16. Solomun ili Ljudi kao bogovi

Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen, no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se okašava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi prepreka. Zato ako sam početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva, ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičkog mišljenja taj običaj potpuno zamro.

Govorimo ipak o vremenima kada je – ponavljamo – taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kako od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu njije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome slugi – Solomunu.

Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu novaca i vremena. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti – ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun je postao do te mere obesan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji – a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se – svako rado doprinosi slavi svoga Boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novaca treba izdati na kult jednog boga – a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astorel, Amos – čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.

Gospod je cepteo od besa. Očajnički je posmatrao kako konkurenti, što su ga gurali već ostacima snage i za koje se on nadao da će ih za koji čas konačno uništiti, odjednom dobijaju rumenilo, počinju da se goje i pokazuju sve veću životnost. On sam je, međutim, kopneo i drtaveo, lišen žrtava i vernih srdaca, osećao se sve gore, a pogled na tuđe hramove podignute kao na porugu, u centru njegove rođene prestonice, dovodio ga je do napada nesavladivog besa, opasnog za njegovo zdravlje i za zdravlje svih stanovnika zemaljske kugle.

Solomun je bio svestan svoje dvosmislene situacije i osećao se pomalo nelagodno. Ponekad je pokušavao da se pobuni kad bi ga žene primoravale na nove ekspense za račun tuđih božanstava, ali to se uvek završavalo porazom. Misao na Gospoda nije mu davala mira. "Bog je beskrajno milostiv" – ponavljao je ponekad rečenicu naučenu u katehizisu. Ali u dubini duše, naravno, sam u to nije verovao.

Završilo se kao što se i moglo predvideti – velikim skandalom. Najpre je bila samo kratka depeša Solomunu: "Odmah prekratiti sa idolopoklonstvom. Gospod". Usledio je odgovor: "Dobro, dobro. Solomun." Posle čega su, naravno, hramovi nečistih bogova i dalje nicali u prestonici kao gljive posle kiše, uspešno istiskujući pravu veru.

Nastupi nova izmena telegrama u ultimativnoj formi: "Čini se da smatraš moje strpljenje beskrajnim. Gospod." Odgovor stiže bez odlaganja: "Da. Solomun." I opet replika: "U takvom slučaju pripremi se za vest da si ga beskrajno zloupotrebio. Gospod."

Sada stvar dođe na oštricu mača. U Jerusalim stiže Gospodov izaslanik, riđi heruvim sa binoklom, i bez kucanja uđe u carevu dvoranu za audijencije. Razbaškari se u fotelji i bez uvoda objavi odlučnim glasom:
– Gospod zahteva likvidaciju lažnih kultova u roku od dvadeset i četiri časa. U protivnom – izjavio je – sva odgovornost zbog ishoda spora spašće na cara Solomuna.

Solomun beše čovek u kome ambicija i strah stalno vođahu međusobnu borbu i u čijem ponašanju svaki čas neko od ovih stanja uzimaše prevagu. Ovoga puta razljutiše ga izaslanikove pretnje i u njemu prevagnu ambicija. On tada reče, praveći se začuđen:
– Gospod? A po kome to principu on ocenjuje jedan kult kao lažan, a drugi kao istinit? I šta uopšte treba pod tim da razumem?

Heruvim, za časak, zaneme zbog ove bezočnosti. Koristeći se njegovom zapanjenošću Solomun nastavi da pita:
– Znači, dotle je došlo da ne smem da odajem počast kome ja hoću? A zašto Gospod misli da samo njemu jedinom moram da se klanjam? Možda bi hteo da me ubedi kako Oziris i Astoret i ostali bogovi koje je naš narod odlučio da štuje, uopšte ne postoje?

Na taj način stvar postade jasna. Heruvim brzo povrati vlast nad sobom i s jetkom učtivošću izjavi:
– Moj pretpostavljeni nije me ovlastio da vodim diskusije na temu postojanja ili nepostojanja vaših bogčića. On ne smatra da bi se metafizičkim sporovima mogla pomutiti suština pitanja. Sa svoje strane mogu dodati da je postojanje ili nepostojanje tih figura sasvim nevažno za stvar. Jeste li vi svesni da je Gospod vaš prijatelj koji ne želi ništa sem vašeg dobra?
– A zar Gospod zna bolje od mene šta je za mene dobro? – upita Solomun. – Odavaću počast onim bogovima koji mi donose više koristi.

