Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


29 - DOĐEM JA K SEBI...

– Budim se kod doktora A. – Previranja napolju – Ko nam je isključio svet? – Izlazim da ne postanem čiviluk – Kako strukturisati roman - Moja glasanja – Stranka monolitnog pluralizma – Osnivam Nihilističku partiju – Iz nečega na grad nešto užasno kaplje…

Posle ne znam šta je bilo, sve mi mutno, ali sam se u jednom trenutku rasvestlilo na Klinici, kod mog starog prijatelja doktora A., pa mi on pomogao da rekonstruišem događaje.

Prema navodima doktora A., prosto sam se pojavio kod njega i zatražio da tu ostanem, pa me je smestio. Posle sam spavao i budio se i spavao i budio se, i govorio nejasne rečenice, kao: "Usnio ja kutiju VIMA", ili "Telo za popis..." I još sam jednom rekao "Dok sam se peo na tavan, susreo sam sebe kako silazim".

Rekoh da se ničega ne sećam, i stvarno se nisam sećao. Doktor A. uzdahnu, i reče da će mi biti veoma zahvalan ako sada ostanem duže kod njega. Sada mu, kaže, treba strašno mnogo pomoći oko onih koji moraju tu da se nalaze. I tako pristanem, jer bolje da sam tu dok ne moram; u svakoj bolnici mnogo je udobnije kad čovek nema razloga da tu bude.

* * *

Prvo vrlo dugo nisam izlazio; nekako mi nije bilo ni do čega. Na Klinici bar nije bilo dosadno. Našlo se tu i nešto ljudi koje sam poznavao, a naročito je tu bio onaj što mi je ranije, dok sam pomagao doktoru A, pričao kako ima utisak da je čitavo naše Društvo samo jedan hologram, trodimenzionalna vizuelna projekcija koju će neko odjednom da isključi, a on će se naći na vetrometini, sam sa svojim ubeđenjima. A čudo jedno koliko je ubeđenja imao; to je verovatno čovek sa najviše ubeđenja po kubnom santimetru od svih koje sam sreo. Kažem da je on naročito bio tu jer se stalno vrzmao po Klinici, nema gde ga nije bilo, samo iskoči odnekud, pa svakog pita: "Šta sam ja govorio, a? Šta sam ja govorio?"

* * *

A napolju počelo neko čudno vreme, dok nisam izlazio. Sve neke revolucionarne promene, i društvena previranja, i već šta god je moglo da počne sve je i počelo, a ostalo se završilo, i to pričom da nikad nije ni trebalo da počinje. Zemlja se raspala na sastavne delove, za koje se ispostavilo da nikad i nisu stvarno bili sastavni, nego više privremeno, dok se ne snađu na neki drugi način. Jedan Sistem srušio se na skoro celom svetu, i, uopšte, iako sam izuzetno očvrsnuo, čak i ja sam se osećao pomalo zbunjeno. Gde je odjednom sve ono u šta se svet zaklinjao, i ti koji su se tome zaklinjali? Gde su oni ljudi do te mere značajni da je bilo bolje umreti izvikujući njihova imena nego biti živ, tim pre što to ovde ionako nikada nije mnogo vredelo? Da nas nisu prerano ostavili?!

* * *

A na Klinici, kažem, sve zanimljiv svet. Jedan sav očajan što mu propale pare što je, veli, dao da ga operišu u druga Kardelja, pa i on onako da izgleda. I uradili mu, a sad mu to ništa ne vredi. Sad, ako je to stvarno uradio onda su ga prevarili, jer sličnosti gotovo i nema. Jedino ako se čovek jako napregne pa zamisli da je neko druga Kardelja uspešno ukrstio sa Mikom Špiljkom. Onda drugi jedan... Taj, kad mu se ne sviđa TV-program, lepo isključi aparat, pa sedi dalje i gleda samo ekran. I zbilja, što čovek da prestane da gleda samo zato što mu se ne sviđa program?

