15. Jailja ili bespuća herojstva

Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara – čovek. Među njima stvar izgledaše ovako:

Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekim propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besporekorno i precizno kao elektronski mozak.

Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin – ličnost u kasnijim događanjima drugorazredna – a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena.

Devora beše ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš ona, vatrena proročica, seda razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim je ulivala hrabrost u mekušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodišnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustrašiva sudija, pozvala je k sebi dvanaest muževa, među kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedostojne ljudi.

– Koliko još dugo – vikala je razvihorene kose – koliko dugo ćete još trpeti tuđinski jaram? Prolazi evo druga decenija kako pokorno povijate vrat pred osvajačem. Zar su već sasvim srca naroda vašeg ogrezla u salu podaništva? Zar ni jedna iskra časti ne može više da plane, u grudima ratnika? Zar niste više kadri da ukrešete u sebi nadu i zar ćete se za večna vremena pomiriti s tim da nosite sramno ime nevoljnika? Zar hoćete pokorno da nosite svoju sudbinu poput volova u zaprezi i večito da povijate ugojena leđa pod udarima biča vašeg gospodara?

Odgovori joj Varak iz plemena Neftalimova:
– Rekla si ženo, "čast" i rekla si "nada". Pazi šta zboriš i ne bacaj reči u vetar. Zar hoćeš da otpočnemo borbu u ime časti ili u ime nade? To su različite stvari, jer može da se očuva čast uprkos nadi. Ako to od nas tražiš, pristaćemo na to. Kažem "mi" – dvanaest muževa iz dvanaest narodnih plemena. Spremni smo da poginemo, ali biće nas dvanaest. Ipak, narod se ne bori kad nema nade, svaki vojvoda zna to vrlo dobro. Narod se bori za slobodu ili za hleb i može da stvori čuda ako se nada pobedi. No ako mu narediš da se bori kako bi spasao svoju čast u bitki koja je već izgubljena, okrenuće se od tebe. Upamti da svaka nužnost postaje vrlina, a kada je ropstvo nužnost, robovi moraju da čine od njega vrlinu ako treba da očuvaju razloge postojanja. Upamti da će se uvek naći dovoljno propovednika nužnosti, koji će umeti ljude da ubede da je čast nositi omču o vratu, čim ona ne može da se skine. Upamti da svako želi da veruje kako deluje podstaknut plemenitom voljom, i da za svaku situaciju može da se stvori teorija koja će je okružiti oreolom veličine. Nema stvari koja se ne bi mogla proglasiti svetom, ako već postoji. A i sama svetost lakše će se vezati uz nešto što postoji, nego uz nešto što tek treba da se dogodi, jer je lakše ostajati u svome stanju nego li preduzimati napor za primenu, a svakome je draža svetost do koje se lakše dolazi, što znači da svako više voli da poveruje u svetost nečega čemu ne mora više da se stara. Zato materijalna prevaga lako dobija moralnu prevagu, zato svet realnosti ima toliko veliku duhovnu porevagu nad svetom mogućnosti. Ali ponekad svet mogućnosti odnosi pobedu. Stoga razmisli, hoćeš li da nam ukažeš na moguće svetove, ili samo na časne svetove? Hoćeš li da nam ukažeš perspektivu pobede, ili samo perspektivu slave pobeđenih?

Kad začu te reči, Devora planu poput lomače prelivene uljem:
– O ljudi, slabe vere, znači i vaša srca, srca narodnih otaca, izjeda crv sumnje? Zar i vi, koji treba da podstičete na borbu, mudrujete kao mule pred praznim valovom? Treba vam unapred sigurnost pobede da biste pristali da sperete sramotu sa svojih lica? Ali našto zasluga lišavanja sramote ako se već zna da ćete pobediti? Kakva je to zasluga, pitam, ako se ide u sigurnu pobedu? Glupa su vaša pitanja i plašljiva su vaša srca. "Čast" ili "nada", pitate. A kakva je tu razlika? Vaša je čast da pothranjujete nadu, a vaša je nada da ćete spasti čast. Sopstvenim kukavičlukom hoćete da opteretite narod, umesto da mu ulijete hrabrost? Čekate nadu u pobedu? A gde je ona, ako ne u vama samim? Na šta čekate da bi pobeda bila moguća? Ona je uvek moguća ako postoji vera, a ako vere nema – poraz je neminovan. No ako odbijate, sama ću pozvati naš narod i, na vašu sramotu, povešću ga iz zemlje u kojoj robuje!

