MITAR MITROVIĆ - PESNIK AFORISTIKE
I AFORISTIČAR PESNIŠTVA

Duhoviti umiru od smeha
Mitar Mitrović
Savez književnika u otadžbini i rasejanju - SKOR, Beograd - 2009

Mitar Mitrović pripada mlađoj generaciji aforističara. Naravno, po duhu, temama, optimizmu i energiji njegovih aforizama.

I on je, kao i veliki Stanislav Jerži Lec u početnom i značajanom delu književnog stvaralaštva pisao poeziju, ali su obojica literata pravi uspeh postigli tek u aforistici. Još jedna sličnost između našeg i poljskog stvaraoca jeste u tome što su aforizme počeli da pišu u zrelim godinama i što su se odmah potvrdili kao ostvareni autori.

Poezija je ostavila trag i na književne minijature Mitra Mitrovića koji je pesnik aforistike i aforističar pesništva.

Mitrović je osobena i originalna pojava na našoj satiričnoj sceni i jedan od najproduktivnijih satiričara. On piše vredno, neumorno, uporno, već decenijama, ali njegovi rukopisi i knjige uvek donose nešto novo i sveže. Štaviše, Mitrović sa godinama piše sve mladalačkije. On piše ozbiljne aforizme za decu i šaljive za odrasle. Uz njegove misli deca odrastaju, a odrasli se vraćaju u detinjstvo. Njegovi aforizmi za decu pripadaju samom vrhu, ne samo aforistike, već uopšte književnosti namenjene najmlađem uzrastu.

Humor Mitra Mitrovića je blagotvoran, iskren, napatvoren, neposredan, uzbudljiv, sanjalački. Na književnim večerima Mitrovićevi aforizmi izazivaju prave salve smeha, razgaljuju publiku do suza i nagnaju je da ne štedi aplauze.

Mitrović piše lako, razigrano, zanimljivo i poučno - za sve uzraste i čitaoce u različitim podnebljima. Pod prividom lepršavosti i jednostavnosti, Mitrović zna i te kako vešto da žacne, ubode i opeče. Satiričarski nerv uvek proradi, čim mu se ukaže i najmanja prilika, a u našem društvu mogućnosti za satiričare su skoro neograničene. Odličan je psiholog i poznavalac nutrine ljudske duše, našeg mentaliteta, karaktera i mana što mu omogućava da se svemu iskvarenom i licemernom ironično podsmehne, naruga mu se i žigoše.

Među kolegama humoristima i satiričarima svakako je bez premca po broju objavljenih naslova, ali i posle velikog broja knjiga aforizama, pesama i priča, ne posustaje već nepresušno pronalazi nove motive i inspiraciju za izazove duha i književne avanture. On je napisao više aforizama nego što su neke kolege za ceo život pročitali. Da je prvu knjigu aforizama objavio ranije, a ne u pedestoj godini, nema sumnje da bi Mitar Mitrović danas imao više knjiga nego godina.

Mitrović ne živi od književnosti, ali živi za nju. Daje joj svoje srce, a od nje traži dušu. Književnost je njegov svet, a on je njen počasni građanin. On voli satiru, a čitaoci vole njega.

On je satiričar koji svojim pisanjem i životnim stavom vraća nadu da literatura ima misiju, da popravlja svet, da ulepšava život i da humanizuje odnose.

Mitar Mitrović je zastupljen u bukvarima, čitankama, antologijama i prevođen je na veliki broj stranih jezika, što je dokaz vrednosti i neprolaznosti njegove književnosti. Uz stvaralaštvo Mitrovo, savršeno pristaju reči gorostasnog Njegoša, koji je i sam bio aforističar:

"Blago tome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!"

Aleksandar Čotrić

DUHOVITI UMIRU OD SMEHA

Okad su dva M iliti MM prepoznatljivi inicijali, aforizmi Mitra Mitrovića su inicijalne kapisle, udarne igle, okidači, puni pogoci. U svakom slučaju – istina, ubojito oružje. Kako autor nema potrebe da citira sebe, mi ćemo ga: "Upala mi je sekira u med. Sad ću da ližem umesto da cepam." Sladokusci, izvolite! Oblizujte se! Cepajte se! Samo se cepanica ne cepa od smeha.

Dođoh, videh smeh - božije iskre ozarene duše. Trski koja misli aforizmi su slamke spasa. I ne zaboravite: ko se trese od smeha, ne drhti od straha. Zato učite se smehu. "I smeha, smeha, smeha deci!" I odraslima, odraslima, odraslima! U protivnom, učite, učite i samo se učite na greškama. Kad je politika svršenog čina na delu, pitanje je suvišno: "Zašto se samo za jednu vrstu grešaka plaća alimentacija?"

