odgovara: Ne on, bogomi, ništa, e nema kad od ležanja.
E, a jednoga dana ka bomba odjekne Cetinjem vijes e se Vido Jokov zaposlio. Prvi dođe na čestitku četvorostruki kum Đorđije Genjov, sa zdravicom, i pita: – Bogoti, kume Joko, je li istina što sam čuo? – Jes, kume Đoko, jes. Unaprijed ti velim: istinska istina. – Je li se zaposlio Vido? – Jes, zaposlio se Vido. – A đe, može li se znat? – Ka ne može. U nečesovu farmu kokošaka i piladi. – A što radi tamo, svetoga ti Petra, ako nije tajna? Svetoga mi Jovana, nije. A što radi?! A da što drugo: Leži na jaja.
U Vidovo zdravlje, biće piladi.
Eto, kako sam je čuo, tako sam je i ispriča. Volio bih da umijem ljepše. I oprosti za ovu dužinu, pošto ja ne pišem aformizme ka ti... A ne umijem ni reć ka oni s giljotine... "Biću kratak!"

(Pauza.)

Što se ti ne briviš češće, Sjata? To je kod tebe negativno. Vi književnici vazda pod bradom. Brivanje je mene mnogo važno. Sa britvom. Jednom neđeljno, makar. Čoek bi reka, ko te vidi na samštinu, bio ti neobrivan ili ne: Bog ili Laba, svejedno? Ljepše se  konkretno osjećam obrivan. Peglam ja robu na mene, vazda, vavijek. Ko mi vidi dvije ivice na pantalone, neka mi opogani ove brke. A u njih se kunem. Kad sam bio mlađi, vele, kleo sam se u baklavu, ovako. Ne bih izio govno da mi daš baklavu. Toliko sam je odvaja od ostaloga nimeta. A što sam to ja radio s robom, peglanjem, glancanjem crevalja i brivanjem? Da biše se manje čkrkali sa mnom. Da bi smanjili posprdivanje u vezi mene. Mene je dosta, i prekoviše dosta, kad me ostave na mir. Kad me neko ne jadi više no što može, ka da mi daje pun pljat bijele alve. Odma mi taj prijene za srce, ni da mi je svojta, izvanja.
Nemoj ti slučajno pomislit da sam ja potpuno udaren sa mokrom čarapom! Jok! No se ja vješto ukrivam. Što ću, bez oca, bez rođaka, siroče? Malo čega imam, a opet imam više no što mi treba. Neko je reka, ako to nijesi glavom ti, književniče: "Što će išta onome te nema ništa?!" Bogme, mene ne treba ništa. Nijesam ti ja od jačice. Ja bih se i sad, čini mi se, s puta uklonio i gušteru. Akamoli đetetu. A, zar nije čas ukloniti se đetetu?!

(Pauza.)