Dvanaest muževa oboriše glave. Devora stajaše pred njima poput vatrenog stuba, neopterećena sumnjom, velika i nepobediva, puna nadahnuća i vere. Dvanaest muževa poverovaše Devori. Pod njenim vođstvom i pod vođstvom Varaka iz plemena Neftalimova, muževi Izrailja krenuše u boj.

U podnožju gore Tavor, Izrailjeva vojska odnese veliku pobedu, a vojska hananska bi potučena do nogu. U poslednjem trenutku Sisara, hananski hetman, pobeže kukavički sa bojišta, zavara poteru i s očajanjem u srcu pohita u polje gde stajahu šatori njegovih prijatelja – Evera i Jailje.

Jailja iziđe iz šatora da pozdravi prijatelja i kad vide Sisara, ne moraše ni da pita bilo šta. Prašnjav, bez daha, posrćući od iscrpljenosti, Sisara je molećivo pogleda i obori pogled.

No Jailja se osmehnu, dobronamerno i tužno.
– Ostavio si mač na bojištu? – upita mirno.
Sisara pokri rukama lice i zaplaka.
– Pobegao sam iz bitke – promuca s mukom. – Izgubio sam mač. Dogodilo se najgore što je moglo da se dogodi. Vojskovođa jedini od cele vojske ostao živ u sukobu. Pošto neprijatelji ne uspeše da me liše života, moram to sam da učinim. Moja se sramota ne da oprati.

Jailja ništa ne reče, nego se opet osmehnu, uze Sisaru za ruku i uvede ga u svoj šator. Tamo se diže na prste, prebaci mu ruke oko vrata i poljubi ga u usta.
– Dragi – reče jedva čujno – ostaćeš kod mene.

Sisara stajaše zbunjeno, a prigašeni pogled blesnu mu za časak iskricom nade.
– Kako – upita nepouzdano – nisi me se, znači, odrekla, osramoćenog kukavičlukom?

Jailja mu reče da sedne i vitkim prstima milovaše ga po glavi.
– Sisaro – govoraše blago – volim te, ne uprkos svemu tvome bekstvu, nego zato što si se odlučio na bekstvo. Godinama živim sred gomile neustrašivih. Osećanje straha kod nas je retkost. Ono što je retko, više se ceni; čim je oko nas toliko hrabrosti, sposobnost za strah i bekstvo zaslužuju da budu izdvojeni. Ti si naprosto nešto neobično i izuzetno i zato si dostojan ljubavi.

