Nečiste sile u gradu No

satira sa elementima groteske

prevela sa ruskog Jugoslavka Katić

PRVI ČIN

SLIKA PRVA

Gradić u na periferiji Rusije. Nova "koliba" (kotedž) gradonačelnika ovog gradića. Sve blista od evropskog standarda sa ruskim poletom. Jutro je. Gradonačelnik i njegova supruga doručkuju.

ALEVTINA BORISOVNA: Filj, ej Filj... Zar ništa ne primećuješ? Opet sam se pod­vr­ga­va­la podmlađivanju.

Filip Filipič mračno pogleda suprugu i ništa ne odgovori.

ALEVTINA BORISOVNA (uzdiše): Zašto si, Filja, tako dosadan? Evo, počeli smo baš lepo da živimo, baš lepo! Napravili smo (kolibu) dvorac... lepši od kriminalke Zatravkine. Lepo smo ga uredili. Leti imamo bazen, zimi saunu... A ti se neprestano mrštiš. Ne pružaš mi ni malo nežnosti. Možda treba da odem kod vračare.
FILIP FILIPIČ: Zbog čega?
ALEVTINA BORISOVNA: Da bih te privukla. (omađijala)
FILIP FILIPIČ: Baš si budala, Alja. Mnogo godina živim s tobom i stalno sam mislio da ćeš se možda opametiti. Ali badava!
ALEVTINA BORISOVNA (uvređeno): Znači starost ne štiti od gluposti. Šta u tom slučaju naređujete da mislim?
FILIP FILIPIČ: Ponavljam, budala si.
ALEVTINA BORISOVNA: Prestani da me nazivaš budalom. Misliš da o tebi ništa ne znam?
FILIP FILIPIČ: Zar, Alevtina Borisovna!!
ALEVTINA BORISOVNA: Šta je Filipe Filipiču?!!
FILIP FILIPIČ: Kaži, ne oteži!
ALEVTINA BORISOVNA: Saznaćeš kad nađem ljubavnika!
FILIP FILIPIČ: Ti?!...
ALEVTINA BORISOVNA: Što da ne? Nisam gora od tvoje... krčmarice!
FILIP FILIPIČ (preteći): Ma kakva krčmarica?!
ALEVTINA BORISOVNA: Takva! Sam znaš kakva!
FILIP FILIPIČ: Prvo, ona nije krčmarica...
ALEVTINA BORISOVNA: Ah, tako, znači sve je istina?! Obesiću se! Poznaješ me! Sutra ću se otrovati ili ću se obesiti!

(Rida)

FILIP FILIPIČ: Alja... pa to je baš glupo... Ako želiš, sve ću ti objasniti.
ALEVTINA BORISOVNA (uplašeno): Nikako! Šta da mi objašnjavaš?
FILIP FILIPIČ: Eh, Alevtina – Alevtina... Neke su žene napuštale svoje dvorce i za muževima odlazile u Sibir, a druge su zbog nikakve kolibe spremne da svog muža oteraju u Sibir!
ALEVTINA BORISOVNA: Ma šta se desilo? Zbog čega se neprestano razbacuješ neobičnim izjavama. Razložno govori!
FILIP FILIPIČ (uzdiše): To se i desilo, dolazi nam revizija!
ALEVTINA BORISOVNA: Kakva revizija? Zbog čega revizija?
FILIP FILIPIČ: Iz Moskve.
ALEVTINA BORISOVNA (sa teatralim užasom): Da nisi nešto ukrao, Filja? Samo pošteno! Priznaj. Zakuni se na Zakoniku!
FILIP FILIPIČ (eksplozivno): Kao ne znaš da ovo nisam mogao da sagradim od skromne gradonačelničke plate?!
ALEVTINA BORISOVNA: Ne viči! Dete može da čuje! Siroto dete! Samo što je stiglo iz Amerike, a kod oca ovakva svinjarija!
FILIP FILIPIČ (sikće): To je nenamensko korišćenje sredstava! Novac iz Federalnog budžeta dali su da se pripremimo za zimu, a ja...! Bolje je bilo da smo i dalje stanovali u komitetskom stanu. Zašto si toliko zavidela kriminalki Zatravkinoj?
ALEVTINA BORISOVNA: Pričekaj Filja, ne kidaj se! Otkud znaš da dolaze baš kod nas?
FILIP FILIPIČ: Dobio sam faks. Od Arkadija. (Dohvata izgužvanu hartijicu, čita) "Pripremaj se, Filja. Dolazi vam revizor, Arkadije".

Pauza

ALEVTINA BORISOVNA: E, to je već zabrinjavajuće. Cela država krade, a oni dolaze baš kod nas. Pronašli su ko je u zemlji najveći lopov! Moj Filja je - najveći lopov. A šta se u ovom gradu još može ukrasti? Sve što je postojalo tvoja drugarica Zatravkina odavno je prigrabila, za nas su ostale samo mrvice. Anegdota.
FILIP FILIPIČ: Ako me uhapse. Alja...
ALEVTINA BORISOVNA: Obesiću se.
FILIP FILIPIČ: Nipošto. Je l' kuća na tebe?
ALEVTINA BORISOVNA: Na mene je.
FILIP FILIPIČ: A sve ostalo?
ALEVTINA BORISOVNA: Takođe.
FILIP FILIPIČ: Zbog čega se onda vešati?
ALEVTINA BORISOVNA: A sramota? A bruka?
FILIP FILIPIČ: Sramota nije dim, neće da izgrize oči.
ALEVTINA BORISOVNA: Misliš?
FILIP FILIPIČ: Samo evo šta ćeš, Alja... Imam molbu za tebe... Ti evo šta... (Drhtavim glasom) Čekaj me... iz zatvora. Hoćeš?
ALEVTINA BORISOVNA (zakukavši): Golubiću ti moj! Filjuška! Pa ja... Pa ti... Sećaš se plača Jaroslave? Zajedno smo ga u školi učili? Eto, kada to dolazi do izražaja! To su naši koreni Filja! Staroruski (Plače).
FILIP FILIPIČ (zagrcnuvši se): Jaroslavuška moja, premila...
ALEVTINA BORISOVNA: Igoriću!

(Oboje zagrljeni plaču)

ALEVTINA BORISOVNA: A možda će, Filjuška, Bog biti milostiv i daće da nas to mimoiđe. Nedavno sam za zajedničku sveću priložila deset rubalja. Gospode, priložiću još dvadeset, samo te molim da nas nesreća mimoiđe...

Razleže se zvuk telefona. Filip Filipič sa strepnjom podiže slušalicu. Čuje se najnežniji ženski glasić "Filenoček!"

FILIP FILIPIČ: Šta?!!
Isti glasić: "Joj, izvinite, Filipe Filipiču".
FILIP FILIPIČ (strogo): Koliko sam ti puta govorio, Ivane Ivaniču, ovde ne smeš da zoveš! Zovi samo na poslu! U kabinet gradonačelnika! Sekretaru!! (U ljutini baca slušalicu. Alevtina Borisovna ga ironično gleda.) Raspustili se, razumeš!!

Pauza.

ALEVTINA BORISOVNA (sanjalački): Želela bih da jednom pogledam u oči tog Ivana Ivaniča.

Ponovo se razleže zvuk telefona, Alevtina Borisovna preduhitri muža i uzima slušalicu. Isti ženski glas guta reči: "Filipe Filipiču, molim vas! SOS! Stigli su! Noćas! Dvojica. Jedan je maskiran u Crnca, nisam najbolje videla. Džipom. Luksuznim. I ne plaćaju! "Mi smo iz Moskve ne plaćamo gotovinski". Alevtini Borisovoj se nehotice opušta ruka sa slušalicom.

FILIP FILIPIČ: Šta je Alja, šta?
ALEVTINA BORISOVNA: Govori Ivan Ivanič.
FILIP FILIPIČ: I šta?
ALEVTINA BORISOVNA: Stigli su!
FILIP FILIPIČ (drži se za srce): Spasavaj Alevtina Borisovna! Ti si umna glava! Smisli nešto!
ALEVTINA BORISOVNA: Šta ima da se razmišlja, Filipe Filipiču! Sve su već pre nas smislili. Goste treba dočekivati: Mislio ne mislio, ništa bolje nećeš da izmisliš.
FILIP FILIPIČ: Ima li dovoljno zelenbaća?!
ALEVTINA BORISOVNA: Nema dovoljno, ali dodaćemo svoje.
FILIP FILIPIČ: Možda je bolje da dodamo te još savremenije... jevrejčiće?
ALEVTINA BORISOVNA: Kakve jevrejčiće?
FILIP FILIPIČ: Tako kod nas zovu one koji uzimaju evre. Zbog konspiracije.
ALEVTINA BORISOVNA (u slušalicu): Ivane Ivaniču, govori Alevtina Borisovna. Slušajte me pažljivo: Ne gubite ih iz vida! Sve im želje odmah ispunjavajte! A uveče vas čekamo na prijem kod Filipa Fiipiča, ako oni, naravno, ne budu previše pijani. Ima li pitanja? (pokriva dlanom slušalicu) Ivan Ivanič pita da li i on može da dođe? (Filip Filipič se zbunjuje). Dođite, Ivane Ivaniču, jer se čujemo samo telefonom pa telefonom. Želela bih makar jedan pogled da bacim na vas. (spušta slušalicu).
FILIP FILIPIČ (ushićeno): Alevtina Borisovna... prava si žena! Dekabristkinja! Koga da pozovemo u goste?
ALEVTINA BORISOVNA: Kako koga? Inteligenciju. Biznis. Narod.
FILIP FILIPIČ: Razumeo sam. Od inteligencije prvu Nastenjkinu nastavnicu, bivšu poljsku kneginju, iz biznisa lopužu Zatravkinu, ako nemaš ništa protiv, a... koga iz narodnih masa?
ALEVTINA BORISOVNA: Pa čika Peću. Onog veterana. Ta, onog prastarog!
FILIP FILIPIČ: Onog što je ratovao sa Francuzima? To si dobro smislila. A iz organa?
ALEVTINA BORISOVNA: Organi neka se odmaraju odvojeno od nas.
FILIP FILIPIČ: Ne bi bilo loše da nam oni budu moralna podrška...
ALEVTINA BORISOVNA: Onda neka budu i oni.
FILIP FILIPIČ: Kako hoćeš Alja, ali njih nikako ne želim! Od njih dobijam gorušicu i ospe na rukama.
ALEVTINA BORISOVNA: A o Nastenjki jesi mislio? Gde ćeš joj naći mladoženju? U tvom kapeerfeu samo su starci. A kod ovih je sve mlado, zubato. I sa našim strategijskim partnerom je sve u potpunom redu. Tu, Filipe Filipiču, treba misliti dalekosežno. Dalekosežno!
FILIP FILIPIČ: Zbog naše Nastenjke me, Alja, ne prekorevaj. U vezi nje imam plan i to ću ti... posle svega, kad se sve završi. Bolje mi reci kakva je astrološka prognoza za danas.
ALEVTINA BORISOVNA: Sada ću da pogledam... (gleda u svesku, mrmlja) Tako... znači... Sirijus je u zenitu... Venera suprotno... Mars je strašno pocrveneo... Uvećale mu se pege. O, sa novcem je sve uredu! Ali sa seksom kao i obično nije kako treba... Eto! Eto, Filipe Filipiču, u čemu je problem! Eto!
FILIP FILIPIČ: Šta je? Ne muti, Alja, šta je u pitanju?
ALEVTINA BORISOVNA: (čita po slogovima ) Ar-ma-ge-don!
FILIP FILIPIČ: Kakva je to đavolija?
ALEVTINA BORISOVNA: Ne znam. Pričekaj, Filja, tu je objašnjenje. (fus nota). (Čita.) U prevodu sa francuskog, znači, isključenje!
FILIP FILIPIČ: Isključenje čega?
ALEVTINA BORISOVNA: Otkud znam, Filja, iz čega će da te isključe... Možda iz svega.

Pauza.

FILIP FILIPIČ: Znaš šta ću! Tu tvoju crnu magiju ću da spalim!
ALEVTINA BORISOVNA (prezrivo): Prvo, magija nije moja, ona pripada celom čo­ve­čan­stvu. A drugo...
FILIP FILIPIČ (urla): A drugo, tom glavnom energetičaru ću golim zubima da pregrizem grlo!
ALEVTINA BORISOVNA: Ta ostavite, molim vas, te vaše gulagovske navike. I ne činite ih zarobljenikom savesti. Naravno, ako ne želite da vam se svetske nevolje sruče na glavu.
FILIP FILIPIČ (žalostivo): A šta onda da se radi Alječka?
ALEVTINA BORISOVNA (zadovoljno): Eto, uvek je tako. Čim zaškripi, "Alječka" (Poučno) Shvati, Filja, ko bi znao šta su imali na umu. Možda gubljenje pamćenja ili razuma.
FILIP FILIPIČ (uzdiše sa olakšanjem): Fuj, to je još samo pola nevolje. Za pamet imam sekretaricu, a bez razuma još niko nije umro, nije to atipična pneumovija.
ALEVTINA BORISOVNA: Najzad slušam reči "ne dečka, već pravog muškarca". (Širi ruke za zagrljaj.) Dođi Filja, da te poljubim!
FILIP FILIPIČ (zabrinuto gleda na časovnik): Nikako, devojko, već mi je vreme, kas­nim, ostavi za večeras, inače...
ALEVTINA BORISOVNA (namrštivši se): Ivan Ivanič se umorio od čekanja?
FILIP FILIPIČ: Eh, Alja, kakva si, sve si pokvarila! (ljubi je u obraz). To je sve, krećem.
ALEVTINA BORISOVNA (nemarno): Zaboravila sam, Filja, da ti kažem, pozvaću i majora Kovaljova.

Pauza.

FILIP FILIPIČ (oprezno): Šta sad to znači? Ko je sad pa taj?
ALEVTINA BORISOVNA: To je naša nova saobraćajna policija. (GAI).
FILIP FILIPIČ (odmerava): Hm... I šta će nam ona?
ALEVTINA BORISOVNA: Pa tek tako. Da se nađe. Za svaki slučaj.
FILIP FILIPIČ: Ali dobro pazi. Ti bolje znaš... E kraj je, kraj, jurim! Već kasnim! Do večeri!
ALEVTINA BORISOVNA (za njim): Do večeri, Filipe Filipiču, do večeri. Eh, trčkaraćeš mi se još! (Seća se i osmehuje.) Treba telefonirati majoru. (sanjalački) Ah, taj major je gruba vojničina, a opet je tako drag! (Pevuši i plešući valcer odlazi).
 

SLIKA DRUGA

Hotel sa egzotičnim imenom "Hurgada" u zagradi "grad pobratim". Na podu su vazoni sa palmama, na zidovima naslikano more sa ribicama. Na posteljama leže dva pri­ja­te­lja. Jedan je "Crnac", drugi jauče.

VASJA: Šta misliš Inokentije Petroviču, jesmo izbrisali tragove?
INOKENTIJE: Sa tvojom njuškom, Vasja...
VASJA: Šta njuška? Mislim, da to ne smeta...
INOKENTIJE: Joj Vasja, glava... Joj, Pozvoni sobarici, neka donese...
VASJA: Celi sat zvonim, ali nema ni odgovora, ni pozdrava.
INOKENTIJE (jauče): Kad gledaš na sat, Vasja, je l' dan ili noć?
VASJA: Ko bi ga znao? Stao je...
INOKENTIJE: Pogledaj kroz prozor!
VASJA: Gledao sam, Inokentije Petroviču, ali mi tako treperi pred očima da ne znam da li je sunce na zalasku ili mesec na uštapu...
INOKENTIJE: Najbolje nam je da odletimo kod tebe u Afriku. Sada tamo treba da je vrućin-šti-na!
VASJA: Moja otadžbina je ovde, Inokentije Petroviču, ne treba nikuda da se leti, na Volgi je ...
INOKENTIJE: To ti je majka-domovina po majci ili po ocu?
VASJA: Po ocu mi je, Inokentije Petroviču, možda na reci Gang ili na Nilu, ili uopšte na Misisipiju. Gde naređujete?
INOKENTIJE: Šta bih mogao da ti naredim? Obruč se steže. Sada se ni na Misisipi ne može bez provere otisaka prstiju. A ni na druge svetske reke.
VASJA: Eh, prokleti teroristi! Uzdrmali su nas, Inokentije Petroviču, čas... reč... Zbog njih ni pošteni prevarant osim rodne Volge nema kuda da se dene.
INOKENTIJE: Joj, Vasilije, prati me, brate, do toaleta. Ali kad iz njega izađem, hoću da me ovde čeka sve što treba. Inače ću te sahraniti na dnu kade!
VASJA: Dobro, dobro, Inokentije Petroviču, odmah ću... (Prati Inokentija u kupatilo, otvara prozor, penje se na prozorsku dasku i viče): Ej, građani! Ima li još votke u ovoj zemlji? Donesite ovamo! Ljudi! Zemljaci!... Muškarci! Vi, čije se srce još nije pretvorilo u kamen!

Ženski glas iza vrata: "Čujem, čujem! Idem, idem". Vrata se otvaraju. Na pragu stoji Nađenjka, čarobno nasmejana plavuša, istovremeno vlasnica hotela. Pred njom su jako fina mala kolica. A na stočiću vatreno priželjkivan zamagljen bokal i otmeni ruski mezetluci.

NAĐENJKA: Vu-a-lja. ("Evo") A evo i mene. Dobro došli u našu rodnu rusku provinciju!

Vasja se okreće prema Nađenjki, ona vrišti.

