Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


30 – IZLASCI

– Uključujem se u Mase – Važni o Važnima – Jeste li dovoljno Zadojeni? – Knjižara "Otpad" – Otvoriti rudnik dijamanata - Dubinsko poniranje u čoveka

Bilo je u novinama da su podsečena krila švercerima kafe; sigurno se ni od njih, kad rašire krila, nije moglo proći ulicom. Isto su i razni drugi širili krila, pa im ta krila vazda podsecali, ali ipak nije bilo lako proći ulicom, što sam utvrdio lično.

* * *

Nikako nisam shvatao zašto se ne može proći ulicom. Uvek su u to, kad god sam izlazio, bile umešane Mase, koje su bile protiv nečeg, a ako nisu bile protiv onda su bile za nešto, pa su i zbog toga svi izlazili na ulicu. Kao da čovek ne može i kod kuće da bude za nešto, ako već, kada je protiv, mora da izađe, da bi to pokazao onima koji su za, pa da uvide da im tako ne valja. U svakom slučaju, ulicom ne možeš da prođeš, saobraćaja nema, a uvek se nađu i određeni što sve to suzbijaju, ili obezbeđuju, kao i neki što imaju nešto baš protiv toga, pa poneli kamenice, i razbijaju, na primer, stakla prodavnica cipela, jer im se te prodavnice silno nešto zamerile, pa oni tako osećaju.

* * *

Vraćao sam se sav zbunjen, ali mi je doktor A. uporno savetovao da izlazim da se ne bi po meni kačili šeširi, jer ja moram da se uključujem ako neću da izgubim vezu sa stvarnošću. A ništa što bih ja baš hteo da izgubim vezu sa stvarnošću, samo kuda iz nje da odem?! I tako, uključivao sam se povremeno, a onda se vratim na Kliniku, pa se lepo opustim, i osetim se ugodno i zaštićeno. Jedno vreme bila jednolična hrana na Klinici, ali ja to nisam čestito ni primetio, jer sam se stalno hranio u Masi, kuda sam se savesno uključivao, pošto ne volim da se na meni drži šešir. Elem, hranio sam se, kažem, u Masi. Stalno nam nešto donosili razni. Nekad jogurt, nekad voćne sokove, pa svež hleb takođe. Baš mi to hvalio jedan, mnogo lepa hrana kaže, samo ga posle izgazili za kaznu što je tu bio kao kriminalac u vidu džeparoša, a ne politički da je tu, kao drugi. Sad, meni do hrane nije, ja sam asketa, ali da jedem nešto ipak moram, premda me uvek nervira što moram na jelo da gubim vreme. Ali na mitinzima ionako nisam mogao da se bavim naučnim radom pa sam jeo šta dobijem, a ponekad dobije čovek i kamenicu u glavu, i to od same Mase što je njen neodvojivi deo, i sa njom se bori za nešto, pa ma šta to bilo, a zato što Masa neprecizno baca kamenicu. Mada uvek bacali napred; mase su bile i ostale napredne, i po tome se vidi, i to niko ne može poreći. A dobije se i vaspitna palica tu i tamo, naročito ako se čovek zatekne, na primer na nezgodnom mestu, s tim što su neko vreme sva mesta bila vrlo nezgodna, to jest gde god čovek da se nađe, ispadne da se zatekao. Bili sumnjivi čak i jedni što su samo jeli u kafani, jeste. Došla posle masa pred tu kafanu, pa krenulo usmeravanje mase, a onda usmeravanje prešlo i u kafanu, i ko sad čoveku što tamo sedi da poveruje da on tamo zaista sedi, i da je prosto gost kafane? Jeste pred njim do pola pojeden tanjir supe sa rezancima, tu mu je i pola flaše piva, ali ipak je sumnjiv, jer to je samo maska! Znamo mi takve, kad krenu da vršljaju u vidu Mase, oni u cilju maskiranja uvek vuku sa sobom po pola tanjira supe, i pola piva takođe, pa kad dođe da se ispituju uzročnici i razne kolovođe, takvi samo šmugnu u kafanu, stave pred sebe maskirne predmete da ni toliko u kafani ne potroše, i hteli bi da im to bude alibi, ali to ne može proći nego se sve zna, i znamo mi takve.

