14. Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba

Punih deset godina delila je Ruta Moavka postelju supružniku s Heleonom, tuđincem, s Heleonom Judejcem, sinom Elimelehovim. Deset godina bila je verna mužu, koji je otišao iz zemlje svoje, morene glađu, i našao utočište u Rutinoj otadžbini. I umre na zemlji Moavskoj Heleon, sin Elimelehov, daleko od rodnoga grada, i osta žena njegova Ruta sama u zemlji svojoj koja joj zanavek uze muža.

I reče Ruta: Imala sam stranca za muža, a kad ga moja zemlja primi na večni stan, prestade time da bude moja zemlja. Jer ode od mene Heleon, sin Elimelehov, i izdade me i sjedini se sa zemljom moavskom, i neću ga videti više. I nemila mi je ta zemlja s kojom me izdade muž moj. Otići ću zato iz zemlje ove tužne i sumorne i poći ću u zemlju Judejaca, iz koje iziđe nekad muž moj da bi me ovde našao.

I zajedno sa majkom muža svojega Nojeminom, napusti Ruta svoju nekadašnju postojbinu i uputi se u zemlju Judejaca. A beše već slobodna ta zemlja od suše i beše topla i puna života, kao uspomena na Heleona, sina Elimelehova. Stiže, dakle, u nju Nojemina sa snahom svojom Rutom, koja napusti narod svoj i grad svoj, i Boga svojega, i oca svojega i mater, i sestre, i braću, da bi narod svoga muža učinila svojim narodom, a njegov grad – svojim gradom, a njegovog Boga – svojim Bogom.

I nastani se Ruta sa svekrvom svojom Nojeminom u gradu Vitlejemu u zemlji judejskoj, i trpljahu glad i muke. Ne beše nikoga ko bi im zapalio vatru i doneo hrane u kuću, i zaštitio od zavijanja šakala. I stanovahu uplašene i tužne, same u gradu Vitlejemu, i čekahu milosrđe božje ili smrt – a znadijahu da se jedno i drugo često ne razlikuju međusobno.

A kada ih silno izmuči glad, reče Ruta svekrvi svojoj: Gledaj, žeteoci žanju ječam u polju. Poći ću za njima i pabirčiću klasje u polju, i pronaći ću žeteoca koji će mi utoliti glad.

I pođe Ruta, udovica posle Heleona, da skuplja klasje na njivi Voza, rođaka svoga muža i svoje svekrve. A Voz joj dozvoli da kupi klasja koliko poželi i ukaza joj neobičnu ljubaznost. Jer beše to čovek po prirodi dobar i široke ruke, ali još više mu beše milo da pokaže prema Ruti svoju darežljivost, i to iz dvaju razloga. Ruta mu se dopala više od svih žena iz grada Vitlejema i silno je požele; sem toga mu se dopalo što je napustila svoju zemlju i pošla da traži sklonište u njegovoj otadžbini – jer viđaše u tome diku za svoj narod i svoga Boga. Reče joj stoga da oseća obavezu da joj ukazuje zahvalnost zbog takvog odnosa prema njegovoj otadžbini, i ukaza joj zahvalnost, kao što uvek biva, u nadi da će time i on zaslužiti njenu zahvalnost. I Ruta odnese u srcu svome zahvalnost prema svome dobročinitelju zajedno s vrećom zrnevlja koje je pokupila u polju. I obe, ona i Nojemina, utoliše glad ječmenim pogačama.

Zatim Nojemina reče:
– Noćas Voz veje ječam u polju. Idi tamo i kad ga nađeš na spavanju, probudi ga i ostani u polju, i donećeš kući hleb kojim ćemo se sutra hraniti.

I bi tako. Ruta ode noću na njivu i probudi Voza blagim dodirom, i do jutra ne spavaše među krstinama ječma. A ujutro donese zrno za hleb i pogače, kojima se hranjahu ona i Nojemina.

A zatim Ruta reče Nojemini:
– Muči me misao da nisam postala kao devojka što se prodaje zato što sam noću posetila čoveka da bih donela hleb kući.
A Nojemina reče:
– Ništa loše nisi učinila, kćeri. Je li se Voz poneo prema tebi neljubazno? Nije, bogato te je obdario pre no što si mu ukazala svoju ljubav, i dao ti je da zasitiš glad. Zar ne zaslužuje od tebe zahvalnost za svoju dobrotu? A čime se može zahvalnost bolje pokazati ako ne ljubavlju, i čime ljubav, ako ne davanjem onoga što se najviše ceni? I zato, što više ceniš svoje žensko dostojanstvo, tim veći dar daješ u zahvalnost onome ko te je nahranio kada mu daješ ono što je u tebi žena. Devojka koje se prodaje ne zaslužuje prezir prosto zato što se daje onome od koga prima hleb, nego zato što u potaji sama sebe prezire i što ono što daje nema za nju vrednost. Ali za tebe to ima veliku vrednost, najveću, i baš zato si mogla da pokažeš time najveću i istinsku zahvalnost.
– Ali zar nisam dala svoju ljubav za hleb? – upita Ruta.
– A postoji li ljubav koja odista ništa ne zahteva? – upita Nojemina nju. – Ako postoji, ona zaslužuje poštovanje, ali među ljudima se retko susreće. Ljubav traži, u najmanju ruku, uzajamnu ljubav. A ti si želela samo hleba, koga čak i na ovom svetu gde hleba uvek ima premalo, ima u većem izobilju nego ljubavi i dobrote. A i potrebniji je ljudima hleb nego ljubav, i najpre treba zasititi glad, pre no što srce počne vikati i tražiti hranu. A ti si primila samo hleb.
– Ali dala sam svoje telo.
– Dala si kao znak svoje zahvalnosti za hleb, koji si primila. Pokazala si zahvalnost najbolje što si bila kadra baš zato što svoje žensko dostojanstvo visoko ceniš. Prema tome, primivši dobro koje služi samo podržavanju tvoga svakodnevnog života, dala si u zamenu za nj dobro neuporedivo dragocenije, dala si deo svoje duše, što znači da si pokazala velikodušnost i darežljivost koje ti služe na čast. Ne samo da se nisi upraljala ničim nečasnim, nego si dala dokaz poštenja, zbog čega si zaslužila poštovanje.

Razgovor svekrve sa snahom vodio se sve do trenutka kad stiže vest od Voza da želi da uzme za ženu Rutu Moavku. Na taj način Voz je pokazao da ceni Rutino poštenje; i pokazalo se da je Nojemina pravilno ocenila stvar.

U ovoj priči nema ničega što bi zasluživalo podsmeh ili ljutnju ili prezir. Naprotiv, ona je dokaz da naš podsmeh često biva besmislen, ljutnja – lažna, a prezir – dvoličan i glup, ako njime progonimo nekog samo zato što je spreman da ukaže nekom drugom svoju zahvalnost na hlebu kojim je utolio glad, a zahvalnost iskazuje ljubavlju. Bolje hvalimo štedrost one koja daje svoj najbolji deo za komad hleba – jer, kako je ispravno primetila Nojemina, čak i u dolini gladi – i možda baš u dolini gladi – lakše je doći do hleba nego do zahvlanosti zbog hleba.