VASJA (zbunjeno): Šta, nikada niste viđali Crnce?
NADENJKA: Nisam, samo na filmu...
VASJA (prilazi joj bliže: Nađenjka nehotice uzmiče) A uopšte se na mene brzo na­vi­ka­va­ju, pitajte Inokentija Petroviča.
NAĐENJKA ( radoznalo): A vaš prijatelj...?
VASJA: Ne, pre bi se reklo da je žućkast.
NAĐENJKA: Kinez?!
VASJA: ...Mm...
NAĐENJKA: Vi verovatno u Dumi predstavljte neku našu crnačku manjinu?
VASJA: U Dumi?!... Mi?!... Ne, šta vam je, mi suprotno. Mi smo za većinu. Ali ne u smislu boljševika, već demokratije. Mi smo za demokratsku vlast pretežne oligarhijske manjine. Razumete?
NAĐENJKA: Ne...
VASJA: Kako vas to u školi uče?
NAĐENJKA: Ja sam završila školu još u vreme sovjetske vlasti... kad ničeg takvog nije bilo... Još u prethodnom veku...
VASJA (približavajući joj se): Ja takođe.
NAĐENJKA (zbunjeno): Da niste iz Hondurasa?
VASJA: Zbog čega sada to?
NAĐENJKA: Ne znam... Učinilo mi se... (Ohrabrivši se) A jeste li čitavi takvi? Ili je samo lice?
VASJA: Ja? Ako ste radoznali, mogu da, da se tako kaže, brzo...
NAĐENJKA: Ne, šta vam je... ja samo čisto teoretski...
VASJA: Zbog čega teoretski? U praksi je bolje...
NAĐENJKA: Da, ali ja na neki način ... nisam slobodna.
VASJA: Besmislice. Za pravu feministkinju nema ničeg nemogućeg.
NAĐENJKA: Mislite?
VASJA: Nema šta da se misli. Svlačite se.
NAĐENJKA: Naravno, ja nisam živela u prestonicama...
VASJA: Nije u tome stvar...
NAĐENJKA: Samo na televiziji...
VASJA (nestrpljivo): Upravo tako.
NAĐENJKA: Znači tako, odmah?
VASJA: Odmah, odmah. Dok Inokentije Petrovič nije ušao.

Nadenjka počinje da se svlači. Iz kupatila izlazi goli Inokentije. Nađenjka ponovo vrišti.

INOKENTIJE (prikrivajući se peškirom): Vasilije! Opet žena?! Kakav užas.
NAĐENJKA (izvinjavajući se): Šta vam je, kakva sam ja žena? Ja sam Nadežda Mihajlovna.
VASJA: Nađenjka je donela votkice.
NAĐENJKA: I meze.
INOKENTIJE: Šta sam govorio! Lepota će spasiti svet! Samo je trebalo da se obratiš narodu i narod se odazvao u liku prelepe neznanke Nađenjke. Brže sipaj, Vasja! Naspi i Nađenjki.
NAĐENJKA: Meni nije preporučljivo...
INOKENTIJE: Nije nego. Takva izuzetna sobarica, maserka i nije preporučljivo.
NADENJKA: Nisam ja nikakva maserka, ja sam suprotno, vlasnica hotelja!
VASJA: Pardon, čega?
NADENJKA: To je na engleskom. Ne razumete?
INOKENTIJE: O! (pije) Mali biznis, čuješ Vasilije? (Nađenjki) Porez plaćamo?
NAĐENJKA: Ko? Ja?
INOKENTIJE: Pa ne valjda ja i Vasilije. Naš je biznis veliki.
NAĐENJKA: Plaćam... razume se... Mogu da pokažem...
VASJA: Što je, Inokentije Petroviču, plašite? (Nađenjki) Mi ćemo da ti smanjimo porez. Da bi se iz nelegalnog biznisa izvukla...
NAĐENJKA: Čudno... Prvi put me vidite, a već... o nelegalnom biznisu... kod nas je sa tim strogo, a ja nisam čovek kadar da se pretvori u životinju. Uz to, ne živim u Londonu. Evo, možete da pitate našeg gradonačelika. Uzgred, on danas priređuje veliki prijem.
INOKENTIJE: Povodom čega?
NADENJKA: Povodom uspešne kampanje u pripremama za zimu.
VASJA: Ali zima se završila.
NADENJKA: Upravo. I hvala Bogu! Ne treba više ložiti, pred nama je rano proleće, onda vrelo leto, tako su obećali sinoptičari, a baš smo se dobro namučili. Vi u Moskvi ne možete da zamislite koliko se mi ovde mučimo.
VASJA: Zbog čega? I mi na neki način u Moskvi patimo. Evo, prošle godine je prohujao uragan, a pola leta smo se kuvali. Svako nosi svoj krst, Nađenjka. Je l' tako Inokentije Petroviču?
INOKENTIJE: Vi ste, Nađenjka, naravno, pozvani kod gradonačelnika? Žao mi je. Opet ti i ja, Vasilije, ostajemo sami. Eh, sudbino! A zbog čega ste, Nađenjka, toliko lepi?
NAĐENJKA (obradovano): I vi ste pozvani, svi zajedno! Mene pozivaju sa svim gos­ti­ma, a kako ste u hotelu na današnji dan jedino vi...
INOKENTIJE: Pa, Vasilije, ma koliko da sam putovao po zemlji, takve hotele još nisam video gde prvog varalicu koga sretnu pozivaju kod gradonačelnika na prijem.
NAĐENJKA: Joj, prestanite da se šalite, molim vas. Viđala sam vas na televiziji!
INOKENTIJE: Ne može biti!
VASJA: Može... U prilogu Ruska kriminalistička hronika.
NAĐENJKA: Kako ste obojica smešni! (smeje se ) Odavno sam se dosetila ko ste!
VASJA: I ko smo po vašem mišljenju?
NAĐENJKA: Poslanici Državne Dume!
INOKENTIJE (aplaudira): Bravo! Prestani da se skrivaš. Razobličili su nas, Vasilije! Narod ne možeš da prevariš.
VASJA: Jeste. Narod svoje izabranike nadaleko oseća.
NAĐENJKA: Samo nikako da shvatim iz kog ste okruga?
INOKENTIJE: Oh, Nađenjka, svi su okruzi sada naši.
VASJA: Šume, polja, reke, unutrašnjost zemlje...
INOKENTIJE: Najvažnije, nedra ...
NAĐENJKA: Bilo bi lepo kad biste našeg Filipa Filipiča povukli sa sobom u Dumu!
INOKENTIJE: Koje je on orjentacije?
NAĐENJKA: Kako koje? Filip Filipič je normalan stoprocentni muškarac!
VASJA: Nismo pitali za to. Mi za političku.
INOKENTIJE: Nađenjka, recite pošteno, je l' Filip Filipič demokrata?
NAĐENJKA: Oh, vi ga još ne poznajete! On je takav demokrata kakvih nema na belom svetu! Kad biste ga samo uzeli sa sobom tako bi mnogo koristi doneo narodu, strašno!
VASJA: Dobro, razmislićemo. Pogledaćemo, porazmisliti. Šta ćemo, Inokentije Pet­ro­vi­ču, izbori se približavaju, treba pripremiti partijske kadrove.
INOKENTIJE: A sada svi kadrovi zavise od Nađenjke.
NAĐENJKA: Ako zavise od mene, onda sam ja za! Mnogo želim da živim u Moskvi!
INOKENTIJE: Lično vas mogli bismo da prevedemo preko jednomandatnog, u krajnjem slučaju kao predstavnika kineske dijaspore...
NAĐENJKA. Ne, ne, ne idemo mi istim putem. Kod vas mi bez višeg obrazovanja nema pristupa. Bolje da me Filip Filipič povede sa sobom, a hotel da ostavi ženi.

Čuje se zvuk mobilnog telefona. Glas Filipa Filipiča: "Ivane Ivaniču, šta je s vama? Čekamo."

NAĐENJKA: Oh, Filenoček... Izvinite Filipe Filipiču, krećemo! (strogo) Gospodo, kod Filipa Filipiča se može bez kravate, evropski. Ali ako hoćete prestonički, obucite makar pantalone.
VASJA: Uz pantalone imam i frak. Kakva je situacija kod vas, Inokentije Petroviču?
INOKENTIJE: Ja, Vasja, imam sve osim žene. (hvata Nađenjku ispod ruke) Vi ste, Nađenjka tako čarobni, da ću vas posle nekoliko čašica zaprostiti.
VASJA: Ja ću je i bez čašica zaprositi. Ne gledajte na moju kožu, Nađenjka, moja je duša svetla kao kod utemeljivača ruske književnosti.
INOKENTIJE: Ne laži, Vasja! Nisi ti nikakav utemeljivač, ti si Otelo.
NADENJKA (Vasji): Znam koga imate na umu. On se zbog svoje žene borio u dvoboju..
INOKENTIJE: Eto! A sada nam pošteno reci Vasja, gde je tvoja Dezdemona?
NADENJKA (razočarano): Znači, ipak ste oženjeni?
VASJA: Moja je žena ostala u Hondurasu, ali to se ne računa.
NADENJKA: Ne računa se? Zbog čega onda vaši poslanici nisu podržali zakon o mno­go­žen­stvu? To bi bilo dobro! Nas ima mnogo miliona, a vas čestitih trezvenjaka, poštenih demokrata, samo pojedinci. Dozvolimo da neka od nas ima sreće, a šta da rade ostale? Eto tako i sediš pored interneta, neženja ima po celom svetu, a ti kao buva tražiš.
INOKENTIJE: Ofelija, idi u manastir!
NAĐENJKA (skoro da plače): Sami idite tamo. A meni je vreme da rađam...
VASJA: Odmah sam vam predlagao! Ove žene uopšte nemaju nikakvu logiku. Najpre odbijaju, onda kukaju!
NAĐENJKA: Vasja, ja sam vam poverovala, ali ako u Hondurasu već imate sve, onda je bolje da ostanem uz Filipa Filipiča. Jer, ako on još sazna za moje neverstvo, može moj hotel da prenese na nekog drugog...
INOKENTIJE: Nešto mi se ne sviđa taj feudalizam, Vasja.
VASJA: Feudalizam se, Inokentije Petroviču mora ukinuti. Po Ustavu.
NAĐENJKA: Dobro, drugovi poslanici. Brzo obucite ko šta ima, a ja ću vas sačekati u "recepšine" - na ruskom u hodniku. Filip Filipič je po nas već poslao kola hitne pomoći.
INOKENTIJE: Nisam shvatio?!
NAĐENJKA: Šta je nerazumljivo? Preduzimamo, da se tako kaže, populističke mere. Mercedese zamenjujemo vožnjom u žiguliju. Uskoro ćemo početi da se vozimo mo­to­ri­ma. A posle izbora ponovo ćemo se vratiti ljudskim resursima, pešačenju. (Odlazi)
INOKENTIJE: Vasja, je l' shvataš šta nam se događa?
VASJA: Ja ovako razumem: vode nas na besplatnu votku.
INOKENTIJE: Onda krećemo!
VASJA: Krećemo, Inokentije Petroviču. Ali da ćutiš. Nađenjka je moja.
INOKENTIJE: O varvarski temperamentu!
 

SLIKA TREĆA

Blistaju lusteri i sveće. Kamin bukti. Domaćica kuće i grada dočekuje goste.

ZATRAVKINA: A gde su vam ti vaši Moskovljani? Oni nas uopšte ne smatraju za ljude..
ALEVTINA BORISOVNA: Sad će stići, Zina. Javio je Ivan Ivanič.
ZATRAVKINA: Ko je sad pa taj? Zbog čega nisam upoznata?
ALEVTINA BORISOVNA (prepredeno): To je nešto slično mom majoru Kovaljovu, samo za Filipa Filipiča.
ZATRAVKINA: Mutiš, Alevtina!
ČIKA PEĆA: Ja tog majora Kovaljova pamtim od ovolicnog. Premestili su ga kod nas iz Sankt-Peterburga još za vreme Nikolaja Vasiljeviča. (Zatravkinoj) On je potom prosio vašu majčicu. A ja sam mu bio posilni... u Prvom svetskom...
ZATRAVKINA: Alevtina, sakupila si baš nikakvo društvo?... Čika Peća, kakve su to fantazije? Svoju sam majku viđala samo u ružnim snovima.
KAZIMIROVNA: Je l' Nastenjka još uvek kod kuće? Volela bih da je vidim posle Amerike? Verovatno se tamo odvikla od ruina naše domovine.
ALEVTINA BORISOVNA (ljutito): Eh, Jelena Sergejevna, šta ima veze što su ruine? Navikli smo da ocrnjujemo svoju domovinu. Između ostalog, svako... zaslužuje ono što ima. (Zatravkonoj) E, Zina, kako ti se dopada moja kućica?
ZATRAVKINA: Ne znam šta da ti kažem? Pa... kućica. Nije loša. Ali sa tvojim mo­guć­nos­ti­ma mogla je da bude i solidnija.
ALEVTINA BORISOVNA (uvređeno): Jesi li poludela? Samo ograda nas košta milion i po!
ZATRAVKINA: Čega?
ALEVTINA BORISOVNA: Kako čega? Zna se čega.
ZATRAVKINA: Ne znam. Mene, naravno, nije koštala milion i po. Ipak sam kamen za ogradu uvezla iz Italije.
ALEVTINA BORISOVNA (ljutito): Zašto nas porediš, Zina? Ti imaš novca ko pleve. I sama si svoj gazda. A kod nas je sve pred tuđim očima. Teže ti je da ukradeš kopejku iz budžeta, nego tebi da na nekog nahuškaš kriminalce. Ovde se mora imati državnički um.
ČIKA PEĆA (Jeleni Kazimirovnoj): Interesantno je da smo sa Nemcima počeli da se bratimimo. Ali tada na prvu liniju banu sam general Kornilov: "Ah, vidi kakvi ste, ovakvi svakakvi! Ovog trenutka se razilazite, inače ću vas sve postreljati!" Nemci od straha poskakali u svoje rovove, a mi smo, jasna stvar, generala poslali u zavičaj i krenuli na revolucionarni miting. (Skače na stolicu, viče) Do-le! (Zakašljao se).
ZATRAVKINA (skida ga sa stolice): Prestani, čika Peća, da se sećaš svojih stresova, inače ćemo morati da te posadimo za odvojeni sto.
ČIKA PEĆA: Sedeo sam, mogopoštovana. I za odvojenim i u barakama i iza bodljikave žice, a sada u starosti sedim sa prijatnim damama.
KAZIMIROVNA: Ja svojim đacima i govorim: naša istorija gulaga naše je bogatstvo. Vaša Nastenjka uvek je imala petice iz istorije. Mnogo je volela klasnu borbu, a sve teroriste je imala u malom prstu.
ALEVTINA BORISOVNA: Bog s vama, Jelena Kazimirovna! Mi vas pozvali kao prvu profesorku, a vi našu nevinu Nastenjku trpate u terorističke organizacije. A ona još treba da se vrati natrag u Ameriku, ako je naravno puste.
KAZIMIROVNA: Ne usmeravam je, već naprotiv... Sofija Perovska, gospodin, ime sam mu zaboravila Željabov, pa onda onaj, građanin Kaljajev, sve su naši bivši sovjetski heroji i ulice su im posvećene, sada su naravno, ponovo promenili na pređašnje...
ZATRAVKINA: Alja, molim te, ostavi iza praga starog milenijuma ove bolesnike i ove na samrti. Neka poslednji put jedu i doviđenja.

Ulazi Filip Filipič.

FILIP FILIPIČ: Drago mi je da vas pozdravim! Radnu inteligenciju... (steže ruku Jeleni Kazimirovnoj), narodno seljaštvo (steže ruku čika Peći), patriotsko preduzimaštvo, (ljubi ruku Zatravkinoj, šali se). Kada ćemo nagrabljeno vraćati?
ZATRAVKINA: O-ma!
ČIKA PEĆA (raportira): Želim vam zdravlja Vaša Preuz-višenosti! Petar, sin Timofejev, stigao odmah po naredbi!
FILIP FILIPIČ: Khe...hm. Prestanite, čika Peća. Mi prosto...
ČIKA PEĆA: Razumem, prekinuti!
ZATRAVKINA: Filipe Filipiču, oduševljena sam!
FILIP FILIPIČ: Čime?
ZATRAVKINA: Kakva kućerina! Čestitam. Ni u bajci ispričati, ni perom opisati! Pravi muzej! (Na uvo) Kaži pošteno, Filjka, koliko je koštala?
FILIP FILIPIČ: Tiho, ti Zina. I zidovi imaju uši...
ZATRAVKINA:To je tvoja nesreća. Filja, kada ćeš prestati da se plašiš? Shvati, ko bi mogao da te deprivatizuje? Sklerotični čika Peća, gladna Kazimirovna ili alkoholičari i beskućnici? Ili ovi mladi izrodi? Ko? Nema takve snage u ovoj zemlji! Jesi shvatio? Zbog toga gordo gazi i gledaj smelo. Sve je tvoje. To jest, naše. A zavidljivce ćemo ten­ko­vi­ma da sameljemo na asvaltu!
ALEVTINA BORISOVNA (sa poslužavnikom): Filipe Filipiču, može po čašica?
FILIP FILIPIČ: Može... (Ispija).
ALEVTINA BORISOVNA (obraća se Jeleni Kazimirovnoj i čika Peći): Dok još nikog nema, predlažem vam po sendvič sa barenom kobasicom, a kad ljudi stignu, pred­lo­ži­će­mo im nešto drugo. Ne stidite se, Jelena Kazimirovna, ovo nam je dobrotvorka Za­trav­kina specijalno prezentovala iz svojih rezervi, sa prekoračenim vremenom upo­tre­be...
KAZIMIROVNA: Mogu sa sendvičem da krenem i porazgovaram sa vašom Nastenjkom? Strašno želim da saznam kako tamo naš Soroš živi? Obećao je da će nam poslati nove udžbenike iz ruske istorije sa novim mišljenjem, pogledom. Ne mogu da opišem koliko je našoj omladini takvo gledište potrebno. Bez njega smo sasvim zalutali...
ALEVTINA BORISOVNA: Jelena Kazimirovna, najpre idite pravo, doći ćete do pros­to­rij­a za prijem, odatle preko sale za bankete, zimskog vrta, saune i bazena izađite u drugu polovinu dvorca, a tamo viknite, rošava Akulina će se pojaviti. Recite: "gospođa je naredila da me odvedete kod gospođice".
KAZIMIROVNA (plašljivo): Razumem, gospođo (pani).
ALEVTINA BORISOVNA: A vi, čika Peća, idite malo dalje i prezalogajite. Kad zatreba, pozvaćemo vas.