Što je tebe da čuješ važno? Onako generalno? Kome sam ja ikako i ikoliko važan, do Labi? Ako Boga znaš? (Laba čuje svoje ime, i zamekeće tri puta. Lice Noveljino se ozari.) Pušti me sad malo, oli, Laba? Pričam s čoekom, budi kulturna. (Pauza.) Poperili prugu preko imanja mi... Prućile se one dvije željezne linije, čini ti se da se tamo na horizonat spajaju... Bi li o tome da ti kažem? (Ustane, priđe prozoru.) Ovo bi sve naše. (Zaokruži rukom.) Odnosno, đeda Nikole i oca Nika. Uze sve revolucija! A nešto, jado, i dade. Štetu pošteno prikonadiše, do jadne duše, što jes, jes. Znaš li ti da sam ja ima prvu televiziju, u cijelu ovu okolinu? E, e, Novelja. Sjate se da gledaju svjecki šampionat u fuzbalu. Pele. Didi. Garinča. Zagalo... Od toga imanja jado mi oca Nika sam kupio televiziju. Ova mi je druga u moj vijek. (Pokaže rukom televizor, i vrati se u stolovač. Ispija rakiju.) Trni narod da gleda. Postroj se ođe. Glava do glave. Ko nema stolice – a vazda nema – sjedi dolje. Što vele, popije patos. Dodili odsvuđ-otkuđ. I iz Zagarača. Bistri se politika. Političeee, ne patišu! Ne mogu ti sebe i njih opisat, moj Sjata, za tri života. Samo vrcaju predlozi i amandmani, a sve kroz svađu. (Ustane, priđe stolici na kojoj je "Sjatin" sako, i spusti mu ruke na ramena.) Pošteno rekni, paše li za kroj moje glave meksikanski šešir? Volio bih od para da me sa njime slikaš. Evo što me vidiš, ja Meksikance volim. Više od Crnogoraca. Njihove pjesme! "La kukarača". Film "Jedan dan života". Plač u bioskop. Mama Huanita. (Oduševljen, pjevuši melodiju iz tog filma.) Kad si već zavro da pišeš o mene, da si me predstavio u cjelinu! Onako generalno. (Ode do čiviluka, stavi sombrero na glavu.) Možeš li me ovako podnijet, a da ne povratiš na taj sako? (Ode do čiviluka i okači sombrero.)
Đe rekoh, televizija! Dođe na raspus iz Srbije... on veli ferije. Ko? Tečajac! Ne dodio odavno pa se izaćio. Važniči. Ajde što je viši od Koravca, no i od Garča! A poša odovle u učinjene opanke. Što predstavlja nastavnik? I to razredne nastave!? Zar postoji ta razredna nastava? Turio šešir na glavu, ka potioku. Bogme, vrnuo se u iste one opanke, pa da ima crevalja ka Imelda Markos. Možda se pitaš što je prvo doša kod mene? Što? Da se ovajdi. Činjaše mu se e je od mene komat pametniji. Konta: uz mene, avetnoga, najbolje će se viđet koliko se on naučio. "Viđi" – veli – "Novelja ima televiziju!?" Primim mu se na majku, a što je ne bi ima?! Da je ne brane pojedinijama? Jesam li čuo za mobilni?! A što, mudronja, ne bih čuo?! Čula te, mislim u sebe, pomamna. Mobilni nose sa sobom čobani iza koza čak po Čakoru i  Ponikvici. Samo jedina Kraljevina Danska ima više mobilnija no Crna Gora. A i nju ćemo preteć. Nako ni ne pukne slomica. Prema tome, moj Veliša, čuo sam ja i za te, i za grđe jade. Izumili ljudi, iako nijesu Crnogorci. A se Laba okozi, i ja ću ga dobavit. Ođe mi se opoganio, ako neću metnut mobilni u ovi džep. Kad ga danas i potonnji nemanjić  ima, pa i Mugonja – nemoj se nać uvrijeđen, i ti ga posjeduješ. Dobro, i ja ću ga posjedovat, nako ga ne ukinu kad budem skoposan da ga dobavim. Jesam li čuja za mobilni?! Pas mu se mesa napoteza! Vučetin – punoglavac od praznoglavca. Velju: neće me sad, čoče, nastavnik nekakve razredne nastave pitat i koja rijeka protiče ispod ribničkoga mosta! Znam mu ferat, neće se on zaustavljat dok me ne pitne i kako je ime ocu Marka Miljanova. A ne zna e mu je đedu  ime Janko. Svak li danas može bit razrednik, zaboga?! (Kao da se nečega sjetio.) Mobilni ima i Vuksan Simonov. Jes me čuo, Vuksan! Ili Fuksan!
Začudi se Veliša i kad viđe e znam astronauta Milivoja Jugina. Kad se pojavi ovolika njegova glava, na TV! Cijelu mi ovu kutiju napuni samo ta glava. A tijelo mu nije atlecko, da reče čoek.
"Jes ti, Novo, čuo za Berlinski zid?" Ni pet, ni šes. Nijesam ga zida, ma jesam čuja za njega. Oburdaće ga – velju – prije jeseni. "Koga, jadan ne bio?" – pita. – Berlinski zid, Vele, visok četiri metra, a kilometre dugačak! "Neće, ni da Bog? A ko ga to oburdaje?" Oni isti te su ga digli, Amerikanci, ma uz pomoć Rusa! – Vele ti ovako podiže ovi prs, pa ga vrtukli. – "A Francuzi i Englezi se ne pitaju bolje no ti, teke da im drže ruku." To će reć, kažu im isto što i mene ovi moji Begoštani: "Privali, ko tebe pita što?! Ćut! Muč! Mrš otole!..." Sjata, neko veli e je šteta burdat toliko kamenje. Toliko sile čelika, možebit i iz naše nikšićke željezare? Ja, bogme, mislim obrnuto. Tako je to kad se čeljade naopako rodi. A misliš li i ti ka ja, časti ti, ako te ka književnika imam sušto zaklet? Ne ljutiš se? To kontam po onome što si napisa o tome da su sramotu Berlinskoga zida oprali grafiti. Pita sam ja jednoga studenta što je to grafit. To je ono te se velikijama slovima brčka po zidovima. A najveći im je merak kad su zidovi freško oklačeni. Sad, vele, narod manje čita knjige no zidove.

