PRVA RASPRAVA

"DOBRO I ZLO", "DOBRO I RĐAVO"

Ovi engleski psiholozi kojima imamo da zahvalimo i za dosad jedine pokušaje da se dođe do istorije nastanka morala — zadaju nam sami sobom ne malu zagonetku; kao takvi, kao žive zagonetke, oni imaju, to treba priznati, jedno bitno preimućstvo u poređenju sa svojim knjigama — oni sami su interesantni! A šta zapravo hoće ti engleski psiholozi? Nalazimo ih uvek na istom poslu, po njihovoj sopstvenoj volji ili ne; nastoje, naime, da u prvi plan isture partie honteuse* našeg unutrašnjeg sveta i da ono što je istinski delotvorno, vodeće, za razvoj odlučujuće traže upravo tamo gde bi intelektualni ponos čoveka najmanje želeo da ga nađe (na primer u vis intertiae** navike, ili u zaboravnosti, ili u slepoj i slučajnoj isprepletenosti i mehanici ideja, ili u bilo čemu čisto pasivnom, automatskom, refleksnom, molekularnom i iz osnova glupom) — šta zapravo goni te psihologe da uvek idu baš u tom pravcu? Je li to neki potajan, podmukao, prost, sam sebe možda nesvestan instinkt umanjivanja čoveka? Ili možda pesimistička sumnjičavost, nepoverenje razočaranih, smračenih, otrovnih i ozlojeđenih idealista? Ili neko sitno podzemno neprijateljstvo i mržnja prema hrišćanstvu (i Platonu) koji možda nisu prešli ni prag svesti? Ili čak neki pohlepan ukus za neobično, bolno-paradoksalno, problematično i besmisleno u životu? Ili najzad — od svega ponešto, malo prostote, malo sumornosti, malo antihrišćanstva, malo golicanja i zadirkivanja?... A meni kažu da su to prosto stare, hladne, dosadne žabe koje pužu i skakuću oko čoveka, uvlače se u njega, kao da se tu osećaju u svom pravom elementu, naime u močvari. Slušam to s odbojnošću, još više — ne verujem u to. A ako se sme želeti tamo gde se ne može znati, ja od sveg srca želim da to oko njih bude obrnuto — da ovi istraživači i mikroskopičari duše budu u osnovi hrabre, plemenite i gorde životinje koje umeju da obuzdaju svoje srce i svoj bol i koje su se toliko uzdigle da mogu sve svoje želje žrtvovati istini, svakoj istini, čak i običnoj, oporoj, ružnoj, neprijatnoj, nehrišćanskoj, nemoralnoj istini... Jer ima takvih istina.

* Sramnu stranu.
** Sili inercije.

Svaka čast, dakle, dobrim duhovima koji mogu da vladaju u ovim istoričarima morala! Ali, na žalost, izvesno je da im nedostaje sam istorijski duh, da su ih napustili upravo svi dobri duhovi same istorije! Svi oni odreda misle, kako je već stari običaj filozofa, bitno neistorijski; u to nema nikakve sumnje. Traljavost njihove genealogije morala izlazi na videlo odmah na početku, tamo gde je reč o tome da se otkrije poreklo pojma i suda "dobar". "Prvobitno su" — tako zaključuju oni — "neegoistične postupke hvalili i nazivali dobrim oni kojima su oni bili namenjeni, dakle oni kojima su oni bili korisni; kasnije je ovo poreklo pohvale zaboravljeno, i neegoistični postupci, zato što su po navici uvek bili hvaljeni kao dobri, prosto i doživljavani kao dobri — kao da su sami po sebi nešto dobro." Odmah se vidi: ovo prvo izvođenje već sadrži sve tipične crte idiosinkrazije engleskih psihologa — imamo "korisnost", "zaborav", "naviku" i na kraju "zabludu", sve kao podlogu jednog vrednovanja na koje je viši čovek dosad bio ponosan kao na neku vrstu preimućstva čoveka uopšte. Ovaj ponos treba da se slomi, ovo vrednovanje da se obezvredi: da li je to postignuto?... Za mene je, pre svega, jasno kao na dlanu da ova teorija na pogrešnom mestu traži i na pogrešno mesto postavlja izvorište pojma "dobar": sud "dobar" ne potiče od onih kojima se dobrota ukazuje! Naprotiv, bili su to baš oni "dobri", to jest otmeni, moćni, oni koji su po položaju i mišljenju bili viši, koji su sami sebe i svoje delanje osetili i postavili kao "dobre", odnosno kao prvog ranga, nasuprot svemu niskom, neplemenitom, prostom i plebejskom. Iz ovoga patosa distance, oni su najpre stekli pravo da stvaraju vrednosti i da iskivaju nazive vrednosti: šta se njih ticala korisnost! Stanovište korisnosti je upravo u odnosu na takvo uzavrelo izviranje najviših vrednosnih sudova koji određuju i ističu rang — strano i neprikladno u najvišoj meri: tu je baš osećanje doseglo tačku suprotnu onoj temperaturi koju pretpostavlja svaka računska mudrost, svaki račun korisnosti — i ne za jedanput, ne za jedan izuzetni čas, nego zanavek. Patos otmenosti i distance, kako je rečeno, trajno i dominantno opšte i osnovno osećanje jedne više vladajuće vrste u odnosu prema nižoj vrsti, prema jednom "dole" — tu je poreklo suprotnosti "dobar" i "rđav". (Pravo gospodara da daju imena seže sve dotle da bi se moglo dozvoliti da se čak i poreklo jezika shvati kao ispoljavanje moći vladajućih: oni kažu "to je to i to", oni zvukom daju pečat svakoj stvari i događanju, i time ih, tako reći, uzimaju u posed.) Ovim poreklom se objašnjava to što se reč "dobar" od samog početka ne vezuje nužno za "neegoistične" postupke: kako bi to trebalo da bude po praznoverici onih genealoga morala. Naprotiv, tek pri propadanju aristokratskih vrednosnih sudova se dešava da se sva ova suprotnost "egoistično" i "neegoistično" sve više nameće ljudskoj savesti — s njom najzad dolazi do izraza (i do reči), da se poslužim svojim jezikom, instinkt stada. Pa i tada treba još podosta vremena dok taj instinkt ne zagospodari u tolikoj meri da moralno vrednovanje zastane i ostane upravo pri onoj suprotnosti, kao što je to slučaj, na primer, u današnjoj Evropi: danas vlada predrasuda koja već snagom "fiksne ideje" i glavobolje izjednačava pojmove "moralno", "neegoistično", "nezainteresovano".

S druge strane, međutim, sasvim nezavisno od istorijske neodrživosti one hipoteze o poreklu vrednosnog suda "dobro", ona boluje od psihološke protivrečnosti u sebi samoj. Korisnost neegoističnog postupka treba da je izvor njegove hvale, i taj izvor treba da bude zaboravljen: — a kako je to zaboravljanje uopšte mogućno? Da nije možda korisnost takvih postupaka prestala u nekom trenutku? Tačno je upravo suprotno: ta korisnost je, štaviše, uvek bila opšte iskustvo, to jest nešto što se uvek iznova isticalo; znači nešto što se, umesto da iščezne iz svesti, umesto da bude zaboravljeno, moralo utiskivati svesti sa sve većom jasnoćom. Koliko je razumnija ona suprotna teorija (ona nije stoga istinitija) koju zastupa, na primer, Herbert Spenser: on pojam "dobro" postavlja kao suštinski jednak pojmu "korisno", "svrsishodno", tako da je čovečanstvo u sudovima "dobro" i "rđavo" sakupilo i potvrdilo upravo svoja nezaboravljena i nezaboravna iskustva o korisnom-svrsishodnom i štetnom-nesvrsishodnom. Prema ovoj teoriji, dobro je ono što se od pamtiveka pokazivalo kao korisno: time ono može da potvrdi svoje važenje kao "vredno u najvišem stepenu", kao "vredno po sebi". I ovaj način objašnjavanja je, kako je rečeno, pogrešan, ali je barem samo objašnjenje po sebi razumno i psihološki održivo.

