ŠETNJA

Dođoh danas na posao - goloruk, računam poslednji je radni dan, malo ćemo pričati, pašće zakuska, Gospodin Šef će da nam priča "o novim perspektivama u Novoj Godini", pustićemo žene da idu ranije, lepo se i na miru napiti... kad - klinac. Svi nešto trče po hodnicima, kao da je najobičniji radni dan, svi nešto mrki i neraspoloženi, poslovni i ozbiljni, ni traga od one uobičajene pretpraznične atmosvere.

Uđem kod Gospodina Šefa, da ga pitam dokle se radi, on šeta po Kabinetu, i nešto važno diktira, mlada Gospođica Pripravnica sedi na kožnoj fotelji i na golim kolenima drži nekakvu svesku (suknju nisam video - samo svesku preko golih butina), iz duboko dekoltirane bluze joj vire sise (pomislih: jeli moguće da su prave?), šef stade, skinu naočare i pogleda me upitno, sa izrazom gađenja na licu. 

"Izvinite, ja pogrešio vrata", promrsih sebi u bradu, Gospođica Pripravnica napući usne, naduva žvaku i puče sa njom, sažaljivo pogleda Gospodina Šefa, kao da mu veli: "Nije ni vama lako - svašta u božijoj štali".

Svratim do Velje, Predsednika Sindikata, i on zatrpan papirima, promrsi mi samo da je "jako zauzet, da mu je svega dosta i da ništa više nije sigurno, za džabe se mučio, evo godinu dana, a sve je ispalo kako je on zamislio, a opet on ne zna ni zašto je to činio....."

"Nova Godina je, Veljo, brate....", pokušah da ga oraspoložim, naljuti se čovek i zamoli me da ga - ostavim na miru.

Nazovem Vladu "Revoluciju", on isto u nekakvoj gužvi, kaže: "Reci, ali - kratko". 
"Što mi je Velja neraspoložan?" pitam ga.
"Revolucija jede svoju decu" odbrusi mi Vlada.
"Pa Velja je davno prestao da bude dete", pokušah da polemišem.
"Kus petao - pile dovijeka" dreknu Vlada u slušalicu i - prekinu vezu.

Prekipi mi u trenu, kakva je ovo Nova Godina, kao da je i nema, pozvah Rosu i poručih piće:

"Nema piće, zabranjeno je točenje alkohola u Preduzeću, kafu si već dobio, a još je nisi platio" odbrusi mi i ona.

Ostah ja zabezeknut, kad uđe Gopođa Sekretarica i prenese mi poruku Gospodina Šefa da, odmah idem kući, pošto sam - pijan.

"Nisam ništa pio", branim se ja.
"Gospodin Šef je tako rekao, posle praznika ćete biti u prilici da se branite", reče  ona uspijajući i - ode.

Setih se mog penzionisanog kolege, koji je uvek u registratorima držao flašu vinjaka (zvao ga je "arhivski"), zavirih u registratore i nađoh netaknutu flašu "arhivskog" od pre petnaestak godina. Napijem se "iz mesta". Sam.

Dođe opet Gospođa Sekretarica, da me opomene na ono što je poručio Gospodin Šef, gleda u mene i piše nešto u blokče, kao da me portretiše.

"Kako vas nije sramota, mator čovek, a pijan u sred radnog vremena", siknu ona na mene.
"Boli me uvo" odbrusim joj "ja sam samo mlađi referent, kada može Kurda, mogu, vala i ja, a ti, vidim, bez blokčeta nigde".
"To je red, a ne kao vi, što bi Gospodin Šef rekao, kao bez one stvari u svatove", sikće ona i dalje.
"E sada ćemo da pitamo Gospodina Šefa na koju li je stvar mislio", krenuh opet prema Kabinetu, "a mogao bih i ja onoj gologuzoj šiški da izdiktiram politički testament, ovako na kraju ove "godine promena" neka on malo predahne" hrabar ja - kao nikad.

Presrete me Sloba sa portirnice, dva metra u njemu, pogleda me mrko, šta ću, pođoh poslušno za njim prema izlazu. U portirnici, vidim, radi televizor, zatvori Sloba za mnom vrata, ja se povratih i upitah ga kako ga nije sramota da u sred radnog vremena gleda crtane filmove?

