Ne daj Bože

Behu onomad veliki praznici takoreći u jednom danu. Te Dan državnosti, pa Dan vojske i sve to oko Sretenja Gospodnjeg. Ko ima oči sam je sve video. Za protekla dva i kusur veka, naša mila otadžbina je od Marićevića jaruge stigla do ove kaljuge. Težak put, a predvodnici razni!

Uglavnom, evo nas i danas u živom blatu iz koga ne možemo da se izvučemo već nekoliko decenija. Koprcamo se, doduše, i rukama i nogama, ali spasa nigde na vidiku jer naše dno nema kraja.

Evo, baš onomad, istorijski doprinos daljem srpskom moralnom propadanju dali su božji izaslanici koji imaju prevashodni zadatak da nas sve održe na okupu i u punom duhovnom jedinstvu. Oni su iskoristili sve praznike zajedno, i Dan državnosti i Dan zaljubljenih i takoreći rođeno Sretenje da se na svetoj srpskoj zemlji pohvataju za guše ne bi li ovaj sveti datum dobio još jednu dimenziju: kao dan velikomuničkog postradanja onog koga su jednom rukom držali za gušu, a drugom mlatili po glavi.

Toliko je mržnje iz njih izašlo na Dan zaljubljenih da bi, možda, bilo interesantnije da umesto onog najdužeg poljupca u Ginisovu ili neku drugu knjigu uđe najduže držanje protivničkog monaha za bradu sa, razume se, usputnim šutiranjem ili šamaranjem. Otuda ovogodišnje Sretenje neće biti upamćeno po tome da li je mečka izašla iz rupe i videla svoju senku, već će u našem kolektivnom sećanju biti memorisano kao dan kada su crkveni velikodostojnici izašli jedan drugome na crtu.

Šta je mečka onomad videla, ostaće dakle nerazjašnjeno, ali pitanje je hoćemo li, uprkos onim nadrealnim slikama "tuče popova" koje su obišle ceo svet videti i epilog te crkvene afere, koja je samo jedna u nizu. Sve dosadašnje, uz Božji blagoslov koji su sebi verovatno sami podarili, znamenite vladike su uspevale da gurnu pod tepih. Sada je, međutim, i nedovoljno upućenima jasno da su se za guše pohvatali zbog velikih para i gubitka drugih benefita, a to celoj ovoj priči daje duboku kriminalnu pozadinu. Kako te pare kojima neki od njih zidaju sebi palate i dvorce mogu biti samo naše, ali date u druge svrhe, bilo bi pravedno da i oni omaste neku apsanu, pa makar i usred ovog posta. Samo takav epilog u meni lično mogao bi da učvrsti veru u pravnu državu, ali i u Boga i to istog onog iza koga su se do sada oni zaklaljali.

I dok su crkveni velikodostojnici radili završni račun, baštinari Karađorđevog dela su slavili Dan državnosti. Sve je bilo upriličeno tako kao da zaista danas tu ima nešto da se slavi i sve bi pilo vodu, da izvesni rodoljubi iz najbližeg nam susedstva nisu popili malo više rakije. I onda bi pesma "Druže, Tito, mi ti se kunemo..." Oda jednom od najvećih grobara srpskog naroda, za pijane budale je, eto, radost, ali za nešto treznije - kraj slavlja. Laku noć Srbijo! Izgleda da nije ni svanjivalo!

Da bi slavlje bilo kompletno, potrudio se i vojskovođa Šutanovac Veliki koji je ovaj nadimak dobio zbog svojih gabarita. On je, pa, promovisao Dan vojske i to samo naše iako mu je na tom planu uža specijalnost vojska onih koji su nas ovako uspešno okupirali. Naša vojska se izgleda toliko uspešno kamuflirala da ni mi više ne znamo gde nam je. Glavno je da znamo ko nam je ministar vojni, ko vrhovni komandant, a kad to imamo onda je valjda i sa našom vojskom sve u redu. Regruti ionako hranu nose od kuće!

I to bi bila slavljenička priča o dve institucije koje, a ko da ne veruje anketama, govore da one i dalje uživaju najveće poverenje naroda. Vojska i crkva. Pa, ako je tako, onda ne daj Bože nikom ovo što si danas dao nama!
 

Vojno-političke integracije

NATO zdaj!