Na pravi put mi je ukazalo pitanje šta zapravo oznake za "dobro" stvorene u raznim jezicima treba da znače u etimološkom pogledu: našao sam da one od prve do poslednje upućuju na isti preobražaj pojma, da je svugde "otmeno", "plemenito" u staleškom smislu, osnovni pojam iz koga se nužno razvija "dobro" u smislu "duševno-otmeno", "plemenito", "duševno-uzvišeno", "duševno-privilegova- no": razvoj koji uvek teče uporedo s onim drugim koji od "prostog" "plebejskog", "niskog" na kraju vodi pojmu "rđavo". Najrečitiji primer za ovo poslednje je sama nemačka reč "schlecht" (rđavo) koja je identična s rečju "schlicht" (jednostavno, prosto) — uporediti sa "schlechtweg" (prosto-naprosto) "schlechterdings" (prosto - naprosto) — i koja je prvobitno označavala običnog, prostog čoveka bez sumnjičavog pogleda preko ramena, jednostavno kao suprotnost otmenom. Negde u vreme Tridesetogodišnjeg rata, znači prilično kasno, značenje se pomera ka ovome koje je danas u upotrebi. Čini mi se da je ovo u pogledu genealogije morala bitan uvid; što se do njega došlo tako pozno, razlog je u tome što demokratska predrasuda u modernom svetu sputava i ometa sva pitanja koja se tiču porekla. I to se dešava svuda — sve do prividno najobjektivnije oblasti prirodnih nauka i fiziologije, što će ovde biti samo naznačeno. A kakvu nesreću može izazvati ova predrasuda kad se rasplamsa do mržnje, naročito u moralu i istoriji, pokazuje poznati Beklov slučaj; plebejstvo modernog duha, koje je engleskog porekla, izbilo je tu još jednom na svom zavičajnom tlu, burno kao blatni vulkan i s onom presoljenom, preglasnom, prostačkom rečitošću s kojom su dosad govorili svi vulkani.

S obzirom na naš problem, koji se s dobrim razlogom može nazvati tihim problemom i koji se probirljivo obraća samo nekim ušima, nije nevažno da se utvrdi da u onim rečima i korenima koji označavaju "dobro", još mnogostruko svetluca glavna nijansa po kojoj su se otmeni osećali upravo kao ljudi višeg ranga. Istina, oni se možda u najvećem broju slučajeva nazivaju prema svojoj prevlasti u moći (kao "moćnici", "gospodari", "zapovednici"), ili prema najvidljivijem znaku ove prevlasti, na primer kao "bogataši", "posednici" (to je smisao reči arya i odgovarajućih reči u iranskom i slovenskom jeziku). Ali i prema jednoj tipičnoj karakternoj crti: i to je upravo slučaj koji nas ovde zanima. Oni se nazivaju, na primer, "istinskima": pre svih to čini grčko plemstvo čiji je zastupnik megarski pesnik Teognid. Reč εσθλος [esthlos] koja je iskovana za to, prema svom korenu znači čoveka koji jeste, koji ima realnost, koji je stvaran, istinit; zatim, jednim subjektivnim obrtom, istinit je dobio značenje istinski: u toj fazi preobražavanja pojma, ta reč postaje obeležje i lozinka plemstva i potpuno dobija smisao "plemenit", radi razgraničavanja od lažnog prostog čoveka kako ga shvata i prikazuje Teognid — dok konačno, posle propasti plemstva, reč ostaje za označavanje plemenitosti duše i postaje, tako reći, zrela i slatka. U reči κακος [kakos: rđav, ružan, kukavan.] kao i δειλος [deilos: Strašljiv, slab, nemoćan.] (plebejac nasuprot onome koji je αγαθος [agatos: dobar, valjan, plemenit.]) podvučena je strašljivost, kukavičluk: to je možda nagoveštaj u kom pravcu treba tražiti etimološko poreklo reči αγαθος (agatos) koja se može tumačiti na više načina. U latinskom malus [loš] (uz koje stavljam grčko μελας [melas: crn, mrk, mračan.]) moglo bi da označava prostog čoveka kao tamnoputog, pre svega sa crnom kosom ("hic niger est — ": Ovaj je crn..." (Horacije, Satire, I, 4, 85)), kao prearijskog stanovnika na italijanskom tlu koji se od svetlije, plave osvajačke arijske rase koja je postala vladajuća, najjasnije razlikovao po boji kože; bar mi je galski pružio potpuno odgovarajući slučaj — fin (na primer u imenu Fin-Gal), reč koja označava plemstvo, i na kraju dobar, plemenit, čist, prvobitno plavokos nasuprot tamnoputim crnokosim starosedeocima. Kelti su, uzgred rečeno, bili apsolutno beloputa rasa; pogrešno je kad se one zone uglavnom tamnokosog stanovništva koje su uočljive na brižljivije rađenim etnografskim kartama Nemačke dovode u vezu s nekim keltskim poreklom ili mešanjem krvi, kako to još Virhov čini: naprotiv, to su tragovi prearijskog stanovništva Nemačke. (Isto to važi za gotovo celu Evropu: u suštini, pobeđena rasa je tu najzad ponovo preovladala u boji kože, kratkoći lobanje, možda čak i u intelektualnim i socijalnim instinktima: ko nam garantuje da moderna demokratija, još moderniji anarhizam i naročito ona sklonost "komuni", najprimitivnijem društvenom obliku, koja je sada zajednička svim evropskim socijalistima, ne znače u stvari jedno snažno izrođavanje — i da je osvajačka rasa gospodara, arijska rasa, počela i fiziološki da podleže?...) Mislim da latinsko bonus [dobar] smem tumačiti kao "ratnik" pod pretpostavkom da bonus s pravom svodim na stariji duonus (uporedi bellum = duellum = duen-lum, u kome mi se čini da je sačuvano ono duonus. Bonus dakle kao čovek raspre, razdvajanja (duo), kao ratnik: vidi se šta je u starom Rimu činilo "dobrotu" jednog čoveka. Zar ne bi i samo nemačko "Gut" (dobro) moglo da znači "der Göttliche" (božanski), čovek "božanskog roda"? I da bude identično s imenom naroda (prvobitno pl.), "die Gothen" (Goti)? Ovde nije mesto da se govori o razlozima za ovu pretpostavku.