Daje im sendviče. Jelena Kazimirovna i čika Peća odlaze.

FILIP FILIPIČ (Zatravkinoj): Moćna si!
ZATRAVKINA (sa osmehom): Mi, Filipe Filipiču, drugačije ne smemo. Naš je posao, iz­vi­nja­vam se, krvav.

Ulazi ranjeni major Kovaljov sa prevezanom glavom...

MAJOR KOVALJOV (ustručavajući se): Dobar dan. Ja po pozivu. Evo, lovio sam kri­mi­nal­ce...
ALEVTINA BORISOVNA (ispustivši poslužavnik baca se prema majoru): Mihajlo Romaniču! Živi ste?
ZATRAVKINA: Kakav prolaz! (Alevtini Borisovnoj). Alevtina, priberi se!
ALEVTINA BORISOVNA (ovladavši sobom): Filipe Filipiču, organizujte hitnu medicinsku pomoć. Kad vidim telesne povrede prosto sam spremna da se onesvestim. Zbog hu­ma­nog saosećanja.
MAJOR KOVALJOV: U redu je. Ne brinite... Dozvolite da se predstavim: major Ko­va­ljov.
FILIP FILIPIČ: Filip Filipič, gradonačelnik. (Pruža mu ruku).
MAJOR KOVALJOV: Da, u toku sam.
FILIP FILIPIČ: Pa, gospodo, kada će najzad sve ovo da se završi, druže majore? Sa ovim izgredima! Sa čirevima divljeg kapitalizma? Kada će, najzad naš napaćeni narod da odahne sa olakšanjem? Kada će najzad biti pohapšeni svi koje treba uhapsiti?
MAJOR KOVALJOV: Izvinite, Filipe Filipiču, moje osnovne obaveze uglavnom su vezane za saobraćaj...
FILIP FILIPIČ (patetično): Eto, svi tako! Svako misli samo na sebe. "Ni u šta se ne mešam!" A država propada danas! Narod poziva u pomoć! Deca nas gledaju suznim okicama, pružaju prema nama ručice "Čike, kada ćete za nas da izgradite domove da ne bismo umirali na đubrištima i prljavim podrumima?" A šta mi odgovaramo našoj dečici, našim starcima, našem izmučenom narodu? "Mi smo uglavnom zaduženi samo za saobraćajne nesreće". Eh, Mihajlo Romaniču, Mihajlo Romaniču! Alja, naspi nam da sa majorom popijemo bruderšaft.
ZATRAVKINA: Druže majore, mi smo se negde sretali?
MAJOR KOVALJOV: Tako je. Na trasi Volgodonsk-Grozni. Jurio sam vaš džip žigulijem. Na putu ste još i mačku povredili.
ZATRAVKINA: Tačno je. Kakvo dobro pamćenje imate.
ALEVTINA BORISOVNA (hladeći se lepezom): Hajde da popijemo, baš je vruće.
ZATRAVKINA: Za vas, Filipe Filipiču! Daleko ćete dogurati i neka vam Bog da, kako se kaže... (Svi ispijaju.)

Pojavljuje se paparaca Zemfira, predstavnik žute štampe (SMI). Još sa praga počinje da škljoca fotoaparatom.

FILIP FILIPIČ (mršteći se): Ko je dozvolio?
ZEMFIRA (bahato): Dobar dan, Filipe Filipiču! (Škljoca) Dobar dan, Alevtina Borisovna! Zovem se Zemfira. Slobodna nezavisna štampa. Garancija demokratije! (Škljoca) Znam, znam! Ko nam je stigao... I kojim povodom je svečanost. Naša je profesija takva da svuda zabadamo nos. A vas, gospođo Zatravkina, zamoliću da stanete evo ovde, uz ovu egipatsku vazu...
ZATRAVKINA: Grčka je.
ZEMFIRA: Nema značaja. (Škljoca) Izvaanredno. Filipe Filipiču, možete li pored nje? (Zatravkine) Savez vlasti i kapitala. Za naslovnu stranu. (Škljoca) Super. A vi se, Alevtina Borisovna, malo približite majoru... Prva, da se tako kaže ledi i stražar reda.(Škljoca) Klasa! A sada zajednički snimak za uspomenu. Svetska hronika. (Škljoca) Praznik (helluin) povodom stambene reforme. (ŽKH). Naspite čašicu gladnoj paparaci!
ALEVTINA BORISOVNA: Krenimo, draga, odvešću vas negde, gde takođe treba nekog da snimite, a tamo ćete ujedno i da prezalogajite. Tako retki kadrovi... Znate, naš princip s Filipom Filipičem je biti što bliže biračkoj masi. (Odvodi Zemfiru).
FILIP FILIPIČ: Vi se tu, Zinaida Pavlovna, zabavite sa pukovnikom, a ja... moram da obavim još nekakve... razgovore sa Moskvom (Odlazi).
ZATRAVKINA (Osmehujući se): Slušam i pokoravam se. Onda, hajde da se zabavljamo, druže pukovniče.
MAJOR KOVALJOV: Ja nemam prava da se zabavljam. Po statutu. Mada sam, još uvek, sa vašom dozvolom, major.
ZATRAVKINA: I šta sam vam, druže majore, skrivila?
MAJOR KOVALJOV: Oborili ste čoveka, smrtno. Skoro.
ZATRAVKINA: Čoveka ili mačku?
MAJOR KOVALJOV: Najpre čoveka, mačku posle.
ZATRAVKINA: Interesantno. A možda bismo mogli da se sprijateljimo. Ko staro po­me­ne, da mu ispadnu oči, a? (Dohvata novac pruža majoru).
MAJOR KOVALJOV: Vi, to, šta, meni?
ZATRAVKINA (osmehujući se): Vama, vama, ne ustručavajte se, hrabrije! (Trese novac pred majorovim nosem.) Pa, am!
MAJOR KOVALJOV (drhti od ljutine): Ja vaše prljave pare! Od vaše korupcije! Ja sam pošten čovek!
ZATRAVKINA: Baš si budala, pošteni majore Kovaljove. Da te đavo nosi, gubi se.
MAJOR KOVALJOV: To je pretnja!
ZATRAVKINA: Ta Bog s vama! Zar ja, siromašni preduzimač da pretim vlastima? S vlašću treba biti u prijateljskim odnosima, vlasti treba pomagati. Jer, odakle njoj, nesrećnoj vlasti novac? Pa ona je u službi naroda. A sam narod ničeg nema. Novac je kod nas, druže majore. Ako je vlast kako treba mi ćemo joj i dati novac. Uzgred, htela sam da vas pitam, šta imate sa Alevtinom?

Pauza.

MAJOR KOVALJOV: Drugarice Zatravkina, smatrajte da sam vas upozorio!
ZATRAVKINA: Smatrajte da sam i ja upozorila vas, druže majore!

Ulazi Alevtina Borisovna.

ALEVTINA BORISOVNA: Zamislite, čika Peća je zaspao. Najeo se tvoje, Zina, bes­plat­ne kobasice i zaspao!
ZATRAVKINA: Večnim snom?
ALEVTINA BORISOVNA: Fuj, Zina! E, Mihajlo Romaniču! Zar se tako postupa? Kako ste me uplašili! (Dodiruje zavoje) Bo-bo?
ZATRAVKINA: Kako bi inače!
ALEVTINA BORISOVNA (prekorno): Zina! Bolje da odeš i dočekuješ goste.
ZATRAVKINA: Sa zadovoljstvom. Da li se još uvek mogu slobodno kretati, druže ma­jo­re? Ili ste mi već spremili lisice? Pošten čovek je opasan čovek! Pazi Alevtina! (odlazi)
ALEVTINA BORISOVNA: Kako je čudna. Zavidi nam... Napustio je ljubavnik, pa je pros­to poludela.
MAJOR KOVALJOV: Izvinite, Alevtina Borisovna... (sprema se da ode) Dežurstvo.
ALEVTINA BORISOVNA: Ah, Mihajlo Romaniču, neću da čujem! Vi ste šef. Odredite nekog. Osim toga, ranjeni ste. Potrebna vam je nega. Ja strašno volim da negujem ra­nje­ne muškarce. Gde stanujete?
MAJOR KOVALJOV (ustručavajući se): U domu...
ALEVTINA BORISOVNA: Kako u domu? Odmah ću da naredim mužu da vam ne­iz­os­tav­no, ovog trenutka dodeli! U centru grada u staljinskoj kući! Želite da stanujete u staljinskoj kući?
MAJOR KOVALJOV: Uopšte ne.
ALEVTINA BORISOVNA: Kako "Uopšte ne!" Zbog čega?
MAJOR KOVALJOV: Zbog toga što... toliko ljudi živi bez toga...
ALEVTINA BORISOVNA: Pa niste vi "ljudi". Vi ste čovek značajan. I za mene vrlo dra­go­cen... (Približava mu se).
MAJOR KOVALJOV (zbunjeno): Naravno, ako Filip Filipič naredi da ostanem...
ALEVTINA BORISOVNA (prepredeno): A moja vam naredba nije dovoljna? Ah, od­vrat­no! Ali opraštam vam jer ste povredili glavu. Uzgred, pogledajte me dobro. Da li na meni primećujete nešto posebno?
MAJOR KOVALJOV: Ne baš... O čemu se radi?
ALEVTINA BORISOVNA: Kažu da sada mnogo ličim na... (okreće prema majoru anfas i profil) Pa? Jeste se setili? Ne? Pa na Katarinu Veliku!
MAJOR KOVALJOV (mučeći se): A... da... baš to...
ALEVTINA BORISOVNA (smeje se zadovoljno): A vi, znate li na koga? Na Grigorija Orlova!
MAJOR KOVALJOV: Onog iz naše milicije? Pa njega su još prošle godine uhapsili.
ALEVTINA BORISOVNA (ledenim glasom): Druže majore, razočaravate me. Prva ledi grada vam nešto nagoveštava i predlaže, a vi izvoljevate da vrdate. Jesam pogrešila u vezi vaših osećanja?

Ulazi čika Peća.

ČIKA PEĆA: Eto, ja sam, mnogopoštovani, bio u službi generala Denikina, a to je, moram izjaviti, bio generalčina! Čim se sastanu sa baronom Vrangelom odmah počnu da raspravljaju ko će više crvenih da istrebi. Denikin viče, "I ako si baron, Vrangele, ali ti restauraciju ruskog prestola nikako nećemo dozvoliti! Zato što je pobedio februar i naši masoni ne žele!" A Vrangel naleće na njega konjem, maše šubarom."Ćuti", kaže "beli generale, Antone Ivanoviču Denikine, ništa ti ne razumeš. Daj život za cara, i neka nam Rusija nakon sto godina podigne spomenike"!
ALEVTINA BORISOVNA: Bolje da svoje uspomene ispričate paparaci Zemfiri. Ona bi ih objavila u žutoj štampi i zaradila bi dobar honorar.
ČIKA PEĆA: Paparaca se posle jela odmara i uopšte ne reaguje na reči.
ALEVTINA BORISOVNA: Jeste joj proverili zenice?
ČIKA PEĆA: Sve sam joj proveravao. Ništa joj se ne pomera... Tri rublje su joj ispale iz džepa.
ALEVTINA BORISOVNA: Čudno.

Ulazi Jelena Kazimirovna u zimskom kaputu duboko uzbuđena sa knjigom koju pri­ljub­lju­je uz srce.

KAZIMIROVNA: Evo, šta su mi poklonili... "Kratka istorija države ruske"... Od samog Soroša! Sa posvetom... (Čita). "Želim da se vaša istorija što pre završi našom pobedom! Sa poštovanjem, Vaš Soroš"...Ovaj kaput je od njegove žene...Skoro nov, topao. Vidite, postava je od krzna, ne znam čijeg. Nastenjka im je pričala kako se kod nas ljudi smrzavaju i oni su eto, poslali... A nama su neprestano govorili kako su kapitalisti ajkule... Sada ću za našeg Soroša da upalim sveću Rimskom papi! A čim nastupi zima, zamotaću se se u njega i tako ću i da umrem.... Tako me i sahranite...

Ulaze Filip Filipič i Zatravkina.

FILIP FILIPIČ: Drugovi! Sada je telefonirao moj pomoćnik. Sa moskovskim drugovima zaglavljeni su zbog demonstracija. I ne mogu da maknu ni tamo ni ovamo.
ČIKA PEĆA: Dozvolite da izjavim, Vaša Svetlosti, da zakrčenja uopšte ne može da bude... Već ne znam koliko dana u grad ne dovoze benzin.
ALEVTINA BORISOVNA: Baš tako, Filja. Šta to tvoj Ivan Ivanič izmišlja!
FILIP FILIPIČ: Benzina kažete nema. A na čemu se onda ja vozim, ako u gradu ben­zi­na nema?
ČIKA PEĆA: Nikako ne mogu da shvatim, Vaša Preuzvišenosti.
FILIP FILIPIČ: To zakrčenje nije automobilsko, već ljudsko. Pošto je narod saznao o dolasku drugova, prekrio je glavnu ulicu, još uvek Lenjinovu, (mada sam Lenjin i dalje leži u vlastitom mauzoleju na Crvenom trgu bez sahranjivanja posmrtnih ostataka) i zahteva ostavku gradske vlade zbog neprekidnog smrzavanja i celogodišnjeg posta.
ALEVTINA BORISOVNA: Kakva drskost! Pa zima je odavno prošla! Sutra je prvi april! A oni još našli da se smrzavaju. Eh, narod... Koliko je samo Filip Filipič za njih uradio! I bolnicu, koja je bila u stalnom remontu, je zatvorio i dečje vrtiće je ustupio kazinu, a stadion je prilagodio u centar za netradicionalnu zabavu! Sve je svima dozvolio! Živite ljudi za svoja zadovoljstva, vi to zaslužujete! I nikakve zahvalnosti!
FILIP FILIPIČ: Druže majore, naređujem da raščistite gužvu. A ako ljudi neće da se raziđu, pozovite tenkove iz bratske republike Tatarstan i kao upozorenje pucajte u vazduh!
MAJOR KOVALJOV: Razumem! Pucati u vazduh. Naređujete da krenem?
FILIP FILIPIČ: Idite, druže majore. I ne vraćajte se bez kolovođa narodnog gneva.
MAJOR KOVALJOV: Razumem! (odlazi)
ALEVTINA BORISOVNA (za njim): Mihajlo Romaniču. (stiže ga) Čuvajte se, Mihajlo Ro­ma­ni­ču. Pred nama je još uvek sve u budućnosti, u to verujem! Ja uopšte verujem samo u vas, u Boga i u Domovinu!
MAJOR KOVALJOV (istopio se u osmehu): Zbog takvih patriotskih reči, Alevtina Bo­ri­sov­na, spreman sam da vas, kao bivšu imperatorku, sve slobodno vreme vozim u vlastitom žiguliju!

Odlazi. Alevtima Borisovna očarana gleda za njim.

