Ptice na spomeniku

Kada pomenemo reč aforizam prva socijacija svima nama jeste Lec. I obrnuto, kad kažemo Stanislav Ježi Lec jasno nam je da je reč o aforizmu - ima li boljeg dokaza da je neki pisac ostavio dublji trag u okviru određenog književnog žanra? Lec je postao institucija, aksiom koji se ne dokazuje, i onima koji još uvek pišu o njemu dovoljno je da slede tu apodiktiku i sigurno neće pogrešiti u očima čitalačke publike.

Kada tome još dodamo i citiranje njegovih najuspelijih aforizama, provod je zagarantovan a rizik praktično ne postoji. Dakle, Lec i uvek Lec. Lec Uber ales. A šta je sa drugim aforističarima, da li oni uopšte postoje? Reklo bi se - ne.

Kad malo razmislimo, sve to pomalo liči na glancanje spomenika kraj kojeg svakodnevno prolazimo a da nam njegov novi sjaj ne budi senzacije, šta više, draži nam je bio pre tih intervencija, jer ptičije vizit-karte na njegovoj glavi i ramenima svedoče o otiscima života i njegove sadašnje uloge u njemu.

Srećom, bronza nije nedodirljiva, i ona trpi posledice sopstvene egzistencije ma u kom obliku bila: patine nema u muzeju a rđa je trag života. Ili, što bi rekao Niče: I memla potvrđuje plemstvo. Uostalom, ako se na takvu sudbinu ne buni Mikelanđelov David zašto bi Lec?

Za razliku od Poljske koja u Lecovim spomenicima ne oskudeva, Srbija nema nijedan u fizičkom smislu. Ali ima nešto mnogo više - njegove sledbenike i, naravno, čitaoce. Ono što je njegova domovina bila u aforistici u devetnaestom veku i prve polovine dvadesetog to je Srbija danas. I to prvenstveno zahvaljujući Lecu.

Verovatno ne postoji nijedan aforističar koji je ozbiljno započeo svoju zlehudu satiričnu avanturu a da nije bio pokrenut njegovim Neočešljanim mislima koji su dokazali da se i sa malo reči može kazati mnogo. Zahvaljujući njima Lec nije doživeo sudbinu sopstvenog aforizma:

Klasik ne umire, njega zaboravljaju.

Što će reći, pisac istinski živi posle svoje smrti samo ako ima čitaoce a naročito sledbenike. A u Srbiji ih on zasigurno ima.

No, da li smo mi, srpski aforističari, Lecovi legitimni naslednici? Mislim da jesmo ako se za to izborimo, Lec nije ostavio testament kao svojevrsnu zaveštajnu štafetu koja bi se prenosila dalje. Ko je zgrabi njegova je! Međutim, tu treba biti oprezan, Lec je trčao svoju trku, nama ostaju naše. Štafeta nije nikakva sigurnost da u trci nećeš zalutati ali te barem obavezuje da ne odustaneš tako lako. A mnogi su zalutali pa su, da bi sebe poštedeli daljih muka i rizika odlaska u ćorsokak, i odustali. To naročito važi za one koji su se slepo držali Lecovog traga i, koračajući njegovim stopama, nailazili na predele i duhovne horizonte koje je on već maestralno opisao i objasnio. Istina se u književnosti dva put ne govori a retko se uopšte i sasluša.

Ono što je kod Leca zavodljivo, naročito za čitalačku publiku a i početnike, jeste njegova poetičnost. Uostalom, uvek je insistirao na tome da je on pre svega pesnik i da su mu aforizmi prirodni nastavak poezije a vrlo često se i prožimaju. Moje je mišljenje da direktan upliv poezije u aforizam samo ga razvodnjava i unosi nepotrebnu zbrku. Jer, aforizam je idealan spoj poezije i filozofije i, kada u njemu prevlada jedna od tih dveju komponenti, on gubi satirični naboj i pretvori se ili u arhaičnu filozofsku sentencu ili, pak, u sladunjavu kvazi poetsku tvorevinu.

Dokazanim pesnicima to nije potrebno i, ako već pišu aforizme, ne treba da izađu iz okvira onoga što je njihov zadatak a to je pre svega problematizovanje. Dakle, zapitanost a ne davanje konačnih sudova. Satirični aforizam nije zamena za logiku već, na neki način njen opozit jer, služeći se paradoksom, on polazi od logike da bi je razorio. U tome leži njegova snaga, kao što se razbijanjem atoma stvara neslućena energija.

Da je to tako najbolji primer jeste Lecov zemljak i savremenik Julijan Tuvim koji, budući velikim i slavnim pesnikom nije osećao potrebu za "poetizovanjem" svojih aforizama. Aforizmi nisu lečili njegove poetske rane i zato je mogao da napiše ovakve, naizgled neambiciozne tvorevine:

Čedna devojka nikad ne trči za momkom.
Ko je još video da mišolovka juri miša?

Razlika između kamile i čoveka:
kamila može sedam dana da radi a da ništa ne pije
a čovek može sedam dana da pije a da ništa ne radi.

Pesimista tvrdi da su sve žene razvratnice.
Optimista nije tog mišljenja, ali se nada.

Žena pisac čini dva zločina:
povećava broj knjiga i smanjuje broj žena.

Ne ostavljaj ništa za sutra ono što možeš popiti danas.

Konj ima četiri noge.
Po jednu na svakom uglu.

Julijan Tuvim je objavio nekoliko zbirki aforizama i prava je šteta što, osim u antologijama nije prevođen i objavljen na srpskom jeziku pa nismo u mogućnosti da upoređujemo njegovo stvaralaštvo sa npr. aforizmima Oskara Vajlda, na koga najviše liče po korišćenju paradoksa. Kad smo već kod Vajlda, čiji aforizmi nisu samostalni već su utkani u prozno tkivo, evo šta on kaže na tu temu:

Misao bez paradoksa je kao vođenje ljubavi bez orgazma.

I, ma koliko to jeretički zvučalo, mora se priznati: u mnogim Lecovim aforizmima nema tog orgazma jer svojom poetičnošću više liče na udvaranje nego na vođenje ljubavi, što nikako ne može da umanji njihov, pre svega istorijski značaj. A i neozbiljno je očekivati da od preko tri hiljade afotizama svaki bude efektan. Uostalom, sam Lec je napisao:

Ako od nekog književnog dela na kraju ostanu citati,
zašto onda ne pisati samo citate?

Lec nije uspeo u tome da piše samo citate kao što niko nikad u tome neće uspeti jer da bi iza tebe ostali citati moraš imati životni opus iza sebe. Piše se za savremenike a ako nešto od toga ostane i za buduća pokolenja, utoliko bolje. Kao što reče jedan drugi satiričar:

Pisci koji pišu za budućnost čine dvostruku grešku:
prvo, lišavaju savremenike svog dela i drugo,
oduzimaju hleb budućim piscima.

Lec je bio izuzetno čitan, a i sada je, i zaslužan je za popularizaciju aforizma i, uopšte, satire a danas je deo književne baštine i, da bi i dalje bio živ, treba ga dovesti u vezu sa drugim piscima a ne samo glancati njegov spomenik od tragova života. Jer, zaista paradoksalno deluje činjenica da ptice na njegovoj glavi više vide od nas koji mu se odozdo samo divimo zaboravljajući da spomenici između ostalog zaklanjaju pogled na ono što se nalazi iza njih. A za to nije Lec kriv, često se dešava da se od drveta ne vidi šuma a još se nije desilo da jedno drvo čini šumu.