Sisara diže na nju začuđen i nesiguran pogled.
– Kako? Zar sama retkost može da bude izvor ljubavi? Zavolela bi grbonju samo zato što nosi grbu među pravima?
– Naravno, ne radi se samo o retkosti, Sisaro. Radi se i o sadržini onog što je retko. Pokazao si se slabim, jer nisi izdržao na bojištu do smrti. I zašto bi trebalo da cenim baš snagu, koja počiva na spremnosti da se umre? Mnogo sam videla glupaka i bednika koji su se izlagali smrti, ali niko me nije zasenio takvim herojstvom. Razumno bekstvo cenim više od nerazumnog poturanja glave.
– Nisam pobegao razumno, Jailjo – šapnu Sisara postiđeno – Pobegao sam iz straha, a ne iz proračunatosti.
– Rešio si se dakle, na to da radije podlegneš strahu od smrti nego strahu od sramote. Zar i ti veruješ u onu glupu parolu: bolje smrt nego sramota! Sisaro, razmisli, mili moj. Bekstvo od jednoga i od drugoga isto je pobuđeno strašću – prvo žudnjom za životom, drugo taštinom. Jer šta je sramota? Izvesno mišljenje kakvo drugi imaju o tebi. Stavljajući smrt iznad sramote podležeš bez svoje volje glasu tuđeg mišljenja, jer potpuno usamljen čovek ne može da se oramoti ničim, ali čovek potpuno usamljen može da se boji smrti. Smrt može da nas pogodi i u pustinji, ali je sramota samo među ljudima. Braneći se smrću da te ne zadesi sramota, nisi više onaj koji jesi, gubiš svoju ličnost za račun straha od sopstvenog ogledanja u tuđim očima. Braneći se od smrti, ti jesi onaj koji jesi, autentičan i pravi – to znači slab, pošto je slabost tvoja priroda. Ali ljubav zahteva od drugog čoveka da ostane onakav kakav odista jeste – jer nema ničega što bi bilo više sraslo s ljubavlju i što bi je bolje izražavalo. Jer ne voli se odista čovek zbog nekih njegovih određenih osobina ili vrlina, nego naprotiv, zbog njega se vole njegove osobine i vrline. Ja odista volim tebe, Sisaro, a ne tvoju snagu ili slabost. Da si jak, volela bih tvoju snagu, a pošto si slab, volim tvoju slabost. Volim tebe, pa onda volim i ono što tebi pripada, kakvo god ono bilo, i hoću samo da budeš onakav kakav si. Ali ljudi koji iskazuju odvažnost pred smrću retko bivaju onakvi kakvi su, jer odvažnost pred smrću retko je delo prirode, nego se najčešće rađa nasuprot njoj. Uplašivši se pred smrću bio si odista onakav kakav si, što znači da mogu tim pre da te volim.
– Čudno je to što govoriš Jailjo. Ali slušam te, jer mi daješ nadu koju sam, činilo se, bio zanavek izgubio. Znam i to da ću ti rado priznati da si u pravu, čim opravdavaš nešto što sam vać učinio, što znači nešto što je u meni već nepovratno. Moje bekstvo je prošlost, a prošlost traži svoja moralna opravdanja i hvata se za svako na koje naiđe. Zato primam to što govoriš, Jailjo. Koliko si ti ipak drugačija od Devore, koja je podsticala muževe svoga naroda da se izlože smrti u ime zbacivanja sramote u kojoj žive.

Jailja se osmehnu opet nežno i tužno.
– Devora – reče - činjaše to onda kada je narod mogao imati nade u pobedu. A ti više ne možeš da imaš nade. Tebi je potrebna samo odbrana od očajanja.
– Kako Jailjo? Znači, ti sama ne veruješ u svoju filozofiju koju si mi izložila?
– Zašto misliš da u nju ne verujem?
– Pa kažeš da je potrebna zato da bismo se branili od očajanja, a Devorina filozofija, da bi podsticala nadu. Znači da su obe filozofije istinite? Nemoguće. Hoću da znam k a k o  o d i s t a  j e s t e.
– Za trenutak u kojem živiš, Sisaro, odista je tako kako ti rekoh.
– Ali van toga trenutka? Uopšte, uvek i svuda, šta je istina?
– Zaspi, Sisaro, umoran si – reče Jailja tiho. – Nije sad vreme za razgovore.
– Ali reci mi samo, smatraš li odista da ne moram sebi da oduzimam život?
– Nikada nećeš to činiti, Sisaro, i nema ni najmanje potrebe da to učiniš. Spavaj sada.

Sisara zaspa kamenim snom.
Jailja tiho priđe u ugao šatora, uze dug i jak ekser. Prinese ekser slepoočnici usnuloga i snažno udari po njemu teškim čekićem. Sisara umre spokojno, čak i ne uzdahnuvši.

Tada Jailja začu nečije glasove iza šatorskog platna. Iziđe i ugleda kako joj se približava Varak, vojvoda pobedničke judejske armije. Jailja ga pozdravi uz osmeh i značajnim pokretom zadiže krilo šatora.

Jailjini motivi su nepoznati i istoričari se gube u nagađanjima. Postoje četiri verzije toga događaja i nijedna nije zadovoljavajuća: verzija barokna, verzija romantična, verzija naturalistička i verzija zdravog razuma.