Upravo zato: da se nismo učili na greškama, ne bismo naučili da grešimo. Ako se istorija ponavlja, onda je ovo prošlo vreme. Isto to, samo malo drukčije nije rekao Ezop, nego Mitar: "Istorija se ponavlja. Da bi se naučila napamet." Naizust. Čim je zaustio istinu, dobio je jedinicu. Naravno, ni istoričar koji ju je pisao, nije zaslužio više. Jer, istoriju pišu oni koji nemaju pišu da kažu kako je bilo. O nastavi da i ne govorimo.

Nego o nastavnici: "Popela mi se na glavu. Ne smem ni da pogledam gore." Posmatrano iz njenog ugla, istorija počinje kad nastavnica dođe na čas. Ako ćemo pravo, vreme je promenljiva veličina, u prvom redu zbog akta aktivnih činilaca evolucije.

Da banana nije urodila plodom, od majmuna ne bi postao čovek. Pitanje je šta reći o čoveku koji je postao od majmuna? Šta ne reći? Kad nam je nastavnica kazala da smo postali od majmuna, moj tata se na nju naljutio. I ne samo tata. Kad bih bio siguran da sam i ja postao od majmuna, odrekao bih se tate. A tata ko tata, ima svoju priču: kaže da me kući donela roda. Mada baka tvrdi da nije roda, nego veštica. Bilo kako bilo, ja ne verujem u veštice i vampire. Verujem da nisu razlike među nama, već u nama, našim i njihovim precima.

Valjda zato u zoološkom vrtu gledamo svoje pretke kroz rešetke. Posmatramo jedni druge. Majmuni - ljude, ljudi – majmune. Deca jedne i druge, sebe. Ne bi li uvideli ko kome više liči. Što se mene tiče, ne dotiče me se jedan u školi. Ne mogu očima da ga vidim. Baš sam ga se zaželeo. Jedva čekam da se pobijemo. Ako mi on ne ide u glavu, znači da problem nije u meni. Ne mogu da ga svarim. Najteže je isprazniti ludu glavu. Valjda zato što prazna glava nema svojih tajni.

Kad god razmišljam svojom glavom, uvek dobijem batine. Za mene je mama u kući Bog, a tata samo batina. Batina ima dva kraja. Ali su oba kod moga tate. U stara dobra vremena Bog i batina bili su najbolji saveznici. Po novom, koalicioni partneri. Radili su za naše dobro. Dobro se dobrim vraća, ali zlo ima veći izbor. U stvari, ispalo je dobro. Ostalo je loše. Po sistemu: loš, gori, najbolji. Svakoga dana sve nam je bolje. Ali to treba izdržati. Bolje danas, gore sutra.

Koliko juče, mama mi je branila da stavljam prst u usta. Plašila se da ga ne progutam. Da sam zadojen politikom, niko mi ne bi smeo ništa. Sisao bih palac do mile volje. Moja mama nije samo kornjača koja nosi celu kuću na leđima. Ona zna matematiku bolje od mene, samo zato što studira na pijaci. A posle ćuti kao riba. Usta ne otvara. Dok joj ne pukne film.

Tata je širih pogleda. Kad je rekao komšinici da je dobra riba, mama mu je prebila pribor za pecanje. E, zato tata viče često u snu. Preko dana ne sme ni da pisne od mame. On je tatamata. Majstor svog zanata. Najstarijeg. Otkad je popravio bušilicu, mama ne ide kod komšije na kaficu. Voleo bih da imam godina koliko i moj tata. Tada bi učiteljica slušala mene, a ne ja nju.
Da porodica nije osnovna ćelija, ne bi se aforizmi Mitra Mitrovića rojili u porodičnom krugu. Krug se, po pravilu, završava tačkom. Koncentrični krug, naprotiv, počinje aforizmom, aforizmima. Zuje na sve strane.

Moja tetka krije godine, a moja baka pare. Poštar kaže da tetka ima više. S druge strane, svi mi kažu da ličim na čika poštara, bez obzira što nemam brkove. Samo mama tvrdi da sam pljunuti otac. Puj! Pike! Ne važi ono kad je tetka u pitanju: u drugom je stanju, a teča neće da prizna. Ne priča više sam sa sobom. Kupio mobilni. Kao da je negde pročitao, u žutoj štampi, gde li: "Vo se veža za rogove. A Crnogorac za mobilni." I moj tata je kupio mobilni, ali se njime služi samo u velikoj nuždi. A ja moj izgubio u školi. Među drugarima oglasio: "Molim poštenog nastavnika da mi ga vrati."

Da poštenje nije uvek na probi, ne bi lokalni moćnik tražio poštenog lopova da mu čuva kuću. Dok se ne vrati s godišnjeg odmora.

Da li zato što ne prima mito, nego pare, moj tata je po završetku fakulteta diplomu obesio mačku o rep. Četrdeset godina radio je kao veterinar. Ali, kaže, da ovoliko stoke nikad nije bilo. Uvek vrti istu ploču: "I kad se oslobodite čobana opet ćete biti stoka. Iako ste rođeni u znaku ovna, ne morate baš toliko da blejite." Došlo je vreme ovnova, pa jedne ovce idu za ovnom, druge za zvonom. Tako da svako bleji na svoju stranu.