Od ovog pravila da pojam političkog preimućstva uvek prelazi u pojam duševnog preimućstva ne čini još nikakav izuzetak (mada za izuzetke ima nekog osnova) kad je najviša kasta u isto vreme sveštenička kasta, pa onda za svoju opštu oznaku radije upotrebljava predikat koji podseća na njenu svešteničku funkciju. Tu se na primer "čist" i "nečist" prvi put sučeljavaju kao staleška obeležja; i tu razvoj dovodi kasnije do "dobrog" i "rđavog" u smislu koji više nije staleški. Uostalom, valja upozoriti na to da se ovi pojmovi "čist" i "nečist" ne uzimaju od samog početka suviše strogo, preširoko, ili čak i simbolično: naprotiv, svi pojmovi drevnog čovečanstva shvatani su u početku, u meri koju jedva možemo zamisliti, grubo, nezgrapno, spoljašnje, usko, neposredno i naročito nesimbolično. "Čist" je u početku samo onaj čovek koji se pere, koji se odriče nekih jela koja izazivaju kožne bolesti, koji ne spava s prljavim ženama iz nižih slojeva, koji se grozi krvi — ne više, ne mnogo više! S druge strane, iz celog načina života uglavnom svešteničke aristokratije, zaista se jasno pokazuje zašto su se ovde tako rano mogle suprotnosti vrednovanja na opisan način usrdno prihvatiti i zaoštriti; i zaista su naposletku preko njih nastale između čoveka i čoveka provalije koje nijedan Ahil slobodoumlja ne može bez groze preskočiti. Od samog početka ima nečeg nezdravog u takvim svešteničkim aristokratijama i u njihovim navikama kojima je delanje strano, koje su delom potuljene, delom osećajno-eksplozivne i usled kojih su, izgleda, sveštenicima svih vremena gotovo neminovno svojstvene stomačne bolesti i neurastenija; a što se tiče onoga što su oni sami kao lek pronašli protiv tih svojih bolesti — zar se ne bi moralo reći da se to naposletku, u svom naknadnom dejstvu, pokazalo kao stotinu puta opasnije od bolesti koju je trebalo da leči? Samo čovečanstvo još boluje od naknadnog dejstva ovih svešteničkih naivnosti u načinu lečenja! Setimo se, na primer, izvesnih oblika dijete (izbegavanje mesa), posta, polnog uzdržavanja, bežanja "u pustinju" (izolacija po Vir Mičelu, doduše bez naknadnog gojenja i prejedanja, koja je najdelotvornije sredstvo protiv svake histerije asketskog ideala), dodajući tome svu svešteničku metafiziku neprijateljsku prema čulima, što je navodi na lenost i mudrijašenje, njeno samohipnotizovanje na način fakira i bramana — Brama korišćen kao stakleno dugme i fiksna ideja — i konačnu, sasvim razumljivu opštu zasićenost zajedno s njenim radikalnim lekom, onim ništa (ili bogom: — težnja ka unio mystica* sa bogom je težnja budista ka ništavilu, nirvani — i ništa više!). Kod sveštenika sve postaje opasnije, ne samo sredstva i veštine lečenja nego i oholost, osveta, oštroumnost, neumerenost, ljubav, vlastoljublje, vrlina, bolest; — s izvesnom osnovanošću, svakako bi se moglo takođe dodati da je tek na tlu ovog bitno opasnog oblika čovekovog postojanja, svešteničkog, čovek uopšte postao zanimljiva životinja, da je tek ovde ljudska duša u jednom višem smislu dobila dubinu i postala zla — a to su dva osnovna vida dosadašnje nadmoći čoveka nad ostalim životinjama!...

* Mistično jedinstvo.

Verovatno je već postalo jasno kako se sveštenički način vrednovanja može odvojiti od viteško-aristokratskog i dalje razviti u njegovu suprotnost; za to ima povoda naročito onda kad sveštenička kasta i ratnička kasta nastupaju surevnjivo jedna prema drugoj i kad ne mogu da se slože oko toga kome pripada prvenstvo. Viteško-aristokratski vrednosni sudovi imaju za pretpostavku izrazitu telesnost, cvatuće, bogato, čak prebujno zdravlje, računajući tu i ono što uslovljava njegovo održavanje: rat, pustolovinu, lov, ples, borbene igre i uopšte sve što uključuje snažno, slobodno, vedro delanje. Svešteničko-otmeni način vrednovanja ima — to smo videli — druge pretpostavke: dovoljno loše za njega ako je reč o ratu! Sveštenici su, kao što je poznato, najljući neprijatelji — a zašto? Zato što su nemoćni. Iz nemoći, mržnja kod njih raste do čudovišnosti i jezivosti, prerasta u najduhovnije i najotrovnije. Ljudi obuzeti pravom velikom mržnjom u svetskoj istoriji uvek su bili sveštenici; oni su bili obuzeti i najotrovnijom mržnjom: — s duhom svešteničke osvete, jedva da se uopšte može uporediti neki drugi duh. Ljudska istorija bi bez duha koji je u nju došao od nemoćnih bila isuviše glupa stvar: — uzmimo odmah najveći primer. Sve što je na zemlji učinjeno protiv "plemenitih", "moćnih", "gospodara", "vlastodržaca" nije pomena vredno u poređenju s onim što su protiv njih učinili Jevreji: Jevreji, onaj sveštenički narod koji je, sebi zadovoljenje od svojih neprijatelja i porobljivača umeo da pribavi jedino radikalnim preokretanjem njihovih vrednosti, dakle činom najduhovnije osvete. Jedino to je odgovaralo jednom svešteničkom narodu, narodu sa najsuzdržanijom svešteničkom osvetoljubivošću. Niko drugi nego Jevreji su bili oni koji su se drznuli da sa zastrašujućom doslednošću preokrenu aristokratsko vrednosno izjednačavanje (dobar = otmen = moćan = lep = srećan = bogu mio) i da se zubima najponornije mržnje (mržnje nemoći) toga drže, naime "samo bedni su dobri; samo siromašni, nemoćni, samo ljudi iz nižih slojeva su dobri; isto tako, pobožni su jedino paćenici, siromašni, bolesni, ružni, jedino su oni bogougodni, samo za njih postoji blaženstvo — a vi, naprotiv, vi otmeni i moćni, vi ste za sva vremena zli, svirepi, pohlepni, nezasitljivi, bezbožni; vi ćete takođe za sva vremena ostati nesrećni, prokleti i odbačeni!"... Zna se ko je nasledio ovo jevrejsko preokretanje vrednosti... Što se tiče ogromne i preko svake mere kobne inicijative koju su Jevreji pokrenuli ovom najprincipijelnijom od svih objava rata podsećam na stav do koga sam došao drugom prilikom (S one strane dobra i zla, str. 118) — naime da s Jevrejima počinje robovski ustanak u moralu: onaj ustanak koji za sobom ima istoriju dugu dve hiljade godina i koji smo danas izgubili iz vida samo stoga što je on — bio pobedonosan...

