Uz sedam decenija života i pola stoleća pisanja

ROMANSIJER SATIRIČAR MOMČILO STOJANOVIĆ

Dosadašnja književna putanja jednog od naših vrhunskih satiričara u svojoj oblasti: romanu – daleko manja pozna- tost i priznatost od zaslužene – ozbiljan je razlog da os- vetlimo i njegov zamašan književni opus od šest romana i naš ukupan odnos prema savremenoj satiri.

Ima pisaca koji se vinu ne samo u čitalačku orbitu već i u književnu elitu već sa prvim knjigama, čak i bez trajne vrednosti – privuku pažnju novom temom ili neobičnim sti- lom, nekom inovacijom koja padne na plodno tle čitalačke i kritičarske pažnje. A ima i pisaca sa nizom knjiga visoke vrednosti koji ostanu van glavne scene kulturne i ukupne javnosti. Jedan od njih je i književnik Momčilo Stojanović, autor šest romana koji sežu u vrh naše savremene sati- rične književnosti. Ne može se, doduše, reći da njegova dela nisu zapažena ni visoko ocenjena u stručnoj javnosti, niti da nisu imala svoje čitaoce, ali je činjenica da ni izbliza u našoj književnosti nemaju status koji svojom književnom vrednošću zaslužuju.

Više je razloga krivih za tu nesrazmeru, a među prve svakako spadaju dva – tradicionalno nezavidan žanrovski status humora i satire u književnosti, s jedne strane, i skromnost i povučenost pisca, njegov stav da pisci treba (samo) da pišu, a da su za plasman književnih dela i njihov status u sazvežđu književnosti i među čitaocima odgovorni izdavači, knjižari, kritičari, novinari i drugi poslenici kulture i umetnosti. Štaviše, Momčilo Stojanović ne samo što smatra neprikladnom samoreklamu pisaca već su umetnička narcisoidnost i samoreklama svih vrsta jedan od njegovih satiričnih lajt-motiva. To čistunstvo glede samog sebe u sredini bližoj Hobsovoj nego Rusoovoj viziji sveta, razume se, ima visoku cenu.

Kao žanrovski opredeljen romansijer, svojom plodnošću – šest satiričnih romana, kao i književnom vrednošću, Stojanović iziskuje da se povodom njegovog zamašnog opusa ukaže i na neka pitanja šireg književno-teorijskog karaktera.

Za hijerarhiju književnih žanrova, podsetimo se, kriv je jedan od najvećih svetskih autoriteta – filozof Aristotel. On je prvi rangirao tragediju iznad komedije. Stanovište tako moćnog autoriteta još je snažno i u stručnoj i u čitalačkoj recepciji iako su i pisci i teoretičari ubedljivo osporili to gledište – Servantes i Molijer su svojim delima razorili tu predrasudu, najpre u svojoj sredini, a potom se ta predrasuda topila na sve širim prostorima. Mada smo i mi imali humoriste i satiričare najvišeg ranga – setimo se Domanovića, Sterije, Sremca, Nušića – crno-bela dihotomija komično/tragično još i dubinski i na površini istrajava i kroji književne imidže i statuse.

Treba ukazati na još jednu zabludu, češću kod nas no u svetu – žanrovska dela se a priori stavljaju ispod tzv. čistih. Tako su istorijski, ljubavni, detektivski, pustolovni ili satirični romani, samim tim što imaju etiketu, u senci romana bez etikete. Izvesno je da u svim žanrovima ima petparačkih romana, ali se u ovoj manihejskoj podeli zanemaruje da je i većina romana neopredeljene, opšte tematike, takođe skromne književne vrednosti, bezbojne poput svoje tematske neodređenosti. Kritika je ubedljivo pokazala da žanr i vrednost ne stoje ni u kakvoj vrednosnoj srazmeri – da se svaka tema može obraditi vrhunskim umećem i u sklopu najšireg intelektualnog konteksta, kao što i obrada najopštijih tema deli sudbinu kontinuuma od univerzalno validnog do trivijalnog.

