Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


27 - DOLAZI ORGAN

– Minut ćutanja još za života - Idemo da izvršimo kacu – Oštrica Organove Misli – Lica na simsu ukrućena

Stajao sam sa Telom za popis u jednoj niši blizu našeg glavnog ulaza i razmatrao određena pitanja, a bilo je tu i mnoštvo drugih Izvršilaca koji su upravo raznosili sindikalne prednje čereke i lopate za sneg, kad - otvori se glavni ulaz, i u naše redove, gipkim korakom, stupi Organ lično!

Zaista, to je takav čovek da bi i njemu trebalo podići Vukov Spomenik! I čudesno kakvu moć regeneracije ima, premda malo bleđi nego obično.

Kakva je tu radost nastala teško je i opisati! Ja sam se istog časa diskretno povukao, i iz obližnje Pošte poslao Organu pozdravni telegram. A posle sam otišao u moju tajnu kancelariju na tavanu, odakle sam samo davao podršku Naporima. Rešio sam da malo sačekam, da ne bih svojim prisustvom podsećao Organa na nemile događaje, jer njemu se uopšte ne mile nemili događaji, i on to pokazuje putem što ih ne voli, nego podršku daje samo pozitivnim zbivanjima.

* * *

Sedeo sam na tavanu duboko utonuo u misli. Organ jeste staložena ličnost, ali mu treba dati vremena da se sredi, ne može to iznebuha, pa sam odlučio da sačekam da se on lagano adaptira pre nego što izađem pred njega. Morao je već primetiti plodove mojih aktivnosti svud oko sebe, recimo ištemovane zidove, električne vodove za kompjuterske centre u cilju nadziranja telefona, i što-šta drugo, pa da se na to privikne. Na kraju krajeva, barem me on savršeno poznaje, i dobro zna da bih umro za njega, ali čemu žuriti s tim kad je mnogo bolje da pre toga još doprinosim? Uz to, kada se dovoljno staloži, neće više reagovati na mene snažnim vrištanjem, nego će da uvidi koliko sam mu neophodan, i održaće mi minut ćutanja još za života, što je posebno retko priznanje, i biće ponovo svestan da je u njegovom životu zaista bio odlučujući onaj trenutak kada je u njegove redove stupio F. Gromki-Tmurni...

* * *

Usred tih razmišljanja zazvoni mi Organov telefon, što sam sproveo tajno dvojnika u moju kancelariju na tavanu, da bih mogao prvi da saznajem njegove intencije, pa odmah da sprovodim. Da potvrdim našu bliskost dignem slušalicu, i čujem Organa kako kaže; "Da, ovaj", a ni onaj sa druge strane nije rekao mnogo više. Izgleda da su se razumeli, ali su sve govorili nekako prećutno, kao da se plaše da ih neko prisluškuje, mada je besmisleno da se Organ nečega plaši, a i ko bi, uostalom mogao da prisluškuje? Ja sam uvek tvrdio da su te priče o prisluškivanju preterane.

* * *

Posle krenem dole da vidim šta ima, a na devetom spratu nađe me drug Ljupče (iz Zajedničkih službi). Mnogo dosadan čovek pa ga izbegavam, ali tog puta je zadro u jedno suštinsko pitanje, tj. da prenesemo onu kacu iz Sale za sednice u podrum i da je tamo uskladištimo (on je povremeno pokazivao veliku brigu za kace). U redu, premda sada u mene najviši krugovi imaju neograničeno poverenje, ja se nisam uzoholio, i ne libim se nikakvog posla! Tako krenemo da izvršimo kacu, ali, baš kad smo na nivou sedmog sprata bili u punom jeku sprovođenja te zamisli, odjednom osetim snažnu potrebu, koja je bila jača od mene, i to potrebu da ipak bez odlaganja svratim do Organa, i vidim ima li kakvu Smernicu za mene. Nisam hteo da se namećem, naravno, ali, sa druge strane, zar Organ da pomisli da ga izbegavam?!

Drug Ljupče nije shvatao hitnost, i bilo mu nezgodno, ali mu rekoh da je pod mojom zaštitom potpuno bezbedan. I tako, pošto sam ja u mojim ubeđenjima čvrst kao stena, svratimo mi sa sve kacom kod Organa u kabinet, jer nisam hteo da prekidamo ni tu aktivnost.