A vi to ne razumete? Vi nemate oči za nešto čemu je trebalo dve hiljade godina da bi pobedilo?... Tome se ni najmanje ne treba čuditi: sve što je dugo, teško je videti, sagledati. A dogodilo se ovo: iz stabla onog drveta osvete i mržnje, jevrejske mržnje — najdublje i najsublimnije, naime mržnje koja stvara ideale i preinačuje vrednosti, kojoj na zemlji nikad nije bilo ravne — izraslo je nešto isto tako neuporedivo, jedna nova ljubav, najdublja i najsublimnija od svih vrsta ljubavi: — a iz koga drugog stabla bi i mogla izrasti?... Ali neka se ne misli da je ona možda izrasla kao direktna negacija one žeđi za osvetom, kao suprotnost jevrejske mržnje! Ne, istina je obrnuto! Ta ljubav je izrasla iz njega, kao njegova krošnja, kao trijumfalna kruna koja se naširoko i sve šire razvijala u najčistijem sjaju i obilju sunca, koja je tako reći u carstvu svetlosti i u visinama, prema ciljevima one mržnje, prema pobedi, plenu, zavođenju rasla s istom nagonskom snagom s kojom su koreni ove mržnje sve dublje i požudnije prodirali u sve što je bilo duboko i zlo. Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaploćeno jevanđelje ljubavi, ovaj "spasitelj" koji siromašnima, bolesnima, grešnima donosi blaženstvo i pobedu — zar nije on bio upravo zavođenje u svom najstrašijem i najneodoljivijem obliku, zavođenje i zaobilazni put upravo ka onim jevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zar nije Izrael baš zaobilaznim putem ovog "spasitelja", ovog prividnog protivnika i podrivača Izraela, postigao poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti? Zar ne spada u tajanstvenu crnu magiju istinski velike politike osvete, politike dalekovide, podzemne, sporonapredujuće i proračunate osvete da je Izrael sam morao pred licem celog sveta poreći i na krst razapeti istinsko oruđe svoje osvete kao nešto krajnje neprijateljsko, da bi "ceo svet", to jest svi protivnici Izraela mogli bez podozrenja da zagrizu upravo taj mamac? I zar bi čovek uopšte mogao, uz pomoć sve prefinjenosti duha, izmisliti neki opasniji mamac? Nešto što bi po zavodljivoj, omamljivoj, opojnoj, pogubnoj snazi bilo ravno onom simbolu "svetog krsta", onom jezivom paradoksu "boga na krstu", onoj misteriji nezamislive, krajnje svireposti i samoraspeća boga radi spasa čoveka?... Izvesno je bar to da je sub hoc signo* Izrael sa svojom osvetom i preokretanjem svih vrednosti, dosad uvek iznova trijumfovao nad svim plemenitijim idealima...

* Pod tim znakom.

"Ali šta tu još pričate o plemenitijim idealima! Pomirimo se s činjenicom: pobedio je narod — ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god hoćete to da zovete — ako se to desilo posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao veću svetskoistorijsku misiju. 'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog čoveka. Može se ta pobeda shvatiti i kao trovanje krvi (ona je izmešala rase) — ne osporavam; ali nesumnjivo je da je ta intoksikacija uspela. 'Iskupljenje' ljudskog roda (naime od 'gospodara') na najboljem je putu; sve se vidno judaizuje, ili hristijanizuje, ili plebejizuje (koliko nam reči kazuju!). Čini se da je tok ovog trovanja kroz celo telo čovečanstva nezadrživ, njegov tempo i korak mogao bi odsad biti čak sve sporiji, tananiji, nečujniji, promišljeniji — vremena ima... Ima li crkva u tom pogledu i danas još neki nužan zadatak, ima li uopšte još uvek pravo na opstanak? Ili bi se moglo i bez nje? Quaeritur.* Izgleda da ona onaj tok pre koči i zadržava nego da ga ubrzava? Pa možda upravo to i jeste neka korisnost... Ona je svakako malo-pomalo postala nešto grubo i seljačko, nešto što smeta osetljivoj inteligenciji i istinski modernom ukusu. Ne bi li bar trebalo da bude malo lukavija? Danas ona više odbija nego što privlači... Kome bi od nas uopšte bilo do slobodoumlja kad ne bi bilo crkve? Odbija nas crkva, a ne njen otrov ... Nezavisno od crkve, mi volimo otrov..." — To je epilog jednog "slobodnog duha" mom govoru, jedne poštene životinje, kako je to dovoljno pokazao, a povrh toga i jednog demokrata; do tog trenutka me je slušao, ali nije izdržao da me sluša kako ćutim. Jer ja na ovom mestu imam o mnogo čemu da ćutim.

* Postavlja se pitanje.

Robovski ustanak u moralu počinje time što sam ressentiment* postaje stvaralački i rađa vrednosti: ressentiment takvih bića kojima je uskraćeno pravo reagovanje, reagovanje činom, koja se obeštećuju samo imaginarnom osvetom. Dok svaki otmeni moral izrasta iz trijumfujućeg samopotvrđivanja, robovski moral unapred kaže ne onom što je "izvan", što je "drugo", što "nije on sam": i ovo ne je njegov stvaralački čin. Ovo okretanje pogleda koji postavlja vrednosti — ovaj nužni pravac ka drugom, prema spolja, umesto nazad ka samom sebi — spada upravo u ressentiment: robovskom moralu, da bi nastao, uvek je potreban najpre jedan suprotni, spoljni svet, fiziološki rečeno potrebni su spoljni nadražaji da bi uopšte delovao — njegova akcija je iz osnova reakcija. Obrnut je slučaj kod otmenog načina vrednovanja: on deluje i raste spontano, on svoju suprotnost traži samo radi toga da bi sam sebi još zahvalnije, još radosnije rekao da — njegov negativni pojam "nisko", "prosto", "rđavo" je samo naknadna bleda kontrastna slika u odnosu na njegov pozitivni skroz-naskroz životom i strašću prožet osnovni pojam "mi otmeni, mi dobri, mi lepi, mi srećni!" Ako se otmen način vrednovanja prevari i ogreši o realnost, to se dešava u odnosu na onu sferu koja mu nije dovoljno poznata, od čijeg se stvarnog poznavanja čak kruto brani: pod određenim okolnostima, on u krivom svetlu vidi sferu koju prezire, sferu prostog čoveka, nižih slojeva naroda; s druge strane valja imati na umu da će afekt prezira, pogleda s visine, nadmenog pogleda, ako krivotvori sliku onoga koga prezire, daleko zaostajati za krivotvorenjem kojim se uzdržana mržnja, osveta, nemoćnog ogrešuje o svog protivnika — in effigie,** naravno. U stvari, u preziranju ima suviše nemarnosti, suviše nepromišljenosti, olakog uzimanja, suviše previđanja i nestrpljenja, suviše čak i samozadovoljstva da bi ono bilo u stanju da svoj predmet pretvori u pravu karikaturu i grdobu. Ipak ne treba prečuti ni one gotovo blagonaklone nijanse koje na primer grčko plemstvo unosi u svaku reč kojom prosti narod od sebe odbija, kako se stalno radi ublažavanja upliće neka vrsta sažaljivosti, obzirnosti, uviđavnosti, sve dok na kraju gotovo sve reči koje se odnose na prostog čoveka ne preostanu kao izrazi za "nesrećan", "sažaljenja vredan" (uporedi δειλος [deilos: slab, kukavan], δειλαιος [deilaios: jadan, bedan], πονηρος [poneros: nikogović, beskoristan, prizeman, kukavički], μοχθηρος[mochtheros: nevoljnik, nitkov, trpi oskudicu] pri čemu ove dve poslednje označavaju zapravo prostog čoveka kao ropskog radnika i tovarnu životinju) — i kako, na drugoj strani, reči "rđav", "nizak", "nesrećan" nikad više nisu prestale da u grčkom uhu odzvanjaju tonom u kome prevagu ima "nesrećan". To je ostatak starog, plemenitijeg aristokratskog načina vrednovanja koji se sebe ne odriče ni u preziranju (filologe bismo podsetili na smisao u kojem se upotrebljavaju οιξυρος(oïzyros: zlosrećan), ανολβος (anolbos: siromašan, jadan, nesrećan), τλημων(tlemon: bedan, siromašan),  δυςτυχειν [dystychein: biti zle sreće], ξυμφορα[xymphora: usud, nesreća]). "Ljudi plemenita roda" su se i osećali upravo kao "srećni"; oni svoju sreću nisu morali veštački da grade tek pogledom na svoje neprijatelje, niti da sami sebe nekako uveravaju i sami sebe da lažu kako su srećni (kako to obično čine osvetoljubivi ljudi); a isto tako su oni, kao potpuni, snagom nabijeni, pa prema tome nužno aktivni ljudi, znali da je sreća neodvojiva od delanja — delanje se kod njih nužno računa u sreću (otuda i poreklo izraza ευ πραττειν [eu prattein: valjano delati]) — sve to u suprotnosti prema "sreći" nemoćnih, potlačenih, onih koji pate od otrovnih i neprijateljskih osećanja, kod kojih se sreća javlja uglavnom kao narkoza, ošamućenost, mirovanje, spokoj, "sabat", duševno i telesno opuštanje, ukratko pasivno. Dok se otmen čovek sam prema sebi odnosi s poverenjem i otvorenošću (γενναιος [gennaios: visoko rođen, otmen, visoko misaon], "plemenitog roda", podvlači nijansu "iskren", pa i "naivan"), osvetoljubiv čovek nije ni iskren ni naivan, niti sam prema sebi pošten i otvoren. Njegova duša je podozriva; njegov duh voli budžake, tajne puteve i zadnja vrata, sve što je prikriveno godi mu kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje; on se razume u ćutanje, nezaboravljanje, čekanje, privremeno samoumanjivanje, samounižavanje. Rasa takvih osvetoljubivih ljudi će na kraju nužno biti razložnija od svake otmene rase, ona će razložnost i poštovati na sasvim drugi način: naime, kao egzistencijalni uslov prvog reda, dok razložnost kod otmenih ljudi ima obično u sebi i neki blag ukus luksuza i prefinjenosti: — ona ovde ni izdaleka nije tako bitna kao savršena sigurnost delovanja regulativnih nesvesnih instinkata, ili čak kao izvesna nepromišljenost, recimo bezumno srljanje, bilo u opasnosti ili na neprijatelja, ili kao buran iznenadan izliv gneva, ljubavi, strahopoštovanja, zahvalnosti i osvetoljubivosti, po kojima su u sva vremena prepoznavane otmene duše. I sam ressentiment otmenog čoveka, ukoliko se pojavi kod njega, nastupa i iscrpljuje se, naime, u neposrednoj reakciji, pa stoga ne truje: s druge strane, on se i ne javlja u mnogim slučajevima u kojima je kod slabih i nemoćnih neizbežan. Ne moći zadugo uzeti ozbiljno svoje neprijatelje, svoje nesreće, čak ni svoja nedela — to je obeležje jakih bujnih priroda u kojima je obilje plastične, tvoračke, zaceljujuće i za zaboravljanje sposobne snage (dobar primer za to iz modernog sveta je Mirabo, koji nije imao pamćenja za nanesene mu uvrede i niskosti i koji nije mogao da ih prašta samo stoga što ih je — zaboravio). Takav čovek jednim trzajem strese sa sebe mnogo gamadi koja se kod drugih upije u kožu; samo tu je isto tako mogućna, ako je uopšte u ovom svetu mogućna — prava "ljubav prema svojim neprijateljima". Koliko samo strahopoštovanja ima otmen čovek prema svojim neprijateljima! — a takvo strahopoštovanje je već most ka ljubavi... On traži svog neprijatelja za sebe, kao svoje odličje, on čak ne podnosi drukčijeg neprijatelja osim onog kod koga nema ništa za preziranje, a ima vrlo mnogo za poštovanje! Nasuprot tome treba zamisliti "neprijatelja" kako ga zamišlja čovek osvete — i upravo tu je njegov čin, njegovo stvaranje: on je smislio "opakog neprijatelja", "nevaljalca", i to kao osnovni pojam na osnovu koga kao pasliku i kopiju zamišlja i jednog "dobrog" — samog sebe!...