Pre no što krenemo u konkretnu analizu Stojanovićevih romana ukazaćemo još na jednu okolnost koja je ometala njihov plasman – parodirali su i karikirali ne samo političku već i kulturnu elitu, a zna se šta svaka od njih pojedinačno a kamoli udružene mogu da čine u svojoj samoodbrani! Ako je zabrana knjiga postala anahronizam u vremenima zaklinjanja u demokratiju kao novu ikonu, marginalizacija je moćnicima, vlasnicima svih poluga vlasti i uticaja – uvek dostupno oružje.

Prvi Stojanovićev roman – Ivicom puta – objavljen je već podaleke 1975. godine, u vreme koje nije baš bilo naklonjeno satiri. To je bilo vreme još aktuelnih obračuna sa liberalima u politici i crnim talasom na filmu i u književnosti. Uprkos nepovoljnom kontekstu, Stojanovićev roman je ubedljivo oslikao tadašnje naše društvo iz dveju perspektiva – iz donjeg rakursa, to jest kako većina živi i kako vidi one neposredno iznad sebe; kao i iz perspektive srednjeg sloja, glavnog dinamičkog stuba društva, nosioca njegovog razvoja ili, u ovom slučaju, oličenja njegovog zastoja i stagnacije.

Gotovo dve decenije nakon Revolucije, ideološki slogani bili su istrošeni i od nekadašnjih razvojnih simbola i pokliča postali autoparodija, fraza koja se ozbiljno poimala samo pod neposrednim nadzorom vlasti. Opšti pad morala direktora preduzeća i njihovih mnogobrojnih pomoćnika, od zamenika do vozača i sekretarica, svođenje filozofije života na zadovoljenje ića, pića i ogoljenog erosa, oslikani su u ovom satiričnom romanu-prvencu razgranatom radnjom, mnoštvom likova i upečatljivim slikama. Iako hroničar sa gorčinom, romansijer nije dozvolio da ga obuzme gnev bez pokrića – i kad se suočavamo sa žestokim osudama i psovkama, uvek pred sobom imamo likove i radnju, literarno i posredno a ne apstraktno pojmovno kazivanje.

Nosilac radnje je mladić koji iz provincije stiže u prestonicu kod navodno moćnog rođaka, radi zaposlenja i karijere. Pred nama je, dakle, razvojni roman ("roman o sazrevanju", sa naratorom u "ja-formi". Stojanović je izbegao zamke česte kod romana prvenaca – da svog mladog junaka romantizuje, da sklizne u crno-belu shemu i melodramu, u kojoj bi mladi junak bio oličenje čestitosti i patio u paklu zlih direktora i činovnika, kao što nije zapao ni u iskušenje sociologiziranja, već je učinio najbolje što pisac može – svoje viđenje društva je iskazao na posredan način, kroz vizuru svojih likova. To je prvi uočio i pohvalio recenzent romana – poznati pisac i estetičar Sveta Lukić: "Svi zajedno oni (likovi – V.T.) obrazuju jedan vid života (...) stvarnost naše nove srednje klase, naših "belih okovratnika". Tragičan kraj romana pada na njih, vrzino kolo je njihovo. Tu je Stojanovićeva kritika najubojitija, utoliko više što nije doktrinarno sociološka, nije deklarativna, već psihološka (...)."

Iako prvenac, roman Ivicom puta, svojom zrelošću nije nagovestio već glasno najavio vrsnog satiričara. Stilskom umeću, dubini i slojevitosti percepcije i imaginacije svakako je doprinela okolnost što se pisac nije latio ove najzahtevnije književne forme u ranoj mladosti već tek u četvrtoj deceniji života, kao zreo novinar i prevodilac, pišući prethodno priče kao etide i preludije za simfoniju zvanu roman.

Pet godina nakon prvog, 1980. godine, Stojanović je, u izdavačkoj kući Narodna knjiga, objavio svoj drugi roman – Izlizane gume. Opet je na satiričnom tapetu srednji sloj – gornji je metafizički dalek i kafkijanski neproziran, naziremo ga samo indirektno, preko njegovih posrednika ka tzv. običnom narodu. Društveni sistem je već tri decenije bio u znaku samoupravljanja, najboljeg sistema na svetu. Ipak, i u tom našem, najboljem od svih mogućih svetova, ponešto je tu i tamo škripalo i kočilo razvoj u svetlu budućnost. Satiričar nas suočava upravo sa tim škripanjem i kočenjem, sa "subjektivnim slabostima", kako je režim ležerno imenovao i locirao izvore i vinovnike svih društvenih problema.