Heruvim na to klonu i bespomoćno se osvrnu. Takav cinizam još nikad nije imao prilike da čuje, stoga više i ne umede da preduzme, u odnosu prema Solomunu, nikakvu doslednu taktiku. Samo ogorčeno reče:
– Vaš otac David sasvim se drugačije ponašao prema svom Bogu.
Solomun sleže ramenima.
– Napredak čovečanstva počiva između ostalog, i na tom što sinovi postupaju drugačije no njihovi očevi – izrecitova rečenicu koju je nekad čuo od jednog ateiste.
– Taaa-ko? – promrmlja heruvim sasvim zbunjen. Malo poćuta, a onda očajnički viknu: – Ali to je idolopoklonstvo! Ti kultovi su lažni.
– Šta znači: lažni? – upita Solomun. – Razni bogovi bore se za blagonaklonost ljudi: svaki hoće kult za sebe – pa zato i postupaju po načelu sopstvene koristi. Što se mene tiče, kao što je poznato iz Biblije, stvoren sam po slici i prilici božjoj. Prema tome, postupam po istom principu. Odajem kult onome od bogova koji mi više obećava. Kult nije pravi ili lažan, nego manje koristan ili više koristan. Iskreno govoreći, Gospod je nesnosan, škrt, osvetoljubiv, okrutan. Ne znam zašto, ako je meni drago, ne bih mogao da pređem u službu drugog?
– Zato što je samo on vaš Bog i Bog vašeg naroda.
– A zašto, moliću lepo?
- Zato što ste, u suštini, vi prijatelji.
– Šta to znači? – prasnu Solomun. Ta reč mi ništa ne objašnjava.
– Vrlo prosto. To znači da se vaši interesi poklapaju, dok se interesi vaši i onih drugih bogova razilaze.
– Razilaze se dok ja ostajem veran poštovalac Gospoda. A kad počnem da štujem one druge, situacija se menja.
– E, baš u tome i jeste vaša greška – reče heruvim. – Poslednji priručnik transcedentnog monoteizma, popravljeno izdanje, objašnjava taj problem savršeno jasno. – Heruvim poče da čeprka po tašni, izvadi iz nje umašćenu knjižicu i našavši odgovarajuće poglavlje pod naslovom Jedinstvo imanencije i transcedencije, pročita sledeći odlomak: – Na čemu počiva prijateljstvo Gospoda i izrailjskog naroda? Prijateljstvo Gospoda i izrailjskog naroda počiva na tome što se njihovi interesi poklapaju. A na čemu počiva zavađenost svih ostalih bogova i izrailjskog naroda? Zavađenost svih ostalih bogova i izrailjskog naroda počiva na tome što se njihovi interesi razilaze. Neki pitaju: da li se interesi Gospoda i naroda uvek poklapaju, ili pak nekada dolazi do razilaženja? takvo je pitanje detinjarija. Transcedentni monoteizam uči da treba tačno razlikovati suštinu stvari od površine pojava. Neslaganje između svih ostalih bogova i izrailjskog naroda nalazi se u samoj suštini stvari, ne može da bude uklonjeno pošto u samoj suštini stvari među njima nema harmonije. Međutim, odnosi između Gospoda i izrailjskog naroda, u suštini počivaju na prijateljstvu. Da li ipak ne može između njih da dođe do nesuglasice? Na izgled, svakako, može. No ako se ne zadržavamo na površini pojava, nego posegnemo u dubinu, pokazuje se da su u suštini oni u prijateljstvu. Na čemu, u tom slučaju, počiva razlika između suštine stvari i površine pojava? Razlike između suštine stvari i površine pojava počiva, u tom slučaju, na tome što se nesuglasice pojavljuju na površini pojava, ali u suštini stvari ostaje prijateljstvo. To prijateljstvo treba razvijati i jačati, kako bi se lakše moglo ići napred. Oni koji ne shvataju razliku između suštine stvari i površine pojava, nikad neće biti pravi transcedentni monoteisti. Ti ljudi moraju još mnogo da uče."

Pročitavši te reči, heruvim zaklopi knjigu i trijumfalno njome zatrese. – Vidite li – povika – vidite li kako stvar stoji. Nadam se da je sad sve jasno. Ova knjiga, remek–delo jasnosti, daje odgovor na sve vaše sumnje. Suština stvari i površina pojava, eto gde se nalazi glavnina pitanja!