ZATRAVKINA: Ne budi ljubomoran, Filja. Odavno je trebalo da tvojoj Aljki nabijemo rogove. Nešto mi se taj milicijski major ne sviđa. Nije naš čovek.
FILIP FILIPIČ: Misliš?
ZATRAVKINA. Kad bi ga premestio negde, što dalje.
FILIP FILIPIČ: Pa evo, ako ne raščisti gužvu, premestiću ga.
ČIKA PEĆA: Tako sam ja, Vaša Svetlosti, bio u službi i kod admirala Kolčaka. To je bio admiral nad admiralima, ali su mu nervi, moram primetiti, bili tanušni. Jednom mu baron Manerhajm telefonira u Sibir: "Kolčaku, vrati nam našu Finsku, a ja ću ti u zamenu za to proterati sve boljševike iz Peterburga.. Kolčak se toliko naljuti da poče da lupa nogama o pod, sav zadrhta i urla u telefonsku slušalicu: "Nikako neću da ti predam, to da znaš, lukavi zmaju, pravi Varjaže, Goriniču, našu jedinstvenu nedeljivu Rosejušku! Čekaj", veli, "ako hoćeš Osnivačku skupštinu, a boljševike ćemo i bez tebe da is­te­ra­mo". Zaplaka Manerhajm i priđe Lenjinu. Tako su boljševici pobedili.
FILIP FILIPIČ: Vi ste, čika Peća, stalno bili u službi kod neprijatelja sovjetskog naroda, a sada plačete što vam ne daju penziju!
ČIKA PEĆA: Ma služio sam ja i kod prijatelja naroda. Kod komandanta armije Tu­ha­čev­skog, to je onaj što je streljao sve tambovske seljake zajedno sa kronštatskim mornarima. A bio sam u službi i kod Čapajeva. Inače se sa njim dogodio ovakav interesantan slučaj. Krenuo, znači on ranjen da prepliva reku Ural, pogleda nagore, a iznad njega visoko na nebu leprša raspevana ševa. Vasilije Ivanovič se rastuži. Setio se istoimene pesme o crnom gavranu, gorko zarida i potonu na dno. A meni je zaveštao svoju Akulinu.
ZATRAVKINA: Izgleda da si ti, čika Peća, upravo onaj čapajevski Pećka?
ČIKA PEĆA: Pa?
ZATRAVKINA: Fenomenalno!
FILIP FILIPIČ (strogo): Zašto si se onda tako dugo krio od naroda? Mi bismo ti uručili medalju.
ČIKA PEĆA: Plašim se Zemfirke, Filipe Filipiču. Mene i ovako zna svako pseto na bunjištu, a ako Zemfirka nanjuši moje poreklo, neću imati mira od sredstava masmedija.
ALEVTINA BORISOVNA: (dolazeći sebi posle prijatnih sanjarija) Filipe Filipiču, ti ovom majoru ipak dodeli stan, U staljinskoj kući, onoj što je posle rata ostala cela.
FILIP FILIPIČ: Šta još? Možda da mu podarim i krilo našeg dvorca? Da bi ti bilo lakše da noću bežiš kod njega.
ALEVTINA BORISOVNA: Pre nego što počnete da ispoljavate ljubomoru, bolje da se setite nesrećne sudbine Petra Trećeg.
FILIP FILIPIČ (zabrinut): Zašto sada to?
ALEVTINA BORISOVNA: Zato što posle skidanja kilograma i licem i profilom ličim... Možete i tog majora...

Utrčavaju zadihani Pal Palič i Sidor Sidorič sa crvenim trakama na grudima.

PAL PALIČ: Gospodo, revolucija! Revolucija!
SIDOR SIDORIČ (prekida ga): Dozvolite, bolje da ispričam ja...
PAL PALIČ (prekida ga): Idemo tako ja i Sidor Sidorič...
SIDOR SIDORIČ (prekida ga): Izlazimo tako ja i Pal Palič...
PAL PALIČ: A na sred srede Lenjinove, pored bivše ribarnice... rulja-a-a.
SIDOR SIDORIČ: Svi sa pivom i zastavama!
PAL PALIČ: Nisu baš svi! Bebe su sa balonima...
SIDOR SIDORIČ: I svi viču: do-le-e!..
PAL PALIČ: Do-le!
FILIP FILIPIČ: Stanite! Ko dole?
PAL PALIČ: To se nije moglo razabrati.
SIDOR SIDORIČ: Ne, zbog čega? Svi dole. Jedan takav... iz mnogonacionalne di­jas­po­re je insistirao: "Glasaj protiv svih" Jasno sam čuo!
PAL PALIČ: Da, da. A baš u tom trenutku vaši konji vuku kola hitne pomoći...
FILIP FILIPIČ (gromoglasno): Kakvi to konji?
PAL PALIČ (uplašivši se): Poštanski, gospodine...
ČIKA PEĆA: Vaša Svetlosti, upozoravao sam vas na nedostatak benzina...
SIDOR SIDORIČ: Dozvolite da ispričam do kraja... Voze se, znači, voze...
PAL PALIČ (prekida): I zaustavljaju se pred samom barom...
SIDOR SIDORIČ: Što je tačno nasred Lenjinove, pored ribarnice...
FILIP FILIPIČ (zavapi): Zašto je nasred ulice bara?! Juče sam naredio da se naspe peskom!
ČIKA PEĆA: Pa i nasuli su je. A noću su građani sav pesak razneli u povrtnjake.
FILIP FILIPIČ (utučen): Skandal. (Pauza) Zamisli, kakav korumpiran narod imamo, Alja! Oj, nesrećne lopovčine. Eto, pa im organizuj pristojan život!
SIDOR SIDORIČ: Ne uzbuđujte se toliko, Filipe Filipiču. Uskoro ćemo celi taj narod da promenimo.
FILIP FILIPIČ (sa gorčinom): Kako ćeš da ga zameniš, kad se on u neverovatnim mukama rađa?
PAL PALIČ: I zato je izgleda odmah totalno lud.
FILIP FILIPIČ: A kako bi bilo lepo! (Sanjalački) A ne bi bilo loše, Alja, kad bismo naša sveobuhvatna prostranstva naselili nekim drugačijim civilizovanim narodom... Eh, pusta mašta!
ALEVTINA BORISOVNA: Ti si mi Filja uvek bio romantičan, zato sam te zavolela za celi život.
SIDOR SIDORIČ: Kakav biste, na primer, narod, Filipe Filipiču, želeli da naselite?
FILIP FILIPIČ: O tome još treba da razmislim. Evo, na primer, Španci. Takav su divan narod! Kao prvo, svi su crnomanjasti.Drugo, po ceo dan igraju svoj flamenko i boli ih uvo za predstojeće izbore Državne Dume. Ipak, kod njih je nedeljom po celi dan borba sa bikovima umesto našeg pesničenja...
ČIKA PEĆA: Ja se ne bih bunio ni protiv Japanaca. Mogu da kažem da je to nacija dostojna poštovanja. Evo, da uzmemo bitku kod Cusime. Približavamo im se na svojoj armadi, znači u Japan gledamo, a oni se svi do jednog na palubi postrojili i krenuli da nam se smeše i klanjaju. Mnogo nam se dopadoše japanski momci, mislimo kraj rata je, žele s nama da se pobratime. Pobacasmo mi svoje topove i kao odgovor im mašemo, bacamo kape u vazduh! Hindi Rusi, bhaj bhaj! A oni nam tu raspališe svoj harkiri. Potonuo je naš ponosni Varjag sa svim drugovima na dno Japanskog mora. Jedino sam ja preživeo. I admiral Makarov.
FILIP FILIPIČ: Da, mnogo dobrog naroda živi na belom svetu, samo mi nismo imali sreće.

Ulazi major Kovaljov. Sada mu je, osim glav,e previjena i ruka.

ALEVTINA BORISOVNA: Mihajlo Romaniču! Živi ste!
MAJOR KOVALJOV: Dozvolite da raportiram! Drugovi, koji zamalo nisu nastradali od narodnog gneva, stigli su po vašoj naredbi na netradicionalni praznik "Provincijski ručak", koji je organizovao gradonačelnik u čast gore navedenih visokih gostiju. (zva­nič­no) Jedan je crnomanjast, a drugi maskiran. Smatram da je on telohranitelj crnomanjastog.
FILIP FILIPIČ: Voljno. Pusti ih, druže majore, neka uđu. Čika Peća, zovi paparacu. Alja, Zina, devojke, nemojte razočarati! Gospode, pomozi!

Ulaze Inokentije Petrovič i Vasja. Iza njih se Nađenjka pribija uz zidove. Alevtina Bo­ri­sov­na im ide u susret sa hlebom i solju.

ALEVTINA BORISOVNA: Dobro došli, dragi gosti, u našu skromnu kolibu. Ja sam Alev­ti­na Borisovna.
INOKENTIJE (odlomivši komadić hleba): Vrlo mi je drago, Filipe Filipiču...
ZATRAVKINA (odjednom je lupajući u daire zapevala na ciganski način): Došao nam je, došao, Inokentije Petrovič, dragi! (Prinosi mu čašicu.)
INOKENTIJE: Hvala. A to je Vasja. Iz Hondurasa.
ZATRAVKINA (ponavlja nastup): Stigao nam je, stigao, Vasja iz Hondurasa, dragi!

Inokentije Petrovič i Vasja piju.

SVI: Pij do dna, pij do dna!...
FILIP FILIPIČ: Dozvolite da vas... kao otac... (Grli ih jednog pa drugog) Osećajte se kao kod kuće... Čime smo bogati, to i delimo (Vasji na uvo) Masku možete da skinete. Ovde je bezbedno... (Majoru) Zgradu opkoliti, zaštititi oružjem. Helikoptere u vazduh. Odgovarate mi glavom i stanom u staljinskoj kući. Na izvršenje!
MAJOR KOVALJOV: Razumem! (škljoca petama, odlazi. Alevtina Borisovna mu šalje vatrene poglede).
ZEMFIRA: Vau! Telemost! Moskva-Honduras! (škljoca) Terorizam ne prolazi! (Škljoca). Obezbeđuješ bezvizni režim? (Škljoca) Oligarhe iza bodljikave žice! (Škljoca) Sfera nacionalnih interesa Rusije su Sjedinjene Američke Države! (Škljoca) Uje-e! Joj! Traka se istrošila! Čuvaj se Kirjuha, prebiću te. Idem da ga ponovo napunim. (Nestaje).
VASJA (uplašeno Inokentiju): Šta se ovo događa?
INOKENTIJE: Ćuti, Vasja. To je naša novonastala emancipovana budućnost.
ČIKA PEĆA (Inokentiju): Izvinite, a gde se nalazi to hondurasko carstvo?
INOKENTIJE: To je bliže uz Južni pol, na granici sa Kinom.
ČIKA PEĆA: Jasno. Evo, sećam se kad sam u Harbinu bio u službi kod atamana Semjonova, tako je interesantno...
FILIP FILIPIČ (udaljavajući čika Peću od gostiju): A da li biste, gospodo, izvoleli za početak... he-he-he da ponovimo?

Alevtina Borisovna ponovo im prinosi čašice.

VASJA (živnuvši): Pokazaću već! Husari piju stojeći! (Ispija).
INOKENTIJE. Šta znače geni, gospodo! Vasja je dalji potomak utemeljivača naše velike knjižeevnosti. A i sam piše poeziju... Kao i njegov veliki predak. Recituj, Vasja!
VASJA: Nemam inspiraciju.
ALEVTINA BORISOVNA: Joj, kako je to interesantno! Molimo vas, molimo!
NAĐENJKA (Zatravkinoj): Potomak je, nažalost, tamo ostavio ženu.
ZATRAVKINA: Šta te briga, ludo? Ako ti šef ne odgovara, onda ga imaj u vidu.
VASJA (Nađenjki):

Ljiljo, Ljiljo, mnogo patim
Sve zbog tuge neprebolne.
Mnogo patim,
Ja se mučim ja umirem.
Vatrena se topi duša:
Ljubav nije uzaludna.
Smeješ mi se i potsmevaš.
Smej se Ljiljo, ti prekrasna,
Neosetljivom lepotom.

NAĐENJAKA: Čini mi se da je to predak...
VASJA: Da, da. Ali imam i svoje. Samo nemam inspiraciju, Inokentije Petroviču
FILIP FILIPIČ (nežno): A masku ne želite da skinete? Ta možda je i vruće.
VASJA: Ne skida se, Filipe Filipiču, Crnac sam.
FILIP FILIPIČ (sa razumevanjem se smeje, preti mu prstom.): Dobro, dobro, kon­spi­ra­ci­ja je sveta stvar. Mi nismo antisemiti, ne gadimo se, i sa Crncima ćemo da popijemo. Dozvolite da vam predstavim moje kolege iz državne službe... Pale Paliču, Sidore Sidoriču, što ste se sakrili iza dama, izlazite na prvu liniju. (Pal Palič, Sidor Sidorič zbunjeni, izlaze i klanjaju se.) Evo to su moje dve produžene ruke, da tako kažem, desna i leva. (smeje se)
PAL PALIČ (učtivo): Kako vam izgleda naš gradić?
INOKENTIJE: Izuzetno, naročito hoteli.
SIDOR SIDORIČ: A narod, glasačko telo?
INOKENTIJE: I narod je veoma, veoma... drag.
FILIP FILIPIČ: Ipak na neki način, primite naše izvinjenje zbog našeg, još uvek necivilizovanog...
ČIKA PEĆA: Kad je taj američki mirotvorac doleteo u Englesku spalili su njegovu punjenu lutku! A imaju već četiristo godina demokratije, baš interesantno!
FILIP FILIPIČ (udaljavajući čika Peću): Ah, ne upoređujte, molim vas arapskog rasnog konja sa nižegradskom ragom!
INOKENTIJE: Imate izvanredne kasače, Filipe Filipiču. Tako ću i reći predsedniku u Kremlju: nigde nas nisu tako srdačno dočekali, na ruski način, kao kod Filipa Filipiča.
FILIP FILIPIČ (polaskan): Ljubazno je tako nešto čuti od vas, gospodo. Mi vraćamo stare dobre tradicije. Evo, nedavno smo u gradskom parku za Božić postavili idole sa Uskršnjih ostrva. I da znate, narod je shvatio!
SIDOR SIDORIČ: A sećate li se, Filipe Filipiču, kakve smo bahanalije (halluin) or­ga­ni­zo­va­li prošle godine za penzionere? Centralna televizija je dolazila!
FILIP FILIPIČ: M... da. I proslave (halluin) sa Valentinovom su uspele... Očigledno da se narod uželeo svojih istorijskih korena!
PAL PALIČ (Vasji): Ako dozvoljavate, iz koje ste frakcije?
VASJA: Mi? Mi smo za narod. Protiv siromaštva i za udvajanje svega... toga.
FILIP FILIPIČ: Ko je protiv? Mi smo za sve to. Poslednju košulju sa sebe. Da bi samo narod, razumeš... koji je civilizovan, živeo! Rađao se!
VASJA. Oj, zaboga nećemo više o tome. U društvu takvih predivnih dama kao što je Nađenjka, čovek želi najzad definitivno... da nazdravi!
ALEVTINA BORISOVNA (šokirano): Ali izvinite, ovde na neki način postoje i druge... koje...
INOKENTIJE: Alevtina Borisovna, dozvolite da vam ručicu. (Sa značenjem joj ljubi ruku) Uvek sam govorio da najbaršunastiji cvetovi niču u devičanskoj, netaknutoj provinciji.
ALEVTINA BORISOVNA: Ah, u poverenju ću vam reći kakav je baršunast cvetak izrastao kod mene u vidu kćeri... Nastenjka se zove.
INOKENTIJE: O! A gde je ona?
ALEVTINA BORISOVNA: Stigla iz Amerike, ali u otadžbini nikako da se odmori.
INOKENTIJE: I koliko vaša Nastenjka ima godina?
ALEVTINA BORISOVNA: Kažem vam: nevina je.
INOKENTIJE: Neće biti da je u Americi vodite u dečji vrtić?
ALEVTINA BORISOVNA (smeje se, preti mu prstom): O, kakav ste šaljivdžija!
FILIP FILIPIČ: Ako dozvolite, još po jednu u vaše zdravlje?
VASJA: Eh jednom, pa još jednom, i još mnogo, mnogo puta!

Muškarci ispijaju.

ALEVTINA BORISOVNA (namigujući Nađenjki): Tako znači, vi ste taj Ivan Ivanič?
NAĐENJKA (snuždeno): Ja... Verovatno je bolje da ja sada odem?
ALEVTINA BORISOVNA: Ostanite... Više mi niste interesantni!
INOKENTIJE: Gospodo! Po zadatku dozvolite malu zdravicu. Stigli smo sa preporukom naše partije čiji je lider vaš pokorni sluga, sa ciljem da društvenoj javnosti vašeg grada predstavimo naš novi patriotski program.
ALEVTINA BORISOVNA: Sjajno! Divno!
INOKENTIJE: Naša partija je mlada... ima samo nekoliko... nedelja, ali, bez obzira na tako kratko vreme, ona je već uspela da osvoji popularnost u umovima i srcima mogih Rusa i Ruskinja. Partija se zove "Razmnožavanje Rusije".
FILIP FILIPIČ (ispravlja ga): Obnavljanja Rusije...
INOKENTIJE: Ne, poštovani Filipe Filipiču, nisam pogrešio i vi niste pogrešno čuli. Upravo je razmnožavanje. (Povećanje nataliteta). Jer, pre nego što nekom nešto ob­nav­ljaš, treba da se razmnoži!
ALEVTINA BORISOVNA: Fenomenalno! (Žene opkoljavaju Inokentija Petroviča).
INOKENTIJE: Prema proračunima naših čuvenih demografa, koji su uništeni u muči­liš­ti­ma Rusije, u 21. veku trebalo bi da nas bude milijarda!
ALEVTINA BORISOVNA: Strašno!
INOKENTIJE: A zahvaljujući rovarenju svetskog kapitalizma, ima nas samo ovoliko. (Širi ruke)
VASJA: A biće još i manje!
ALEVTINA BORISOVNA: Košmar!
INOKENTIJE: Naša je partija stvorena sa ciljem da se jednom zauvek zaustavi izu­mi­ra­nje izborne baze, naroda. Mi izdajemo novu zapovest svakoj Ruskinji koja može da rađa: rađati, rađati i još jednom rađati!
NAĐENJKA (ne izdržavši, u očajanju): Ali, izvinite, od koga?...
INOKENTIJE: Moj glavni pomoćnik za nacionalnu bezbednost, Vasilije, preuzeo je na sebe potpunu odgovornost za sprovođenje naše operacije u život!
VASJA (Nađenjki): Šta sam vam govorio!
ALEVTINA BORISOVNA: Oprostite, ali ako deca počnu da se rađaju i rađaju, šta će ona da jedu?
INOKENTIJE: Eto zbog toga smo, gospodo, i stvorili našu partiju. Naš osnovni zadatak je da nahranimo svu novorođenu decu. Ali gde da uzmemo novac, čujem potmuli gladni vapaj naših vozljubljenih Ruskinja? I odgovaram: Vasilije i ja spremni smo da pešačimo preko železničkih pragova cele naše ogromne zemlje i zaboravivši na svaku pristojnost i stid, sa kapom u rukama obiđemo sve naše oligarhe, skorojeviće, kriminalce i Nove Ruse i prikupimo novac da bi naše drage žene ne strahujući od smrti od gladi izvršavale našu zapovest!