Dramska napetost u romanu odvija se na planu sukoba starog i novog u višestrukom smislu, kao sukob starih i novih generacija, a još više na planu sukoba okoštale, u ideološku i svaku drugu inerciju ogrezlu kolotečinu, sa zaslužnima, na minulom radu ovenčanim i neprikosnovenim dušebrižnicima društva, s jedne strane, i savremene svesti i savesti, stručnjaka željnih istinskog društvenog napretka, s druge strane. Kroz likove mladog lekara sa naučnim potencijalom, mladog vrsnog pravnika i veoma savesnog vozača, Stojanović preokreće predznake komunističke ideološke sintagme "radnici i poštena inteligencija" – ispostavlja se da su radnici i poštena inteligencija smetnja, strano tkivo, a ne njeno biće i motor razvoja, u šta su se protagonisti novog poretka zaklinjali. Ispostavlja se, suprotno svim svečanim zaklinjanjima u napredak svakog dana u svakom pogledu, da sistem štiti silu inercije, a ne dinamiku i progres. U ogledalu satiričara privid bića države ukazuje se kao njena suština, a takozvana suština kao njeno pravo biće. Roman "Izlizane gume" upečatljivo pokazuje kako su lične sudbine samo nebitne stavke u državnoj mašinetriji Levijatana – moral i savest su u obrnutoj srazmeri sa bezobzirnim i razobručenim državnim rezonom, svedenom na puki interes održanja vlasti po svaku cenu.

Pet godina nakon "Izlizanih guma" Momčilo Stojanović objavljuje svoj satirični roman "Velika fešta", u izdanju zagrebačke "Mladosti" i BIGZ-a. Zajedničko izdanje dveju renomiranih izdavačkih kuća kao da simbolizuju visoku umetničku vrednost novog Stojanovićevog dela. Dok su njegova prva dva romana uverljive slike naših naravi i prilika, bolje reći neprilika, veristički preseci našeg društvenog stanja i stilizovani, kroki-portreti njegovih aktera i žrtava, "Velika fešta" je roman-freska složenog prosedea i čitavog mnoštva razvijenih likova, roman razuđene fabule u najširem socijalnom miljeu i sa suptilnim psihološkim nijansiranjem niza likova. Drugim rečima, ovim romanom Momčilo Stojanović se vinuo iz žanra socijalnog romana-satire u orbite nadžanrovske, "čiste" beletristike. Više nemamo pred sobom jasne obrise pozitivnog i negativnog, svetla i tame, humanog i nehumanog... Tema satire se maksimalno usložnjava i dobija veliku skalu nijansi. Izbliza oslikani i psihološki osvetljeni, i visoki akteri društvenih zbivanja pokazuju se istovremeno i kao žrtve, i to na dvojak način – i kao žrtve posledica svoga pogrešnog i grešnog delanja, i kao moćnici sa ograničenim moćima. I silnici se suočavaju sa višim, čak nevidljivim silama, uviđajući da je Levijatan više od zbira svih imena, metafizički fenomen, aždaja koja nema stalne miljenike već je nepredvidljivo hirovita i silna poput prirodnih stihija.

"Žrtve" su takođe psihološki motivisane i profilisane – nisu to uzorne plemenite duše između čekića nepravde i nakovnja bede i oskudice, kojima obiluju socijalna i satirična literatura svih prostora i vremena, već ljudi od krvi i mesa, i sami, bar donekle, neko više, neko manje, krivi za svoju sudbinu.

