Estetizovani bunt Mihaila Veljkovića

U senkinoj kući
Mihailo Veljković
Alma, Beograd - 2009

Pre nego što kažemo koju reč o knjizi koja je pred nama, podsetićemo se prethodnog književnog delovanja Mihaila Veljkovića. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina proteklog veka ovaj pisac se opredelio za estetizovani oblik bunta. Razloga za bunt je bilo mnogo i uglavnom su se svodili na nesporazume između upravljača i naroda, na raskorak između proklamovanih načela upravljača i stvarnog života podanika. Veljkovića su Zaduženi Za Nadzor (u daljem tekstu ZZN) upravo nadzorom podstrekivali da umetnički oblikuje svoja kritička zapažanja i subverzivne poruke. Nametali su mu različite načine i stilske postupke posrednog kazivanja: od metafore i aluzije, preko parafraziranja demagoških slogana vladajuće ideologije, do izvrtanja narodnih poslovica i izreka s ciljem da im se da novo, ponekad i suprotno značenje. Pronašao se, kasnije ćemo videti i skrasio, u najkraćem književnom rodu, aforizmu. Sebe je našao u aforizmu, a sa još desetak autora srodnih tematskih i stilskih usmerenja, i u neformalnoj grupi nazvanoj Beogradski aforističarski krug. Zajedničko ovim buntovnim mladim ljudima (čemu pleonazam!?) bila je naglašena angažovanost. Oglašavali su se na poslednjim stranicama Studenta i Književne reči (kasnije i NON-a), listova kojima su ZZN-ovci (uz izuzeće par tzv. informativnih razgovora sa urednicima i autorima aforizama i karikatura) dopuštali više slobode izražavanja nego ostalim. Taj delić slobode dobijen je iznudicom, a za to su, tako kažu sociolozi, politikolozi i tek po koji književni kritičar, zaslužni baš satiričari okupljeni u Beogradskom aforističarskom krugu. Tu veliku zaslugu i (nikakvu) čast deli i pisac ove knjige.

Kao što strpljivom Mihailu Veljkoviću nije bilo mnogo četvrt veka čekanja da se konačno oglasi prvom knjigom – Pojava zore je pitanje dana, izdatom 2001. godine, tako je usporenim pripadnicima Beogradskog aforističarskog kruga bilo potrebno četvrt veka da ozvaniče organizaciju koja treba da održava i odražava postignuti visoki nivo srpskog aforizma i, aktivije nego do sada, predstavi ga u drugim jezičkim i kulturnim sredinama. Količinom aforizama, brojem autora i kvalitetom, naša književnost to zaslužuje. Kada je reč o Mihailovoj knjizi Pojava zore je pitanje dana, utisak je da je ona mogla da ugleda tamu dana i deceniju ranije, ali i koju godinu kasnije, a da aforizmi značenjski ne bi nimalo izgubili na aktuelnosti. Suzdržanost u reagovanju na izazove od danas do sutra je Mihailovim aforizmima trasirala duži vek trajanja. I kada govori o demagogiji, cenzuri i represiji onih vremena, današnji čitalac može lako da opisane, odnosno aludirane pojave prepozna u sadašnjim namnoženim političkim strankama i interesnim grupama. Nekada demagogija iz jednog centra, danas sa stotinu strana. Neka samo proba Pripadnik Bilo Čega da kaže nešto što nije u skladu sa stavom, na primer, centralnog odbora! Evo aforizma koji to ilustruje: Otpadnici su došli u sukob sa linijom, ukupnom politikom, pa čak i sa pojedinim ličnostima. U Veljkovićevoj prethodnoj knjizi nema aforizama koji iziskuju ažuriranje tipa bivši predsednik ili fusnotu – To je u vezi s onim kad je...

Šta bi sa ZZN-ovcima? Oni su već sredinom perioda od četvrt veka navedene Mihailove strpljivosti ukinuli, kao suvišno, nadgledanje satiričnih pisaca. Kao da su poručili: "Pišite šta vam je volja, ali u svom rezervatu, daleko od glasila koja dopiru do kritične mase poreskih, vojnih i ostalih obveznika. Do njih ne dopiru ni srednjetiražne novine, a kamoli vaše knjige! O književnim tribinama i večerima na koje dolaze vaši istomišljenici da i ne govorimo!" Dakle, mogli su satiričari da vapiju koliko hoće. Krici su, zahvaljujući dobroj zvučnoj izolaciji, najčešće ostajali bez pravog odjeka u široj sredini. Pogledajmo sada jedan izvanredan aforizam takođe iz prethodne Mihailove knjige: Kornjača je lija lukava, Znamo mi te ptičice! Ovaj aforizam je i satiričan i nesatiričan. I poetičan i nepoetičan, zavisno od vrste i širine asocijativnog polja čitaoca. Ima više mogućih značenja i dešifrovanja, pa se autor ovog prigodnog napisa ne usuđuje da ih nabraja. Pre svega, iz bojazni da nabrajanje bude nepotpuno i time suzi i uprosti percepciju ovog višeslojnog aforizma. Tako je to sa asocijacijama i maštom.

