Grafiti su izlaz

Grafiti u lavirintu
Ratko Dangubić
ПЛАТО books, Beograd - 2009

Piše za dvojicu. Bilo da su u pitanju aforizmi, priče, romani, pesme, basne, kabarei. Sve što je uradio (gde jedan stade, drugi produži) i što čini, radi svojski. Dangubić nam kazuje po ko zna koji put, ’vako i ’nako, da nije vreme za satiru. Nevreme je. A što vlast voli satiru - to je za komediju. Da predhodna konstatacija nije tačna, uostalom kao i naredne, ne bi vlast bila najzaslužnija što imamo najbolju satiru na svetu. Autor Rečnika jeretika profesionalno je deformisan. Rado čita nepismene. Kaže da imaju drugačiji rečnik. Treba mu verovati. Ko ne veruje, treba ga razuveriti; ko nema jače dokaze, služi se činjenicama; ko nema dokaza za kritiku, piše satiru. Ko zna zašto je to dobro, ne zna zašto je loše. I loše kad se skroji dobro stoji.

Danas vlast podržava satiru, u satiri aforizam, u aforizmu istinu. Laž: istina je prva počela. Istina je lekovita. Narod se pita. Na kašičicu. Kad mu daju slobodu na kašičicu, primoravaju ga da otvara usta.

Po grafitima na zidovima vidi se koliko ima slobode govora i slobode kretanja (padanja, propadanja). Na zidu plača suze su grafiti: gde su grafiti zidne novine, slovo je teže od cigle. Naravno, grafiti su pravo lice ulice, ćorsokaka, lavirinta. Poslednji bedem odbrane. Na to upućuje svaka reč u knjizi, poduprta srodnim – vrsnim karikaturama Jugoslava Vlahovića. Saglasje je potpuno: izvesni aforizmi ne odgovaraju vremenu u kom su nastali. Trebalo bi ih aktuelizovati.

Vreme je najbolji sudija, jer je sastavni deo našeg sistema. Jedni su ga vukli u kapitalizam, drugi u socijalizam. Ostao je bez odeće. Da ne bude zabune, socijalizam i komunizam ne treba dovoditi u vezu. U pitanju su sistemi bez veze. Stoga je autor prinuđen da ponovo čita klasike marksizma. Ima utisak da ga nisu najbolje razumeli. Nisu ga razumeli ni ponavljači istorije: i mi bismo Staljinu rekli ne, ali nas niko ništa ne pita.

Bez obzira na istorijsku distancu, kod nas je i kralj dvorska luda. Što kralj više voli humor, budala je bliža prestolu. Kakva je razlika između kralja i lude, najbolje zna kraljica: kad je dvorska luda na odmoru, kralj misli svojom glavom.

Evolucija je uzela danak. Svi njegovi telohranitelji su gorile. Dok su gorile čuvari, majmuni su bezbedni. Iza rešetaka. Neka svi vide kako završavaju dezerteri evolucije. Od tada gleda čovek svoje pretke kroz rešetke. S druge strane, u zoološkom vrtu majmuni posmatraju ljude.

Ljudi moji, sve je više gladnih! Maskiraju se kao goli i bosi. Međutim, kad goli i bosi uzmu stvar u svoje ruke, nudizam će biti naš brend. Što znači da je politička situacija zrela. Borba može da počne. U tom nadgornjavanju opozicija ima veću slobodu razmišljanja od nas. Ona može da misli isto što i mi. I ne samo opozicija. Stranke su postigle konsenzus. Ne slažu se ni u čemu.

Svi ćemo se složiti s autorom: od svake povorke može se napraviti pogrebna ako se mrtvac stavi na čelo. Slepac je idealan vođa - kada svi zažmure. Kad je vođa slep, najvažniji su oni što opisuju stvarnost. Vođa ipak povremeno jaše. Plaši se da ga konj ne zaboravi. Niko kao vođa ne ume da jaše. Čini se da su on i konj jedno. Nije nego. Mi smo ga nosili na ramenima, a on nas je jahao.

Kad vođa izgubi kompas, služi se štapom. A kome je štap pri ruci, ne oslanja se na pamet. Dakako, nije bilo daleko od pameti. Zato nam se i obilo o glavu. Što će potvrditi i unutrašnji organi. Policija zahteva da prijavite sve što ste čuli. Možda niste dobro čuli?! Osumnjičeni je dobio takve batine da je policija primorana da mu ponovo otkriva identitet. Što se mene tiče, znam da radim Sizifov posao, ali od nečega mora da se živi. Sizif je legenda, a ja sam stvarnost. Da je Sizif tucao kamen, lakše bi ga gurao. Prema tome, da bi bio Sizif, treba znati gurati.

Po nepisanom pravilu: kada broj slepih putnika pređe polovinu, većina odlučuje o kormilaru. Vođa drži kormilo u rukama. Samo je čovek takve snage mogao da ga odvoji od broda. Kod nas je i dalje čovek na prvom mestu. Neka brod tone. Prirodno, najdublji gaz ima brod koji tone. Tek kad je potonuo, videli smo šta sve može isplivati na površinu. Na očigled svih nas, svi brodovi su potonuli. Mala riba progutala je veliku. Nije imala izbora.

Našu zemlju zabrinjava kriza (zakucala bi i na naša vrata da ih nismo zimus naložili) koja je zahvatila susedne zemlje. Od koga ćemo da tražimo pomoć?! Mi, koji smo imuni na svetsku krizu, ali nije svet na našu. Svi bi da nam pomognu, ali niko nema petlju da izmakne stolicu. Obešeni je doskočio svima. Sam sebi je izmakao stolicu.

Poginuo je za otadžbinu nekoliko puta. Od toga danas živi. Njegova širokogrudost je tolika da se uvek može naći mesta za još jedno odlikovanje. Ko odbije odlikovanje, zaslužio je medalju za hrabrost. Druga strana medalje bliža je srcu. Ako utisak ne vara, medalja nema drugu stranu. Prirasla je za srce.

Dok tajne piramida golicaju maštu, Dangubić tvrdi da je za život u pustinji potrebna organizacija koja ima oblik piramide. I dok si dlanom o dlan, flasterom preko flastera - gotova mumija. Ćuti kao zalivena. Čuva tajnu piramide vlasti. A mi ne znamo u kakvom smo lavirintu. Barikade niču na sve strane. Kako bi nastao lavirint iz koga nema izlaza. U stvari, njima nije ni potreban izlaz. Iz ovog lavirinta oni idu pravo u nebo. Lete.

Ako ćemo pravo, postoji samo jedan izlaz. Neka svako ide svojim putem.

Ilija Marković