Sekretarica nije bilo, sigurno ih sve poslao po nešto, te ja diskretno odškrinem vrata Kabineta, i čujem Organa kako govori nekome da je on ispumpao i sebi, ali još kako i njima, i nemaju se na šta požaliti, a sada više nema ništa, ovaj. Organ još reče da mu gori pod nogama, jer svakog trenutka može da se desi da ovaj. Zato, reče, i mora u inostranstvo. Vremena su nesigurna, veli, pa je došao samo da pokupi neke stvari i odmah da ide, na njega više da ne računaju. A ako bi od njih došlo do nečega, veli Organ, on je neke papire stavio na sigurno mesto u Inostranstvu, i oni će se aktivirati ako se njemu nešto desi...

Drug Ljupče se premeštao sa noge na nogu, teška mu kaca, a ja sam razmišljao o Organovim rečima. Očito, to o ispumpavanju su naši poslovi sa naftom, za nas i inostranstvo, ali nafte tu više nema. Zato mora opet nekud, da traži nove izvore, a nesigurna vremena su termini sastanaka koje ima. Odmah mora da ide, zato na njega ovde više ne mogu računati; svratio samo da pokupi stvari. A ako se njemu na putu nešto desi - on je i za Inostranstvo negde ostavio Smernice, da se aktiviraju u tom slučaju, pa i oni da znaju šta da rade...

Doista, kakav čovek! Prava sreća što sam odlučio da dođem ovom prilikom, inače ga ne bih ni zatekao!

* * *

U Kabinetu, kad smo ušli, tipična scena iz Svakidašnjice. Unosimo mi kacu, a Organ, u toku kace, stoji meni okrenut leđima, a sa prednje strane drži za dugme Inostranog Partnera, i izlaže mu Materiju. Tiho smo ušli da ne ometamo, jer on je upravo u tom času govorio: "Ja preko vas još od 1977. godine, a onaj kažu da je i arhive prekopao, pa svakako i o tome ima bar neke dokaze, previđene kad se uništavalo, i zato"... Ustvari, on je sigurno rekao "MCMLXXVII," tj. po glasu mu se osećalo da godinu izgovara rimskim jezikom. Organ ima toliko pravilan naglasak da mu se odmah u glasu osete i takve finese, na primer da godinu govori rimski, usled što je Komitent iz određenog rimskog preduzeća (znam zato što sam ga nekoliko puta snimio dok je odnosio izvesne kožne torbe na kojima je zlatnim slovima bila ispisana adresa).

Onda Organ opazi da je Komitent razrogačio oči, i okrete se da percipira zašto, i reče: "Gle, kaca!"

* * *

Vidi se dakle i na ovom primeru ta strahovita oštrica Organove misli! Njemu ništa pod suncem ne može promaći, nego sve uočava, i još svaku pojavu odmah, beskompromisno, naziva njenim pravim imenom!

Tu i ja sagledam kacu u jednom sasvim novom svetlu, i opazim da bi Komitentu nešto moglo da bude nejasno. Iako odlično govori naš jezik on ne živi u našoj zemlji, pa ne može da shvati sve nijanse naše svakidašnjice, a ne raspolaže ni Organovom širinom. I tako, da mu nešto ne bi izgledalo besmisleno, pa na nas da padne ljaga, ja mu objasnim da sam smislio kacu da držimo kod Organa, pa da niko ne krade raso, jer Organov kabinet je jedno bezbedno mesto u koje ne može tek tako da se prodre. A pre kupusa Organ može da drži u kaci razne korisne spise (recimo izuzetno poverljive, jer se niko ne bi setio da su tu, pa bolje tu nego u kasi) i još burek i druge predmete neophodne za kad si Organ. I dodam kako imam svoju vezu za te stvari, pa će jedan na kaci sve u duborezu da nam razne lepe misli, i još slike iz života i rada naše R.O, pa će sve to da se prelakira odozgore, i onda će Organ da ima večni ukras u radnoj prostoriji, što je isto i rustično, da se vidi da se ne odvajamo od tla. I taman ja krenuo da sve to još detaljnije razjasnim, i kako ćemo kacu svu da okujemo određenim nitnama, i sve, a naš Komitent štuče kroz prozor!