Ono jeste da se o tome izjasnio i predsednik lično, rekavši da nema potrebe za bilo kakvim referendumom. A kad on o nekom pitanju obelodani svoj stav, onda je to kapak - nema daljeg lelemudanja. Ipak, to ne znači da bi trebalo da prestane javna rasprava o ovoj osetljivoj temi, pa ću, u skladu sa našim tradicionalnim polemičkim žarom, pokušati da iznesem neke argumente koji do sada nisu razmatrani, a koji bi se mogli pokazati kao neoborivi jednoga dana, kada na dnevni red dođe i konačno izjašnjavanje po ovom za nas tradicionalno nezgodnom pitanju. Reći ću odmah, bez ustezanja – snažno zastupam tezu o što bržem ulasku Srbije u Severnoatlantski savez. Taj akt bi bio višestruko koristan za nas, a istovremeno bi doprineo slabljenju i urušavanju jednog od naših arhetipskih neprijatelja. Evo i zašto, a bogami i kako:

Pre svega, u miraz bismo poneli našu kompletnu avijaciju, što će reći svih šest ili sedam borbenih aviona (od kojih su makar pola u vrlo sumnjivom stanju). To bi značilo da bi NATO pakt momentalno morao u svoje redove da pozove i Japan. Naime, poznato je da su naši avioni veoma ćudljivi i da se nikada ne zna šta će se sa njima desiti kada najzad polete. Piloti Vojske Srbije su navikli na to da ili ne lete, ili, kada to i čine, budu suočeni sa velikom opasnošću. Teško da bi se našlo nešto malo dovoljno sposobnih i hrabrih među budućim NATO saveznicima, koji bi se usudili da preuzmu komandu nad našim nepredvidim letelicama, pa bi Amerikanci morali da zovu japanske pilote. U njihovu tradiciju je gotovo ukorenjena mogućnost da im se avion neće vratiti sa misije, jer se piloti na tako nešto i pripremaju. Tu je i još jedna stvar u njihovom nasleđu koja nam ide u korist - kada vidi da je đavo odneo šalu, japanski pilot mahinalno traži da se sruši na nešto američko - ne može se protiv tog poriva – pa bismo na taj način naneli gubitke vojnoj sili kod nas najomraženijoj. Takvi eksperimenti bi dodatno uzdrmali i japansku borbenu gotovost, što otvara ogroman prostor našim prirodnim saveznicima, Kinezima, da razreše neke sitnije razmirice sa svojim istočnim susedima.

Na proverama fizičke spremnosti oficira moglo bi se desiti koješta. Naš je oficir, kao što znamo, ponekad u stanju pomalo zadriglom, pa nije ni čudo što pojedini pripadnici klera moraju da nose crne toge da bi ih narod razlikovao od zajapurenih vodnika, zastavnika ili čak i generala (dobro, u međuvremenu su neki činovi izbačeni, ali je suština ista). Bivalo je, doduše, da na čelu vojske bude i oficir obrazovan, naočit, zategnut, u odličnoj formi, autoritativan, ali bi takav na vreme bio sklonjen, jer red ipak mora da se zna. Kad se, dakle, jedan naš veselnik, pomalo uočljivijih dimenzija, pojavi na proveri fizičke kondicije, zajedno sa, recimo, belgijskim, kanadskim, norveškim ili portugalskim kolegama, njihov nadređeni bi se našao u čudu i morao bi da konsultuje Brisel. Kompjuterski softver je napravljen tako da su za određenu distancu predviđena standardna vremena - od minut do minut i trideset, od minut i po do dva, i preko dva minuta. Šta ako neko istrči tu razdaljinu za 5, ili više minuta? Da li će morati da se menja kompletan softver? Ili dodaju stavke - pao na pola, stao i psovao, odbio da trči? Još bi gore i skuplje bilo ako postoje obrasci urađeni na papiru - cela serija bi morala da bude doštampavana, što bi, kao i promenu softvera, NATO administracija morala da plati i više nego što je sveti Petar iscolao za onu kajganu. A ako je NATO na materijalnom gubitku, mi smo, bez ikakve sumnje, ostvarili ogroman dobitak. I istorijsku pobedu, naravno.

