PREDGOVOR

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića — i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** — za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevanđelje po Mateji 6, 21.
** Možda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliži sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

Moje misli o poreklu naših moralnih predrasuda — jer o njima je reč u ovom polemičkom spisu — našli su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirci aforizama koja nosi naslov Ljudsko, odviše ljudsko. Knjiga za slobodne duhove, i čije sam pisanje počeo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao što zastane neki putnik, i da pažljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle pugovao. Desilo se to u zimu 1876-77; same misli su starije. To su već bile uglavnom iste misli koje u ovoj raspravi ponovo izlažem: — nadajmo se da im je ovaj poduži interval dobrodošao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, jače, potpunije! A što se njih danas još čvrsto držim, što su se one same za to vreme sve čvršće među sobom povezivale, čak prožimale i srastale, to pojačava moju radosnu uverenost da one u meni od samog početka nisu nastajale pojedinačno, proizvoljno niti sporadično, već iz jednog zajedničkog korena, iz jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve određenije govorila i postavljala sve određenije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi nemamo nikakvo pravo da u bilo čemu budemo za pojedinačno: ne smemo pojedinačno ni u zabludu padati, niti pojedinačno do istine dolaziti. Naprotiv, sa nužnošću s kojom drvo donosi svoje plodove izrastaju iz nas naše misli, naše vrednosti, naša da i ne, naša ako i da li — sve je to srodno i međusobno povezano i sve su to svedočanstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog podneblja, jednog sunca. — Da li vama prijaju ti naši plodovi? — Ali šta se to drveća tiče? Šta se to tiče nas, nas filozofa!...

Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem — ona se, naime, odnosi na moral, na sve što se dosad na zemlji slavilo kao moral — nedoumici koja se u mom životu pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrživo, tako u protivrečnosti sa sredinom, mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "a priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prilično rano zadržati na pitanju kakvog je porekla naše dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla počeo je da me prati već kao trinaestogodišnjeg dečaka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upola dečjim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu dečju igru, svoj prvi probni filozofski sastav — a što se tiče mog tadašnjeg rešenja problema, ja sam, kako je i pravo, iskazao čast bogu i učinio ga ocem zla. Da li je upravo tako tražilo od mene moje "a priori", ono novo, nemoralno, ili bar imoralističko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan "kategorički imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve više sluha, i ne samo sluha?... Srećom, na vreme sam naučio da razlikujem teološku predrasudu od moralne, pa poreklo zla nisam više tražio iza sveta. Nešto istorijskog i filološkog obrazovanja, računajući tu i urođen probirački smisao za psihološka pitanja uopšte, pretvorilo je ubrzo moj problem u drugi: pod kojim uslovima je čovek došao do toga da su oni vrednosni sudovi dobri i zli i kakvu vrednost imaju oni sami? Da li su oni dosad kočili ili potpomagali ljudsko napredovanje? Jesu li oni znak očajnog stanja, osiromašenja, izopačavanja života? Ili obrnuto, ogleda li se u njima punoća, snaga, volja života, njegova srčanost, njegovo pouzdanje, njegova budućnost? — Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvažio se na njih, uočavao sam razlike među vremenima, narodima, položajima pojedinaca, specijalizovao sam svoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, traženja, naslućivanja, verovatnoće: dok konačno nisam došao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog čitavog skrivenog, rastućeg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo ništa slutiti... O, kako smo srećni mi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da ćutimo!...

Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dala mi je jedna čista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjižica, gde sam prvi put jasno zapazio jednu naopaku i neprirodnu vrstu genealoških hipoteza, zapravo njihovu englesku vrstu. Ta knjižica me je privukla — onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslov knjižice je bio Poreklo moralnih osećanja, njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja 1877. Možda nikad nisam čitao nešto čemu bih tako dosledno, od rečenice do rečenice, od zaključka do zaključka, u sebi odgovarao sa ne, kao što je bio slučaj s ovom knjižicom: pa ipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radio osvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne upuštajući se u njeno opovrgavanje — šta me se uopšte tiče opovrgavanje! — nego, kako i priliči jednom pozitivnom duhu, stavljajući umesto onog što je neverovatno ono što je verovatnije, u nekim slučajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo dana izneo one hipoteze o poreklu kojima su posvećene ove rasprave, izneo sam ih nevešto — najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, još neslobodno, još bez sopstvenog jezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporedi ono što sam u Ljudskom, odviše ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra i zla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i poreklu asketskog morala; takođe na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj i iskonskijoj vrsti morala koja je toto coelo* izvan altruističkog načina vrednovanja (u kojem dr Re, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni način vrednovanja po sebi); takođe na str. 74, Putnik str. 29, Jutarnja rumen str. 99 — o poreklu pravednosti kao izravnanju među približno jednako moćnim (ravnoteža kao pretpostavka svih ugovora, sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne u Putniku, str. 25, 34, za koju teroristička namera nije ni bitna ni izvorna (kao što misli dr Re: — ona joj je tek umetnuta, pod određenim okolnostima, i uvek kao nešto sporedno, kao nešto naknadno dodato).