Prema baroknoj verziji, koja je malo verovatna, Jailja je dugo stajala nad uspavanim i govorila mu je ovako: "Jadni Sisaro! Sve što sam rekla istina je, istina je takođe da ne moraš da dižeš ruku na sebe. Ja ću ti oduzeti život. Mnogo te volim i zato ću te spasti od sramote. Jer sramota je, na žalost, stvarnost od koje se ne beži. Čak i kada bi sačuvao život, bio bi ti nepodnošljiv, jer bi morao da živiš okružen drugima, jer su drugi stvarnost. Najbolje što mogu da učinim za tebe jeste da umreš, ne znajući za to. A ja? Mogu da živim, jer meni ne preti sramota. Preti mi samo mučenje savesti da sam te ubila. Treba li da je podnosim? Valjda samo zato da bih kaznila sebe zbog toga što ću za trenutak učiniti i što moram da učinim. Doduše, ako tako treba, zašto da kažnjavam samu sebe? Zašto? Zar zato što ne umem da te spasem? Niko to ne ume. Ali niko nije ni dužan da to učini, a ja sam dužna, jer te volim. Zato ću ostati da živim. Da bih to učinila, moram se praviti da sam te ubila kao saveznica tvojih neprijatelja, i moram se pred njima hvalisati što sam te ubila. Tek tada dotaći ću dno nesreće."

Po našem mišljenju ta verzija, iako daje povezanu sliku celine, sasvim je lošeg ukusa i psihološki je malo verovatna.

Romantična verzija je drugačija. Pretpostavlja da je Jailja od samog početka bila na strani Judejaca, a da su sve njene reči imale cilj da umire Sisaru i da ga navede da pođe na spavanje kako bi mogla da ga usmrti. Ubistvo je tada razumljivo, ali ceo prethodni razgovor je onda psihološki neverovatan.

Naturalistička verzija: Jailja je bila iskrena u razgovoru, ali se potom uplašila da će je neprijatelj ubiti zajedno sa ljubavnikom, i usmrtila ga je prosto iz kukavičluka. Tu bi sad bilo teško ukloniti suprotnost između sume hrabrosti potrebne za ubistvo i stepena kukavičluka koji bi bio motiv toga čina.

Zdravorazumska verzija: Jailja nije uopšte nameravala da ubije Sisaru, ali Jehova, koji je bio saveznik Izrailja, u poslednjem trenutku je na čudotvoran način promenio njeno srce – što je za njega predstavljalo sitnicu, ili ju je, mehanički upravljajući njenim pokretima, upotrebio kao oruđe zločina. U korist ove verzije ima mnogo argumenata, ali ni oni ne uklanjaju sve sumnje. Pre svega, za normalno Jehovino postupanje, način delovanja bio bi previše suptilan i rafiniran.

No bilo kako bilo, cela stvar je prekrivena tajnom, čije razjašnjenje dopušta mnogo interpretacija. Zavsino od interpretacije, naravoučenija koja proizlaze iz cele priče potpuno su različita. A ipak postoje naravoučenija koja zadržavaju vrednost u svim interpretacijama. Evo nekih od njih:

Naravoučenije prvo: misli se, ponekad, kako je herojstvo neka naročita afirmacija individualnosti. Stvar stoji, očevidno, sasvim suprotno: individualnost dolazi do glasa u kukavičluku, koje je univerzalna ljudska priroda. Herojstvo uništava ličnost bez ostatka i utapa je u verovanjima, predubeđenjima i ocenama sredine, jer samo kroz odnos prema vrednostima priznatim u nekom društvu može da se bude heroj. I obrnuto, može se biti kukavica samo za sopstvenu upotrebu. Zato kukavica često biva izuzetna–ličnost, koja se znatno uzdiže iznad nivoa svoje okoline i koja narušava njene navike.

Naravoučenije drugo: u svakoj borbi neko mora da se osramoti. A svet se ipak kotrlja dalje.

Naravoučenije treće: nema životne filozofije koju razuman čovek ne bi umeo ubedljivo da obrazloži.

Naravoučenije četvrto: i ovako ne valja i onako ne valja. Ništa ne valja.