Posle je i doktor A. počeo tako da radi. Kaže, silno ga to odmara, kad gleda a isključi aparat, pa nema šta da ga nervira.

* * *

Počeo sam da pravim neke beleške za moju knjigu o meni (kažem doktoru A.). Nešto u smislu kako to da izgleda. Samo, biće to ogroman posao, jer kod kuće imam pribeležaka - na hiljade strana. Srećom, bar one moje davne stenografske mogu u celini da bacim, pošto niko ne ume da mi ih pročita.
"Kako niko?" reče doktor A. "A vi?"
"Nikad nisam učio stenografiju", kažem, "ali sve je tada bilo toliko poverljivo i nikad nije bio trenutak da sam se uvek plašio da nešto jasnije zapišem, pa da nanesem kakvu štetu Zajednici. U to vreme sam računao - ništa ne smeta da vodim takve beleške; biće dovoljno da nađem stručnjaka koji to ume da mi dešifruje. Kao što fotografiše čovek koji ne ume sam da razvija slike, pa odnese da mu to drugi urade… Ja sam to samo dok nisam imao magnetofon, da bude što brže, ne bih li uhvatio stvarnost u njenom zahuktalom kretanju. Međutim, koga god sam našao - ne ume. Najdrskiji mi čak tvrdili da tu ne piše baš ništa; same svračje noge. Kako ne piše, a ja baš sve gledao u stvarnost dok sam to beležio, kao slikar kad slika pejsaž pravo sa same prirode? No, dobro, ja sam navikao na nerazumevanje… Uostalom, možda je i bolje što mi to nisu dešifrovali, jer bi mogli da mi nađu ko zna šta unutra, a kako da dokažem da nisam napisao to što mi tvrde? Uglavnom, to olakšava stvar, jer ne bih hteo da mi roman, bar za početak, bude duži od četiri toma, pa moram da proberem."
"Mda", uzdahnu doktor A. zamišljeno, pa smo onda ćutali neko vreme.

* * *

"Hm, roman", reče doktor A. "A kako ćete da ga strukturišete?" (On je uvek voleo da sve bude strukturisano).
"Zar moram?" pitam ja.
"Sad tako treba", kaže doktor A. "Bio je ovde kod mene jedan pisac, pa mi pričao o tome. Roman mora da bude strukturisan, i to najbolje kao nešto drugo. Na primer kao partija šaha, kao špil karata, kao recept za pravljenje jabuka u šlafroku, ili čak kao ceo Veliki narodni kuvar..."

Tu ga prekinem pa kažem da mi se sviđa to sa Kuvarom, pošto je i veliki Sokrat pisao za njih, i to još za 1932. godinu, pošto je i sam davno živeo… Eh, kakve je saradnike taj Kuvar imao, kakva imena... Šopenhauer, Sokrat, Platon, Šekspir, a svi malim zadovoljni, koliko stane na marginu, samo im da i tu objave Misao...

Doktor A. me pogleda pa uzdannu. "Ili roman kao boks-meč", nastavi on, "podeljen na runde... Nažalost, sve je to već rađeno. To mi se onaj pisac žalio. Kaže, taman on krenuo da strukturiše kao špil karata – pojavio se baš takav roman. Krenuo da strukturiše kao herbarijum - i tu ga prestigli; izašla takva knjiga. A sigurno je već rađeno i što on ne zna, kaže, samo nije stigao da pročita. I onda je sav očajan otišao da ponovo pokuša, ali bez mnogo nade, jer, rekao je, ako to slučajno niko nije uradio dok je on bio kod mene, onda sigurno neko, baš tog časa, završava roman strukturisan kao igra "Trule kobile", ili "Čoveče, ne ljuti se", ili već tako nešto, pa će i tu da ga prestignu."
"Mm", kažem ja. "A ako prosto krenem od prve moje beleške koja nije stenografska, kao da sam sekirom odsekao sve ono ranije, pa dalje pišem redom, kako su se događaji odvijali?"
"Mda", reče on. "Redom… Pa jeste, moglo bi i tako. Samo, ne znam da li će vas razumeti… Da ne bude to nekako suviše novo? "
I onda je još jednom rekao "Mda", pa je utonuo u ćutanje.