* Želja za osvetom.
** U slici.

Dakle, to je upravo suprotno onome što čini otmen čovek koji osnovni pojam "dobro" unapred i spontano, naime iz sebe, zamisli i tek na osnovu toga stvara sebi predstavu o "rđavom"! Ovo "rđavo" otmenog porekla i ono "zlo" iz kotla nezasićene mržnje — prvo naknadna, uzgredna tvorevina, komplementarna boja, drugo, nasuprot tome, original, početak, pravi čin u koncipiranju robovskog morala — kako su različite te dve reči, "rđavo" i "zlo", obe prividno suprotstavljene istom pojmu "dobro"! Međutim, nije to isti pojam "dobro": štaviše, upitajmo se ipak ko je zapravo "zao" u smislu morala osvetoljubivosti. Sa svom strogošću, odgovor glasi: upravo "dobar" drugog morala, upravo otmen čovek, moćan, gospodar, samo suprotno obojen, suprotno protumačen, suprotno viđen otrovnim okom želje za osvetom. Jednu stvar bismo tu najmanje osporavali: ko je one "dobre" upoznao samo kao neprijatelje nije upoznao ništa drugo do zle neprijatelje, a isti ljudi koje moral, poštovanje, običaj, zahvalnost, još više uzajamno nadziranje i ljubomora inter pares* drže u granicama dozvoljenog, koji se, s druge strane, u međusobnim odnosima pokazuju tako dovitljivi u uviđavnosti, samosavlađivanju, delikatnosti, odanosti, ponosu i prijateljstvu — ti isti ljudi kad iziđu iz svoga kruga, tamo gde počilje strano, tuđina, nisu mnogo bolji od razjarenih zveri. Tu su oni oslobođeni svake socijalne prinude, u divljini nalaze naknadu za napetost koju stvara dugotrajno zatvaranje i ograđivanje u miru zajednice, oni se vraćaju u nevinost zverinje svesti kao likujuća čudovišta koja možda iz užasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja, zlostavljanja izlaze s takvom drskošću i duševnom ravnotežom kao da je izvršen samo neki mladalački nestašluk, uvereni u to da pesnici ponovo za dugo vreme imaju šta da opevaju i hvale. U srži svih ovih otmenih rasa ne može se prevideti zver, veličanstvena plava zver koja požudno traga za plenom i pobedom; toj skrivenoj srži je s vremena na vreme potrebno rasterećenje, zver mora ponovo napolje, mora opet nazad u divljinu: — rimsko, arapsko, germansko, japansko plemstvo, homerovski junaci, skandinavski Vikinzi — u pogledu te potrebe, svi su oni jednaki. Pojam "varvarin" ostavljale su otmene rase na svim stazama kojima su prošle; čak i u njihovoj višoj kulturi izbija svest o tome i čak dičenje time (na primer kad Perikle u onoj svojoj čuvenoj nadgrobnoj besedi kaže svojim Atinjanima: "Po svim zemljama i morima naša smelost je krčila sebi put, podižući svuda neprolazne spomenike kako onom što je dobro tako i onom što je rđavo u nama"). Ova "smelost" otmenih rasa, bezumna, apsurdna, iznenadna, kako se ispoljava, neproračunljivost, čak neverovatnost njihovih pothvata — Perikle s velikom hvalom ističe ραθυμια [rhathymia: Lakomislenost, bezbrižnost] Atinjana — njihova ravnodušnost i prezir prema sigurnosti, telu, životu, udobnosti, njihova bezgranična vedrina i dubina zadovoljstva u svem razaranju, u svim slastima pobede i svireposti — sve se to za one koji su to trpeli slilo u sliku "varvarin", "zli neprijatelj", možda "Got", "Vandal". Duboko, strašno nepoverenje koje Nemac pobuđuje čim dođe do vlasti, i danas ponovo — još uvek je naknadna posledica onog neizbrisivog užasa s kojim je Evropa vekovima posmatrala divljanje plave germanske zveri (mada između starih Germana i nas Nemaca jedva da postoji pojmovno, a kamoli krvno srodstvo). Ranije sam nekom prilikom skrenuo pažnju na nedoumicu Hesioda kad je smišljao sukcesiju kulturnih razdoblja i pokušavao da je izrazi pomoću zlata, srebra i bronze: on nije znao šta će sa protivrečnošću koju mu je pokazivao veličanstveni, ali isto tako grozoviti, nasilnički svet Homera, pa je od jednog razdoblja napravio dva koja je stavio jedno za drugim — prvo, razdoblje trojanskih i tebanskih heroja i polubogova onako kako je taj svet ostao u pamćenju aristokratskih rodova koji su u tom svetu imali svoje pretke; zatim bronzano razdoblje, kako je taj isti svet izgledao u očima potomaka potlačenih, opljačkanih, zlostavljanih, porobljenih i prodatih: kao doba bronze, kako smo rekli, tvrdo, hladno, surovo, bezosećajno i besavesno, koje je sve pred sobom gazilo i krvlju obojilo. Pretpostavimo da je istina ono što se danas bez daljega prihvata kao "istina", da je smisao svekolike kulture upravo to da se iz zveri "čovek" odgoji jedna pitoma i civilizovana životinja, jedna domaća životinja, onda bi se, bez sumnje, svi oni instinkti reagovanja i osvetoljubivosti pomoću kojih su plemeniti rodovi zajedno sa svojim idealima na kraju osramoćeni i nadvladani, morali smatrati pravim oruđima kulture; time, naravno, još ne bi bilo rečeno da su istovremeno njihovi nosioci i sami predstavljali kulturu. Naprotiv, suprotno bi bilo ne samo verovatno — ne! To je danas očigledno! Ovi nosioci ugnjetačkih i na odmazdu ustremljenih instinkata, potomci svega evropskog i neevropskog ropstva, naročito svega prearijskog stanovništva — predstavljaju nazadak čovečanstva! Ova "oruđa kulture" su sramota čovečanstva, i pre su razlog da se posumnja u "kulturu" uopšte, pre su argumenti protiv nje! Možda je sasvim u pravu onaj ko se plaši plave zveri u srži svih otmenih rasa i ko je na oprezu: ali ko se ne bi sto puta radije bojao ako se ujedno može diviti, nego da se ne boji, a da se pri tom ne može osloboditi odvratnog prizora neuspelog, umanjenog, zakržljalog, zatrovanog? I nije li to naša kob? Šta danas pobuđuje našu zlovolju prema "čoveku"? — Jer mi patimo od čoveka, tu sumnje nema. — Nije to strah; pre će biti to što u čoveku nema više ničega čega bi se trebalo bojati, što je crv "čovek" u prvom planu i što gmiže, što je "pitomi čovek", beznadežno osrednji i otužan čovek već navikao da se oseća kao cilj i vrhunac, kao smisao istorije, kao "viši čovek"; — štaviše, on čak ima izvesno pravo da se tako oseća ukoliko se oseća udaljenim od obilja neuspelog, bolešljivog, umornog, preživelog, na šta Evropa danas počinje da zaudara, ukoliko se, dakle, oseća kao nešto bar relativno uspelo, bar za život još sposobno, bar kao nešto što potvrđuje život...

