Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

Reč unapred

Evo se po treći put laćamo Domanovićgradske hronike. Kad se već učinilo (nakon neobičnih zgoda u Pokroviteljima i Obnoviteljima) da se u našem gradiću na Jugu više ništa značajnije ne može desiti, život nas je opet demantovao.

Kako od prethodnih događaja nije prošlo mnogo godina, to se, uz novostasale aktere, zadržao i dobar deo starih junaka. Pri tom, čitaocu će se učiniti da je neke od njih sreo i u stvarnom životu. Kao da su pljunuti ti i ti. Taj utisak pisac ni na koji način ne može da ospori. Naprosto, desilo se da mu se u maštu uplela suluda stvarnost.

Pa neka počne i ova naša povest.

 

PRVI DEO

1


Sva sumnjiva lica, sumnjiva su na svoj način.
Bilo je samo pitanje dana kada će i Domanovićgrad dobiti svoje sumnjivo lice. I zaista, potkraj leta jedne od poslednjih godina drugog milenijuma, u gradu je počelo da se priča o sumnjivom boravku izvesnog mladog Amerikanca. Ubrzo će se pokazati da ceo slučaj uveliko prati i opštinska vlast, u prvom redu sam gradonačelnik Zlatan Priševič. Neko vreme se samo obaveštavao o njegovom kretanju, a onda je odlučio i da se lično umeša. Raspitujući se ko može da mu pruži nešto opipljivije o nezvanom gostu, dospeo je do taksiste Gorana Biserčića. Evo sada taksiste u gradonačelnikovom kabinetu.

Poslužen kafom i kiselom vodom (kao profesionalac za volanom ne "konzumira" alkohol), Biserčić već raspreda o tome kako je (ne svojom kriovicom, pravdao se, respektujući i mesto i sagovornika) stupio u vezu sa dotičnim Amerikancem.

Zatekao se slučajno u svojoj kući, svrativši na zeljanicu, kad li je zazvonio telefon. Iako poodavno nije čuo glas koji mu se javio, odmah ga je prepoznao – to je njegov vrli komšija Novica Spasić. Gradonačelnik sigurno zna o kome je reč, ta Novica je u dva maha bio generalni direktor domanovićgradskog giganta – Fabrike i rudnika dragog kamena Alem. Zlatan odmahuje rukom, neka ne okoliše nego pravo na stvar. Biserčić nastavlja: komšija Novica mu je radosno saopštio da ima za njega jedan lep poslić. Voziće Amerikanca! Iza toga Novičin cerek. Ko li će to biti ako ne njegov sin Aleksandar, koji je već četvrt veka u Americi. Pred zgradom zatiče mladića koji liči na Sašu, ali to nikako ne može biti Saša. Ta on sad mora da je već sredovečan čovek, osim ako se nije podmladio uz pomoć neke američke genetike.

– Dobro, i ko je taj "klonirani"? – požuruje ga nervozno gradonačelnik.
– Odma' sam pogodio, gos'n pre'sedniče, ali sam pustio čika-Novicu da mi ga predstavi – nastavlja hvalisavo taksista. – A on, rastopio se od rados' i veli mi: "Goranče, ovo ti je moj unuk Majkl, po naški Mihajlo, za mene Miško, dedin Amerikanac. Ti znaš Sašu... "Znam", prekinem ga ja, "kako ne bi' znao Sašu, on je nešto postar od mene, a pamtim i kad ono beše direktor u Alem, tvoja desna ruka, sve dok onako nenadano ne nestade. Ovo momče mora da mu je sin". "Imaš pravo, Goranče, Sašin naslednik i dedina sreća", potvrđuje mi čika Novica i sve se onako cereka. I ono momče se smeška, da ne kažem i ono cereka, ali njemu liči, dečko je kao upisan. I malo-malo, pa će jes, jes, i olraj, olraj. Vidim ja, mali ne zna baš srpski.

Ponovo gradonačelnik požuruje svog izvestioca, koji bi, ponesen događajem, da razglaba. Bilo je očigledno da je čitav slučaj uneo ne malo uzbuđenja u njegov monotoni posao vožnje lokalnih mušterija, s kojima se može razgovarati tek o mizernim platama i stalnim poskupljenjima. No, ubrzavana ili uspopravana, priča dalje teče ovako. Pošto su seli u taksi, Novica je rekao da vozi na Bele stene, hoće da pokaže unuku svoje životno otkriće.

– Do Belih stena ima najmanje pola sata vožnje – primećuje gradonačelnik. – Nešto se usput pričalo?
– Pričalo se, nije da se nije pričalo – pokušava da se priseti Biserčić. – Uglavno' je
pričao čika Novica, i to za svoj beli kamen. Kaže on meni: "Ne mogu oni bez mene, Goranče, će vidiš, pa će me traže." Dečko je sedeo pozadi i razgledao okolinu. Gleda tako, pa si zapiše...
– Čekaj! – poskoči gradonačalnik. – Zapiše, a šta?
– Pa ne mogu baš da znam što je zapisivao, imao je neki tefter, onako malo veći od školske sveske. Primetio sam da je nešto i crtao.
– A-ha! Možda skicirao, a?! - značajno će gradonačelnik.
– Ja ti se u te rabote ne razumem, gos'n pre'sedniče – više se izvinjavao nego što se ograđivao taksista. – Skicirao, crtao, za mene je isto. A nisam mogao baš ni da vidim, sedeo mi je iza leđa.
– Crtanje, skiciranje! Dobro, Gorane, a gde je on to radio, možda na nekom posebnom mestu? – insistirao je gradonačelnik na nečemu što je taksistu dovodilo u nedoumicu: šta da kaže a ni da nešto sakrije, ni da ocrni momka koji mu je bio drag, mada se, eto, u nešto upetljao.
– Kol'ko mogu da se prisetim, posebno je crtao kad smo stigli na Bele stene. Seo je na jedan poveći kamen i to... skicirao. Olovka mu leti, pa kad ispuni jednu stranu, okrene drugu.
– Čekaj! Sad se seti', skicirao je on i pre toga, dok smo prolazili kroz napuštenu vojnu rampu pod brdo.

Zlatan Prišević se zagonetno osmehnu. Saznao je i više nego što je mogao da pretpostavi. Pre nego će otpustiti taksistu, upita ga više reda radi da li se još nečeg zanimljivog može prisetiti. Goran je zgrčio ramena, izbečio oči sav se napregavši. Taman da izusti kako je to sve, kad li poskoči kao oparen petao.

– Ima još nešto! Dečko je dugo gledao u nebo, a tamo je leteo jedan orao. Visoko, visoko, raširio krila, pa kruži li kruži nad Bele stene. Baš čudno, kao da je nešto predskazivao.
– Predskazivao! Dobro, Gorane, nećemo sad bapske priče.

nazad