* Sasvim.

U stvari, upravo tada mi je na srcu ležalo nešto mnogo važnije od mojih ili tuđih hipoteza o poreklu morala (ili, tačnije: ovo poslednje samo radi jednog cilja za koji je ono jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila vrednost morala — i o tome treba da se raspravim gotovo jedino s mojim velikim učiteljem Šopenhauerom, kome se kao savremeniku obraća ona knjiga, strast i skrivena protivrečnost one knjige (jer i ona knjiga je bila "polemički spis"). Reč je, posebno, o vrednosti "neegoističkih" instinkata, instinkata sažaljenja, samoodricanja, samožrtvovanja koje je upravo Šopenhauer tako dugo pozlaćivao, obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu konačno nisu ostale samo kao "vredaosti po sebi" na osnovu kojih je on životu, pa i sebi samom, rekao ne. Međutim, upravo protiv ovih instinkata govorila je iz mene sve načelnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tu sam video veliku opasnost za čovečanstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavođenje — a kuda to? u ništa? — upravo tu sam ugledao početak kraja, zastoj, zamor koji se osvrće unazad, volju koja se okreće protiv života, poslednju bolest koja se nežno i setno najavljuje: shvatio sam moral sažaljenja koji se nezadrživo širio, zahvatajući čak i filozofe i povlačeći ih u bolest, kao najneugodniji simptom naše sve neugodnije evropske kulture, kao njen zaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka — nihilizmu?... Naime, novo je to što moderni filozofi daju prednost sažaljenju i precenjuju njegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je sažaljenje bezvredno. Navodim samo Platona, Spinozu, Larošfukoa i Kanta, četiri duha ne može biti različitija, ali saglasna u jednom: u nipodaštavanju sažaljenja.

Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem vrednosti sažaljenja i morala sažaljenja (ja sam protivnik sramnog modernog raznežavanja osećanja) nešto sasvim zasebno, neki upitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko nauči tu da postavlja pitanja, tome će se desiti ono što se desilo meni: — otvara mu se širok novi vidik, jedna mogućnost ga spopada kao neka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svaki moral se koleba — i na kraju se oglašava nov zahtev. Pa iskažimo ga, taj novi zahtev: nama je potrebna kritika moralnih vrednosti, samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja — a za to je potrebno poznavanje uslova i okolnosti iz kojih su one izrasle, u kojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kao licemerstvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao stimulans, kao kočnica, kao otrov), a takvog poznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko želeo. Vrednost ovih "vrednosti" uzimana je kao data, kao stvarna, kao s one strane svakog dovođenja u pitanje; dosad nije bilo ni najmanje sumnje niti kolebanja kad je "dobro" ocenjivano kao vrednije od "zla", vrednije u smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u pogledu na čoveka uopšte (uključujući i budućnost čoveka). Kako? A kad bi baš obrnuto bilo istina? Kako? Kad bi u "dobrom" bio i simptom nazadovanja, isto tako opasnost, zavođenje, otrov, narkotik pomoću koga bi sadašnjost možda živela na račun budućnosti? Možda ugodnije, bezopasnije, ali i u skromnijem stilu, niže?... Tako da bi upravo na moral padala krivica ako se jedna po sebi mogućna najviša moć i raskoš vrste - čovek, ne bi nikad postigla? Tako da bi upravo moral bio opasnost nad opasnostima?...