* Među jednakima.

Na ovom mestu ne prigušujem uzdah i ne odričem se poslednje nade. Šta je to što je upravo meni sasvim nepodnošljivo? To s čime sam ne mogu da izađem na kraj, što me guši i zbog čega se jedem? Rđav vazduh! Rđav vazduh! Što mi se približava nešto neuspelo, što moram da trpim zadah utrobe neke neuspele duše! Kakvu je sve nevolju, kakvo lišavanje, nevreme, bolest, muku, usamljenost, čovek inače u stanju da podnese? U osnovi, sa svim ostalim čovek izlazi nakraj, rođen kao što jeste za život u podzemlju i borbi; uvek se ponovo izlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doživljava svoj zlatni čas pobede — i onda čovek stoji, kako je rođen, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za još teže, dalje, kao luk koji svaka nevolja još dalje sve više zateže. Ali s vremena na vreme otvara mi se — kao da postoje neke nebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla — pogled samo na nešto savršeno, dokraja uspelo, srećno, moćno, pobedonosno, u čemu ima i nečega čega se treba bojati! Na čoveka koji opravdava čoveka, na komplementarni i spasavajući srećan slučaj čoveka zbog koga se još može održati vera u čoveka!... Jer ovako je to: umanjivanje i izjednačavanje evropskog čoveka kriju našu najveću opasnost, jer taj prizor zamara... Mi danas ne vidimo ništa što hoće da bude veće, mi slutimo da sve postaje još niže i niže, tanje, dobroćudnije, pametnije, ugodnije, prosečnije, ravnodušnije, više kinesko, više hrišćansko — čovek, van svake sumnje, postaje sve "bolji"... Upravo tu leži kob Evrope — zajedno sa strahom od čoveka izgubili smo i ljubav prema njemu, strahopoštovanje pred njim, nadanje u njega, čak i volju za njega. Izgled čoveka sad malo zamara — šta je nihilizam danas ako nije to?... Mi smo siti čoveka...

