Uz sedam decenija života i pola stoleća pisanja

SKIDANJE ŠMINKE KAO UKLANJANJE MASKE

 Medaljoni duha Vaske Jukić Marjanović

Vaska Jukić Marjanović je osobeno ime naše humorističko-satirične i dečje književnosti – ona se uspešno ogleda u raznim oblastima ovih širokih domena. U ovom eseju neće biti reči o njenoj plodnoj i žanrovski raznovrsnoj književnosti za decu, čija je miljenica već pola stoleća, kako u pisanoj tako i u usmenoj komunikaciji. Ovde ćemo u sažetom vidu prikazati humor i satiru u njenim knjigama "Skidanje šminke" i ­"Evanđelje po Evi".

Naslov "Skidanje šminke" je ovde sinonim za sintagmu ­"skidanje maske". Nije ovde reč o ženskom preimenovanju jedne prevashodno muške metafore – Vaska nije pobornik ženskog pisma; kultura i umetnost su za nju fenomeni iznad rodnih pojmova – ovde je reč o modernijem viđenju nemorala i hipokrizije.

Knjiga ima četiri poglavlja različitih dužina. Prva dva su obimna, a preostala dva su strogim autorskim odbirom svedena na po jednu stranicu. Prvo poglavlje nosi indikativan naslov najšire game značenja – Ljudorije. To je prava zbirka humorističko-satiričnih aforizama. Sledeće poglavlje je imenovano kao "Skidanje šminke". To je takođe čitava zbirka tematski naslovljenih kratkih epigrama, obima od dva do šest stihova. Treće i četvrto poglavlje su kratki setovi epigrama koji na specifičan način tematizuju muško-ženske odnose, što im i naslovi nedvosmisleno najavljuju – Slabija strana i Epigrami za dve osobe.

Poglavlje Ljudorije, ne slučajno, otvara aforizam posvećen, bolje reći osenčen ritmom modernog vremena, njegovom tamnom stranom: Grešimo brže, sutra već može biti kasno. Bez znaka uzvika na kraju, ostaje najšireg značaja, kao opšta konstatacija naše neprestane žurbe bilo za nju ili ne bilo razloga, a nije li sve što se radi bez razloga – greška?! Mada je izostavljen, mi ipak, samom kompozicijom rečenice, čujemo i taj nevidljivi uzvik, i konstatacija se preobraća u obaveznost. Doista, zar ritam vremena, takozvani tempo savremenog života, nije već čitavo stoleće zarobio i pojedinca i društvo i čitavo čovečanstvo?!

Mi takozvani odrasli ne treba da se zavaravamo da smo se automatski, samim dobom života, oslobodili infantilnosti pukim prerastanjem svojih dečjih godina – Vaska Jukić Marjanović nas duhovitim obrtom značenja podseća na neveselu okolnost da smo čitavog života često deca u odraslom telu: Teško je s tom decom, stalno bi se samo igrala, kao da su već matori ljudi.

Napisan u eri jednopartijske vlasti i njoj primerenog jednoumlja, sledeći aforizam je bio hrabar; na žalost, ostao je trajno aktuelan, što prati samo vrsnu satiru: Najširi krugovi dobijaju sužene informacije. Šire informacije su samo za uže krugove.

Društveno raslojavanje je Vaskina česta tema. Evo kako je tu društvenu pojavu u vreme ideološkog proklamovanja i svakodnevnog propagiranja najboljeg društva na svetu, sažimanjem teme odvajanja vlasti od naroda i teme (od porodice) odvojenog života, Vaska sublimirala sarkastičnim aforizmom: Odvojio se od društva, pa još dobija dodatak za taj odvojeni život.

Vapijuću društvenu podvojenost Vaska objašnjava sistemom spojenih sudova – vlast gaji poslušnost, ali i poslušnost učvršćuje vlast: Imamo dosta onih koji su spremni za svaku žrtvu koja im se prinosi.

Istu temu Vaska razvija i u narednom poglavlju, u Skidanju šminke, koje otvara epigramom Bravovremeno:

Ima šansu čak i đavo,
da im viče: Bravo, bravo.
U bravima svi smo isti,
svoje bravo iskoristi!

A kako i da im ne aplaudiramo kad su pojam dobrote?! Evo kako tu našu opčinjenost njima objašnjava Vaska u kratkom epigramu sa naslovom Dobričine:

Hajde, probaj, samo šušni,
kako nisu dobrodušni!