Nadenjka i Alevtina Borisovna očarano aplaudiraju.

Pauza

Zatravkina lagano prilazi Inokentiju Petroviču.

ZATRAVKINA: Gde vam je kasa, gospodo? Kao neostvarena majka koja nije izgubila interesovanje za proces začeća, želim da prva od kriminalaca i oligarha svoju pošteno zarađenu radnu rublju priložim u zajedničku štednu kasicu da bi se u našoj zemlji obavljao proces rađanja.
INOKENTIJE: Vasilije, uzmi taj prvi dobrovoljni prilog kao dokaz ispravnosti puta koji smo izabrali.
VASJA (podmeće dlan i Zatravkina mu lagano nasipa sitninu): Veliko hvala.
ČIKA PEĆA (Skače sa stolice): Guraš se Kino, htela bi da naseliš Sibir!
FILIP FILIPIČ (Sidoru Sidoriču): Odnesite ga zajedno sa stolicom negde u Honduras. (Svima) Gospodo, sada je sve, hvala Bogu, jasno. Inicijativa je vrlo interesantna... Čak bih rekao da je u pravo vreme. Mislim da će je u našem gradu podržati. Alevtina Bo­ri­sov­na, predaj liderima nove partije koverat sa dobrovoljnim prilogom. (A. B. dohvata ko­ve­rat i svečano ga pruža mužu). Evo vam, Inokentije Petroviču, naš skromni do­pri­nos za vašu svetu stvar. Najpokornije molim da ga uzmete za dobrobit domovine.
INOKENTIJE (zavirujući u koverat): O-o-o! Vaše ime ćemo ubeležiti u anale naše is­tin­ski liberalne partije zlatnim slovima!
FILIP FILIPIČ (obraćajući se Sidoru Sidoriču i Palu Paliču): Nadam se da će drugovi da se ugledaju na naš patriotski čin.

Pal Palič i Sidor Sidorič žurno dohvataju i nespretno trpaju u ruke Inokentiju Petroviču.

PAL PALIČ: Uzmite, poštovani... od najstarije partije i mene lično...
SIDOR SIDORIČ: Od mene i supruge, istina da je ona na neki način u blagoslovenom stanju...
INOKENTIJE: Kako u drugom stanju? Vasilije!? (Malo uvređeno) Ne, ako je vaša sup­ru­ga, već... ostavite taj novac sebi.
VASJA: Od onih koji rađaju mi zaista ne primamo, je l' tako, Inokentije Petroviču? Nama tuđe ne treba...
PAL PALIČ (u stranu): Kako je dovitljiv đavo, Sidor Sidorič!
FILIP FILIPIČ (u stranu): Ah, nitkov! Ništa! Iz tebe ću da istresem sve do poslednje kopejčice!
ALEVTINA BORISOVNA (u stranu): Vidi starog konja. Očigledno da mojoj budali nije uzalud reklamirao tu vijagru!
NAĐENJKA (za sebe): Od koga bih, Gospode? Od Vasje ili od Filipa Filipiča? (pogađa na prstima).
ČIKA PEĆA (vraćajući se u društvo): Evo, imam ovde tri rublje koje su ostale od paparace, tako da hoću da ih predam, znači, kao ulog od nas dvoje. U vreme sovjetske vlasti takođe su sakupljali priloge, možda se neko od omladine seća? Za mir u celom svetu, za prijateljstvo naroda... Baš je interesantno, dok smo sakupljali, bio je mir, čim smo prestali da sakupljamo, teroristi su se raspojasali...
FILIP FILIPIČ: Pa, gospodo, a sada dragi gosti, laka srca i sa osećanjem izvršene dužnosti izvolite za sto! Pošto smo probali duhovnu, sada pristupamo telesnoj hrani. Izvolite!

Otvaraju se vrata, gosti koračaju preko mermernih stepenica i ulaze u salu za ban­ke­te, gde je serviran sto (Flamanci se odmaraju) Odjekuje muzika i muzika u boji. Paparaca Zemfira videvši goste vrišti od uzbuđenja i besno škljoca fotografskim apa­ra­tom.

ZEMFIRA: Vau-u! Zaustavite se! (Škljoca) A sada svi prema meni... Okrenite se! Sedite! Ustanite! Lezite! Opustite se. Približite se. Skupite se u ekstazi!! U-je-e!

Ulazi major Kovaljov. Glava i obe ruke su mu previjene.

ALEVTINA BORISOVNA (baca se prema njemu): Mihajlo Romaniču! Živi ste!
MAJOR KOVALJOV: Dozvolite da raportiram! U gradu je grobna tišina i potpuni mir. Ali neko neprestano puca iza ugla, časna reč, drugarice Zatravkina, već mi je dosadilo.
ALEVTINA BORISOVNA: Kako hoćete, Mihajlo Romaniču, ali ja vas više nigde ne puš­tam!
FILIP FILIPIČ (srdačno): Pusti ga, Alja. Njega majka Domovina zove da čuva naš mirni dom. Idite, druže majore. Smatrajte da vam je staljinska kuća već u džepu.

Major udara petama, odlazi. Alevtina Borisovna briše navrle suze.

VASJA: Inokentije Petroviču, jeste li prigrabili puno novca? Možda bismo mogli kao Englezi onaj (togo)
INOKENTIJE: A "Flamanski sto", Vasja? A predivna Nađenjka?
VASJA: Pa šta? I Nađenjku bismo poveli sa sobom...
INOKENTIJE: Još si mlad, Vasilije, odvažan... mnogo šta u životu ne razumeš.

Neočekivano se gasi svetlost. Uzvici i vrisak žena.

FILIP FILIPIČ (zaprepašćen): Još nam samo to fali, isključili su.
ALEVTINA BORISOVNA: Eto, pa ne veruj horoskopima! Eto, i ne veruj!
FILIP FILIPIČ: Kako si ono govorila da je na francuskom, Alja? Eto ti i vračare i Armagedona!

DRUGI ČIN

SLIKA PRVA

Noć je. Svetlost je kao ranije isključena. U kabinetu su uz sveće Filip Filipič i Inokentije Petrovič.

FILIP FILIPIČ: Evo, vi verovatno mislite, kud se on gura? Šta mu još treba? A meni, Inokentije Petroviču, treba samo jedno. Želim da na kraju obnovim Rusiju... Želim da mi posle smrti narod podigne spomenik. Kao Stolipinu.
INOKENTIJE: Manite, šta će vam to?
FILIP FILIPIČ: Samo o tome maštam. I ništa tu ne mogu. U snu sanjam. Stojim ja, bronzan nasred Lenjinove ulice pored ribarnice, a umesto bare, spomenik. Moj. Prolaze devojke, lepotice! Kod spomenika im je mesto za ljubavne sastanke. "Gde da se na­đe­mo, Vanja?" "Pa kao i obično, pored spomenika Filipa Filipiča, Maša" (briše suzu) Lepo!
INOKENTIJE: Slažem se. Posle smrti je lepo, ali za života je još lepše. Voziš se pored svoga spomenika u oklopnom automobilu sa žmigavcima, sve se pred tobom razmiče. Snajperi na krovu drže na nišanu svako božje biće, ni jedan miš ne može da srugne, ni ptica da proleti! A tebi u grudima srce kliče! Cveće ti cveta usred zime! Krv ti vri u žilama. Ostvaruju ti se najfantastičnije želje!
FILIP FILIPIČ: Eto! Eto, Inokentije Petroviču. Eto, to je život! A kako da rešim moj poslić?
INOKENTIJE: Eh, Filipe Filipiču! Zar vi kao ne znate kako se takvi poslići završavaju...
FILIP FILIPIČ: Da znam - znam. Samo ne znam koliko i kome? I koliko za šta?
INOKENTIJE: E pa to je već prema mogućnostima...
FILIP FILIPIČ: Ta kakve mogućnosti imamo mi, provincijalci? Sami vidite. Živimo, jed­va krpimo kraj s krajem.
INOKENTIJE: Od nemanja goreg jada nema, Filipe Filipiču.
FILIP FILIPIČ: Zašto odmah tako ­ ...Oh, mladosti, mladosti! Vatrena, zelena! Sećam se kada smo mi mladi svaki čas jurili u (ne zna se zašto) Sibir! Na akciju veka! Za romantikom. A, Inokentije Petroviču?
INOKENTIJE: Da da. Geografija se strašno promenila... Skupo je, Filipe Filipiču. Bojim se da nećete moći da skupite.
FILIP FILIPIČ: Samo mi recite cifru. A ja ću vam sam reći da li jeste skupo ili nije.
INOKENTIJE: Filipe Filipiču, to zavisi od mnogo čega. Da li želite da budete običan član ili želite u centar kao treći?
FILIP FILIPIČ: Po funkciji mi ne odgovara da budem običan, Inokentije Petroviču. Znači u centar.
INOKENTIJE: E, ako je u centar, onda manje od sto miliona uopšte ne može da pro­đe... Nemojte ­ da se žalite.
FILIP FILIPIČ (zagrcnuo se): Čega... sto miliona?
INOKENTIJE: Pa sve tih (podsmevajući se ) helluina.
FILIP FILIPIČ: Ali zaboga, gde toliko da uzmem?
INOKENTIJE (širi ruke): Pitali ste da vam pošteno odgovorim, ja sam vam pošteno, od srca odgovorio. A već ako nemate gde, krenuo bih.
FILIP FILIPIČ: Zaboga, pričekajte! Od svega toga mi glava puca.
INOKENTIJE: Ali takva se šansa jednom u životu pruža.
FILIP FILIPIČ: Kao da ne razumem! Ali ako bih vam ja... ne u gotovini, već...
INOKENTIJE: Hrtove ne primamo.
FILIP FILIPIČ: A da vam predam u vlasništvo celi ovaj naš grad sa svim njegovim ži­te­lji­ma?
INOKENTIJE: Šta će meni vaši bedni stanovnici? Šta još od njih može da se uzme?
FILIP FILIPIČ: Može, može čak i od prosjaka!... Još kako može! Od svake tezgice, od svake bakice na pijaci, od svakog siromaška pred crkvenim vratima... Zrno po zrno, pogača.
INOKENTIJE: Vi i kljucajte. A meni izvolite sve haluinčike na sto! I to još danas!
FILIP FILIPIČ: Pa neki dan sam, kao dobrovoljni prilog u koverti uručio celu svoju gotovinu do poslednje kopejčice.
INOKENTIJE: Nama ta vaša gotovina, nerođenoj deci nije dovoljna ni za sladoled!... Eh, Filipe Filipiču, mislio sam da ste ozbiljan političar, a vi!... Izvinite, prosto me je zbog vas sramota... Otvoreni račun u ofšorima, imate, a? I to ne jedan?
FILIP FILIPIČ: To je svetinja. Za crne dane...
INOKENTIJE: Smatrajte da su već nastupili. (Pauza) (Dobrodušno) Zaboga, ne plašite se toliko... Ako kao nemate, pozajmite od Zatravkine.
FILIP FILIPIČ: Od Zatravkine nikako ne smem. Ona odmah uključuje Brojčanik za ka­ma­tu. U poverenju, za sva naša nerasvetljena ubistva kriva je samo Zatravkina. Ona kod nas koga osudi toga i ubija, po svojim zakonima, a po celom svetu putuje vlastitim avionom!
INOKENTIJE: Pa onda mi prodajte tu Zatravkinu. Za sto miliona.
FILIP FILIPIČ: Kako?
INOKENTIJE: Vrlo prosto... Uzmite hartiju i olovku i pišite. (Diktira) "Ja, Filip Filipič, gra­do­na­čel­nik, Inokentiju Petroviču prodajem Zinaidu Zatravkinu za sto miliona." Da­tum i potpis. (Uzima hartiju i stavlja u džep )
FILIP FILIPIČ: Ali šta će vam to, Inokentije Petroviču?
INOKENTIJE: Ma to je šala. Radi zabave.
FILIP FILIPIČ: Pa ako je zbog smeha...
INOKENTIJE: Smatrajte da smo sada kvit. Od ovog trenutka naš ste kadndidat.
FILIP FILIPIČ: Pošteno?
INOKENTIJE: Sasvim pošteno.
FILIP FILIPIČ: Znači, sada sam potpuno vaš? (Fuu) Sad mi je laknulo na duši! Trebalo je da od samog početka Zatravkinu izložim aukciji. (Smeje se) Hajde sada da pros­la­vi­mo. Kad završiš posao valja nazdraviti. Čemu daješ prednost? "Napoleonu", "He­ne­si­ju"?
INOKENTIJE: Votki.
FILIP FILIPIČ: Sila si. (Okreće broj na mobilnom) Ivane Ivaniču, votku u kabinet. (Inokentiju veselo). Oh, gledam vas i mislim...
INOKENTIJE: O čemu mislite, Filipe Filipiču?
FILIP FILIPIČ: Srećna je vaša žena!
INOKENTIJE: Zašto to zaključujete?
FILIP FILIPIČ: Pa tako, pravi ste prepredenjak.
INOKENTIJE: Onda ću sa vama da budem otvoren. Nisam oženjen i usamljen sam kao jesenji list na vetru.
FILIP FILIPIČ: Joj, joj! Ne verujem! Da takav dasa pa "kao na vetru"! Ljudi dobri, šta gledaju naše devojke, nije valjda samo preko mora i okeana? (Smeje se).
INOKENTIJE: Očigledno da se još nije rodila mlada za mene.
FILIP FILIPIČ: Ako ne lažeš, onda sa tobom mogu drugačije da razgovaram... Ja imam mladu za tebe!
INOKENTIJE: A ko je ona?
FILIP FILIPIČ: Moja ćerka!
INOKENTIJE: Nastasja Filipovna?
FILIP FILIPIČ: Otkud znaš za Nastasju Filipovnu?
INOKENTIJE: Neki dan je mamica govorila.
FILIP FILIPIČ: Tako je brate! Nastasja Filipovna je izuzetna devojka! Maštao sam da da je udam za američkog milijardera, a sada gledam, ko bi znao odakle, i naši se na­mno­žili. Zbog čega onda, mislim da lišavam svoje dete otadžbine? Neka podržava tu par­tiju za rađanje! (Smeje se)
INOKENTIJE: Nemam ništa protiv. Sada vi i ja, Filipe Filipiču, treba da stvorimo novu elitu. Rosijansku.
FILIP FILIPIČ (nadahuto): Da se orodimo! Ujedinimo kapitale! Da zajedno krenemo u politiku! A kad pogledaš, posle nekoliko izbornih rokova, tebe biraju za predsednika, me­ne za premijera, a Nastasja Filipovna postaje prva ledi Rusije, a? Gubim dah, Ino­ken­tije Petroviču!
INOKENTIJE: Dobro, tata... ja sam čovek ambiciozan. Ako je vaša Nastasja Filipovna devojka nevina...
FILIP FILIPIČ: Najnevinija je, glavu dajem!
INOKENTIJE: Ja te feministkinje ne mogu da podnesem.

(Ulazi Nađenjka sa poslužavnikom.)

NAĐENJKA: Filenjoček... joj, niste sami, izvinite...
FILIP FILIPIČ: Sve je u redu. Svi smo svoji. Svlači se.
NAĐENJKA (mahinalno počinje da se svlači, onda se trgne): Kako?
FILIP FILIPIČ: Hteo sam da kažem, naspi. Evo, preporučujem, mog zeta.
NAĐENJKA: Kako?!
FILIP FILIPIČ: Što grakćeš k'o vrana? Šta kako? Tako. Odlazimo u Moskvu. U Dumu.
NAĐENJKA: A ja?
FILIP FILIPIČ: Šta, ti?
NAĐENJKA: Hoćete i mene da povedete u Moskvu?
FILIP FILIPIČ: Za šta ćeš mi ti u Moskvi? U Moskvi je svakako, takvih mnogo. (na­mi­gu­je Inokentiju Petroviču) Kako ono vi govorite... feministkinja! (Smeje se)
NAĐENJKA: Ali, ja… pa obećali ste...
FILIP FILIPIČ: Ništa nisam obećao! A ako i jesam, zašto, budalo, veruješ svakakvim obećanjima? Je l' tako Keša? (Smeje se)
NAĐENJKA (kroz suze): A hotel kome?
FILIP FILIPIČ: Hotel?... Pa, evo, njemu! U svojstvu miraza. (Kikoće se)
NAĐENJKA: Onda, zbogom, Filipe Filipiču. Naravno, ja sam devojka siromašna, lako vam je da mi se podsmevate, ali da znate, sada i ja imam zaštitnika. (Beži).
FILIP FILIPIČ: Eto ti sad. Ovamo je budala, gura se gde ne treba, a onamo "Zaštitnik"(smeje se).
INOKENTIJE: Filipe Filipiču, niste se valjda, u vezi miraza šalili?
FILIP FILIPIČ: Uopšte se nisam šalio. Za rođenog zeta ničega mi nije žao. Hotel je luks, sam si video!
INOKENTIJE: Ipak me malo cenite, tata...
FILIP FILIPIČ: Kako malo?
INOKENTIJE: On je luks samo za sirotu Nađenjku, a stvarno je ništa, a ne hotel.

Filip Filipič se namrštio, zaćutao, uvređeno dahće.