Bilo je u našoj vojsci ranije, a verujem da ih ima i sada, onih opasnih terenskih vozila, znanih kao Pincgauer i Puh. U vreme dok su moja stopala bila udobno smeštena u vojničkim cokulama, "Pinc" je bio toliko rasprostranjen da smo pomoću njega čak pokušavali da pomognemo jednom našem prijatelju iz okoline Vranja da najzad savlada te proklete padeže. Pokušaj nije uspeo, jer je on ulazio i izlazio "iz Pinc", kretao se "ka Pinc", vadio stvari "iz Pinc" , derao grlo uz "hej, Pinc" i vozio se "sas Pinc". Puh je ostao zapamćen najviše po tome što ga je izvesni Petrović jedne večeri "pozajmio" iz hangara i njime se provodio po gradu. Sutradan ga je (Petrovića) jedan poručnik ribao pred svima:

- Petroviću, đe je Pu'?!!
- U 'angaru, gosn poručniče!
- Zajebavaš li ti to mene, Petroviću?!
- Nipošto, gosn poručniče, 'leb mu jebem!

E, taj dvojac, Pinc i Pu', najčešće se vezuje za enormnu potrošnju goriva. Luksuzne ruske limuzine su, u poređenju sa njima, štedljivi automobilčići. Kao i naši avioni, i oni bi otišli u miraz. I šta bi se desilo? Ima tako neki naš oficir, recimo, švalerku. Bivalo je i to. Čovek na nekim vežbama, ko zna gde, na terenu, a švalerku nije video ko zna koliko. Nošen nekim starim navikama, stečenim još u vreme dok nismo pristupili tim "čeličnim sejačima smrti ", kako ih je zvao Mikijev RTS, on seda u Pinc ili Pu', šta mu se već pre zatekne pri ruci i pravac u toplo ljubavno gnezdo, da sa svojom konkubinom proučava sitnije anatomske razlike između muškog i ženskog tela. Osladi se to njemu, niko ga ne uhvati, kaže nekom svom kolegi, onda to uradi i ovaj i eto ga - za tili čas troškovi za ionako preskupo gorivo otišli bi u nebesa, što bi dodatno uzdrmalo te "silnike liliputanskog mozga" (autorska prava na naziv, naravno, RTS). Uz deficit japanskih pilota, kolaps u pravljenju obrazaca i stvaranju novog softvera, to bi verovatno trajno uzdrmalo NATO i dovelo ga pred bezizlaznu situaciju, kada bi njegovi čelnici najozbiljnije morali da razmisle o daljem smislu postojanja mastodonta čiji su troškovi d(e)rastično porasli otkad mu se pridružila Srbija.

Odlučujući udarac ipak bi bio zadat na taktičkom planu. U našoj vojsci je postojala sjajna tradicija i verovatno se, kao i sve lepe i korisne stvari, održala i do danas - što znači da bismo i nju uneli u NATO. Čarape naših neustrašivih vojnika oduvek su imale tri stepena prljavštine. U prvom oko sebe šire nepodnošljive miomirise, koji ljude teraju da neizostavno zažale zbog toga što su rođeni sa čulom mirisa. Drugi stepen je već malo radikalniji – u njemu prljava čarapa, bačena na plafon, tamo trajno ostaje, ignorišući i gravitaciju i sve nama poznate zakone fizike. Potpuni kolaps nastaje u najjačem stepenu gradacije – tada su čarape toliko prljave da leva ne može da se obuje na desno stopalo i obrnuto. Nenaviknuti na ovakvu egzotiku, vojnici iz drugih država-članica u početku bi se opirali trendseterskom talasu donetom iz naše vojske, ali bi im se to ubrzo svidelo i pedantni NATO oficiri bi, suočeni sa nezaustavljivim širenjem trostepenog čaraparstva, počeli masovno da napuštaju službu birajući da ostatak života provedu kao matadori, kaskaderi, probni vozači, goloruki lovci na ajkule ili nenaoružani civili u nekoj od brazilskih favala. Na taj način bi bio izazvan nenadoknadiv odliv stručnih i školovanih kadrova, što bi NATO pakt prepustilo na milost i nemilost nekom od naših odistinskih prijatelja – već pomenutoj kontrolisanju interneta sklonoj Kini, ultrademokratskoj Rusiji ili pak slobodarskom Iranu. Tamo bi se već našlo nekoliko korisnih i upotrebljivih ideja o tome šta uraditi sa "razularenim krdom divljih agresora".