Solomun protrlja čelo i nepouzdano pogleda na muža božjeg.
– Čini mi se da je to nešto iz filozofije – reče potištenim glasom. – Moran priznati da sam u školi uvek imao jedinicu iz toga predmeta. Zar ne biste mogli jednostavnije da mi objasnite o čemu je reč?
– Kako da ne! Radi se o tome da će prijateljstvo između Gospoda i vašeg naroda biti, u svakom slučaju vraćeno, pošto to zahteva suština stvari.
– Ali praktično, kako ja to da razumem?
– Praktićno se radi o tome da je Gospod rešio da uništi vas i celu državu kojom vi vladate. Poslat sam baš zato da vam to saopštim.
– Sad već razumem. Znači, Gospod mi objavljuje rat?
– Baš to. Veoma tačno ste to uvideli.
Solomun se diže iz fotelje, malo pobledevši, i još upita:
– I šta mi vi, u stvari, savetujete u toj situaciji?
– Ništa vam ne savetujem – osmehnu se heruvim dobrodušno. – Stvar je predodređena. U ovom trenutku nema govora ni o kakvim pregovorima. Država će biti uništena, a jedanaest od dvanaest njenih delova biće joj oduzeto.
– Ako je stvar predodređena, čemu ceo ovaj razgovor? Mogli ste mi to isto reći odmah, umesto da me učite filozofiji.
– Gospod ne preduzima nikakve korake bez naučnog obrazloženja. Treba i vi da shvatite teoretske osnove svoga pada.
– Ne shvatam samo jedno. Ako će država biti razbijena, ako će doći do rata i ako će hiljade ljudi izginuti, zašto se to onda naziva težnjom ka prijateljstvu?
Heruvim nezadovoljno zavrte glavom.
– Veoma slabo se razabirate u teoriju – reče odlučno. – Pa rekao sam da se radi o jačanju prijateljstva između vašeg naroda i Gospoda. Nesuglasice između vas javljaju se samo na površini pojava, ali u suštini stvari je priajteljstvo. Treba ga obnoviti. I baš to čini Gospod.
– I više nema spasa?
– Nema. Životni zakoni su neumoljivi. Vaše prijateljstvo mora biti ponovo uspostavljeno. To je valjda sve što imam da kažem. Aha, zaboravio sam. Gospod je molio da dodam da će prema vama ukazati samilost iz obzira prema vašem ocu, Davidu. S tim u vezi, dozvoliće vam da mirno umrete, a povraćaj prijateljstva nastupiće odmah posle vaše smrti, pomoću raznih vojski koje će izvršiti najezdu na vašu zemlju.
– Drugim rečima – reče Solomun mucajući – prijateljstvo između naroda i Boga, pomućeno mojom krivicom, biće uspostavljeno bez moje kazne, nego ubijanjem dela moga naroda. Smatrate li da je taj izlaz razuman?
– Božja pravednost je neshvatljiva – odogovori heruvim, dižući pogled prema nebu.
– E, to je nešto drugo. U tom slučaju najzad je sve jasno.

I razgovor se završi u atmosferi uzajamnog razumevanja. Njegov dalji tok napisala je istorija.

Cela priča sadrži mnogo problema, od kojih su tri glavna: problem objave rata, problem zavađenosti i prijateljstva, problem kažnjavanja naroda zbog kraljeve krivice. Svaki problem nalazi odgovor u vidu odgovarajućeg naravoučenija.

Naravoučenije prvo: pokazali smo, u početku, da je objava rata akt prijateljstva. U suštini je tako, i to još jednom dokazuje da su, u suštini stvari, odnosi između Gospoda i Solomuna počivali na prijateljstvu, jer Gospod mu je objavio rat. S druge strane, baš u tom slučaju objava rata nije mogla smetati Gospodu da stvar dovede do kraja; pošto je on i inače svemoćan, nije se, znači, ovim aktom velikodušnosti izlagao nikakvoj opasnosti. No i pored svega, bio je to ipak kurtoazni i džentlmenski akt. Iz tog se vidi da moćni mogu sebi da dozvole istinsko prijateljsko učvršćivanje prijateljstva – no ipak samo oni beskrajno moćni.

Naravoučenije drugo: pokazuje se, štaviše, da je akt prijateljstva ne samo objava rata, nego i same ratne akcije – ukoliko teže ka jedinstvu. A one uvek teže ka jedinstvu, jer nema boljeg sredstva za obezbeđenje jedinstva no što je rat. U tom smislu početak rata je gotovo uvek prijateljski akt. Nema pak doktrine koja više želi jedinstvo no što je vera u jednoga Boga. Zato militarna civilizacija cveta u okviru monoteističkih religija.

Naravoučenije treće: dopustiti caru da mirno umre, a za njegove krivice kazniti narod – čini se, da nije sasvim pravedno. Ali za Boga je to pravedno, jer on ima na raspolaganju još i posmrtne kazne, kojima zemaljski kraljevi ne raspolažu. A pravednost počiva na tome da se krivac ne ostavi bez kazne, a ne pak u tome – da se kažnjava nevin. Ovo poslednje nema značenja: jer ionako su svi kažnjeni. Inače bi smisao života bio nerazumljiv.

Ostaje još jedna refleksija bez naravoučenija. Ljudi se među sobom bore za to kome Bogu treba da ukazuju poslušnost. Bogovi se među sobom bore za ljude koji će ih slušati. Ipak i jedno i drugo – borba bogova između sebe i borba ljudi između sebe – konačno se obavljaju ljudskim rukama. Sve dosad nije pošlo za rukom da se ta situacija izmeni. Ali ne leži tu neuralgična tačka uzajamnih odnosa između zemlje i neba. Najvažnije je to da bogovi stalno traže od ljudi jednoznačno deklarisanje za jednu ili drugu stranu i ne podnose nejasne situacije. Na taj način, preko svog pritiska, oni unose u zemaljski život žaljenja dostojan karakter izbora i oduzimaju čovekovom postojanju onu prijatnu dvosmislenost koja spada u glavne životne draži.