INOKENTIJE: Ne ljutite se, tata. Na Krimu imam čitavu gomilu kupljenih. Ali mi ćemo zajedno izgraditi još mnogo takvih! A Nastasju Filipovnu, ako mi se stvarno dopadne, uzeću i bez vašeg hotela. Priložite još pedesetak hiljada kao miraz za partiju i sa velikim zadovoljstvom ću je oženiti. Već sutra.
FILIP FILIPIČ (sa osećanjem): Plemeniti čoveče! I pedeset i sve što imam daću, što da ne dam za takvog čoveka. Na trenutak samo zažmurite ja ću... tu sakrivam od Alevtine Borisovne za crne dane. (Gura ruke po novac.) Evo, uzmi kao miraz... ovde je sve... za rođenu ćerku... i za dragu partiju... Daj da te celivam. (Ljubi se sa sa Ino­ken­tij­em, predaje mu koverat). Plemeniti čoveče! E, čuvajte se, Turska i Ukrajino! Mi ćemo sjajne hotele podići. Plemeniti čoveče!
INOKENTIJE: Sutra bismo mogli, ako je sve u redu, i da se venčamo. Ako hoćete u crkvi, ako želite u sinagogi, ja sam demokrata.
FILIP FILIPIČ (izvinjavajući se): Sinagoga nam još nije završena. Odavno smo pos­ta­vi­li kamen temeljac, ali skinhedsi su ga odneli na groblje.
INOKENTIJE: Kakva je situacija sa džamijama?
FILIP FILIPIČ: Odlična. Rastu kao pečurke. Može i u džamiji. Ako dozvoli muftija.
INOKENTIJE: Onda ću da otrčim pravo kod Nastasje Filipovne.
FILIP FILIPIČ: Trči, trči. A ako ona, ne daj Bože... Onda ću je tako! (Smeje se) Pro­pus­ti­ću je kroz šake!

Inokentije odlazi. Ulazi Zatravkina.

FILIP FILIPIČ: Pa Zatravkina! Pa čavella. Jesi čula? (Sa osećanjem je tri puta ljubi) Šta sada kažeš?
ZATRAVKINA (malaksavajući od poljubaca): Oh, nisam želela, Filja, ništa da ti pričam, ali ne mogu da ćutim. Tvoja Alevtina ima ljubavnu vezu.
FILIP FILIPIČ: Kakva budalaština! A s kim?
ZATRAVKINA: Zar se ne dosećaš?
FILIP FILIPIČ: Kako da se dosetim, kad uvek sedi kod kuće?
ZATRAVKINA: Pa sa majorom Kovaljevom.
FILIP FILIPIČ: Šta?!
ZATRAVKINA (saosećajno): Rogonjo moj!
FILIP FILIPIČ: Ubiću gada!
ZATRAVKINA: Zašto se sami time opterećujete, Filipe Filipiču? Samo naredite i major će da pogine još danas na zadatku!
FILIP FILIPIČ (Škripi zubima): O, Alevtina! O, dekabristkinjo!
ZATRAVKINA: Eh, Filja, Filja, naivčino! Koliko sam ti puta predlagala da krenemo u Emirate da se odmorimo. Kao ljudi. ( Grli Filipa Filipiča)
FILIP FILIPIČ: Krenimo, Zina, krenimo. Nešto sam počeo da se umaram boreći se za narodnu sreću... Jedino si mi ti ostala... moja komsomolska mladosti. Nadici, njoj samo hotel. Alevtina Borisovna u starosti krenula u pukovnice.
ZATRAVKINA: U majorice...
FILIP FILIPIČ: Šta sam joj učinio, Zina? Zbog čega? Zar ja nisam porodičan čovek? Zar ja, Zina, nisam veran muž?
ZATRAVKINA (ravnodušno): Tako, Filipe Filipiču, znači da ga dokrajčim?
FILIP FILIPIČ: Koga?
ZATRAVKINA: Pa toga razvratnika.
FILIP FILIPIČ: Ah, Zina, ništa ne pitaj. Radi kako znaš. Ti si u takvim poslovima pro­fe­si­o­na­lac.
ZATRAVKINA: Gospode, koliko te obožavam. Još iz školske klupe. Ne veruješ? Sećaš se da sam ti praćkom pogodila oko da bi obratio pažnju na mene. Ne sećaš se. Tada si postao zrikav, ali te zato nisu pozvali u vojsku, već su te odmah uključili u partijski rad. Dobro, sve je u redu (mazi mu kosu). Ništa, dečače moj, sve će proći... Povešću te sa sobom u Afriku. Naučiću te da loviš. Slonove, krokodile, daću ti da gađaš... Sa svojim majoricom se razvedi, mene slušaj i sve će biti dobro...
FILIP FILIPIČ (opustio se od maženja): Oh, Zina, znaš da se desilo nešto zanimljivo. Prodao sam te Inokentiju Petroviču za sto miliona.
ZATRAVKINA: Zašto?
FILIP FILIPIČ: Inokentije Petrovič je rekao šale radi.
ZATRAVKINA: A novac jesi dobio?
FILIP FILIPIČ: Kakav novac?
ZATRAVKINA: Pa od prodaje.
FILIP FILIPIČ: Ma ne. Odmah sam ih kao negotovinske preneo na Inokentija Pet­ro­vi­ča. Za uključivanje u centar.
ZATRAVKINA: E onda, sedi, Filipe Filipiču i piši. (Diktira). "Obavezujem se da prodatu Inokentiju Zinaidu Zatravkinu otkupim, u zalog ustupam gore imenovanoj Zatravkini svoj dvorac (ermitaž) po ceni od sto miliona". Datum, potpis. (Uzima hartiju).
FILIP FILIPIČ: Šta će ti to, Zina?
ZATRAVKINA: Radi šale, krokodilčiću moj odani.

SLIKA DRUGA

U skrovitom kutku Vasja, Kazimirovna, čika Peća i paparaca Zemfira Pijuckajući vince tiho i mirno razgovaraju.

VASJA: A šta sam to o vama čuo, čika Peća, kao da ste u prošlom životu bili Na­po­leon?
ZEMFIRA: Joj, ispričajte!
ČIKA PEĆA: Šta tu ima da se priča? Bio sam, bio...
KAZIMIROVNA: I kako vam je palo na pamet da napadnete Rusiju?
ČIKA PEĆA: Pa tako. Svi tada: Rusija, Rusija. Preporodimo Rusiju! Ta kakva je, mislim, ta Rusija? Svega ima mnogo, a pameti malo. Sakupio sam svoje generale i govorim: francuski generali! Jeste li spremni da kaznite te medvede-varvare, koji nipošto neće da se odreknu kmetstva, dok svi drugi civilizovani narodi uživaju u demokratiji. Oni od­go­va­ra­ju. "Da sa tobom ćemo, svetlosti naša, Napoleončiću, da pobedimo tu, nit­kov­ku. Tako smo i krenuli. Posle saveta u Filima.
VASJA: To je bila politička greška.
KAZIMIROVNA: Naš Soroš govori: "Ko nam je s mačem došao, on od mača i gine".
VASJA: Znači on je za nas?
ZEMFIRA: A za koga bi bio? Gde su pare, tamo je i domovina.
VASJA: Ja sam mislio da je za njih...
KAZIMIROVNA: Ja sam takođe ranije tako mislila, a sada kad sam dobila udžbenike istorije sa posvetom shvatila sam da sam sve godine svog života uzlud proživela u hladnom ratu.
ČIKA PEĆA: Prijatelji, ovo ću vam reći: ta politika je prljav posao. Evo, na primer, da uzmemo rusko-turski rat...
VASJA: Ko ste vi, čika Peća bili u njemu?
ČIKA PEĆA (ljutito): Kako ko? Pa grof Lav Nikolajevič Tolstoj, ko bi drugi?
ZEMFIRA: Znači, vi ste napisali "Sevastopoljske priče".
ČIKA PEĆA: Mnogo šta sam napisao, uključujući "Anu Karenjinu", samo se time ne hva­lim kao neke paparace.

Svi su zaćutali sa dubokim poštovanjem.

VASJA: Znači tako. Znači vi u tom ovaploćenju sada patite zbog Lava Nikolajeviča.
ČIKA PEĆA: Već sam se toliko napatio kao da sam ja neki nostradamus... Zbog čega ste, govorim, Lave Nikolajeviču, to jest ja, počeli da prepisujete Jevanđelje? Sada zbog tebe treba da se muči drugi pošten čovek?
VASJA: A ja ovako mislim, vi se više mučite zbog Napoleona.
ČIKA PEĆA: Ja sam, uopšte uzev, obeležen i patim zbog svih velikih ljudi.
KAZIMIROVNA: Dozvolite da pitam, ako mi se, naravno, na to jezik odvaži. Niste valj­da Ivan Vasiljevič Grozni takođe vi?
ČIKA PEĆA (spokojno): Naravno da sam ja. Ko bi drugi?
ZEMFIRA: Ah, ja sam na Fakultetu o vama pisala diplomski!
VASJA: Eh! Nisam od vas, čika Peća, očekivao takvu podlost. Vi ste ubica!
ČIKA PEĆA: I eto, odjednom sam i ubica. Ti, mili čoveče, najpre pronikni zbog čega sam postao zločinac, a tek posle prosuđuj.
ZEMFIRA: Pa zbog čega, čika Peća?
ČIKA PEĆA (gunđa): Zbog čega, zbog čega... (Zemfiri) Sve je zbog vas voljenih žena, je l' jasno? Čim su na onaj svet poslali moju prvu, voljenu, odmah sam počeo da po­ta­pam neprijatelje domovine. Pola domovine sam potopio zbog Nastasjuške svetlosti, Romanovne! A ti pričaš, zločinac... (Pauza)
ZEMFIRA: Eto, to je ljubav! A tvoja se Dezdemona, Vasja, odmara.
VASJA: Pa to je u redu. Ali ako kažete da ste bili i Staljin, u to nipošto neću da poverujem!
ČIKA PEĆA: Zbog čega govoriti laži? Staljin nisam bio, ali sam se sa Staljinom sretao. Poziva me Josif Visarionovič u Kremlj, smešta me u Georgijevsku salu preko puta sebe, naliva mi čašicu i vrlo ljubazno pita: "I šta ćemo sada, Peća! Napustila te je tvoja Anka, mitraljezčica? Priključila se špijunu Trockom. I sve naše sovjetske tajne odala je neprijateljima domovine". Uopšte nije, odgovaram, druže Staljine. Anka je kod mene i nikakve tajne Trockom mi ne odajemo. Tu on od gneva zaplamti lulom; "Evo ti oči­gle­dan dokaz"! Vrata se otvoraju, ja vidim kako moja Anka preda mnom pada na kolena: "Priznaj", govori "Pećka, slomili su me"!
ZEMFIRA: A šta je dalje bilo?
ČIKA PEĆA: A šta dalje... Osudili me na streljanje. A onda su pobrkali. Umesto mene streljali su nekog drugog Peću, a ja sam 20 godina kusao gulagovsku kašu.
ZEMFIRA: A sa Ankom se više niste sretali?
ČIKA PEĆA: Zašto? Ona mi i danas krpi čarape.

Pauza

ZEMFIRA: E, ja ću uz vašu pomoć pisati o životu čuvenih ljudi. Tako ću u žutoj štampi da sakupim još malo novca.
VASJA: Vi ste istorijska ličnost, čika Peća, ali sa Josifom Visarionovičem ste propustili da razrešite nacionalno pitanje...
ČIKA PEĆA: Ja to pitanje ovako razumem. Nacije svih zemalja ujedinite se!
VASJA: Na primer, zašto sad pa to?
ČIKA PEĆA: Zbog borbe sa globalizmom.

Utrčava uplakana Nađenjka.

NAĐENJKA: Vasja! Vi ste, naravno, veliki političar, ali, ako vaši hondurasovski zakoni doz­voljavaju, slažem se da postanem vaša druga žena pod uslovom da celog života obez­beđujete potomstvo!
VASJA: Eh, koliko smo vremena izgubili uzalud. Već sam od tuge bacio oko na pa­pa­ra­cu, mada mi je to teško palo.
NAĐENJKA: Ne bacajte više ništa na nju, Vasečka, ja pristajem.
VASJA: Onda se Nađenjka, svlačite.
NADENJKA (Počinje da se svlači): Ali ovde su, Vasenjka, strana lica...
ČIKA PEĆA: A ti se, mila, zbog nas ne ustručavaj. Nama su se oči za sve takvo sva­kak­vo zatvorile, uši se začepile, je l' tako, Kazimirovna? Kazimirovna već spava. Po­me­ri se, pani, i ja ću ovde malo da dremnem.
NAĐENJKA (svlači se): Nemojte da mislite, čika Peća, da sam takva... Mnogo želim dete i da imam od čega da ga hranim...
VASJA: Čemu takve reči, Nađenjka! Čuli ste za naš program, koji je neki dan oglasio Inokentije Petrovič? Zbog toga i stvaramo partiju da buduće mamice ni u šta ne bi sumnjale.
ZEMFIRA: Izvinite, Vasilije... ne znam kako vam je ime po ocu?
VASJA: Ako ćemo na ruskom – Sulejmanovič.
ZEMFIRA: Vasilije Sulejmanoviču, ako bih ja, na primer, stupila u vašu partiju, možda biste i mene uključili u taj projekat?
VASJA: Vas? Ako partija naredi i vas Zemfira... mm...
ZEMFIRA: Habibulevna.
VASJA: Uključićemo.
ZEMFIRA: Kome treba da predam molbu u vezi prijema, vama ili vašem partijskom ko­le­gi?
VASJA. Nikom ne treba. Kod nas nema birokratije, samo usmeno. Rečeno, učinjeno. Sta­nite u red iza Nađenjke.
NAĐENJKA: Kako u red? Ja nešto ne razumem tu vašu tekuću traku...
VASJA: Ah, Nađenjka, još ne znate kako sam ja strastan. Vi se, Zemfira Habibulevna, odmorite tamo iza pregrade jedno dva sata, a kad na vas dođe red, probudiću vas.
NAĐENJKA: Ne, Vasja. Odmah mi sve ispričajte, šta je šta. Da li će vam Zemfira Habibulevna biti treća žena? (Ponovo se oblači)
VASJA: Zbog čega žena? Žena ćete biti vi. A ostale isključivo u partijskom interesu.

Ulaze Pal Palič i Sidor Sidorič, unose na nosilima majora Kovaljeva. Za njim ridajući ide Alevtina Borisovna.

NAĐENJKA: Joj, najzad se desilo! Ubili su ga!
ČIKA PEĆA (budi se): Pregrizla jezik, ženo. Kad sam na tenku ratovao sa braniocima Bele kuće...
PAL PALIČ: Alevtina Borisovna, gde naređujete da stavimo telo?
ALEVTINA BORISOVNA (jauče): Ah, Pale Paliču. Kakvo je Mihajlo Romanič telo? Ono još diše. (Priljubljuje uvo uz srce majora Kovaljeva) Mihajlo Romaniču! Čujete li me?
ZEMFIRA (hvata fotoaparat): U-je! Kadar veka. Sutra ću da odnesem našima u žutu štampu, Vasja, budućoj dečici za mleko.
ALEVTINA BORISOVNA: Mihajlo Romaniču, mili! Osvestite se. Pogledajte me, makar vašim jednim plavim okom!
SIDOR SIDORIČ: Više ništa ne pomaže. Treba pozvati mrtvačnicu.
ALEVTINA BORISOVNA: Ne treba! Ne treba! On će i tako da oživi! Evo, ponovo ću da mu udahnem vazduh. Eno, već mu zadrhtao očni kapak! Mišenjka!
MAJOR KOVALJOV (teško): Dajte mi... dajte mi...
ALEVTINA BORISOVNA: Govorila sam vam da će oživeti! Šta Mišenjka, da ti damo? Sve ću da ti dam, ničega mi nije žao, golubiću, samo oživi što pre!
MAJOR KOVALJOV: Dajte mi... pero i hartiju...
PAL PALIČ: Pero i hartiju, drugu majoru!
VASJA: Priznaj, Zemfira Habibulevna, da sa sobom nosiš to oruđe žute štampe? Jer, drug major želi da napiše poslednju izjavu.
ZEMFIRA: Kod sebe imam samo fotografski aparat i to na kredit.
ČIKA PEĆA: Govori, majore, govori, sve ćemo zapamtiti, bolje ćemo tvoj usmeni govor da prenesemo potomcima.
MAJOR KOVALJOV: Za... za...
ALEVTINA BORISOVNA: Šta Mišenjka za... za?
MAJOR KOVALJOV: Za... trav...
ALEVTINA BORISOVNA: Ništa ne razumem.
MAJOR KOVALJOV: Za... trav... kina: (gubi se)
ČIKA PEĆA: Umro je (Krsti se)
ALEVTINA BORISOVNA: Sa imenom Zatravkine na usnama... Eh, Mihajlo Romaniču! Nisam od vas očekivala takvu gadost... Čak sam mislila da ga sahranimo kao čoveka u aleji heroja, a sada šipak. Neka vas vaša Zatravkina sa svojom četom sahrani, kad ste sa njom bili u ljubavnoj vezi. (Ulaze Zatravkina i Filip Fililipič.) Evo Zina, naslađuj se se svojim ljubavnikom! Čovek bez savesti. Znaš li šta je na samrtnom času izjavio?
FILIP FILIPIČ (Zbunjeno): Tako, znači Zina, on je tvoj, a ne njen?
ZATRAVKINA: Naravno da nije moj.
ALEVTINA BORISOVNA: Kako nije tvoj, kad su svi čuli? Čika Peća, potvrdi!
ČIKA PEĆA: Upravo tako je pokojnik i rekao. Zatravkina, veli, mol.
ZATRAVKINA: Ma ne slušaj, Filja, tog nedokrajčenog Čapaja!
ZEMFIRA (tiho ciči od ushićenja i škljoca fotoaparatom.): U-j-e! Skandal u gra­do­na­čel­ni­ko­voj kući!
KAZIMIROVNA: Gospodine gradonačelniče. Naredite da upregnu konje, jer mi se oči slepljuju od sna. Moram od ranog jutra da proučim Sorošov udžbenik da bih deci iznela celu istinu.
FILIP FILIPIČ (eksplodira): Ma kakve još konje? Celi gradski transport stoji, a oni konje! Napolje iz moje kuće! Svi! Napolje!
ALEVTINA BORISOVNA: Filipe Filipiču...
FILIP FILIPIČ: I ti nevernice! Napolje!
NADENJKA: Filenoček... Joj, oprostite...
FILIP FILIPIČ: Tebi sam, Ivane Ivaniču, toliko puta govorio, da ne smeš da mi se obraćaš!
VASJA: Dozvolite! Kako to razgovarate sa mojom drugom ženom?
FILIP FILIPIČ: Šta-a?
VASJA: Ja sam ipak... i sam! Visoki funkcioner Državne Dume! I ne dozvoljavam! Dr­žav­ni organ!
NAĐENJKA: I ja vam uopšte! Nisam vam ja nikakav Ivan Ivanič. Ja se zovem Na­đenj­ka! A to je... naš muž. A ne prosto ne zna se ko! On će moje dete do kraja života da izdržava. Ne kao neki, neću da ih imeujem!
FILIP FILIPIČ (Preplašio se): Ja, Ivane Ivaniču, Nađenjka, nisam imao namere... I sam ću biti za koji minut vaš član. Već sam uplatio novčani prilog. (Ulazi Inokentije) Evo, on će da potvrdi.
INOKENTIJE (prilazi Alevtini Borisovoj i pred njom se spušta na kolena): Blagoslovite, mamice, ona se slaže.
ALEVTINA BORISOVNA: Ko?
INOKENTIJE: I vi tatice, blagoslovite! Sve je završeno. Sada sam ja vaš sin.