Ali vratimo se nazad: problem drugog porekla "dobrog", problem dobra kako ga je izmislio osvetoljubiv čovek traži svoje rešenje. — Nije nikakvo čudo što se jagnjad ljuti na velike ptice grabljivice: samo to nije razlog da se velikim pticama grabljivicama zameri što hvataju malu jagnjad. Pa ako jaganjci među sobom kažu "ove ptice grabljivice su zle, a onaj ko je ponajmanje ptica grabljivica, ili je čak suprotno tome, jagnje — zar taj nije dobar?", onda se ovakvom postavljanju ideala nema šta prigovoriti, sem što će grabljivice na to malo podrugljivo gledati i možda reći: "Mi na njih, na tu dobru jagnjad, nismo ni najmanje kivni, mi ih čak volimo; nema ničeg ukusnijeg od nežnog jagnjeta". Zahtevati od snage da se ne ispoljava kao snaga, da ne bude volja za nadvladavanjem, volja za potčinjavanjem, volja za gospodarenjem, žeđ za neprijateljima, otporima i pobedama, isto je tako besmisleno kao zahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Određena količina snage je isto tolika količina nagona, volje, dejstvovanja — štaviše, ona i nije ništa drugo do sam ovaj nagon, htenje, dejstvovanje i samo usled zavođenja jezika (i u njemu okamenjenih osnovnih zabluda uma), koji svako dejstvovanje shvata, i to pogrešno, kao uslovljeno nečim što dejstvuje, "subjektom", ona može da izgleda drukčije. Naime, isto onako kao što narod odvaja munju od njenog sevanja i ovo poslednje shvata kao činjenje, kao dejstvo nekog subjekta koji se zove munja, isto tako narodni moral odvaja snagu od ispoljavanja snage, kao da se iza jakog nalazi neki ravnodušan supstrat kome stoji na volju da snagu ispolji ili ne ispolji. Međutim, takvog supstrata nema; nema nikakvog "bića" iza činjenja, dejstvovanja, postajanja; "učinilac" je činjenju prosto u mislima pridodat — činjenje je sve. Narod, u stvari, udvostručava činjenje kada munji pripisuje sevanje; to je činjenje činjenja: isti događaj on jednom postavlja kao uzrok, a zatim još jednom kao njegovu posledicu. Ne čine bolje ni prirodnjaci kad kažu "sila pokreće, sila prouzrokuje" i slično — cela naša nauka, uprkos svojoj uzdržanosti, svojoj slobodi od afekata, nalazi se pod uticajem jezika i nije se oslobodila podmetnutih kopiladi, "subjekata" (atom je, na primer, jedno takvo podmeče, kao i Kantova "stvar po sebi"): nikakvo čudo ako iz pozadine skriveni tinjajući afekti osvete i mržnje iskoriste ovo verovanje za sebe i zapravo nijedno drugo verovanje ne podržavaju revnosnije od onog da jakome stoji na volju da bude slab, a ptici grabljivici da bude jagnje: — stičući tako pravo da grabljivici pripišu odgovornost što je grabljivica... Kad potlačeni, gaženi, zlostavljani, iz osvetoljubivog lukavstva nemoći govore sebe: "budimo drukčiji, a ne zli, budimo dobri! A dobar je svako ko ne vrši nasilje, ko nikog ne vređa, ko ne napada, ne pribegava odmazdi, nego osvetu prepušta bogu, ko se kao mi drži povučeno, ko se svakom zlu uklanja s puta i od života uopšte malo zahteva, slično nama strpljivima, skrušenima, pravednima" — to zapravo, shvaćeno hladno i bez predubeđenja, ne znači ništa drugo nego: "mi slabi smo, eto tako, slabi; dobro je ako ne činimo ono za šta nismo dovoljno jaki" — ali ovo oporo činjeničko stanje, ova razložnost najnižega reda koju poseduju čak i insekti (koji se pred velikom opasnošću umrtve da ne bi činili "premnogo"), zahvaljujući ovoj dvoličnosti i samoobmani nemoći, dobila je velelepan izgled tihe vrline odricanja i iščekivanja, kao da je sama slabost slabog — a to znači njegova suština, njegovo dejstvovanje, njegova cela, jedina, neminovna, nezamenljiva stvarnost — dobrovoljan učinak, nešto što se htelo, što je izabrano, da je to čin, zasluga. Takvoj vrsti ljudi potrebna je vera u ravnodušan, slobodan "subjekt", po instinktu samoodržanja, samopotvrđivanja, u kome se obično svaka laž posvećuje. Možda je subjekt (ili, da kažemo razumljivije, duša) bio dosad najčvršća dogma na svetu stoga što je većini smrtnih, slabih, potlačenih svake vrste omogućavao onu sublimnu samoobmanu da se sama slabost tumači kao sloboda i njen kakav-takav opstanak kao zasluga.

Hoće li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mračnu radionicu. Pričekajte još samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomniče: vaše oko se najpre mora naviknuti na tu lažnu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! Šta se dešava tamo dole? Recite šta vidite, čoveče najopasnije radoznalosti — sad sam ja onaj koji sluša.

— "Ništa ne vidim, ali utoliko više čujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho ćućorenje i došaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. Čini mi se da svi lažu; svaki zvuk je prožet nekom sladunjavom blagošću. Slabost treba da se lažno prikaže kao zasluga; van svake sumnje — to je upravo onako kako ste vi rekli."
— Dalje!
— "A nemoć koja se ne sveti, kao 'dobrota'; strašljiva poniznost kao 'skrušenost'; potčinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslušnost' (naime, jednome za koga oni kažu da naređuje to potčinjavanje — oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, čak kukavičluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlučnost, njegova neizbežna osuđenost na čekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se čak i vrlinom; 'ne-moći-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', možda čak i praštanje ('jer oni ne znaju šta čine — jedino mi znamo šta oni čine'). Govore takođe o 'ljubavi prema neprijateljima' — i znoje se pri tom."
— Dalje!
— "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti što se po budžacima domunđavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo šćućurili jedan uz drugog — ali oni mi kažu da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najviše vole; možda je ova beda samo priprema, provera, škola, možda još više — nešto što će jednom biti izravnato i isplaćeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u sreći. To oni nazivaju 'blaženstvom'."
— Dalje!
— "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato što bog zapoveda da se svaka vlast poštuje) — da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom slučaju da će im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu više da izdržim. Loš vazduh! Težak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali — čini mi se da zaudara na same laži."
— Ne! Još samo trenutak! Niste još ništa rekli o velikoj veštini tih opsenara koji sve što je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: — zar niste zapazili ono što je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlažniji artistički podvig? Pazite! Ove podrumske životinje pune želje za osvetom i pune mržnje — šta one zapravo čine od osvete i mržnje? Jeste li ikada čuli ove reči? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim rečima, da ste među samim osvetoljubivim ljudima?...
— "Razumem, još jednom ću uši dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos začepiti). Sada tek čujem ono što su oni već često govorili: 'Mi dobri — mi smo pravedni' — ono što traže, oni ne nazivaju odmazdom već 'trijumfom pravednosti'; ono što oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbožnost'; ono u šta veruju i čemu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slađom od meda' zvao ju je već Homer), već pobeda boga, pravednog boga nad bezbožnicima; što im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braća u mržnji, nego njihova 'braća u ljubavi', kako oni hažu, svi dobri i pravedni na zemlji."
— I kako vi nazivate to što njima služi kao uteha za sve patnje u životu — njihova fantazmagorija zamišljenog budućeg blaženstva?
— "Kako? Čujem li dobro? Oni to zovu 'strašnim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva božjeg' — ali zasada oni žive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'."
— Dosta! Dosta!

U veri u šta? U ljubavi prema čemu? U nadi u šta? — Ovi slabi — jednom će, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom će i njihovo "carstvo" doći — "carstvo božje" zove se ono prosto kod njih, kao što smo rekli: ta oni su u svemu tako skrušeni! Samo da bi se to doživelo trebalo bi dugo živeti, živeti i posle smrti — potreban je čak večni život da bi se takođe večno u "carstvu božjem" mogla naći naknada za onaj zemaljski život "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za šta? Naknada čime? Kako se meni čini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivošću koja zastrašuje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori večna ljubav": — iznad vrata hrišćanskog raja i njegovog "večnog blaženstva", svakako bi s više prava mogao da stoji natpis "i mene stvori večna mržnja — ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u laž smela stajati istina! Jer šta je blaženstvo onog raja? Mi bismo to možda već dokučili, ali bolje će biti da nam to izričito posvedoči jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne može potcenjivati, Toma Akvinski, veliki učitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kaže on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da čujemo rečeno u malo tvrđem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenčanog crkvenog oca koji svoje hrišćane odvraća od grubih naslada javnih igara — a zašto? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo više" — kaže on, de spectac. c. 29 ss. — "nešto mnogo jače; zahvaljujući iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukčije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje mučenike; hoćemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali šta nas tek očekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushićeni vizionar: "At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam poẽtàs non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, još ljući drekavci) "in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo što dalje sledi, a naročito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i četvrti red ili, po drugima, komična i tragična pozornica) "et omni stadio gratiora."** — Per fidem: tako je napisano.