* * *

Moj prijatelj doktor A. potpuno prestao da izlazi. Ostavila ga, kaže, supruga, stan dosudili njoj, pa nema kuda, a i šta će napolju, veli; bolje mu je tu na Klinici, gde bar tačno zna s kim ima posla.

* * *

Sedeli smo jednom i gledali u isključen televizor, a naiđe onaj što priča o hologramu pa nas upita šta ako je i svet na koji smo mi bili navikli prosto tako, kao mi, hladno isključio neko kome je, kao i nama, dosadio program?

* * *

Povremeno smo ga i uključivali - televizor, ne svet - i onda opet neka gibanja i previranja, a mene te stvari silno nerviraju pošto nemam vremena za to nego bih samo da se na miru bavim naučnim radom. I novine smo ponekad čitali, o tome šta se dešava napolju, pa smo se posle još nervirali, ali doktor A. me je ipak nagovarao da počnem da izlazim.

Pitam ga šta ću ja ustvari napolju, kad mi je ovde dobro? Nosim sve belo, zato što pomažem kao Osoblje, i ljude ovde razumem, pošto i ja imam psihe da se ne može iskazati (jer moja unutrašnja ličnost mnogo je veća od one spolja). Uz to, kod doktora A. se čovek na ljude može osloniti! Na katatoničara, recimo, uvek može da se okači šešir, ili kišobran, da se suši, što opet pokazuje koliko je svaki čovek dragocen, i da bi se zbilja svakome moglo naći mesto i društvena uloga, kad bi se samo iskreno htelo... A fini ljudi nam dolaze, mada ih većinom donose, i isprva se otimaju, ali se posle savršeno uklope. Ali doktor mi reče da ne smem da se povlačim od stvarnosti, pa mi nešto pominjao nekakav "položaj fetusa", to jest sa palcem u ustima, u kome sam položaju, veli, proveo izvesno vreme posle dolaska, a to je, kaže, odličan put da se na mene kači šešir.

Sad, ja bih i kao čiviluk sigurno imao silno bogat unutrašnji život, ali ipak nisam hteo.

I još mi je doktor rekao da sam u R.O, i tu kod njega, sazreo kao ličnost; vidi se iz svake moje reči; nisam ja nekakav stranac na obalama nepoznatog mi sveta. I ne treba ničeg da se plašim i da se povlačim u sebe, jer, kakav god da je, to je jedini svet koji imam, i zato da izađem, i to ne samo do samousluge na ćošku, nego i dalje da idem, mada ja ne znam zašto čovek ne bi smeo da bude hrabar i u neposrednoj blizini nego odjednom mora mnogo daleko da se ide u tu svrhu. No, šta je tu je, počeo sam povremeno da izlazim, nekako kao delfin što izroni da se nadiše vazduha, tako da vreme napolju poznajem samo u odlomcima, a između tih odlomaka su mirni periodi kod doktora A., uglavnom pred isključenim televizorom, a najčešće i bez novina, ne samo zato što su nam ih krali oni najteži bolesnici nego i da se ne uzbuđujemo preterano.

* * *

Konstatovao sam da je nekada ipak bilo lakše. Bila samo jedna stranka, Partija se to zvalo, mada ja na to isprva nisam obraćao mnogo pažnje, i više sam gledao da se bavim mojim stvarima, i da me ne diraju ako može.