Kroz naoko jednostavnu fabulu – kako organizovati izložbu umetnika našeg porekla koji se proslavio u svetu – Stojanović je dočarao sliku našeg društva u celini. Naime, jednostavna fabula očituje se kao veoma složena i delikatna priča. Taj umetnik nije samo naše gore list koga treba pozvati i počastiti, on je kao mladić poneo žig disidenta, političkog buntovnika, pa poziv njemu treba da sadrži i dozu izvinjenja, ali i dokaz da se naše društvo u međuvremenu razvilo i dostiglo visok civilzacijski nivo, tako da umetnik tu epizodu iz mladosti treba da primi samo kao nespretan gest mlade nove vlasti, kao grešku u njenim prvim koracima, a ne kao neki dubinski sukob. S druge strane, to izvinjenje mora da bude tako stilizovano da se naš režim prikaže kao trajna i u suštini nepogrešiva konstanta, a da više bude opravdanje nego izvinjenje, gotovo samo kao čestitka velikom umetniku na svetskom uspehu i želja da kao takav bude drag gost u svom zavičaju. No, politička delikatnost odnosa prema slavnom umetniku iskazuje se ne u učtivom tonu, već u mestu priređivanja njegove retrospektivne izložbe – ne u prestonici niti u nekom iole većem gradu već u malom rodnom mestu! Metaforom zavičaja država maskira svoj interes – pobraće poene za tolerisanje umetničkih i drugih sloboda par distance, a neće biti vinovnik ni za epizode iz daleke prošlosti, prekrivene patinom zaborava i koloritom zavičaja. No, susret sa velikanom je i važan politički poen, što je motiv za dobijanje tog važnog zadatka, a to je i veoma važan poen za dobijanje medijske i stručne prednosti, biti što bliži slikaru na otvaranju izložbe. Političko rivalstvo i prestiž javnog nastupa Stojanović je maestralno razvio u čitav splet karakternih odlika i odnosa, u širokom rasponu od "čiste" borbe do bezobzirnih podmetanja i intriga. Psihološki individualizujući naše vesele naravi na fonu bitke za društveni i cehovni prestiž, za biti ili ne biti u smutnom vremenu, Stojanović je sazdao roman znatne književne vrednosti, roman sa naracijom koja ima i dramski i filmski potencijal, modernog ritma i upečatljivih slika. Neobičan lik i uzbudljiva sudbina slikara poslužila je kao narativno zahvalna hronološka i tematska horizontala, osa koja je okupljala sve niti i mozaičke kamičke ovog osobenog romana.

Ušavši romanom "Velika fešta" na "mala vrata", posredstvom specifične, umetničke tematike, u društvenu fenomenologiju, Stojanović se u svom četvrtom romanu opredelio za frontalni, direktni pristup društvu, za sliku bez posredstva metaforičnog kazivanja. Roman "Pokrovitelji" usredsredio se na temu izgradnje, lajtmotiv novog društvenog poretka.

Sistem koji ne zavisi od naroda, koji se osamostalio i sam pravi svoja pravila, svedena na hir svojih glavnih nosilaca, više i nema stvarnu izgradnju i napredak već samoproglašeni, makar bio i samo virtuelni, gotovo bez dosluha sa realnošću. Realnost je ono što vlast, što centralni komitet smatra istinom. Tako se, pored stvarnih fabrika, pojavljuju i čisto fiktivne, kasnije, u počecima osvešćivanja, nazvane "političke fabrike", tvorevine poput ćuprija bez vode...

Jedan od tih famoznih "projekata" je i otvaranje rudnika dijamanata u maloj varošici, gde obična šarena stena dobija status dragog kamena neprocenjive vrednosti. Čitava društvena vertikala se stuštila na ovaj grandiozni projekat veka, a piscu je bio tematski i narativni okvir da pokaže lokalnu i državnu vrhušku u punom sjaju samoveličanja, jagme za bolje političko pozicioniranje i što veći ćar. Rudnik je u ovom romanu lakmus da se sva lica pokažu u pravoj boji.

Razume se, ono što nije ne može da jeste, slede razočaranja i odustanak od slavnog projekta, ali pošto monistička, idealna vlast ne greši, loša stvarnost se gubi bez traga i zazora, kao da je nije ni bilo, vrhuška je u međuvremenu našla novu mantru i krenula svim silama u neki drugi, takođe više virtuelni nego stvarni projekat razvoja. Pokazuje se da sistem čine monopol vlasti i njemu saobražena prikladna retorika, a istinska stvarnost je tek "trinaesto prase" naše zajedničke majke države.