Kad moj tata zapeva neke crnogorske pesme, ja pomislim da je neko umro. A deda babu za ruku. Plaši se da mu ne pobegne. Deda ne dozvoljava da ga mlađi zamene. A baki je, po svemu sudeći, svejedno. Moja baka nikada nije išla u školu, a ipak je postala baka. Što znači, sve se može kad se hoće. Da li zato što je život najbolja škola i što je svako završi. Ili je nešto drugo prvo.

Mene deda sačeka ispred škole. A onda ga ja odvedem kući – da ne zaluta. Kad završim školu, radiću za platu. A ne za klikere, kao moj tata. Da sam imao dovoljno para, završio bih fakultet i pre kretanja u osnovnu školu. Za razliku od tate i plate, kad deda primi penziju, sit se isplače. Od sreće. Moj deda prodaje zjale. Jer od penzije, veli ne može da se živi. Kad je s vremena na vreme primi, prvo mi kupi lizalicu. A njemu šta ostane. Dugo sam pamtio lizalicu, pa sam vratio: kupio dedi fakultetsku diplomu. Žao mi je da umre, a da diplomu očima ne vidi.

Neki penzioneri su otišli korak dalje. Ne žive od penzije, nego od onoga što su preksinoć pojeli. Stoga su jednom nogom u grobu, a drugom u mrtvačkom sanduku.

U mojoj porodici svi smo nakrivo nasađeni. Jedino moj striko nije normalan. On je visok preko dva metra. Ne znam na koga je moj deda, ako nije na babu. Veliki je kao slon. A da ima surlu, bio bi još veći. Da ne izigrava magarence, ne bismo ga jahali kao konja. Baš kao i tatu. Svi ga jašemo, a on se pravi da nije konj. Posle toliko časova jahanja došao sam do zaključka: nema tog starog lisca koji se u krevetu ne bi menjao za mladog magarca. Magarac se nikada neće opasuljiti, jer ne zna jesu li mu ovce na broju. Njegovo je da predvodi.

Kad se ja najedem pasulja, svi od mene beže. Kao da sam tvor. Ja i brat smo duvali u istu tikvu, pa nas je mama upisala u muzičku školu. Posle su sestri probili uši. Da nas bolje čuje. Nego, kad se deda opasulji, mama otvori prozor – da se ne ugušimo. Pošto se nismo ugušili, tata je iz prodavnice doneo konzerve za psa. I opet je, po ko zna koji put, deda bio brži.

Lepo je biti princ u bajci. Ali je lepše biti princ u školi. Kad mi drugar poveri neku tajnu, ja je odmah zaključam ispod jezika. I progutam ključ. Ako ćemo u sitnice, širina pogleda zavisi od ključaonice: "Ona ga je stalno varala, a on se pravio lud. I tako su srećno živeli do kraja života. Kad je pao sa Venerinog brega, razbio se kao pička."

Jutros sam dedi maznuo čokoladu. Da ga ne zaboli veštačka vilica. Devojčice su kao čokolade. Što su veće, to su slađe. U svakom slučaju, najteže mi je kad se živ pojedem. Moj mačak nema tih problema. Pojeo papagaja, a nije progovorio. Ako je aforizam priča za sebe, priče za malu decu pričale su nam moralno-podobne babe. Od tada sam utuvio u glavu: uvek ćutim kad stariji pričaju. Volim da slušam kad neko laže.
 
Prošla godina bila je luda. Imali smo manjak zdrave pameti. Što se mene tiče, imam više sreće nego pameti. To me brine. Svima se piše isto, samo se drugačije čita.

Kad vam dođe duša u nos, ne tražite maramicu, nego popa. U životu naš junak nije ni mrava zgazio, ali je često prisustvovao sahranama. Bila su to gladna vremena. Neznani junak nije znao da je poginuo dok mu nisu podigli spomenik. Pomogli ste mu da umre. To vam nikada neće zaboraviti.

A vi ne zaboravite da je MM podigao sebi spomenik za života. Od aforizama. Crkavanje od smeha bilo je crni humor dok ga Mitar nije, po zakonu spojenih sudova, pretočio u izuzetak koji potvrđuje pravilo. Da fraza nema dokaza, znamo. Parafraza Mitrovog aforizma je suma sumarum: crkao sam od smeha - umalo nisam umro.

Ilija Marković

___________________
Izvornik: Recenzije za knjigu Duhoviti umiru od smeha, Mitar Mitrović
Savez književnika u otadžbini i rasejanju - SKOR, Beograd - 2009

Napomena: Recenzija I.M. bazirana je na aforizmima za decu Mitra Mitrovića