* * *

Mnogo je to bilo za mene. Kreneš onamo - tamo se puca. Odeš na drugu stranu - tamo gas "suzavac". A na trećoj strani polivaju vatrogasnim šmrkovima iz sve snage, "na trojku" uključili, pa kad sam izašao iz bioskopa "Jadran" polili i mene! A kad sam ulazio u bioskop nikakve mase tu nije bilo, niti sam ih ja tu doveo, ali se smatralo da sam i ja deo nje, premda sam tu bio sasvim samostalno... Sva su mesta bila strašno nezgodna, osim kod nas na Klinici, gde je vladala mestimice i savršena harmonija, pogotovo kad se nađu zajedno sadista i mazohista, pa imaju jedan usklađen odnos.

* * *

Posle mi dosadilo da se uključujem u mase, a tu i vaspitne palice i sve, a opet, prosto ne možeš ulicom da prođeš, pa zato i nisam tom nego uvek drugom ulicom. Čim vidim negde mase ja odmah skrenem, ali sam primetio da ih ima još koji to isto čine, pa tamo gde su mase ispadne manje sveta nego gde nisu, a tamo gde ih nema skupili se mi što izbegavamo da budemo masa, i zato izgledamo kao masa, i onda opet neki stanu suzbijati i kanalisati, kako na razne tako i na druge načine, o kojima je uglavnom bolje ne govoriti. Došlo mi prosto da štrajkujem glađu, ali to niko ne bi ni primetio, a i da primete mene bi hladno pustili da umrem; nisam ja od tih što ih primoravaju da jedu. Ma, rekoh, ako se ovako nastavi, počeću čak i ja da jenjavam! Jeste, ako se ovako nastavi, onda će i u meni da zgasne Plam, tj. on će prestati da me prožima u dovoljnim količinama, pa će posle svi videti kako će biti kad sve stane, zato što se u Aktivnosti više ne meša jedan F. Gromki-Tmurni.

* * *

Kažem, kad god ja izađem po vazduh - uvek neke izmene, ne može čovek izdržati, a nikad mira. Nekada je barem bilo jasno ko je važan, tj. za koga treba svi da izginemo, za koga samo delimično, a za koga samo doista fanatični. A sada se odjednom pojavili silni neki važni ljudi. Sve sam važan čovek, ali ne kao nekad, pa da svi jedni drugima niz dlaku, nego ima pa jedan važan čovek o drugom važnom čoveku navodi Podatke iz života. Na primer kako taj drugi Važni ustvari pije vodu iz pisoara, a i onaj limun što tu fali on je odneo kući, da ima za kolače, pa nije ni zaslužio da bude ono što je. Mada, naravno, taj ionako nije ono što je, to se samo njegove pristalice zavaravaju, a i jesu mi neke pristalice... Doduše, kad bi ti zavedeni nesrećnici postali njegove Pristalice, onda bi to bili krasni ljudi, pravi iskreni Pobornici, pa on sve to samo da im pomogne da izađu na pravi put...

Jedno vreme bilo je završeno, ali niko nije znao šta je počelo. Puteva i staza toliko, a svi do jednog jedini pravi, pa zato i onaj drugi Važni ima šta da napomene. Taj, dakle, napominje kako se onaj prvi govornik doista razume u pisoare, i to fantastično, zato što u pisoare viri iz nužnika za veću nuždu, gde se hrani. A treći važan čovek kaže o četvrtom da ga je peti...

To me je strašno zamaralo. Čak sam počeo da sumnjam da je sve to može baš do poslednjeg detalja tačno, što iznose jedni o drugima. Ne može u Stvarnosti biti toliko istine; svet to naprosto ne bi mogao da izdrži.

* * *

Opet ja na vazduh, nagovorio me doktor A., ali uporno nigde sveta na koji sam navikao.

Kad se samo setim... Svojevremeno, bili su jedni pa, ko šta radi - oni prožimaju strukture.

Neprekidno su radili na tome.

Bar da je takav pošten, pa, kad ga pitaš šta radi, on da ti iskreno kaže – "Eto malo, prožimam strukture". Ali, ne! Niko od njih ni reč o tome, a mi, jednom kad smo pogledali, vidimo – sve nam Strukture prožete.
I to tima što prožimaju, je li.