Obratimo pažnju na još jedan sjajan aforizam: Nekom ništa, nekom sve. I nikom ništa. Kako ovu raspodelu dobara i posledice te raspodele percipirati danas, čitavih četvrt veka od nastanka aforizma? Ako nam se tada učinilo da su Inspiratori Satiričara prigrabili sve, kako to da je još više ostalo Novim Otimačima (deci i unucima Starih Otimača)? Eto kako reči menjaju značenje. Raste kapacitet i priloških poređenja! Onima sve, ovima svejie!

Neke Veljkovićeve misli imaju oblik poslovice: Jedne gaće, ali menjaju se. Ovaj poslovičasti aforizam, odnosno aforistična poslovica-pošalica se po stilu ne razlikuje od poslovice, pa je mogla neprimećeno da se nađe i u Mihailovoj knjizi-bliznakinji pod nazivom Narodne poslovice sa predumišljajem. Bliznakinji, jer se pojavljuje istovremeno kad i knjiga koju držimo u rukama. Ako narodne umotvorine i nisu nastale s predumišljajem, u knjizi su s predumišljajem odabrane, grupisane i poređane. Uz kreativno čitanje, čitalac će otkriti njihovo drugo lice. Navikli smo na izreke koje nas predstavljaju u najlepšem svetlu. Ovaj put selektor je satiričar, pa ćemo se upoznati sa umotvorinama koje o nama ne govore afirmativno. Evo nekoliko poslovica iz pomenute knjige koje imaju i formu i sadržaj savremenog (satiričnog) aforizma: Narod ima mnogo glava, ali malo mozga. / Ko ti zlo mislio, o klinu visio! / Ako je naše boje, đavo i nije tako crn. / Em šut, em se bode. Navedene poslovice iz knjige Narodne poslovice s predumišljajem govore da Veljkovićev trud uložen u pionirski posao satiričarskog čeprkanja po nacionalnom blagu nije bio uzaludan.

Konačno stigosmo i do knjige U senkinoj kući, pisanoj u vreme delovanja Novih Otimača. Svojim poetičkim opredeljenjem, Veljković postiže ravnotežu između suzdržanog, nenaglašenog umetničkog izraza i oštre kritičke reči. On uvek ima na umu da prejaka reč i značenjsko prenaglašavanje (dakle, ne hiperbolisanje kao stilska figura) mogu biti kontraproduktivne. Pročitajmo ovaj aforizam: Nisu na vlasti svi lopovi! Dobro je da ga svako lično pročita, to je jedini način da se razume njegova dvosmislenost. Nema toga Glasnočitača koji bi dvoznačnost dočarao i drugima. Evo jednog Mihailovog bisera čija se lepota i efekat zasnivaju na samo jednoj govornoj pauzi: Složna družina razbojnika se ne boji! I kad se branimo i kad napadamo – ništa bez sloge!

Satiričar Veljković je i hroničar svoga vremena, nesrećnog vremena gde je bilo više Istorije nego što je to potrebno: Leševi su plovili Savom uvek prema nama, nikad obrnuto! Humor ovog aforizma daleko je od smeha! Tragično značenje je ovde toliko jako da je humor, natopljen cinizmom, u funkciji tuge i opomene. Iako se po značenjskoj širini takođe odnosi na ceo naš narod i njegovo ispaštanje, sledeći Veljkovićev crnohumorni aforizam primamo i s vedrinom komike, jer žrtve su žive i sa bar fiktivnom nadom u nadoknadu štete zbog svog političkog slepila – naivnog optimizma i vere u napredak prekim putem i po kratkom postupku: A onaj zajam za preporod biće stvarno vraćen čim do preporoda odistinski možebiti dođe! Veljković je radeći na ovom lucidnom aforizmu, žrtvovao princip da aforizam treba da bude kratak. Da vidimo šta je dobio zauzvrat. A onaj... Naravno da nam je kratko pamćenje značajna stavka u mentalitetu. A onaj bi trebalo da znači: tamo neki, nekada davno, negde. Em to davno beše kada smo pare dali, em smo ih dali za tako značajan geopolitički projekat. Ima li išta logičnije nego da se zajam za preporod vraća kad preporod nastupi. Manipulatori, dakle, nisu prevaranti. Odistinski nisu. Pobili bismo sve pesimiste, no nećemo im davati toliko za pravo. – glasi poslastica za ljubitelje aforizama sa opštim značenjem. Prevodljiv je na sve jezike sveta i razumljiv svugde. Takav je i delimično robinhudovski aforizam: Opljačkana je jedna banka. Kako došlo, tako i otišlo! Reč je o polovini Robina Huda, jer je ovde od lopova oteto, ali sebi zadržano.

Čujmo i nešto o mentalitetu i mitovima: Carski narod. Nikada u svojoj istoriji nije bio protiv cara. Videli smo kako satiričar aforističkim postupkom slobodarstvo iz mita svodi na podaništvo u stvarnom životu. Šta ćemo sa tim stvarnim životom? Može li on biti bolji? Može li satira ukazivanjem na bolesti društva tome doprineti? Tužna je činjenica da satira ne može da menja stvarnost. Ako i može, onda je to mrvica, kap, zrnce, kamičak. Što reče aforističar Milan Beštić: Kamičak je kao od brega odvaljen. Ta mrvica, ta kap, to zrnce, taj kamičak nemerljive težine je i satiričarski angažman aforističara Mihaila Veljkovića.

Milan Beštić

________________
Izvornik: Pogovor za knjigu U senkinoj kući, Mihailo Veljković
Alma, Beograd - 2009