PARADIGME VEČNOG VRAĆANJA ISTOG

Uvir
Bane Jovanović
Alma, Beograd - 2009

Ako bismo poetiku Baneta Jovanovića sveli na njen osnovni supstrat, rekli bismo da je to aktuelna satira u duhu, a često i ruhu, narodnih umotvorina, pre svega duhovitih poslovica, u najširem tematskom i značenjskom rasponu.

Iako je još kao student ispekao novinarski posao i stekao ime, Bane Jovanović se uporedo sa svojom osnovnom voka- cijom bavio i narodnim umotvorinama, kako onim nastalim u dubinama drevnog usmenog opštenja, tako i onima nastalim u naše vreme, kao trajni folklorni vid duševnog života i ujed- no odušak od svakodnevnih tegoba. Ta paralelna vokacija, to drugo ja Baneta Jovanovića, takođe potiče još iz njegove mladosti i traje u neprekinutom kontinuitetu i danas – on je dugi niz godina uređivao humorističko-satirične rubrike i lis- tove i pisao za njih, tokom sedamdesetih vodio i osmišljavao Turnir duhovitosti, jednu vrstu hododarja čitavom Srbijom u traganju za riznicom duha naših dana, u traganju za smehom na svoj račun, što je najplemenitije preispitavanje sopstvenog moralnog habitusa, one vertikale koja je oduvek krasila našu izvornu narodnu duhovitost. Među najvažnije Jovanovićeve kote na mapi ove druge njegove životne vokacije spada uređivanje humoristično-satiričnog lista "Jež", zatim "Dinja pukla", dramatizacija neobjavljene Vukove zaostavštine – tekstova narodnih erotskih poskočica i osobitih pjesama, koja je imala stotinu izvođenja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a u toku poslednje dve decenije to zanimanje za narodnu tradiciju usađenu u naše današnje biće rezultiralo je nizom knjiga, zbirkama aforizama i drugih kratkih formi – epigrama i kratkih priča. Iz istog motivacionog izazova je i Jovanovićeva teza o tesnoj sprezi između naših narodnih izreka i naših savremenih satiričnih aforizama, teza posebno razvijena u knjizi Dinja pukla i esejima o toj temi.

U Jovanovićevim pričama, od kojih su mnoge toliko kratke da su zapravo mini-priče, često su narodne izreke građa ili vezivno tkivo na više načina. Najčešće su prestilizovane iz raznih literarnih razloga – da aktuelizuju sadržaj i poruku, da uvedu ironijsku distancu ili neki drugi značenjski otklon prema izvorniku, a često su i u izvornom obliku, katkad jedna ovde, jedna onde, kao kopče između aktuelne svakodnevice i arheologije sećanja, a katkad čak i u manjim ili većim serijama, kako bi podvukle naš kontinuitet sa tradicijom, ređe istorijskom, češće onom koja seže u davna, mitska vremena. Kontinuitet je toliko upečatljiv da pred sobom imamo gotovo arhetipske slike, sublimne i jezgrovite snimke čitave naše horizontale postojanja, od pamtiveka do danas, sliku ne samo dubinskog već u velikoj meri i pojavnog identiteta, sliku koja kao da ne haje za vreme i njegove mene. Najzad, o tom identitetu i kontinuitetu govori i najnovija knjiga – zbirka priča nazvana po jednoj lepoj reči iz naše jezičke baštine – to je reč Uvir, koja simbolizuje supstancijalni odnos između pojedinačnog, posebnog i opšteg, dela i celine, pojave i suštine, mnoštva pojedinačnih tokova i njihovog ulivanja u more svekolikog postojanja.

Zbirka Uvir ima tri velika poglavlja, tri celine sa svojim specifičnim značenjem i autorskim rukopisom, sa takođe simboličnim i višestruko metaforičnim nazivima. To su: U žrvnju, Zaumlje i Kladenac.