(Pauza.)

Novelja, dalje! Nema te ođe ko odmijenit. "Što ti misliš, Novo, ima li nade za ovu našu Planetu?" Pitaš li to mene, Veliša, amanati? "Pitam." Đe me zađede za Planetu? Pitni me za nešto manje. Ne umijem ja ni konac u iglu uđenut, kamoli odgonetnut tako krupnu zagonetku. "Umiješ, umiješ se ti i provuć kroz iglene uši!" Mile Veliši velje priče. Čuj, ima li nade?! A mali je ka brabonjak. Ne znam ima li i za Labu i za mene nade. A đe ću ja da se petljam dalje, ka da sam Jugin?! Malo je mjesta na kugli đe se neki đavo ne ženi. Dopani se njemu žestoko to što rekoh. Samo što me ne izljubi tri puta, ka što vazda čini mrznijama i avetnijama, da pokaže kako je, veli se, srdačan i ljucak. Misli, zar, da sam uz Labu posta što i ona? Pušti Planetu da se okreće! A kome je važan Novelja Ničiji i što on misli? Bez žene, bez poroda, eto i bez korijena... kome se samo koza raduje. Na muke si me metnuo sa tijem pitanjem. (U vazduhu ispisuje kažiprstom znak pitanja i stavlja "tačku".)
Vazda li ti se ita, moj Sjata, ka onome Mitovome prispjenku. Ma on kad ne zna što će prije, najviše uradi. Bogme se mene nigđe nije italo. Niti će. Zato sam i ovoliko živ. Teke živ, da budem tačniji. (Gleda na sat, kratkovido.)
Ovo nije sat. Ovo je, moj Sjata, čudo! "Roskop". Pusti Njemac! Ka Njemac što napravi. Nikad se ne navija, a vazda radi. Ne kažuje samo koja je ura, no i koji je minut i koji sekund. Pa koji je dan u neđelju, i koji je datum u mjesec! Samo što ne zbori. Zato ja s njim zborim, ka s čeljadetom. I tepam mu: "Rosko" moj, dobri i pošteni. Čuvam ga ka očinji vid. Mećem ga samo na meko, ka na kušin, ili bješam za nešto kruto, da ne pane. Ne gledam često u njega, niti svakome kažujem tačno koja je ura. Rečem "oko" toliko i toliko – da mi se manje troši.
Izgubih ga jednom. Ka da izgubih brata, da sam ga ima. Znaš li ti, pobratimkoviću moj, da ga je tražilo pola sela? Ka da se jedinac izgubio. Obrn-prevrn! Ja ne sjetan, no komplet tršen i potrešen. Kako bez "roskopa" u Danilograd? Kako među ljude? Smrša sam od toga jada. Tri dana mi ga na ruku nema?! Tragedija. Trni staro i mlado iz Begovina. Kuso i repato. Pozajmih čengele, one su vadile i kuku pletiću, pošto mišljah da je možda u vodu propa. U uba. Labi sam vadio vodu iz ubla, pa pomislih u samoga sebe: Da mi nije u njega panuo? Podiza sam i sač, vjeruj: da nije "roskop" pod njim! U crepulju nije! Da ga nije ko zapreta u pepeo – Begoštani vole, da kažem, šalu. Crna im šala! Vjeruj Boga, u crevlje sam ga tražio. Obje. Čudiš se ti? Ne ljuti se, Sjale, a bojim se e ti ne znaš što je sat. Ja ne poštujem čoeka bez sata. To nije ni pola čojka. Zamisli ti, oni najmlađi Begov, Veljko, tobož profesor, razredne nastave, možda i budući dekan, nikad nije ima sata?! U životu. On nije ni najmanje normalan!.. Jednom je s Grude ita na kombi za avion k Beogradu i pita brata Radomira koja je ura, a on mu nije htio reć uinat: "Imaš para za avion, a nemaš za sat!" Tražio sam ja taj sat i u plot, da ga nije nečije dijete usijalo. Rga sam svuđ. Nema. U zemlju propa! Prevrnuo sam sve kopanje, kaduče, karlice, kotlove kalajisane i nekalajisane. (Udara po satu, kao da ga blago kažnjava.) Nema ga, oca mu očinoga!.. U pinjate sam ga tražio. Javio sam Miliciji, u Grad Danilov. Čude se: "To nije zločin." Nije njihov slučaj – ne intervenišu. A krađa? To se nije smjelo isključit, moja Milicijo! Neću prećerat ako kažem da su poćeru učinjeli, kad ih ukorih, cio vod spremnijeh milicajaca. (Opet udara noktom u polje sata.) Ne znam oćeš li mi vjerovat, sve sam mu vika: Javi se, "rosko", oca ti tvoga nevaljaloga!.. Komandir voda kaže: "Novelja, čoče, saberi se, nije sve izgubljeno, majka mu stara!" Ne, bogomi, tebe, je tvoj sat cio za šakom. A "rosko" moj se poskita po svijetu, moj komandiru. Veli: "Nazdravlje ostatku!" Čkrka se, može mu se, vlas je, pendrek mu se ljulja o bedrici... Znaš li, Sjata, kad sam "roska" ugleda kako mi je bilo? Da imam brata, tako bih mu se ograšio. Sunce me momentalno ogrija iz mrka oblaka. Đe si, "rosko", konju jedan, nepotpregnuti?! Magarčino, neosedlana! (Poljubi sat u brojčanik.)