Znak uzvika dovoljno poentira njeno ubedljivo objašnjenje.

U vremenu kada se vlast nije mogla otvoreno kritikovati satiričari su pisali između redova. Evo kako je, u epigramu Padavine, Vaska, prividno misleći na prirodne pa­da­vi­ne, u reč vladavina diskretno utkala reč vlada:

Proći će jesen i zima, granuće proleće,
vladavina padavinama odoleće.

A evo kako, u epigramu Tribine, u svega četiri reči, Vaska onomatopejski upečatljivo dočarava tadašnju slobodu govora i mišljenja:

To su gumna
mlatišumna.

Osnovno funkcionisanje savremenog društva, njegov modus vivendi, Vaska prepoznaje kao rđavu progresiju, kao neuspelu repliku rimskog modela vladavine i njegove devize Hleba i igara, kako je i naslovila svoj epigram:

Hleb je sve skuplji,
a igrači sve gluplji.

Vaska se usudila da za plovidbu našeg društvenog broda okrivi i samog kapetana, ali je morala, da se vlasi ne sete, to jest radi svoje elementarne bezbednosti, da se posluži gramatičkim trikom, da treće lice jednine pretvori u treće lice množine:

Sigurnije biće na našem brodu,
ako neki kapetani odu.

U knjizi Evanđelje po Evi humor i satira Vaske Jukić Marjanović prelamaju se i kroz veliko životno i kroz zamašno literarno i čitalačko iskustvo, to je zbirka lucidnih zapažanja najšireg tematskog dijapazona i knjiga vrcavog humora, pravog gejzira visprene i britke duhovitosti. U njoj se spisateljica hvata u koštac i sa najvećim životnim i literarnim temama, od temeljnih egzistencijalija do variranja filozofskih i biblijskih motiva i uvida.

Već sam naslov knjige je diskretna polemika sa biblijskim toposom o ženi kao in­fe­ri­or­nom ljudskom biću, biću u senci muškarca, u njegovoj službi kao svom vrhunskom razlogu postojanja. Vaska je zagovornik istinske ravnopravnosti, a ne ravnopravnosti, kako se jedan satiričar ironično izrazio, u kojoj su neki ravnopravniji od drugih: Da je Eva pisala Bibliju, Adam bi Evu isterao iz Raja!

Kritikujući rodnu neravnopravnost, Vaska, međutim, ne ide u drugu krajnost – mis­ti­fi­ka­ci­ju i divinizaciju ženskog roda i ženskog principa, čemu su mnogi borci za ženska prava skloni. Evo kako teoriju po kojoj su muškarci niža bića Vaska resko karikira: Neke žene kažu da su svi muškarci isti. Sumnjivo mi je toliko iskustvo!

Evanđelje po Evi nije u celosti posvećeno muško-ženskim odnosima i njihovim druš­tve­nim posledicama. U njoj ima i visprenih zapažanja najšireg značenjskog spektra, umnih opaski o politici, moralu, istoriji, ljudskoj prirodi... To su biseri duha, refleksije u stilu britke duhovitosti. Evo kako čitav splet motiva – političku ambiciju, prestiž, pohlepu za bogaćenjem, volju za moć, žudnju za sve većim dobrima i beskonačnim uživanjem ... – Vaska sažima u opasku od svega šest jednostavnih reči: Ljudi najčešće postaju zli zbog dobara.

A dijalektiku društvenog razvoja i statusno pozicioniranje njegovih aktera svodi na naoko naivno pitanje: Zašto svi koji su se progurali napred traže da ih smatramo naprednima?!

Vaskino razočarenje društvenim stanjem koje je opisivala i, shodno svojoj moći bodre žene, snažnog karaktera i visprenog satiričara, žestoko kritikovala i podsticala na po­zi­tiv­ne promene, možda najrečitije dočarava njena lucidna opaska, antologijski aforizam: Hteli bi u legendu, a nisu ni za basnu!

Vaska Jukić Marjanović zavređuje daleko veću pažnju književnih znalaca od one koju je dosad imala. Pošto njeno pero još čuva ritam stečen već u ranoj mladosti, povodom njenog jubilarnog rođendana optimistički smo uvereni da će njeno raznovrsno i knji­žev­no vredno delo privući kritičare i proučavoce kakve zaslužuje.