Prvo poglavlje obuhvata crnohumorne priče koje opisuju naš dramatičan prelom veka i milenijuma, tragičnost devedesetih godina proteklog stoleća i njihovih trajnih rana na našem ličnom i društvenom biću. To je ujedno i sagledavanje aktuelnog društvenog stanja i statusa jedinke u njemu. Mada su priče u trećem licu, o Tihomiru i njegovim dilemama i problemima, deluju potresno kao bolno lično iskustvo, kao autobiografska proza, kao hronika neveselog stanja koje traje od pamtiveka, otporno na bilo kakve dublje promene, nepodatno nikakvim nadama ni snovima, stanja ogrezlog u tragični kontinuitet uprkos svim promena tekućih kolopleta. Iako je svaka od ovih priča zasebna celina, sve se doimaju i kao tematski i stilski čvrsto povezana celina, kao hronika ili mini-roman o večnom vraćanju istog, o fatalnosti zbivanja, o životu u znaku neumitnosti, ne hajući ni za lične ni za društvene promene uprkos njihovoj potrebitosti i racionalnosti. Ta tragikomična nemoć bilo kakve energije suprotstavljene kolotečini inercije nazire se već iz sugestivnih naziva priča ovog poglavlja: Orvel; Tajnost učešća; Žrvanj; Petak, trinaesti; O glavu; Humani metak...

Drugo poglavlje – Zaumlje – već svojim nazivom upućuje na dubinske slojeve našeg mentaliteta, na kolektivno nesvesno i arhetipsko, na konstante koje, s jedne strane, čuvaju izvornost našeg bića – otuda toliko topline u ovim pričama, ali koje, s druge strane, deluju i poput nevidljivih okova koji ne dozvoljavaju nikakav razmah ni istinsku slobodu. I naslovi priča ovog poglavlja su vrlo rečiti i sugestivni: Banda; Klovnovi; Ovca; Rasol; Sledbenici; Zid; Srpska priča; Tapšač; Nevidiš; Prosjak; Žar...

Evo jedne od najkraćih, priče Žar:

Gvožđe se kuje dok je vruće, a čovek dok mu gori pod nogama.
Čovek se kuje tako što mu pod noge poturiš žarku želju, a u ruke mu gurneš žarač. Dok čovek žaračem rasplamsava svoju žarku želju i od bola poskakuje, na njega pustiš svaoju Žar-pticu da mu u glavu ukucava tvoju političku poruku.
Sve dok mu pod nogama gori, takav čovek je tvoj.

A evo kako je Jovanović sažeo Srpsku priču u ciglo nekoliko reči:

- Od goreg može gore, - reče prvi.
- I od boljeg može gore, - uteši ga drugi.

Poglavlje naslovljeno Kladenac je niz priča o narodnoj erotici i u doslovnom smislu kao životodavne energije, ali i u širokom metaforičnom značenju, kao maskiranoj borbi za opstanak u vremenu ropstva, kada je već i pominjanje političke slobode bilo zločin. Tematski i značenjski luk ovih priča Jovanović je doveo do savremene političke pornografije i uticaja narodne erotske umotvorine na savremeni humor i satiru. Evo nekih karakterističnih naslova: Dinja pukla ili priča o ljubavi; Priča o ženi koja zna šta hoće; Priča o kolovođi...

Nova knjiga Baneta Jovanovića na satiričan način objedinjava savremenu tematiku sa našom izvornom tradicijom, nalazeći u njoj bogatstvo duha i mašte, ono njeno jezgro koje bi nam i u današnjim bespućima moglo biti podsticajno. S druge strane, pisac se obračunava i sa našom mitomanijom, bilo u smislu prihvatanja tradicije kao jedinog oslonca i orijentira bilo kao obožavanje novog kao najboljeg od svih mogućih svetova, da parafraziramo Voltera.

Knjiga Uvir je zbirka duhovitih i maštovitih priča, ispričanih jezikom i stilom koji baštini ono najlepše u tradiciji, bogatstvo narodnog duha, u prepletu sa savremenim vidicima i vrednostima. Što je ta slika, uprkos njenom raskošnom jezičkom i stilskom koloritu, u velikoj meri tamnija no što bismo želeli i što je kod nas smeh ne samo lek već često i le-lek, nije krivica autora. Njegov cilj je da nas približi istini, što je uspeo i vernošću opisa i snagom utiska koji njegove priče na nas ostavljaju kao potresna svedočanstva o svom vremenu i prostoru.

Vitomir Teofilović

_______________
Izvornik: Recenzija za knjigu Uvir, Bane Jovanović
Alma, Beograd - 2009