(Čuje se kucanje na vratima.)

Oću li otvorit? Ne! Što će mi ko, koji matrak? Sigurno doša, ili došla, nešto da ište. Ništa nije donio, ili donijela, meleon posto. Traži naruč, ili mudar savjet. (Smije se.) Nijesam ja avetan ka što ti i dosti mislite. Pitaju mene još za ponešto, iako sam bezgramatan, što bi reka Nićifor Ninković, nijesam ni književan. (Opet kucanje, ali jače i upornije.) Možda je Milicija poslala sad vod za mene? A što ću ja njoj, kad joj ne valjam ni ka krivac!? (Osmjehne se. Priđe čiviluku i stavi crni šešir, da "naredan" izađe pred eventualne predstavnike vlasti. Izlazi sa scene. Čuje se kako govori nekome.) Kad umro? Vala si se i načeka, Radoje. Neka počine Tijodor, a bogme i ti i famelja ti... Imam ja vazda vavijek rakije, zato što se često mre ođe. Češće se mre, no što se dodi na svijet... Sa obzirom na to e smo višedecenijske komšije, da se tako izrazim, kilo ka u državnu radnju, a domaća. Što bi rekli, svjecka a domaća! Koliko oćeš. Ali, plaćanje unazad, ako ti nije dockan. Zdravo, Radoje, nazdravlje ostatku! Dođi kad oćeš. Imam bačvu rakije, a i bačvu vina, ako se predomisliš za vino. Neće vi manjkat. Falajbogu, Radoje, ti si ipak, da rečem, formalno posječenik! Otac je otac. Makar zaljega i u stočetvrtu. (Novelja se vraća, nasmijan, na scenu. Skine šešir i objesi ga na čiviluk. Namigne "Sjati". Duga pauza. Smije se nečemu.) Baš da se vidim s ljudima. Idem na to pokajanje, da ne rečem veselje. Imamo konačno rijetkoga mrca! Da se ispričam ljucki. Da dvorim Tijodora Radova. Oh, te žalosti! (Popije rakiju i namigne.) Mnogo li je živio, kukala majka famelji, ka za okladu. Stotinu i četiri pune godine?! Bogme je lako i živio. Tijo. Nije mu padalo na um da mre. Ne može živo čeljade u grob, tobož. (Namigne.) Ka kad se nekome neće. Famelji na teret. Usta više, a ne privređuje. Radoje je bio izgubio svaku nadu e će Tijo ikad umrijet. Više diga ruke. Fatalno. Znaš li ti e su ovoga praznova Radoja – te me maloprije molio da mu prodam osamdeset kila rakije, i stotinu kila vina, eventualno, a ja mu komšijski izaša ususret – pitali pojedini misli li mu ikad otac mrijet, a on reka: "Bogme njemu pada nam na svašto drugo prije no na umiranje, da prostite, i na onu rabotu." Ijo je ka ala, nije umio batalit, samo da održi staračku kondiciju. A hrana košta danas. Živio je dugo, bez ikakve mjere. Sreća moja što nijesam ima nikakvijeh problema sa roditeljima. Da mi se motaju po kući po, reknimo, stotinu i četiri godine. Mnogo bezlijeka, i da je sto četiri dana, i sata, nekmoli godine. Tako je to vazda kad se nekome neće. Danas je Radoju lijepo svanulo. Da si mu ti vidio lice, ono što bi reka "izraz"! (Smije se.) Zar se ne veli – koga Bog ubije, dugoga je vijeka. Zato mu i rekoh: Ti si posječenik! A nema veselijega Begoštanina danas. Mora na površinu, barem, izgledat sjetno. A njemu je žalije, da rečem, oni novac te će mi izbrojit na dlan za rakiju, a možda