A opet, ne znaš ih koji je koji. Ništa im ne možeš. Da ih sve ukloniš – ode i Struktura. Da ih ostaviš – prožimaju.

Onda, bili jedni drugi; ti su bacali ljagu na sve što su stigli, mada uglavnom na Napore.

Pa onda, bili oni što su dizali glave.

Isto su bili i oni što su rovarili, a samo li sa strane uhvate malo slobodnog vremena – oni odmah još i raspiruju. Jeste, raspiruju, umesto da razgorevaju u srcima!

Ali bilo je i silno pozitivnih likova; gorštaka većinom.
Samo, gde su oni?

Nekada je u gradu bilo čudo jedno Gorštaka. Ja vrlo cenim Gorštake, ali sam i oprezan sa njima, zbog prgavosti njihove. Zato, vidim li samo čoveka, ja odmah priđem da proverim, pa prvo pitam "Izvin"te, da niste vi kojim slučajem Gorštak?" da znam, pa tek posle dalje sa njime, ako imam nešto. Međutim, u poslednje vreme niko da mi kaže "Ja sam Gorštak", počelo to već da mi fali, jer nekad sam sve vreme sretao same Gorštake, čak i neke iz duboko ravničarskih predela. A sada me većinom gledaju mutno, malo ih koji potvrdno kažu "Jeste, ja sam Gorštak", bar ne tim rečima, iako su inače svi ponosni na to, osim Gorštaka iz Nizija koji se ponose Nizijama.

* * *

To sa Gorštacima još i kojekako, ali i drugi mi ljudi nedostaju, na primer oni što su ponikli… Toliko sam pao u očajanje zbog toga da sam počeo da prilazim ljudima i da im postavljam direktna pitanja u vezi sa tim. Jeste, idem ulicom, pa priđem nekome i najučtivije se zainteresujem: IZVIN"TE, IZVIN"TE, A GDE STE VI PONIKLI? MM? GDE STE PONIKLI? I posle još o tome, naročito ako se zgodno nađemo negde u gužvi, pa ne može da mi ode, i tako mogu da povedem zanimljiv razgovor, koliko da postavim pitanja koja se prirodno nameću. Na primer pitanje da li je dotični tamo gde je ponikao još i blagovremeno zadojen, recimo Idejama? Ili je pogrešno zadojen, ili sa pogrešne strane zadojen, a ne sa strane sa koje je čovek obično zadojen, iz čega se vidi i kakva mu je porodica, kad su baš sa te strane našli da ga zadoje… A da nije zadojen u nekom drugom mestu, kao što je bivalo da su stari kadrovi iz Revolucije samopregorno išli čak na drugo mesto da ih zadoje, jer je u njihovom tih dana vladala vekovna zatucanost, pa stoga nije bilo nikog da ih zadoji? A da nije kojim slučajem nedovoljno zadojen, ili uopšte nije? I još ga pitam, ukoliko jeste zadojen idejama, koliko su napredne bile te Ideje? Da li bi ih on sam ocenio kao "veoma", ili samo "osrednje", ili "podnošljivo napredne"? Ili čak možda "Malo i nedovoljno napredne, ali ja sam se posle strašno trudio"?

A eto, ljudi nekako više nemaju razumevanja za ta moja interesovanja. Stvarno čudno.

Odjednom je ispalo da vrlo jeftino mogu da se kupe razne biografije i autobiografije, često u kožnom povezu, pa zlatotisak. Naročito sam na "Otpadu" došao do knjiga o kakvima sam nekada mogao samo da sanjam, mnogo su koštale. Ali bitno je da u svim tim biografskim spisima obavezno stoji da je taj čovek ponikao, a onda je praktično odmah - ili najkasnije neposredno zatim - bio zadojen, a danas nikako takve ljude da sretnem, premda sve vreme pokušavam. Je li moguće (pitam ja doktora A.) da neki sada kriju da su zadojeni? Sve čekam da mi neko odgovori, recimo: "Ponikao sam u", ili: "Zadojen sam u 18.45 jednom prilikom kad", ili samo da prosto potvrdi: "Jeste, i ja sam zadojen", ako se ne seća baš sasvim precizno vremena kad mu se to prvi put desilo. Ali nema tih ljudi, a ostali me samo posmatraju mutno da mutnije biti ne može, kao da u mom ponašanju ima nečeg protivprirodnog, a bezmalo do juče je celo Društvo bilo zadojeno u najvećoj meri, i nikome na um nije padalo da to krije; naprotiv.