Da u zatvorenom tipu društva ništa nije nemoguće, da i ništa može biti veliko nešto, da su i politički porazi i moralni padovi na virtuelnom polju takođe samo virtuelni, Stojanović upečatljivo pokazuje u svom narednom romanu, sa simboličnim nazivom – "Obnovitelji". Zapušteni rudnik "oživljava" punom parom, šareno i izbrušeno kič-kamenje u užagrenim očima dobijaju sjaj alem-kamena, u gradiću se otvaraju luksuzne ustanove raznih vrsta, ali, da bi se dobilo na visini ugleda i veličini autoriteta, neophodan je i – aerodrom! Nastaje nova pomama, novi-stari izazov opet je lakmus, sneg na kome zverke pokazuju veličinu đona i dubinu traga. Nadgornjavanje, surova bitka za prestiž, s jedne strane, kao i poltronsko pozicioniranje, s druge strane, dve strane iste medalje, Stojanović je razvio u široku fresku našeg mentaliteta i u dobru i u zlu, i u usponima i u sunovratima karijera svih nivoa državne mašinerije, od političkih moćnika i katkad još moćnijih njihovih supruga, do naoko sitnih ali za funkcionisanje društva uvek bitnih šrafova – činovnika i političkih prišipetlji svih vrsta.

Osnovni mehanizam funkcionisanja ovog tipa društva odvija se po vajkadašnjem modelu – poltronstvo prema gore, iživljavanje prema dole. Višima se podilazi svim sredstvima, ali, zarad psihološke ravnoteže, potčinjeni se nemilosrdno kinje, uz obilatu primenu dveju udruženih moći – demagogije i sile. Isprazan život na lovorikama slavne prošlosti, začinjen patetičnim sloganima i visokoparnim frazama, nije u stanju da ispuni prazninu duše, pa se ta praznina kompenzuje životinjskom fiziologijom, sažetom u filozofiju života koju je narod ironično sublimirao u slogan: u se, na se i poda se. Ždranje, opijanje i seksualne orgije postaju vrhunski parametri uspešne karijere.

Iako je objavljen pre dvanaest godina, Stojanovićev roman je, na žalost, u velikoj meri i danas aktuelan – nerealni megalomanski planovi razvoja, poput spiska želja, deluju nam vrlo prepoznatljivo!

Roman "Američki špijun", poslednji u ovom satiričnom vremeplo- vu kroz našu noviju istoriju daje presek devedesetih godina proteklog stoleća posredstvom bizarne priče o tajanstvenom špijunu. Gastarbajter povratnik, prožet dugogodišnjom nostal- gijom, vere se po zavičajnim brdima i ponesen lepotom pejzaža snima ih za svoj album, ali ta bezazlena rabota u jeku krvavih republičkih i etničkih sukoba postaje krajnje sumnjiva i dobija srazmere međunarodne zavere. Za razliku od Sremčevog Alekse Žunjića ili "Balkanskog špijuna" Dušana Kovačevića – da prizo- vemo u poređenje samo ova dva u nizu crnih bisera naše knji- ževnosti – koji su izraz ambicija tzv. malih ljudi, ovaj špijun je opsesija centralne vlasti, izvor ne samo naših državnih nevolja već "ali" koje opštu sreću kvari. Zato je obračun sa ovim špijunom i njegovim nalogodavcima, "svetskim policajcima", ništa manje do poluga koja će ceo svet okrenuti u pravcu napretka i blagostanja!

Sa izvanredno oslikanom ratnom atmosferom opšte meteži i oskudice, atmosfere nepoverenja i svakovrsnih opasnosti, na fonu rata i melodrame vladarske porodice kao okvirne mega-priče, pred nama se odvija suluda ali krajnje uverljiva priča o progonu špijuna, priča koja oslikava poraznu dramu državne moći i sujete ne u sukobu sa stvarnim neprijateljima već u borbi protiv fantoma i priviđenja.

Roman "Američki špijun", i svojom socio-psihološkom uverljivošću i literarnom vrednošću na dostojan način ulazi u plejadu naših književnih dela motivisanih opštim nepoverenjem, uverenjem da i naš najbliži komšija, prijatelj ili rođak može biti okoreli špijun. Iz niza upečatljivih slika te bizarne uobrazilje posebno bismo istakli "razgovor" između Predsednikove supruge, drugog, a u velikoj meri i prvog njegovog ja, sa urednikom naših glavnih novina, razgovor koji nam s punim čitalačkim pravom, kao literarni političko-psihološki analogon, priziva u sećanje dijalog između Hamleta i Polonija na šta liče oblaci iznad njihovih glava.