Filip Filipič se spušta na kolena naporedo sa Inokentijem.

FILIP FILIPIČ (zasuzivši): Koliko sam te puta Alja molio, nisi htela! A sada evo, Bog nam je u starosti poslao sina. Gde je sada ona, naša ćerka. Želim i nju da blagoslovim.
INOKENTIJE: Ona je, tatice, otišla da se ispava. Zbog velikog umnog naprezanja. Pa ona ruski, tatice, ni da bekne. Na silu sam joj utuvljivao da je sada potencijalna prva ledi. I ne u nekoj Bogu iza leđa Americi, već u samoj, štonokažu mnogonacionalno-konfesionalnoj Rusiji!
ALEVTINA BORISOVNA: Filipe Filipiču, ta objasni meni glupači šta se ovde događa?
FILIP FILIPIČ: Svadba, Alja, Nastasje Filipovne i njega... predsednika našeg, ge­ne­ral­nog da tako kažem sekretara!
ZEMFIRA: Ur-a-a!
ALEVTINA BORISOVNA: Ne mogu da verujem.
FILIP FILIPIČ (nežno): Budalice.
ALEVTINA BORISOVNA: Tako ste vi, šta li, naš zet?
INOKENTIJE: Baš tako, majčice, zet.
ZEMFIRA: Ura-a-a!
NAĐENJKA: Kako je to Vasja, interesantno. Stigli ste u hotel skoro kao neženje, a sa­da ste obojica oženjeni... (Priljubljuje se uz Vasju)
ZATRAVKINA: Čestitam, Inokentije Petroviču. Kad postanete predsednik, ne za­bo­ra­vi­te da sam prvu zarađenu rublju za vašu partiju uložila ja, Zatravkina Zinaida. Danas su mene vama prodali, sutra ću ja vas.
INOKENTIJE: Svoji smo ljudi, Zinaida Zatravkina, sporazumećemo se.
ZATRAVKINA: Makar na onom svetu, Inokentije Petroviču, gde se svi moji kreditori odmaraju.
FILIP FILIPIČ: Kešenjka, kad ste odlučili da se venčate?
INOKENTIJE: Pa sutra ćemo se, tatice, i venčati. I odmah ćemo odleteti na svadbeno putovanje u svoju domovinu..
ALEVTINA BORISOVNA: Ma u koju to Domovinu, Inokentije Petroviču? Naša Nastenjka se ovde rodila.
INOKENTIJE: Pa u moju, mamice. Kod Čukča.
FILIP FILIPIČ: Joj, Keša. Nije valjda i Čukotka takođe cela naša?
INOKENTIJE: I Čukotka tatice, i Krim i sva druga poluostrva, uključujući i Aljasku.
FILIP FILIPIČ (ponosno): Nisam pogrešio. Osećalo je moje srce. Čim sam dobio... faks od Arkadija... I, sve mislim armagedon je tebi, Filipe Filipiču! A ono, eto kako! (srećno se smeje) Arkadija odavno poznaješ?
INOKENTIJE: Arkadija? Pa ne toliko da bih vrlo...
FILIP FILIPIČ: Stoka... Ne veruj mu.
INOKENTIJE: Ta šta kažete!
FILIP FILIPIČ: Među nama, naravno...
SIDOR SIDORIČ: Mnogo se izvinjavam, ali gde naređujete da sklonim leš? Ipak je nez­god­no ako je svadba... a tu leži.
FILIP FILIPIČ: Kad su u pitanju leševi, za to je glavna Zinaida Pavlovna. Ona ima tri fabrike konzervi, a da ne brojimo fabrike piva.
INOKENTIJE: Pa, dragi gosti! Treba i za čast znati: Hvala za hleb i so, meni i Vasji je vreme.
ALEVTINA BORISOVNA: Kako vam je vreme? Ta kuda ćete ovako kasno noću?
INOKENTIJE: Pre boja se treba u sve čisto preobući, a rano ujutru pred kasni ručak u hram.
ALEVTINA BORISOVNA: Pa mogli biste ovde kod nas da prenoćite...
INOKENTIJE: Ne dolazi u obzir, mama. Tata, naredite da dovedu konje da nas odvezu do hotela. A ujutru na svome džipu dolazimo po nevestu. Šta kažeš, Vasja imamo li do­volj­no benzina?
VASJA: Ima oko pola rezervoara, Inokentije Petroviču.
INOKENTIJE: Punom parom napred!
VASJA: Razumeo sam. Nije valjda da sasvim odlazimo, Inokentije Petroviču? A šta s Nađenjkom?
INOKENTIJE (tiho): Vasja, hoćeš da te lupim po njušci?
KAZIMIROVNA: Je l' istina da se ženite mojom omiljenom učenicom?
INOKENTIJE: Cela je istina, poštovana.
KAZIMIROVNA: Onda, evo... predajte ovaj biser našoj nevesti (kida sa sebe ogrlicu) Od Marine Mnišek. I recite joj da sam joj večito dužna i još jednom čoveku...
INOKENTIJE: Veliko hvala. Obavezno ću joj predati. (Stavlja ogrlicu u džep)
KAZIMIROVNA: Meni već više ništa nije potrebno, osim toplog kaputa i kvalitetnih udžbenika istorije...
VASJA (Kazimirovnoj): Da vas povezemo do kuće? Jer ipak je okolo mračno i ne zna se ko se sve mota.
KAZIMIROVNA: Ne, ne, ne, samo vi idite. Sutra se ženite. A mene će Ivan Grozni da prati.
ČIKA PEĆA: Naravno da ću je pratiti. Ja ovde znam svako tajno mesto... još od šes­na­es­tog veka.
FILIP FILIPIČ: Ti evo šta ćeš, Sidore Sidoriču. Onaj koverat koji si onomad hteo da uručiš sada predaj Inokentiju Petroviču.
SIDOR SIDORIČ: Kako da ga predam? Njega mi je sam Inokentije Petrovič poklonio zbog rođenja deteta.
FILIP FILIPIČ: Dopustimo. A sada mu ponovo vrati, kao svadbeni poklon.
SIDOR SIDORIČ: Nije pošteno!
FILIP FILIPIČ: Pošteno je, pošteno. Moja ćerka će uskoro i sama početi da rađa. Tako da je sve pošteno. Inokentije Petroviču! Dozvolite da vam kao svadbeni poklon uručim od mog prijatelja Sidora Sidoriča, jer se on ustručava...
INOKENTIJE: O, Sidore Sidoriču, veoma mi je drago. (Nemarno uzima koverat) Želim vašoj supruzi da srećno rodi. Pa, Vasilije, pozdravi se s Nađenjkom, jesi spreman?
NAĐENJKA: Mogu li s vama u hotel? Ja ću, časna reč, na vrhovima prstiju...
INOKENTIJE: Ne, Nađenjka, ne molite, ne sme se. Nama je danas poslednje veče pred ženidbu, takozvano momačko veče. A sutra, počinje novi bračni život! Isto je i sa i Vasjom. Pa, gospođo majčice. (Ljubi se sa njom) Tatice! (Ljubi se sa njim) I svi ostali! Ne pominjite nas po zlu. Sutra molim sve u hram, na parastos! O Bože, šta govorim! Na svadbu!
ČIKA PEĆA: Pa sutra je prvi april!
INOKENTIJE: Šta, kod vas prvog aprila ne venčavaju?
FILIP FILIPIČ: Neka samo pokušaju! Pokazaću tom svešteniku!
VASJA: Zbogom Nađenjka. Mnogo sam vas zavoleo, to samo usamljeno srce ubijenog u dvoboju pesnika znade.
ZEMFIRA: Inokentije Petroviču! Uh, sramota me da kažem. Usrećite me!
INOKENTIJE: Nisam razumeo.
ZEMFIRA: Strašno želim da sve naše ovekovečim...
INOKENTIJE (nemirno se osvrćući): Vasja...
VASJA: Ali, Zemfira Habibulevna, već smo krenuli...
ZEMFIRA: Molim vas. Samo jedan škljoc. Za večito sećanje! (Stavlja u Vasjine ruke fotoaparat) Evo ovde pritisnite... (Inokentiju) Zamislite? Ja se sa vama grlim! Cela žuta štampa će da padne na teme!
INOKENTIJE: Ah, fotogeničan! Dozvolite da umesto mene bolje budu Tatica!. Mamica! Hajmo svi zajedno. Ovo je sudbonosni trenutak. (Svi se nameštaju za zajedničku fo­to­gra­fi­ju) Gospodo, či-iz. Ptica! Snimam! Gotovo, to je sve, gospodo. Zbogom. Ne­moj­te da nas ispraćate, tata. Ujutru poljubite Nastasju Filipovnu. Ćao! (Odlazi sa Vas­jom).

Dugačka pauza zbog dubine mnogih, raznovrsnih osećanja

FILIP FILIPIČ (najzad): Kako je lepo! Kako je lepo živeti na svetu, Alja! Dođi da te zagrlim! (sede ćuteći zagrljeni)
ZATRAVKINA: Zaustavi se trenutku! Divan si!
SIDOR SIDORIČ (Zatravkinoj): Filip Filipič je rekao da vi komadujete leševima?
ZATRAVKINA: Nažalost, samo fabrikom mesa. A zbog čega?
SIDOR SIDORIČ: Da zovem miliciju ili hitnu pomoć? Zbog majora.
ČIKA PEĆA (prilazi): Znači benzina nema. Poslednje konje su dali mladoženji. A ja još moram, sa svoje dve reumatične, da pratim Marinu Mnišek.
SIDOR SIDORIČ: Kakav doživljaj (Pal Paliču) Prvo skoči pa onda reci hop!
PAL PALIČ: Ja nikada i nisam govorio hop. Ja sam odmah predao kako je trebalo. Da se kasnije ne bih mučio.
NAĐENJKA (Zatravkinoj): Ja i Vasja ćemo od sada da živimo u Moskvi. Na Crvenom trgu.
ZATRAVKINA: Čudna mi čuda! Samo da poželim, sutra mogu da se preselim na Aj­fe­lo­vu kulu!
ČIKA PEĆA: A šta je lepo na toj vašoj Ajfelovoj kuli? Penjao sam se na nju posle po­be­de. Obična visokovoltka!
ALEVTINA BORISOVNA: Nikako ne mogu da poverujem, Filipe Filipiču, možda sve sa­nja­mo?
FILIP FILIPIČ: Ne Alja, ovo nije san. Nastupila je predivna stvarnost.
ALEVTINA BORISOVNA: Zbog čega nam je, Filipe Filipiču, zapala takva sreća?
FILIP FILIPIČ: Zato Alja, što smo je zaslužili.
ALEVTINA BORISOVNA (srećno se smeši): Ti mi Filjuška, sve znaš...
FILIP FILIPIČ: Eh, Alja, vidiš kako si sujeverna. Eto ti tvoj armagedon. Eto ti gubljenje svega! Sada ću tvoju magiju...
ALEVTINA BORISOVNA: Astrologiju.
FILIP FILIPIČ: Đavolja posla. Spaliću je u peći.
ALEVTINA BORISOVNA: Spali je, Filja. Od sada ću ti u svemu biti pokorna žena.

Čuje se zvuk mobilnog telefona. Filip Filipič uzima slušalicu:

GLAS: Ne spavaš?
FILIP FILIPIČ: Ne spavam.
GLAS: Je l' se mučiš?
FILIP FILIPIČ: Baš i ne (kroz slušalicu se razleže smeh) A ko je to?
GLAS: Čestitam ti prvi april! (Smeh)
FILIP FILIPIČ: Hvala.
GLAS: Arkadije.
FILIP FILIPIČ: Prepoznao sam te.
GLAS: Pa šta? Je l' komisija dolazila?
FILIP FILIPIČ: Došla je.
GLAS: Da? I šta?
FILIP FILIPIČ: Udajemo se.
GLAS. Za koga?
FILIP FILIPIČ: Za komisiju.
GLAS: Hej! Šta ti je, Filja? Jesi se uvredio, je li? Šalio sam se, šalio! Zbog čega ćutiš! Šalio sam se! Ale!
FILIP FILIPIČ: A oni su došli.
GLAS: Ko?
FILIP FILIPIČ: Pa komisija.

Pauza.

GLAS: Filipe Filipiču! Jesi danas nešto pio? Govorim ti ruskim jezikom. Ja sam se ša-li-o. Razumeš? Nema nikakve komisije! Razumeš?
FILIP FILIPIČ: Sutra se venčavamo, Arkadije. Ako hoćeš dođi. Stići ćeš.
GLAS: Ma šta ti je? Šta? Zar nemaš smisla za humor, Ale. Ti, šta, šale ne razumeš? Komisiju sam iz-mi-sli-o. Čuješ li me?
FILIP FILIPIČ: Čujem, Ale, čujem. Kod nas je sutra svadba. Svoju ćerku Nastasju Filipovnu udajem za predsednika partije "Povećanje nataliteta". A Nadicu za njegovog telohranitelja Vasju
GLAS: A Stop. Je l' taj telohranitelj Vasja Crnac?
FILIP FILIPIČ: Kakav to ima značaj? Možda i jeste Crnac. Zar si ti Arkadije, antisemit?

Pauza.

GLAS: Odmah kod mene majora Kovaljeva! Brzo!
FILIP FILIPIČ: Major Kovaljev leži mrtav.
GLAS (u besu): Te svoje bubice, Filipe Filipiču, ostavi! Taj tvoj predsednik i te­lo­hra­ni­telj Vasja su državni neprijatelji, njih traži Interpol! Je l' ti jasno?
FILIP FILIPIČ (krotko): Aha. Čestitam i tebi prvi april, Arkadije.
GLAS: Jo-j-j! Videćeš već, Filipe Filipiču! Pokazaću ti šta znači vertikala vlasti!

Telefon se isključuje.

PAL PALIČ: Izvinite, referišem vam da je tamo, čini mi se, major Kovaljov vaskrsnuo.
FILIP FILIPIČ: Šta - a?
ALEVTINA BORISOVNA: Mišenjka! Ipak živ!
MAJOR KOVALJOV (sa naporom se pridiže): Zatravkina je pregazila čoveka!
ZATRAVKINA (histerično se smeje): Joj, dobri ljudi! Kakve gluposti! Ma ne slušajte to­ga pokojnika. To mu se prividelo na onom svetu. Došapnuli su mu đavoli! Sam je grešan don Žuan. Razvratni Markiz de Sad koji je sa našom opštenarodno voljenom gra­do­na­čel­ni­com Alevtinom Borisovom samom Filipu Filipiču nabio rogove!
ALEVTINA BORISOVNA: Šta? Sad ću te, Zina, zbog tvoje podle klevete i uvrede mene i majora poslati kuda treba. I za sve ostalo, takođe! Čekaćeš ti u tamnici odlazak u zasluženu penziju... I za sve ostalo, takođe.
FILIP FILIPIČ: (odjednom se osvestivši okreće broj na mobilnom) Arkadije? Šta si rekao? Na račun člana Državne Dume i njegovog telohranitelja sa izgledom Crnca, Vasje? Šta? Neizostavno uhapsiti? Koga? Pa ne mene, već njega. A kako onda naša svadba, Arkaša? Gotovo... Razumeo sam. Ne treba, Arkadije. Ti me poznaješ. Nei­zos­tav­no ćemo ih uhapsiti! Ovde je, razumeš, major Kovaljev, vaskrsnuo... Nema nikakve mistike, sve je na naučnoj bazi, realno govori i sa kreveta se pripodiže... Aha... Tako, za tren ćemo. Svi ćemo, uključujući i ovčarku Baterflaj krenuti po konjskim tragovima i sve nitkove ćemo da pohapsimo! Žao mi je, svetlo su isključili i ko zna koliko dugo ne dovoze gorivo, inače bismo mi...! I još, mi smo se za tu komisiju istrošili! Tako da sve dugove našeg komunalnog preduzeća otpiši. Pa nagovori tog glavnog energetičara da nam uključi tu prokletu struju! Ko bi znao zašto, pobunjeno glasačko telo može da oživi Vladimira Iljiča iz mauzeleja, a treći pogrom Rusije nikako ne možemo da preživimo!
GLAS ARKADIJA: Dobro. Nagovorio si me. Poslednji put!