* * *

Jeste, štuče kroz prozor. Dakle zanimljivo je kako je ljudska priroda raznovrsna, u smislu psihe! Neko vidi čak i dve ili tri kace, pa ništa, a Komitent nije smogao snage ni jednu da izdrži, nego pobegao kroz prozor! Samo je zaboravio da je na sedmom spratu. Srećom nije pao, nego je uspeo da se zadrži na simsu, ali je, nošen zaletom, otkinuo pregradu od žice sa one njene jedine kukice, udaljio se od prozora, i tek je tamo shvatio u kakvoj je situaciji, pa se sav ukočio i - ni da makne.

* * *

Drug Ljupče (iz Zajedničkih službi) odmah je poleteo napolje za Komitentom, da ga spasava, da ne ispadne da je on nešto prouzrokovao, ili - znam ga u dušu kako misli - da bude da je izvršio delo Nečinjenja, pa da snosi kakvu odgovornost. Ali, kada je stigao do Komitenta, i on se od straha ukrutio na simsu, i uopšte nije mogao da se vrati. Nije on nalik na mene koji se simsom krećem kao da sam tu rođen, a i inače sam uvek na visini zadatka.

Ja sam se odjednom našao u veoma složenoj društveno-političkoj situaciji. Sa jedne strane Komitent na simsu, a nismo se setili da tamo klub-garnituru smestimo, pa da primimo čoveka kako treba, mada, kako su stvari krenule, hitno bi trebalo to da nabavimo. U unutrašnjoj situaciji stvari stoje još delikatnije. Organ sedi nepomično, sav beo kao kreč, gleda u jednu tačku, i ne govori ništa. Možda je to prećutna odluka, ali koja? Ne kaže čak ni "Međutim", iako se ranije upravo u toj oblasti toliko isticao. Jeste da je to jedno dalje povećanje sažetosti, ali ja stoga nemam nikakvu Smernicu koju bih mogao da tumačim, pa da izvučem uputstvo za delanje. Doduše, možda bi i napomena: "Gle, kaca!" mogla biti dovoljna, jer Organ rečima govori sažeto ali mislima široko. A i za anegdoticu je dobro, kao poenta. Međutim, bio sam uzbuđen, i nisam u momentu mogao to da protumačim, pa da smislim šta da radim. Taman sam se obradovao što nam se vratio, a on opet nije u redu! Da ne znam da je sve koincidencija, skoro bih pomislio da u samoj R. O. ima nešto što ga baca u psihičko stanje, ali ja ne verujem u uklete kuće, i, uopšte, svako sujeverje mi je strano.

Bar da smo se zatekli negde kraj vode, mislio sam, mogao bih Organa svečano da porinem u more, da dođe k sebi, ali ovde ne mogu, nema uslova, kasne mi Polarne kape sa onim njihovim topljenjem. A ni savet ne može nikakav da se dobije od njega; samo ćuti, kao pre no što je uopšte pušten u pogon! Naravno, da je pri sebi, časkom bi on doneo neke Izmene i Dopune, i situacija bi se automatski sredila, jer bi na osnovu tih Izmena i Dopuna bilo jasno određeno da nikakve situacije i nema. Ali, to može samo Organ na tom nivou; nisu to sitnice kao Antigravitacija; ovo su stvari od mnogo većeg značaja, društveno-političke.

Pitao sam se šta da radim. Ona dvojica stoje na simsu a ja - sam samcit sa Organom. Naravno, ja se simsom krećem sa lakoćom uvežbanog akrobate, i mogao bih da izađem po njih, ali to je primitivno rešenje. Nismo mi više u tim "ho-ruk" i "snađi se, druže" vremenima; mi smo to prerasli. Srećom, zahvaljujući urođenoj prisebnosti, sekund kasnije sam se setio jedinog zaista humanog i prirodnog rešenja, koje proizlazi iz praiskonskih težnji čitavog naprednog čovečanstva. Ukratko - biće dovoljno da održimo Sastanak! Tako će se stvari rešiti na način koji je za nas specifičan, zbog čega i dolaze toliki stranci da svojim očima vide kako naš Sistem funkcioniše, i svi se vraćaju kućama zaprepašćeni.

nazad