Zamašni niz satiričnih romana, čiju smo razuđenu tematiku i bogatstvo likova i prizora jedva dotakli, visoko je ocenilo nekoliko naših viđenijih pisaca, svi koji su o ovim romanima pisali. Citirali smo već pohvalne reči kojima je književnik i estetičar Sveta Lukić propratio Stojanovićev roman-prvenac, i to ne samo kao nagoveštaj budućeg pisca već i kao zrelo i vredno ostvarenje. I kritičar Milutin Srećković prepoznao je u Stojanovićevom prvencu višestruko obdarenog pisca. Posebno je pohvalio njegovu analitičku realističnost, lišenu patetike i lamentacije, svojstvene prvim knjigama: "Likovi romana građeni su od žive, punokrvne aktuelnosti, u kojoj se verodostojno ispoljio reljef njihovog psihološkog i socijalnog opsega."

Sveta Lukić je pohvalnim rečima propratio i naredni Stojanovićev roman – "Izlizane gume", kao hrabro suočavanje sa "iskušenjima našeg vremena i našeg društva". Ta iskušenja pisac je, po Lukiću, reljefno iskazao kroz sukobe starog i novog, revolucionarnog idealizma i egoističnog pragmatizma, s jedne strane, kao i kroz sukobe sila inercije i ritma novog vremena, s druge strane. Lukić je u recenziji istakao i Stojanovićev jasan, lak i filmičan stil, zaslužan za komunikativnost njegove proze.

"Veliku feštu" književnik Milosav Mirković dočekao je salvama počasnih plotuna, višestruko impresioniran ovim romanom, prepoznavši u njemu gogoljevsku upečatljivost i efektno preplitanje žanrova: "Velika fešta je dosledno sproveden društveni roman naših dana i naravi, ali i angažovana travestija, pastelna groteska", dostojna svoga gogoljevskog praporekla, sa sindromom Revizora "u kolopletu podanički zagriženih, pseudo kulturnih radoznalaca, od opštinskih činovnika do štićenika i delatnika sredstava informisanja (...) Hljestakovština je svuda nabujala, koristoljublje i vlastoljublje pokazuju svoje lice (...). Fabula raste do eksplozije, travestija se stepenuje do satiričnog reljefa."

Književnik Rastko Zakić, i sam vrhunski satiričar, ponajbolje je osetio satirične valere "Pokrovitelja", četvrtog romana Momčila Stojanovića: "Satirični naboj narasta u opštu opijenost zabludama i obmanama, u fantastičnu kolektivnu paranoju (...). Smejući se (...) junacima ove priče, mi se smejemo i sebi. (...) Žestoka i preko potrebna knjiga." Njenu otrežnjujuću žestinu i razgovetnost Zakić tumači genezom Stojanovićevog stila: "Zanat je ispekao u klasičnoj domanovićevskoj školi i na najboljoj tradiciji narodnog duha i narodne priče".

Iako je kritika visoko rangirala i ranije knjige ovog autora, tek ova je dobila odgovarajuće priznanje – Domanovićevu nagradu Udruženja književnika Srbije za doprinos savremenoj satiri.

Rastko Zakić je impresioniran i narednom Stojanovićevom knjigom – romanom "Obnovitelji": "Smeštena u simboličnu srbijansku palanku Domanovićgrad (svojevrsni omaž uzornom klasiku), ova parodijska priča narasta u sočno humorno i satirično romaneskno tkivo kakvo nismo imali od Sremca naovamo, nagoneći na smeh do suza." Viša ocena od kolege satiričara nije moguća!

* * *

Svojim romanima Stojanović je dao upečatljivu sliku našeg društva u rasponu od pola stoleća, satiričnu vivisekciju naše političke branše u čitavoj vertikali, od lokalnih do državnih moćnika i njihovih prišipetlji. Njegov humor poprima razne oblike i nijanse, od čehovljevski diskretne komike, kad je reč o ljudima iz naroda ("glasačkoj mašini", do gogoljevske ironije i groteske, kad je reč o moćnicima. To je ciklus romana koji zaslužuju da se što pre u velikom tiražu nađu pre čitaocima pošto ništa nisu izgubili od svoje aktuelnosti i satirične žestine.