* * *

A ti biografski spisi... Zašto ranije nisam imao sredstva da ih kupim?! Jedan, na primer, važan drug u penziji, piše da je smatrao da je Čaplin bio veliki glumac, pa je on to i zapisao, baš kad je umro Čaplin. I jeste, lično sam pročitao, samo šteta što nije ranije; siromah Čaplin, sigurno bi se silno radovao njegovoj podršci. A drugi, opet, napisao da je on sve znao unapred, i da nikada nije pripadao onome čemu je pripadao, ali je ćutao samo da bi ostao na vlasti, ne bi li popravio stvari. Samo što nije mogao, jer na vlasti se stvari nikako nisu mogle popraviti, odmah te isteraju čim pokušaš, pa onda nisi na vlasti, a ne može se ni ko nije na vlasti, zato što nije. Stoga je samo sedeo okružen trudbenicama od šesnaest do osamnaest godina, oskudno odevenim usled pasivnosti tih Krajeva koje je on posećivao, i tužno tamo jeo sumornu janjetinu na turobnom panju, uz žalosne špricere i mlad sira, i očajavao što je na vlasti a ne može baš ništa, kao što niko na vlasti uopšte ništa nije mogao da izmeni u toj vlasti, čak ni njeni najviši vrhovi, inače bi oni sigurno, ali nije se moglo, što je svakako još jedan dokaz o historijskoj nužnosti, samo im taj nije pao na um.

* * *

Pojavila se velika masa proroka, iscelitelja, i gurua nekakvih, i to u zemlji u kojoj se i ređanje pasijansa smatralo štetnim sujeverjem, a za gledanje u šolju se moglo i odležati, i to ne samo kao onaj naš iz Obezbeđenja, što je gledao u WC šolju u potrazi za Članskom Kartom (a sav očajan bio čovek, mada je posle, kad sam ga sreo u Novom Vremenu, rado pričao o tom događaju, i tvrdio je da je on to namerno u šolju ispustio, da pokaže svoj Odnos).

Tušta i tma je bilo vidovitih, mada ne znam da su išta prorekli što se posle zbilja dogodilo, nego su uglavnom išli na stavove tipa "će da bidne muka po celi svet" ili "Zemljotresi će d’uništu Ameriku". I bile su tu još i veštice, i bili su čarobnjaci, i čitači misli, i čudotvorci, koji su lečili polaganjem ruku, i uopšte, sve sami ljudi posebnog kova, sa debelim prstenjem na rukama, koji su se pojavljivali na Televiziji i strašno nervirali doktora A.

* * *

Da razvedrim doktora, dao sam mu moje pismo, tih dana objavljeno u jednom našem nedeljniku. "Ja, vaš odani F. Gromki-Tmurni", stajalo je tamo, u delu koji nisu izbacili, "pišem vam ovo zato što sam osetio pravedni gnev u smislu emocionalnog stanja, u skladu sa Psihologijom ličnosti i drugim opštim propisima! Molim vas, nađem u novinama da se kod nas sada plaća ko hoće da ima Infarkt! I to se tu navodi jedna ozbiljna suma u Markama nemačkim, a biće to i više kad im se osladi, za tih šest nedelja, koliko je zakonski predviđeno da čovek sme da ima infarkt u smislu njegovog trajanja! I to su precizirali, manijaci! Tolike godine sam bio zdrav, a sada, kada prosto osećam da samo što nisam dobio infarkt - sada treba da plaćam! Ja, koga je uvek prožimalo sve što jedinku treba da prožima, i to isključivo u trenucima kad nije bilo nezgodno! Ja koji sam znao da prosto zasuzim od odanosti kad makar i samo POMISLIM na Mesnu zajednicu, a kad se uopšte usudim da mislim naviše - to ne treba ni da pominjem… E, sada me opet prožima, ali me prožima gnev! Gde mi je bila pamet da se razbolim ranije, a ne sada kad traže participaciju od maltene sto posto, a garanciju ne daju nikakvu, naravno, što je gnusoba kakve nema čak ni kad čovek kupuje mašinu za veš. Jeste, tu se bar nešto garantuje, na primer šest meseci, mada se posle obično utvrdi da je mašina za veš tih šest meseci već odležala u magacinu, pre kupovine, pa joj se to uračunava u rok kazne... Molim vas, dođe mi da umrem pa da svi vide, ali ne znam, ako umrem, šta da radim, kad niko nema saosećanja! Infarkt ni inače nije neko veće uživanje, svi to kažu, pa zar još i da plaćam za njega? Uostalom, recimo i da skupim nekako pare, pa platim za infarkt, i oni me izleče, ali mi ipak ostaje da platim pogreb, jer ću da umrem od nečeg sasvim drugog, kakve sam sreće!

