SATISFAKCIJA

Baš nemam sreće! Ozbiljno. Čega god se dohvatim, propadne. Eto, pre neki dan krenem da otrujem komšijnu Rujku. Avaj! Umesto krave crk'o Žućov. Pas avlijaner. To me razljutilo. Veoma. Zato odmah skujem novi plan.

Sačekam da komšija ode kod rođaka na slavu, neopaženo se uvučem u dvorište i zapalim traktor. Jebi ga! Padne kiša i ugasi ga.

Tri dana sam bio bolestan. Pojeo sam se od muke. Onda sam smislio novi plan. Odlučio sam da mu potrujem ko- koške. Nabavim otrov. Skup. Pomešam ga sa kukukruzom i sve to pospem po dvorištu. Komšijskom. Opet ćorak! Nje- gove kokoške, kao zainat, konzumiraju samo koncetrat!

Tu sam pao u očaj. Neće, bre, komšiji da crkne krava. Čak ni kokoška.

Džaba sam išao kod vračare. Da skine čini. Da se rešim baksuzluka. Menjaj planove, kažem sam sebi. Tu je đavo umešao prste. Zato odlučim da komšiji zapalim kuću. Nema mi druge! I jedne noći to i učinim. Ovog puta uspešno. Ostali su samo temelji i odžak.

Ali... Promašaj. Opet! Komšija prethod- nog dana prodao kuću jednom gastar- bajteru. Sa desne strane, komšija se preselio na levu. Kupio kuću od komšije Sime.

Hteo sam da puknem. Stoga odem u svoju štalu. Da se iskukam. Da me ne čuju ukućani. Vikao sam kao nikad. Pas je pobegao preko granice. Krava se iz- bečila. I crkla. Od straha. Posle toga sam nespretno palio cigarete... Planula je štala. Vetar je preneo vatru i na mo- ju kuću...

Jutro sam, ipak, dočekao sa smeškom. Ostao sam bez kuće i kućišta. Ali zado- voljan. Veoma. Tokom noći vatra se proširila. Prešla je i na štalu starog- novog komšije. I ugušila mu kravu. 

Ej, crkla mu krava!

Mića M. Tumarić

PREKO ZIDA

Zid visok. I žica na vrhu. Korake ti spu- tava, krati pogled. Iz stomaka bljuješ nit od koje pleteš reči. Od jedi se nadu- ješ, poletiš. Pogledaš na dole pa se u hiljadu komada raspukneš. I padaš ka zemlji. Ali s druge strane zida.

Đorđe Otašević

Deda je nekoliko nedelja ležao na hirur- giji čekajući operaciju ali se ništa nije dešavalo. Pacijenti su dolazili i odlazili, a deda je jednako ležao i čekao.

- Izglega da mora da se plati! - pro- kljuvio je deda problem.

Ako mora, mora. Otišao sam kod dok- tora Mitovića.

- Ovaj, pa, eto, doktore, ako, možda, ipak, deda...

- Tri hiljade maraka, prekinuo je moju neprijatnost Dok i nastavio da pije ka- fu.

Tri hiljade. Tri hiljade maraka!!

Prodavali smo, pozajmljivali, uzeli kredi- te, uz maksimalne napore skupili smo oko 2000 DM. Više se nije moglo.Stavio sam novac u tradicionalni plavi koverat i zaputio se kod doktora Mitovića. 

Gužva pred ordinacijom velika, atmo- sfera kao u pošti, svi stiskaju u džepu koverte. Najzad sam i ja došao na red.

- Ovaj, pa, eto, doktore, ako, možda, ipak...
- Jesi li doneo?, prekratio je Dok.
- Pa... izvadio sam koverat iz džepa.

Neveroratnom brzinom i gipkošću Dok se bacio, smotao koverat i gurnuo ga u mantil.

- Deda će biti operisan ujutru, bio je kratak i jasan.

Ipak sam morao da mu predočim prob- lem.

- Znate, doktore, mi smo, koliko smo mogli, i pozajmili, i prodavali, koliko smo mogli, ali, znate, to su velike pare...

Dok je na moje oči pozeleneo.

- O čemu ti to pričaš?!
- Pa... skupili smo samo dve hiljade! prevalio sam nekako.

Dok je iz zelene prešao u crvenu.

- Kako te nije sramota! urlao je Dok.
- Na šta ja tebi ličim?! Nije ti ovo pija- ca da se cenjkaš, bezobrazniče jedan!!

Dok je iz crvene prešao u ljubičastu koju je zadržao do kraja. Počeo je da kopa po džepovima mantila a onda me gađao plavim kovertom. 

- Gubi mi se s očiju!!

Pokupio sam zgužvani koverat i jedva našao vrata, sav postiđen i očajan. Međutim, pravo iznenađenje me je če- kalo kad sam došao kući. U vraćenom kovertu je bilo celih 3000 DM! Dakle, neko je ipak uspeo da skupi.

Zahvaljujući toj sretnoj okolnosti deda je operisan kod drugog hirurga, a ja sam na datom iskustvu razvio novi biz- nis. Povremeno bih obišao bolnice po Srbiji sa praznim plavim kovertama i provocirao doktore ne bi li se iznervi- rali.

Zarada nije loša.

Slobodan Simić