Dovoljno je što sam sam, kad mi se ovaj vidik otvorio, imao razloga da se osvrnem za učenim, smelim i marljivim drugovima (to činim još i danas). Sad valja ogromnu, daleku i tako skrivenu zemlju morala — morala koja je stvarno postojao, stvarno živeo — proputovati sa samim novim pitanjima i takoreći novim očima: a zar to ne znači gotovo isto toliko kao ovu zemlju tek otkriti?... Ako sam pritom, pored drugih, mislio i na pomenutog dra Rea, to se desilo stoga što uopšte nisam sumnjao da bi ga priroda samih njegovih pitanja nagnala na ispravniju metodiku da dođe do odgovora. Da li sam se u tome varao? Moja želja je u svakom slučaju bila da jednom tako oštrom i nepristrasnom oku dam bolji pravac, pravac prema stvarnoj istoriji morala, i da ga na vreme upozorim da su engleske hipoteze obična šarena laža bez ikakvog oslonca na stvarnost. Jasno je kao dan koja boja za jednog istoričara morala mora biti sto puta važnija od te šarene: naime siva, hoću reći dokumentarna, ona koja se može stvarno utvrditi, koja je stvarno postojala; ukratko, to je ono celo dugo hijeroglifsko pismo prošlosti ljudskog morala koje je tako teško dešifrovati! Ono je dru Reu bilo nepoznato; ali on je čitao Darvina: — i tako se u njegovim hipotezama uljudno jedno drugom približavaju, na način koji je u najmanju ruku zabavan, Darvinova zver i najmoderniji, skromni moralni mekušac koji "više ne ujeda", ovaj poslednji s izrazom izvesne dobroćudne i tanane nemarnosti na licu, začinjene čak zrnom pesimizma i zamora, kao da se zapravo uopšte i ne isplati uzimati tako ozbiljno sve te stvari — probleme morala. A meni, obrnuto, izgleda da uopšte nema stvari koja bi više zasluživala da bude ozbiljno shvaćena; kao nagrada za to, možda će se jednog dana dobiti dozvola da se one shvate sa vedre strane. Jer vedrina ili, rečeno mojim jezikom, vesela nauka — to je nagrada: nagrada za dugu, smelu, marljivu i podzemnu ozbiljnost, za koju, dakako, nije svako sposoban. Ali onoga dana kad od sveg srca kažemo: "napred! i naš stari moral spada u komediju!", mi smo za dionizijsku dramu o "sudbini duše" otkrili nov zaplet i novu mogućnost: a on će već umeti da je iskoristi, na to se možemo kladiti, on, veliki, stari, večiti komediograf našeg života!...

Ako je ovaj spis bilo kome nerazumljiv i ako ne prija njegovim ušima, krivica, kako mi se čini, nije nužno moja. On je dovoljno jasan pod pretpostavkom — a ja to pretpostavljam — da je čitalac prethodno čitao moje ranije spise i da pritom nije žalio truda: u stvari, oni nisu dostupni. Na primer, što se tiče mog Zaratustre ne dopuštam da važi kao njegov poznavalac niko koga svaka od njegovih reči nije bar jednom teško ranila i bar jednom duboko uzbudila: jer on tek tada sme uživati privilegiju da je sa strahopoštovanjem učestvovao u halkionskom elementu iz kojeg je ovo delo rođeno, u njegovoj sunčanoj jasnoći, daljini, širini i izvesnosti. U drugim slučajevima, aforistički oblik predstavlja teškoću: ona je u tome što se taj oblik danas ne smatra dovoljno teškim. Jedan aforizam, valjano sačinjen i izliven, time što je pročitan još nije "odgonetnut"; štaviše, tek kad se on pročita treba početi njegovo tumačenje, a za to je potrebno umeće tumačenja. U trećoj raspravi ove knjige dao sam model onoga što u takvom slučaju nazivam "tumačenjem": — toj raspravi prethodi jedan aforizam, a ona sama je njegov komentar. Da bi se tako čitanje uzdiglo do umeća potrebna je, pre svega drugog, jedna stvar koja je danas gotovo potpuno zaboravljena — i stoga ima još vremena da moji spisi postanu "čitljivi" — a za nju se mora biti gotovo krava, a nikako ne "moderan čovek": preživanje...

Sils-Marija, Gornji Engadin, jul 1887.