Sanjario sam nekad kako će o meni minut ćutanja, a ja se sve ponosim u kovčegu što se taj minut odnosi na mene, pa se čita i moj Elaborat, o tome kako sam ja umro, da nam se ne izgubi i to iskustvo, nego da ljudi znaju kako treba, i svi da posle pohvalno o tome, kako sam ja nenadoknadiv gubitak, i kako mi neće biti premca sve dok mi se ne rodi premac, mada takvog majka ne rađa, pa će morati da se nađe neki drugi metod. To sam planirao, dakle, ali sada baš neću, iako se upravo sada još kako ima od čega dobiti infarkt! Sada sam toliko gnevan da ću da se razbolim od nečeg čega još i nema u tom njihovom cenovniku za odlaganje smrti. Razboleću se od nečeg tako užasnog da će morati da me leče u samoodbrani, da ne pomre celo stanovništvo pre nego što stignu da izginu za dobrobit, i onda će uvideti kako je to kada se naljuti Vaš odani F.Gromki-Tmurni"...

Doktor A. mi vrati pismo i nastavi da gleda u isključen televizor.

* * *

Po ulicama je ležao novac koji su podsmešljivo bacali prosjaci; očito, prosili su samo da ne izgube naviku. Novčanice su sve bile nove-novcate, a na njima više nula nego mikroba. Bilo bi zgodnije da počnu nule na tri stupca da štampaju, ali novine ipak nisu objavile taj moj predlog za nule. Ulog koji mi je otac ostavio na knjižici pretvorio se u neku besmislicu. Ono na deviznoj knjižici nazvali su "stara devizna štednja" i nisu mi dali ništa, i rekli su da mi ne daju ništa, i smejali su mi se, a ni platu nisam imao, pošto je i u R.O. došlo do nekih previranja, pa mi naprosto nisu obnovili takozvani "Ugovor o radu na određeno vreme". A i da ga jesu obnovili ne bi mi vredelo; ne bih mogao da dolazim na posao pošto sam to vreme proveo na klinici, uglavnom u snu.

Doktor A. reče da mi zavidi što nemam platu. On ima, ali mu je u Banci ne daju, pošto je novac potreban na ulici, za trgovce devizama, što je najstrože zabranjeno, ali se svi time bave. Mada, reče doktor A., ionako nema šta da se kupi, a ko ništa ne kupi novac mu već sat kasnije vredi znatno manje, a dan kasnije može i da ga baci, što i nije neka šteta jer nigde ničeg nema. Uđeš u radnju, a tamo ništa osim prodavaca. Doduše, imaju još metle i kofe, pa metle naređali u rafove položeno, a između svake dve metle po jedna uspravna kofa; stoji tako da bude lepše… (Zbilja – pomislim ja na tom mestu - te me kofe proganjaju u životu čak i kad ja nisam prisutan u njemu). Na svim rafovima tako, kofa-metla-kofa-metla. Izgleda kao crta-tačka-crta-tačka, nalik na kartografski znak za međurepubličke granice, a i sa njima je stvar otišla do te mere dođavola da je to prosto za priču. Mada - kaže doktor - i da ima šta da se kupi, gde bi on to držao, kad je izgubio stan, jer za to služi Porodica kao osnovna ćelija Društva... Uopšte, zvučao je strašno gnevno.