Bila samo jedna stranka, je li, pa ako čovek poželi, recimo, da postane Neprijatelj, tačno je znao protiv kojih pravila treba da bude, i šta treba da radi. Demokratija je na scenu izvela mnoštvo stranaka, a nemoguće je pripadati svima, oni to i ne bi dozvolili, pa zato danas ima strašno mnogo načina, a ne samo onaj jedan, da čovek bude Neprijatelj. Hoću da kažem, nekada je bio samo jedan skup nekakvih pravila. Mnogo godina bilo je sasvim dovoljno prihvatati ih tek forme radi, i puštali su na miru. Bilo je dosta da se ide na glasanje, a inače sam, što se onih gore tiče, mirno mogao između dva glasanja da budem i mrtav; niko se ne bi oko toga sekirao.

Baš se sećam jednom, mnogo pre no što sam se lično uključio u Strukture i počeo da svim svojim bićem, dođe mi jedan rođak, pa da idemo zajedno na glasanje. Ja se nećkam, ne izlazi mi se, a on će kako ja nisam valjda kao neki što tvrde da je čovek samo deo glasačke mašine za da se izaberu već unapred izabrani ljudi? Ne, veli mi on, nije tako, nego je to meni užasno velika dužnost i čast odjednom, i neophodno je da pođem. "Pa ta je stvar izgleda bez mene propala", pomislim ja, i odlučim da pomognem. Moj glas je tu, vidim, presudan, i ako ne odem iz ovih stopa u Mesnu zajednicu da glasam - nikako neće izaći na dobro. I odemo mi, dakle, kad tamo nekakvi listići raznobojni, na njima negde pedeset a negde i svih sedamdeset imena, a kažu – među njima treba izabrati sve od njih, tako što se imaju zaokružiti svi, je li. I krenem ja, kao savestan građanin, već načinio kružni potez iznad hartije da zaokružim celu listu odjednom, ne bih li što brže pomogao u Stremljenjima, a moj će rođak nekako šištavo: "NEEEE!"
"Zašto ne?" pitam ja. "Piše da ih sve treba zaokružiti."
"Ali ne tako", šišti on. "Razmišljaj, pa tek onda zaokružuj, i to lagano, jednog po jednog! Kad tako sve odjednom moglo bi da izgleda kao da zaokružuješ bagatelno, kao da ti nije važno!"
"Pa i nije mi važno", kažem ja.
"A ti se pravi da ti jeste važno", veli on. "Nezgodno je..."

Naravno, bili su izabrani koji bi bili izabrani i da ja nisam išao, bio sam potpuno izlišan. Tako je to išlo u to vreme. A sad odjednom glasanje izgleda počelo da utiče na rezultate Izbora, pa bi svako da se glasa za njega, a ne može se, budući da sam i dalje samo jedan, ma koliko se ja osećao masovno iznutra. Naravno, može čovek sasvim da digne ruke od ideje o glasanju, tj. da smatra da je iznad tih stvari, ali onda ne spada nikuda, i nekako je svačiji neprijatelj ako se za to sazna, pa opet mora da se pravi da mu je stalo, i da glasa, ma šta stvarno uradio kad zađe među te cedulje njihove. Znači, kome se ne sviđa da bude Neprijatelj, taj zbilja ima probleme. Nekad je bilo dovoljno pokazati čak i vrlo blag entuzijazam, a sada čoveka mrze i preziru ako ne pokazuje neprekidno da pripada dušom i telom, iz sve snage i do smrti, a oni kojima mora da ne pripada da bi mogao da pripada drugde takođe ga mrze i preziru što pripada tamo, a to je, rekao bih, korak nazad, veliki korak nazad.