i vino. (Trlja ruke.) Da ima za mene i za moju Labu. Za nabavku u Grad Danilov. Izjede ti ga đavo, Tijo. Famelja Radojeva ispade nafačna, umro je prije ručka. Pljat manje. Vjeruj Boga, Radoje još nije shvatio e je siroče bez oca. To ga je, vidim, obradovalo, no krije od naroda. Sigurno ga je tri puta obigra da utvrdi je li konačno minuo na onu bandu. Koliko znam, to je prvi put u njegov vijek da se zabrinuo za oca. (Smije se.) Koliko su izgubili svaku nadu e će Tijo, da kažem preminut, vidi se po svemu. Čuj, nemaju narednu rakiju a đe su vino, cingare, meza i jeđa za pokajnike i pokajnice?! Mislili: Tija smrt neće. Oće! Banuo danas Radoju mrtac u kuću, iznebua. Znaš li, Sjata, e su Radoja oni iz Pogrbnoga pitali često: "Đe ste više, za svetoga Petra, mi ve spremni čekamo?! Najviše smo vi se nadali kad je bila rasprodaja sanduka." Tijo sve z guza na guz. Počiva je cijeloga vijeka. I sad, eto, počiva. Možebit ništa manje no dok je bio živ. Ništa se nije promijenilo, do to što više ne diše. Ne ubačuje vazduh u sebe. Nije Crnogorka rađala takvoga mučnoguza i ladoleža. Ležene je i ijo. "O, Radoje!" "O, Tijo!" "Što sam ja Gospodu Bogu i velikome svetome Vasiliji Ostroškome i našemu zgriješio da me ti zapaneš za sina? Oca ti nevaljaloga opoganim?!" "Tijooo! Neka, neka, Muro, lezi tun i da ti je lijepo, male su tvoje muke sa mnom pri đedovijama s tobom." E sad su Radoje i Tijo završili te replike. Zavazda. Kad smo kod replika, i za ovo sam čuo. Kad je nečesov poslanik u Crnogorsku skupštinu izgubio pravo na repliku, počeo je da priča sam sa sobom. E, ima je s kim, nako neće. (Gleda u sat.)
Moj "roskop" mi, evo, kaže e je vakat da idemo ja i Laba da ona brsti malo u šumarak, prije no što odem na to tobož – pokajanje. Da i ja "učestvujem u žalosti". Uželi se čoek priče ponekad, ne mogu sve sa Labom. Lasjooo! (Koza zamekeće, opet tri puta.) Triš! To je znak, naša šifra. Ma kod! Razredni Veliša nije pismeniji od nje. Samo mu se to ne smije reć, do iza leđa. Sad ću ja, Lasjo moja.
Sjata, đe ti se ovo tuli? (Ustane, priđe magnetofonu. Nespretno pritiska dugmad, ali crvena lampica je i dalje upaljena. Onda zaviruje u njega, čkilji, zatim ga malo udari o sto, da ga tako ugasi. Konačno, "ubode" pravo dugme, i magnetofon je napokon isključen. Ustane. Stavi šešir i opet sjedne na stolovač. "Namješta" se i zauzima pozu za fotografisanje.) Udesi nekako, moj Sjale, da mi brci ne budu sijedi ovoliko. Makar malo to smanji. E, tako, moj književniče. Ima si čas da pričaš sa Labinijem drugom i ukućaninom! Novelja Ničiji. Tako. Donesi mi tri slike, platiću ti koliko zaišteš. Ka Radoje što će mene rakiju. Da imamo i ja i Laba smoka. (Slegne ramenima.) Ja ne umijem pričat drukče. Sad ću ja, Lasjo, pa da svu noć dvorim Tija i veselim se s ljudima.
Počinu on u zemlju, i zemlja od njega. Bogme i famelja Radojeva, da se ne lažemo. Što ti kažeš, Sjale: "Da se ne lažemo, mnogo se lažemo!"

KRAJ