Filip Filipič prilazi majoru Kovaljevu.

FILIP FILIPIČ: Majore Kovaljove! Naređujem da defiitivno ustanete iz mrtvih! I dr­žav­ne zlikovce koji su pobegli u hotel "Hurgada" da opkolite, vežete i specijalnim poš­tan­skim vozom, ako su još uvek na nogama, pošaljete u Moskvu! Dajem vam minut da do­đe­te sebi!
ALEVTINA BORISOVNA: Filjuška, on je još na reanimaciji...
FILIP FILIPIČ: Izvršavajte naredbu, majore Kovaljeve! Stavite Zvezdicu na epolete i stan u staljinskoj kući uručiće vam posmrtno!

Sav u ranama major Kovaljov se lagano podiže sa ležaja.

MAJOR KOVALJOV: Gde mi je pištolj na plin?
ALEVTINA BORISOVNA: Evo ga Mišenjka, kod vas na boku.
MAJOR KOVALJOV: Za mnom drugovi! Ni pedalj rodne zemlje neprijatelju! Odreed! Pos­troj se!
ALEVTINA BORISOVNA (uključujući se i u stroj): A na kog neprijatelja, Filjuška, sa majorom Kovaljovom da jurišamo?
FILIP FILIPIČ: Braćo i sestre! Došlo je vreme da vam otkrijemo strašnu istinu o našem bivšem mladoženji i njegovom telohranitelju Crncu Vasji. Ovog trenutka organi su saopštili da oni nisu nikakvi članovi, ni predsednici, niti pak predsednikovi telohranitelji.
NAĐENJKA: A onda ko su oni?
FILIP FILIPIČ: Ranije je to trebalo da vas interesuje, Ivane Ivaniču. A ne: "Stigli su i ne plaćaju" U! (svima) Zločinački oligarsi koji su izvezli naš rođeni kapital u ino­stran­stvo, eto ko su! O čemu je Interpolu i bez toga sve poznato!
NAĐENJKA: Oh. (pada u nesvest)
ALEVTINA BORISOVNA: A šta će biti sa našom svadbom, Filjuška?
FILIP FILIPIČ: Svadba (demonski se ceri) Odlaže se!
ALEVTINA BORISOVNA: Ah! (pada u nesvest)
FILIP FILIPIČ: Ništa, osvestiće se. Majore Kovaljov, naređujem da ostavite one­sveš­će­ne žene na milost sudbine ili Kazimirovne, a svi muškarci neka istupe korak napred!

Muškarci koračaju, zajedno sa njima izlazi napred Zemfira.

FILIP FILIPIČ: A to, šta znači?
ZEMFIRA: Dozvolite i meni... kao devojci-husaru... istorijsku hroniku života... da pred strahom od smrti nekako osvetlim. I žuta štampa ima svoje patriote!
FILIP FILIPIČ: Osvetljavajte. A ako imate stare roditelje, pobrinuću se da im se obez­be­di jednokratna posmrtna pomoć. Zbog vašeg patriotizma.
MAJOR KOVALJOV: Od-re-e-d! Na hvatanje neprijatelja otadžbine napred... marš!

Neočekivano se uključuje svetlost, čuje se gromko "Ura", odred se složno udaljava na "hvatanje". Onesvešćene Alevtina Borisovna i Nadenjka su ostavljene da leže na podu.

ZATRAVKINA (stojeći nad oborenom prijateljicom): Evo, sada ćemo da vidimo koja će od nas da čeka odlazak u zasluženu penziju u tamnici!
ALEVTINA BORISOVNA (skačući iz nesvesti): Znaš šta ću da ti kažem, Zina! Iako je tvoja ograda iz Italije, moja kuća će biti čistija od tvoje. Evo, pitaj Ivana Ivaniča!
ZATRAVKINA: Ne sumnjam. Samo tvoja kuća, Alja, više nije tvoja, već moja. Prodao mi je tvoj Filja za sto miliona.
ALEVTINA BORISOVNA: Lažeš, stalno lažeš, Zatravkina! Misliš da sam ti poverovala. Lažeš!
ZATRAVKINA: Verovala-ne verovala, ali ja imam njegov svojeručni potpis. Evo, čitaj. Sa bezbedne udaljenosti.
ALEVTINA BORISOVNA (čita cedulju): Jo-o-j, dobri ljudi, ubiše me!
ZATRAVKINA: Dajem vam dvadeset četiri sata za pakovanje i neizostavno se ise­lja­vaj­te!
ALEVTINA BORISOVNA (Alevtina Borisovna se upućuje prema Nađenjki): Ivane Iva­ni­ču, osvesti se. Ustaj! Otimaju!
NAĐENJKA (otvara oči, osmehuje se): Alevtina Borisovna, hajde da živimo u slozi.
ALEVTINA BORISOVNA: U redu, Ivane Ivaniču, ustaj! Trčimo u miliciju. Pravo majoru Kovaljovu! Bićeš svedok protiv gadure Zatravkine!

Pridržava Nađenjku, beže.

ZATRAVKINA (sama je, dohvata pokretni telefon): Orao! Orao je na liniji. Ja sam soko! Kako se čujemo? Prijem!
ORAO (glasom Arkadija): Orao na liniji. Čujem dobro. Kako poslovi?
ZATRAVKINA: Odlično. Svi su potrčali u objekat "Hurgada".
ORAO: Počnite operaciju. Jeste razumeli?.
ZATRAVKINA: Razumeli smo. Operaciju počinjemo. (Domaćinski razgleda vlasništvo) Ali zidove su, Filipe Filipiču, Tadžici napravili neravne!... Ništa, izravnaćemo! (Odlazi).

Po sceni luta usamljena Kazimirovna, nešto traži.

KAZIMIROVNA: Izgubila sam Soroša... Šta će sada da bude sa ruskom istorijom bez njega!

SLIKA TREĆA

Hotel "Hurgada", Inokentije i Vasja sakupljaju stvari

VASJA (tužno): Kuda ćemo sada, Inokentije Petroviču?

Inokentije ne odgovara.

VASJA: Eh! Sa vama čovek uopšte ne može da ima nikakav lični život... časna reč. Neprestano nekuda jurimo, bežimo, stižemo! A živi se, između ostalog, samo jedan put. Bilo bi lepo da odlučimo i ostanemo ovde zauvek. Sa Nađenjkom da povećavamo natalitet!
INOKENTIJE: Čuj Vasja! A koliko si mi ono dužan?
VASJA: A koliko?
INOKENTIJE: Pa toliko što si do sada četiri puta mogao da postaneš leš. Sa drugim gazdom.
VASJA: Zašto četiri? I jedan je dovoljan.
INOKENTIJE: Hajde da sednemo pre puta.

Sedaju. Pauza.

VASJA: Inokentije Petroviču, ne mogu tako kao vi... Vi ste, naravno, umetnik... Niko ne osporava... Pasionarirani... Između ostalog i vi ste meni takođe, dužni.
INOKENTIJE: Šta sam ti dužan?
VASJA: Plaćeni.
INOKENTIJE: Pričekaj. Najpre da odmaglimo, a onda ćemo da vidimo.
VASJA: Uvek tako govorite, a onda opet... A ja, između ostalog, treba da posetim maj­či­cu... Ja sam joj jedini oslonac u starosti... I šta je? Nema plina nema pro­dav­ni­ca, struja je samo nedeljom. Kako da živi, Inokentije Petroviču?
INOKENTIJE: Predlagao sam vam s majčicom da živite u civilizovanoj državi. Nije vam se htelo.
VASJA: Zbog čega ja iz svoje rodne Volg da trunem đavo bi ga znao gde, na nekakvoj Misisipi?
INOKENTIJE: Gotovo, Vasilije. Pali kola. Krećemo! E, Filipe Filipiču, ne pominjite nas po zlu! S Bogom. (Krsti se)

Na ulici se čuje buka glasovi, uzvici, pucnjava, pseće lajanje.

INOKENTIJE: Šta je sad to?
VASJA: Potera, Inokentije Petroviču. Šta ćemo sad? Možda da šmugnemo kroz prozor?
INOKENTIJE: Brzo u kupatilo. Operi njušku. Meni instrumenat. Živo!

Vasja pruža Inokentiju koferčić i nestaje u kupatilu. Inokentije otvara koferčić, vadi iz njega sedu periku, bradu i brkove i brzo ih prilepljuje.

U hodniku je buka, topot, lupnjava, vika, pretnje. "Ovde! Ovde su oni Ovde! I svetlo se vidi na prozoru! Našli smo vas, golubići! Otvarajte!

Vrata se otvaraju, u sobu naleće cela "osvajačka grupa" na čelu sa majorom koji se jedva drži na nogama i Filipom Filipičem. Zemfira odmah počinje da škljoca fo­to­a­pa­ra­tom.

MAJOR KOVALJOV: Opkoljeni ste. Ruke uvis! Lezi na pod. Pucam!
INOKENTIJE: Gospodo...
SIDOR SIDORIČ: Lezi na pod, stoko, tebi se kaže!

(udara Inokentija u slabinu, ovaj pada).

MAJOR KOVALJOV: Na pomeraj se! Tišina! Pucam!
FILIP FILIPIČ: Vidiš da ovo kao da nisu nisu oni... Dobro, neka ustane...
SIDOR SIDORIČ: Ustani. Stoko. Izvalio se! Banditčino!

Inokentije se podiže trljajući povređena mesta.

FILIP FILIPIČ. Ne, nisu oni... A gde su oni banditi, koji su se ranije tu skrivali? Crnac... Vasja... gde? Gde su se denuli, a?
SIDOR SIDORIČ: Gde su nestali, govori! Odgovaraj, kad te pitaju, stoko! Lezi -ustani! Lezi - ustani! Jarčino!!

U kupatilu se začuju nekakvi zvuci.

PAL PALIČ: Joj! Izgleda da je tu još neko...
MAJOR KOVALJOV: Ko se to krije u kupatilu? Izlazi! Pucaću! Pale Paliču, napunite mi oroz i po mojoj naredbi pucajte!
PAL PALIČ: A kako da napunim kad se on kod vas ne može puniti.

Iz kupatila se pomalja preplašena Vasjina glava. On je belog lica i riđokos. Na nosu su mu pegice.

VASJA: Ne pucajte... Molim vas.
FILIP FILIPIČ: (strašno) Ko si ti?
VASJA: Ja sam sa njim... (Pokazuje na Inokentija.)
FILIP FILIPIČ: A Crnac gde je?
VASJA: Crnac... Kakav Crnac?
FILIP FILIPIČ: Takav! Običan. Crnčina. Još i ruski govori! Gde je?
VASJA: Ja ne... znam.
FILIP FILIPIČ: A vi ko ste?
VASJA: Mi? Na službenom smo putu... Iz Moskve.
FILIP FILIPIČ: "Na službenom putu"... Iz Moskve. A na čemu ste do nas stigli? "na službenom putu". Vozovi nam danima ne dolaze, puteva nema, benzin je prekjuče nestao... Džipom?
ČIKA PEĆA: Dozvolite da vam referišem, Vaša Preuzvišenosti, njihov džip stoji na mestu! Verovatno nije bilo benzina, pa su tako i pobegli.
VASJA: Ne džip. On nije naš. Nas su helikopterom spustili. A čim svoje poslove ovde završimo, ponovo će po nas da dolete i odvezu nas u Moskvu.
FILIP FILIPIČ (je dreknuo): Dokumenta! Druže majore, proverite im dokumenta!
INOKENTIJE: Izvolite (pruža dokumenta)
MAJOR KOVALJOV (llagano čita naglas): Poslanik Državne Dume, Petar Inokentjevič Generalov pukovnik FSB, Sulejman Vasiljevič Černogorski.

Filipa Filipiča obliva hladan znoj. Svi drhte od užasa. Inokentije prilazi Sidoru Si­do­ro­vi­ču.

INOKENTIJE: Leći! Ustati! Leći! Ležati! (Filipu Filipiču) S kime imam čast?
FILIP FILIPIČ (drhti): Filip Filipič... gradonačelnik...

Pauza.

INOKENTIJE: Loše, Filipe Filipiču, veoma loše. Zbog čega kod vas ne rade vozovi, pu­te­va nema, a benzin je nestao? I sa strujom, kako su nam saopštili, nije u redu. U ho­tel­u je, razumeš, od saradnika samo stražar, a i taj je pijan! Pričaju da je juče bila op­šte­na­ro­dna demonstracija od glavne ulice Lenjina do same ribarnice, između ostalog sa parolom "Dole"! Da li Vam je poznato za koga glasačka masa uzvikuje "Dole". Nije vam poznato? Onda ću vam ja reći. Vlast! A znate da zbog podstrekivanja na zba­ci­va­nje zakonite više državne vlasti, čemu direktno doprinosite svojim razvratnim po­na­ša­njem, vama preti najveća kazna. Doživotna?! (Vasji) Druže pukovniče, da uhap­si­mo mi tog Filipa Filipiča?
VASJA (sa spremnošću): Naravno, uhapsiti.
INOKENTIJE: Druže majore, postoji li u vašem gradu zatvor?
MAJOR KOVALJOV: Ne, nipošto! Postoji isleđivački izolator.
INOKENTIJE. Pratite gospodina gradonačelnika, znate kuda treba. A povedite i toga dugorukastog. Mora se prekinuti sa tom ježovštinom! Sa tom berijevštinom. Sa tom staljinštinom! (Prilazi Sidoru Sidoriču i nanosi mu razorni udarac u vilicu.)
MAJOR KOVALJOV: S njima završiti!
INOKENTIJE: Vežite ih i neka mi se gube s očiju! Do jutra. A sutra, cela merija kod me­ne. Na tepih. Pokazaću vam kako se zidaju vile od narodnih sredstava! Napolje. Sto­ko! ( Svi odlaze)
VASJA (tiho, odmah za odlazećom Zemfirom): Zemfira Habibulevna!

Zemfira se okreće i širom otvara oči.

VASJA: Prenesite Nađenjki da ja, da Vasja, nikada neću da zaboravim... njen hotel.
ZEMFIRA: (klima glavom) Preneću, Vasilije Sulejmanoviču. Sve ću da prenesem. Ne­moj­te da sumnjate. (odlazi na vrhovima prstiju)

Odjednom unakrsna mitraljeska paljba. Inokentije i Vasja se bacaju na pod. Glasna paljba se nastavlja. Najzad se sve utišava. Na scenu istrčava Zatravkina u kožnoj jaki sa prekrštenim na grudima minobacačkim redenicima, maskirana. Ne primećujući Inokentija i Vasju uzima pokretnu radio-stanicu.

ZATRAVKINA: Orle, orle. Ja sam Soko. Kako me čujete? Samo što je u unakrsnoj vatri sa banditima poginuo gradonačelnik i major milicije Kovaljev. Jeste razumeli?
ORAO: Razumeo sam vas. Prenesite naše saučešće porodicama poginulih. A šta je sa banditima?
ZATRAVKINA (osećajući krivicu): Pobegli su, druže generale. Prevideli smo.
ORAO: Junačine. Kapetane, predlažem vas za vladinu nagradu. Povlačenje!
ZATRAVKINA: Orle, orle, ne isključujte se! Imam ovde dokumentić... tako sitnica, pra­vo na vlsništvo, da se tako kaže, pokojnog gradonačelnika. Pomozite, ako nešto u sudu zapne.
ORAO (očinski): Pomoći ćemo. Ne sekirajte se, drugarice. (Isključuje se)
ZATRAVKINA (skida masku, mrmlja): Znam ja te vaše nagrade... E, pa, Zina Za­trav­ki­na, devojko, nemaš sreće u ljubavi, ali je zato imaš u biznisu. Čestitam ti dobitak! Kre­ni­mo, pametnice-lepotice, sama ću sa sobom da proslavim. (Odlazi)

Pauza.

VASJA (žalostivo, šapatom): Inokentije Petroviču! Krenimo, Inokentije Petroviču na Misisipi, a? Slažem se... (Inokentije Petrovič ne odgovara) Inokentije Petroviču! (Puzi prema njemu) Inokentije Petr... (Inokentije je mrtav) A šta ću sada, ja? Kuda ću sada bez vas? Oh! Evo ti i zasluženi odmor Vasja! (Opipava Inokentijeve džepove, premešta novac u svoj džep). Sada ću krenuti majčici. Krov da popravim... I zbog čega vas, majčice, nisam poslušao i odmah posle armije krenuo sam u grad... Bolje je bilo, rekao bih, da sam sa vama majčice ostao i naša beskrajna polja kao novi Kinez traktorom orao... Zbogom, Inokentije Petroviču! I vi Nađenjka, ostajte zbogom. A mogli biste i da dođete kod mene i majke u selo. Evo, za svaki slučaj ću vam ostaviti adresu...Eh, sudbino!

Odlazi. Razleže se paljba.

KRAJ

Mart 2004.