* * *

Dobro bi bilo, pričao sam doktoru A., kad bi bilo takvo Osiguravajuće društvo da osigurava čoveka od posledica politike. Mada ja u osiguranje ne verujem, iskreno govoreći. Osiguranik može da dobije nešto samo ako izgubi. Mislim, osiguraš prst, i plate ti samo ako ga izgubiš, a i tada je posao Osiguranja da proba kako god zna da dokaže da si to namerno, to jest da izbegne plaćanje, mada oni o tome u reklamama nikad ništa. Na tome im rade posebni ljudi, plaćeni od ušteda na izbegnutom plaćanju osiguranja... Sećam se jednog mog pokojnog daljeg rođaka koji je naivno bilo osiguran za slučaj smrti, a u korist milih i dragih. Baš mi se hvalio kako sad plaćaju čoveka da umre, stalo im do toga, a nekad ni streljali nisu besplatno, nego posle čoveku još i sve uzmu. I onda on umre, a mislite da su nekome platili za to? E, nisu! Poslali su nekakve istražitelje, neke detektive valjda, i oni su povazdan vijali tog sirotog preminulog čoveka, kao da mu nije dosta i što je mrtav, i istraživali su i detektovali kao blesavi, sve dok ga najzad nisu pronašli kako skromno sedi iza jednog malog konjaka, i to bez sodice! I ni to im nije bilo dosta, što su ga pronašli, pa da nađu zadovoljstvo u samom svom radu! Ne, ne. Te tužibabe su ga prijavile, i eno ga i danas u zatvoru, zato što nije bio mrtav! Kao, pokušao da prevari Osiguravajući zavod! "Sad, kakva je to sloboda, molim?" rekao mi je kad sam ga posetio. "Je li lepo da čovek robija samo zato što je živ? Nekada je morao i nešto da uradi, ali tako ti je to kad imaš posla sa Osiguranjem..." Eto, zato ne verujem ni u osiguranje od Politike.

* * *

Doduše može čovek da se krije od glasanja i u bolnici, što neki sigurno i rade, pod izgovorom da su bolesni, pa kao nije im u redu mozak, ili debelo crevo, kao da su to preduslovi! Mada... ne znam kako je danas (kažem doktoru A.) jer sam sva ta nova glasanja proveo na Klinici, većinom sa palcem u ustima, ali se sećam nekada kako je bilo. Do mene je tada stanovala jedna baba na umoru. To jest, nije bila neprekidno na umoru, ali jednom baš kad je bilo glasanje jeste, pa to javili njeni rođaci gde treba, da joj ne zameri neko. To je međutim shvaćeno kao podrivački stav. Kažu im lepo rođaci - takva i takva stvar, baba se izvinjava što umire, ali umire, pa ako bi je opravdali za ovaj put. Ali oni kažu – ne, nikako, ima da se glasa što više, i to spontano, i oni će babu ako treba doneti na glasanje, ili će poslati Aktivistu, da bude aktivan kod babe; tako nešto. Ne znam dalje kako je bilo jer je opet došao onaj moj rođak i odvukao me da izvršim dužnost i čast, ali da je baba glasala - to znam sigurno. Ni bolest ni smrt nisu izgovori kada se imaju iskoristiti svoja građanska prava! Uz to, i ako se čovek povuče u bolnicu... pa, oni tamo odmah žele da te seku, i uopšte, da ti rade razne neprijatne stvari, tako da bolnice većinom nisu baš najbolja ideja. Tamo čovek sve vreme očekuje da mu se desi nešto užasno i veoma niklovano, puno raznih cevi koje uviru u njega i čine BLIP BLIP BLIP BLIP...

* * *

Još pokojni otac mi je govorio – dovoljno je shvatiti da se uvek može desiti sve, pa posle ne moraš da budeš spreman ni na šta drugo. Samo se mani politike! To nam je porodično, gunđao je on, i po ko zna koji put mi izložio šta misli o tome, tj. kako je on verovao u B, njegov otac u A, njegov deda je bio ubeđen u X, njegov deda je smatrao da Y i ništa drugo, a njegov pradeda mogao se zakleti u Z... i šta je od svega toga danas? I tako, ono dok se razmišljalo kako - i čemu kog đavola uopšte - uvesti kod nas višestranački sistem, a istovremeno se taj sistem i uvodio, utvrdim ja, u skladu sa očevom mišlju, da je jedini način da čovek izbegne politiku taj da se politikom i sam bavi! Ukratko, moram, u samoodbrani, da osnujem sopstvenu stranku.