Da ga utešim, rekoh mu da ne sme da misli da je to protiv njega! Nipošto ne sme da sklapa događaje u nekakav sistem uzročno-posledičnih veza, jer bi ishod mogao biti ideja o nekoj vrsti zavere protiv njega, a to je paranoični način mišljenja. Ipak, ni to ga nije razvedrilo, kao ni podsećanje da ja baš nikakvu platu nemam. On je jedan od ljudi koje crkavanje komšijine krave uopšte ne uveseljava, premda bi to inače bila najgledanija emisija na Televiziji, naročito kad bi se i za to uveo direktan prenos.

* * *

Grad se pretvorio u buvlju pijacu, i svi su nešto prodavali. Bilo je silno mnogo ideja za Malu privredu. Svratio sam u kafanu da se ogrejem, a jedan je tamo pričao da bi rado prodao bubreg. Veli, ionako ima dva komada, a ne treba mu taj luksuz, pošto i inače služe samo za lučenje mokraće, koja mu je već dosadila jer je praktično prvak u lučenju, a naročito mokraće. Drugi je izlagao da je otvorio firmu Rent-a-čmar; specijalizovana Agencija, u smislu nabavke muških pratilaca za poslovne ljude, što pokazuje kakve smo sve unutrašnje rezerve imali a da to nismo ni znali.

Kao i uvek hrlili smo krupnim koracima, i to verovatno nekud, mada su neki tvrdili da ne idemo čak ni tamo. Razmišljao sam čime ja da trgujem pa da se uključim u opšte napore, koliko da se časkom izgradi Kapitalizam. I tu mi padne na um - što ja ne bih izvozio dijamante? Najzad, treba samo da nađem odgovarajući rudnik, i gotovo.

Nevolja je bila u tome što kod nas ne može da postoji rudnik dijamanata. Ne zato što je zabranjeno - to ne bi bilo demokratski! - nego stoga što se dijamanti nalaze isključivo u naslagama nekakvog "Kimberlita" koga kod nas nema, kad se nismo setili da ga uvezemo iz Kimberlija dok je još bilo para, pa bi nam se u Kimberlitu zapatili dijamanti kao i tolikim drugim licima koja su na vreme mislila na to. Tako mi je rekao jedan geolog što na "Slaviji" prodaje zubnu pastu, koju je preneo podzemnim putevima; videlo se po tim putevima, ipak je čoveku koristilo što je doktor Geologije, pa to ume. No, eto, šta god mi da pokušamo uvek nam se ispreči nešto, a najčešće prepreke. Stručnjaci, dakle, tvrde da se dijamanti vade iz rudnika sa kimberlitom unutra, a valjda oni znaju, premda psihički duboko potreseni i za ceo život opterećeni što im oduzeli gaće što su prodavali, pa im ostala samo zubna pasta, i sada prodaju isključivo jednu po jednu, jer se oduzima samo ako se vidi da imaš dva nečega, a žena tu, sa džakčetom rezervi, bajagi čeka trolejbus odmah ispred, na stanici, pa sve dodaje pastu po pastu, kako se koja proda, da im i to neko ne oduzme, a stručnjaci kažu da im dođe da zapenuše od muke. Stajao sam tu s tim geologom bez gaća a sa podzemnom zubom pastom, pravio mu društvo, a zabavljali smo se gledajući kako jedan kupuje celu pljeskavicu u lepinji, i to odjednom… stvarno je bila milina gledati. Nisu ljudi zaboravili kako se uživa! A usput sam paralelno razmišljao kako da ja ipak to sa dijamantima... Isplatilo bi se, to je jasno kad se zna pošto je samo kilo dijamanata, naročito onih krupnijih i već izbrušenih, kakve bih ja najradije prodavao, jer to mi je mnogo praktičnije. Kad su krupni i već izbrušeni ne mora se na brušenje u Amsterdam, pa posle čovek da ima problema na Granici. A kazali mi poverljivi trgovci gaćama da carinici vazda nose vazelin i gumene rukavice, spremni da duboko ljudski poniru u čoveka sa stražnje strane, zato što su šverceri nazadni, i to da poniru dubinski dokle god mogu da domaše, ne bi li našli koji dijamant, ili sto grama kafe, premda tu najčešće nalaze ono što se tamo obično i nalazi, ali to nikad nije bila prepreka za večnu ljudsku radoznalost.

nazad