"Nisu to crtani filmovi, budalo, gledam prenos Skupštine" nadmeno će on meni.
"Pa otkud Gargamel i Miki - Maus?"
"To su članovi Vlade", odbrusi mi on, izgura me na ulicu i - zaključa vrata.

Krenem polako pešice prema kući, svratim u jedan bife, pa u drugi, pa... Kada sam se malo sabrao, vidim da sam negde u nekakvoj ulici, koja je sva iskićena šarenim sijalicama, moj Čukunđed Vidak me vodi pod ruku.

"Đe smo ovo đede?" pitam ga. 
"Evo nas u centru grada, ispred bivšeg Komiteta" veli mi i trepće ljutito.
"Pa što je u mraku, đede?"
"Dok nekome ne smrkne - drugome ne svane" trepće đed dalje i grize brk.

Idemo dalje, vidim gradsku kuću, kupa se sva u svetlu, iznutra dopire muzika, kroz zamagljena stakla nazirem prilike u čuvenom "plavom salonu", u kome gradski "krem" čeka "oficijelnu" Novu Godinu.

"Đede, idemo unutra, pa vlast je narodna, a mi smo deo naroda, oficijelno jesmo, idemo na "oficijelni" doček", otimam se ja.

Đed zamahuje svojim štapom, prislanja me na okićenu jelku pored ulaza u gradsku kuću, skida šubaru i briše znoj sa čela. Zapalismo "po duvan", da odmorimo malo, kada nas zasu inje sa jelke i između njenih grana pred nas bubnu moj drugar iz škole Rajko (po novome grof Rajkovsky).

"Okle tebe, kućo stara, zar nisi na ovom "oficijelnom" dočeku", obradovah se ja kao dete.
"Jebeš doček, osmatram odozgo, ko će pobediti na sledećim izborima, da se na vreme "pregrupišem", veli mi Rajko zabrinuto i gleda me svojim sitnim očima iza zamagljenih naočara.
"Đed mi sada reče, da će pobediti oni, što su prošli put bili pobeđeni, a đedu je verovati, sa onog sveta je, služio je tri cara i četiri kralja, a pamti i - komuniste, nego daj da ti i ja popijemo" nudim mu flašu.

Pruža Rajko ruku, iz grma istrči njegova Mileva, pljesnu ga svojom ručerdom (za čudo - bez belih rukavica), flaša pade i - razbi se.

"Marš gore, barabo, ja se smrzavam na uglu izgledajući sa koje će strane naići nova vlast, izbori su na pragu, a ti piješ sa seljacima, majku vam jebem seljačku i kako se samo nanjušite, po smradu, valjda" sikće Mileva, a Rajko ustrča kao mačak na sam vrh okićenog drveta.

Đed Vidak se zacenuo od smeha, hvata me pod ruku i iz širokog kožnog pojasa, koji zove "silav" vadi pljosku iz koje nateže i nudi mi je da se i ja okrepim.

"Neka se vala i njemu guzica smrzne noćas, oca mu jebem" smeje se đed grohotom i gleda u krošnju razgranatrog, okićenog drveta.

Dođosmo đed i ja kući, žena nešto viče na mene, pominje nekakve "druge" i "sretne"... Mimikom joj dajem znak da ćuti, sramota - pred đedom galamiti. Okrećem se - nema đeda, naljutio se, valjda zbog ženine vike i - nestao.

"Ženo daj toalete, pa da idemo na doček, pod Jorgan-planinu, kao i do sad", ulazim u spavaću sobu i iz ormana vadim dve uprane atlet-majice, koje sam zvao "toalete", specijalno za doček. Žena, za čudo, mirno prilazi, pomaže mi da se presvučem, oblačimo "toalete", pita me šapatom sećam li se onih velikih restrikcija struje, nakon kojih nam se rodilo dete...

"Gasi svetlo - Nova Godina je i ne pali, sutra ćemo, čula si da se pali na štednju..." mrsim ja i uvlačim u toplu postelju.

U snu mi dođe baka, opet sa preslicom za pojasom, osmehnuta, sa svojim mirnim, toplim, plavim očima, šapuće mi:

"Spavaj jabuko babina, neka ste živi i zdravi, svega će biti, blago babi".

Duško Radočaj