Da, ali, kakvu? Koliko sam ja razumeo, nama je apsolutno neophodan Pluralizam, ali i dalje sve da je monolitno! I tako sam, na Klinici kod doktora A, osnovao tu vlastitu stranku. Zvala se Stranka Monolitnog Pluralizma, i lepo je objedinjavala preovlađujuće ideje Trenutka. I mogućnosti za moje govore jasno su se ocrtavale: "Krv, znoj, suze, i snage Monolitnog Pluralizma..."

Uzgred, moja stranka je, po Statutu, mogla da ima samo jednog člana, i to mene, u cilju monolitnosti. Ako ja nisam dovoljno monolitan onda ne znam ko jeste, a istovremeno – prosto ne znam kud ću od pluralizma. To je, dakle, u skladu sa mojom ljudskom prirodom, a ljudskoj prirodi bi trebalo da bude lako da se ponaša u skladu sa ljudskom prirodom.

Međutim, ispalo je da baš tu ima problema. Već posle jedno dva sata vidim ja da je to nekako previše posla za čoveka koji želi da se bavi samo naučnim radom. Svi ti problemi oko vođenja evidencije o meni, u smislu izostajem li sa sastanaka, pa onda izdavanje članske karte za mene, pa naplaćivanje članarine od mene… a zapazio sam i kao neku potajnu težnju da to sa članarinom izbegavam... Uz to sam kod sebe primetio i određena Skretanja, i užasnuo sam se. Zar da mene upropaste mangupi u mojim redovima?! Meni to da se desi, koji sam se uvek gnušao Skretanja? Ono kad sam se uključio u Strukture, praktično kad god nisam imao ništa hitnije, ja samo sedim i gnušam se skretanja, a odjednom – eto ti toga baš kod mene. Kao da mi se nazirala frakcija pod imenom Stranka Pluralističkog Monolitizma, a od nje je, izgleda, imalo nameru da mi se otcepi jedno Krilo da bi se, tako odcepljeno, borilo za Monolistički Pluralitizam... E tu se ja naljutim pa isteram samoga sebe iz moje Stranke, koja je time postala strašno ekskluzivna; verovatno jedina na svetu stranka bez ijednog člana. Međutim - bez Stranke sam se opet nekako osećao kao go, prosto nezaštićeno, jer nisam imao barjak, pa da se ispod njega svrstam u redove. I onda, na licu mesta, osnujem Nihilističku partiju, da kročimo zajedno dalje, na primer sa pokličem, ili dignuta čela, ili već kako oni kroče kad hoće dalje, zajedno.

Naravno, nisam mislio na stare Nihiliste. Oni su bili skloni ubijanju, a ja ubijanje ne volim. Čak nisam ni od onih miroljubivih što bi pobili sve te što ubijaju, i zato sam se unapred obezbedio od moguće delatnosti moje stranke. Jeste, statutarno sam se obezbedio, a Statut stranke sam smislio tako da me razumeju i najšire mase, tj. ja, kao pripadnik Naroda. Napisao sam ovako: "Nemoj koji da bi se "vamo učlanjivo, u ovu Stranku! Prvo - jel' je to zabranjeno; drugo - ne primamo članovi; treće - izistinski Nihilista ne pripada ničem, pa ni Nihilističkom pokretu!"

Eto, pošto sam to svima na klinici ispričao, tako sam sredio da svako ko želi da uđe u moju stranku samim tim dokazuje da u nju ne spada, i onda sam se osetio donekle bezbedno. Više nisam ničiji neprijatelj, rekao sam sebi. Sada sam običan rival, pa i to više kao bezazlen, budući da moje stranke nemaju ni jednog jedinog člana, i svet će me, valjda, pustiti na miru.

* * *

A posle su ponovo počele da se pojavljuju tolike nemile scene i sumorni slučajevi da sam opet spavao, i budio se, i spavao, i budio se, i gledao helikoptere kako lete nad gradom, i opet spavao, i sanjao kako iz njih na grad nešto užasno kaplje...

nazad