* Blaženi u carstvu nebeskom videće kazne osuđenih da bi im blaženstvo bilo milije.
** "Ima, međutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konačni sudnji dan, onaj dan koji pagani ne očekuju, kome se podsmevaju, dan kad će ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav će tek to biti prizor! Čemu da se divim? Čemu da se smejem? U čemu da uživam? Kako ću da likujem kad budem gledao tolike i tako moćne kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svim tobožnjim očevicima njihovog vaznesenja uzdišu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju žešćem od onoga žojim su oni besneli nad nemoćnim hrišćanima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje učenike da ništa do boga ne dopire i tvrdili im da su duše ili ništavne ili da se ne vraćaju u svoja negdašnja tela, budem gledao kako se stide pred tim svojim učenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhteći stupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu očekivali! Treba zatim bolje oslušnuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesreći; pa obratiti pažnju na to kako vatra razvezuje i umekšava glumce; pa pogledati vozača sveg usijanog na plamenom točku; pa rvače posute ne kao u borilištu [peskom], nego plamenom. Ali neće mi ni biti do toga da njih gledam žive, radije ću svoj nezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' — rećn ću — 'onaj sin drvodelje ili tačnije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarićanima i nečastivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i šamarima zlostavljali, pljuvanjem ponižavaln, sirćetom i huči pojili. To je onaj koga su učenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gledaš, njima da se naslađuješ — to ti svojom milošću neće podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti žrec paganski. A mi te stvari, posredstvom vere, već sada imamo na neki način pred svojim duhovnim očima. Kakvi će biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne ču, niti do uha čoveku dopreše! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlačniji i od cirkusa i od obe vrste pozorišta, i od svakog trkališta."

a zaključimo. Obe suprotstavljene vrednosti "dobar i rđav", "dobar i zao" bile su strašnu, hiljade godina dugu bitku na zemlji; i ma koliko druga vrednost već odavno bila u prevazi, ipak još ni sada nisu retka mesta gde se bitka i dalje vodi bez odluke. Čak bi se moglo reći da je ona s vremenom postajala sve žešća i samim tim sve dublja, sve duhovnija: tako da danas možda nema odsudnijeg obeležja "više prirode", duhovnije prirode, koje bi bilo izrazitije nego biti rascepljen u onom smislu i stvarno još biti poprište onih suprotnosti. Simbol ove borbe ispisan slovima koja su kroz celu istoriju čovečanstva sve do danas ostala čitljiva jeste "Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima": — dosad nije bilo većeg događaja od te borbe, od te dileme, od te nepomirljive suprotnosti. Rim je u Jevrejinu osećao nešto kao samu protivprirodu, tako reći kao svoj antipodni monstrum; u Rimu se smatralo da je dokazana činjenica da Jevrejin "mrzi čitav ljudski rod": s pravom, ukoliko se imalo prava da se spas i budućnost ljudskog roda vezuju za bezuslovnu vladavinu aristokratskih vrednosti, rimskih vrednosti. A šta su, nasuprot tome, osećali Jevreji prema Rimu? To se može zaključiti po mnogim znacima; međutim, dovoljno je samo prizvati u svest Jovanovu Apokalipsu, onaj najneobuzdaniji od svih napisanih izliva koji osveta ima na savesti. (Uostalom, ne treba potcenjivati duboku doslednost hrišćanskog instinkta kad je upravo ovu knjigu mržnje vezao za ime apostola ljubavi, onog istog kome je pripisao ono zaljubljeničko-sanjarsko Jevanđelje: — ima u tome deo istine, ma koliko književnog krivotvorenja da je bilo potrebno za tu svrhu.) Rimljani su bili jaki i otmeni toliko da dosad na zemlji nikad nije bilo jačih i otmenijih, da se o jačim i otmenijim nije čak ni sanjalo; sve što nam je od njih ostalo, svaki natpis izaziva divljenje, pod pretpostavkom da se razume šta tamo piše. Jevreji su, naprotiv, bili onaj sveštenički narod osvetoljubivosti per excellence kome je bila svojstvena izuzetna narodsko-moralna genijalnost: treba samo srodno obdarene narode, recimo Kineze ili Nemce, uporediti s Jevrejima da bi se osetilo šta je prvog a šta petog ranga. Ko je od njih zasad pobedio, Rim ili Judeja? Ali nema tu nikakve sumnje: treba samo pogledati kome se danas kao ukupnosti svih vrednosti klanjaju u samom Rimu — i ne samo u Rimu nego na polovini zemljine lopte, svuda gde je čovek postao pitom ili hoće da postane pitom — trojici Jevreja, kao što se zna, i jednoj Jevrejci (Isusu iz Nazareta, ribaru Petru, ćilimaru Pavlu i majci gore pomenutog Isusa, zvanoj Marija). To je vrlo značajno: Rim je nesumnjivo podlegao. Istina, u renesansi je došlo do blistavo-strašnog ponovnog buđenja klasičnog ideala, otmenog vrednovanja svih stvari: sam Rim se ponašao kao probuđen iz obamrlosti pod pritiskom novog, nad njim izgrađenog judaizovanog Rima koji je imao izgled ekumenske sinagoge i zvao se "crkva": ali ubrzo je ponovo trijumfovala Judeja zahvaljujući onom plebejskom (nemačkom i engleskom) osvetoljubivom pokretu koji se zove reformacija, s dodatkom onoga što je iz nje moralo proisteći, obnove crkve — obnove i starog grobnog mira klasičnog Rima. U još izrazitijem i dubljem smislu nego tada, Judeja je sa Francuskom revolucijom još jednom došla do pobede nad klasičnim idealom: poslednja politička otmenost koja je postojala u Evropi, ona u sedamnaestom i osamnaestom francuskom veku, izgubila je dah i propala je pod plebejskim instinktima želje za osvetom — nikad na zemlji nije bilo većeg likovanja i bučnijeg oduševljenja! Doduše, usred toga desilo se nešto najčudovišnije, najneočekivanije: otelotvoren i u neviđenom sjaju pojavio se pred očima i savešću čovečanstva sam antički ideal — i još jednom je, ali jače, jednostavnije, ubedljivije nego ikad, nasuprot staroj lažnoj osvetoljubivoj paroli o prvenstvu većine, nasuprot volji za snižavanjem, unižavanjem, izjednačavanjem, potiskivanjem i srozavanjem čoveka, odjeknula strašna i zanosna suprotna parola o prvenstvu manjine! Kao poslednji putokaz za drugi pravac pojavio se Napoleon, onaj najusamljeniji i najpoznije rođen čovek koji je ikad postojao, i u njemu otelotvoreni problem otmenog ideala po sebi — neka se dobro razmisli kakav je to problem: Napoleon, ta sinteza nečoveka i natčoveka...

Je li s tim svemu bio kraj? Da li je ona najveća od svih suprotnosti ideala bila time za sva vremena stavljena ad acta? Ili je obračun samo odgođen, odgođen na dugi rok?... Zar ne bi moralo jednom u budućnosti doći do još mnogo strašnijeg, duže pripremanog rasplamsavanja starog požara? Još više: zar ne bi upravo to trebalo svom snagom želeti, čak hteti, čak potpomoći?... Ko na ovom mestu počne, slično mojim čitaocima, da razmišlja, dalje da misli, taj će teško s tim skoro izići na kraj — dovoljan razlog za mene da to učinim sam, pod pretpostavkom da je već davno postalo dovoljno jasno šta ja hoću, šta hoću upravo s onom opasnom lozinkom koja je ispisana kao naslov moje poslednje knjige: "S one strane dobra i zla"... To nikako ne znači "S one strane dobrog i rđavog".

Napomena. Koristim priliku koju mi pruža ova rasprava da javno i formalno izrazim želju koju sam dosad pominjao samo u slučajnim razgovorima s učenim ljudima: naime, da neki filozofski fakultet raspiše niz nagradnih akademskih konkursa za unapređenje moralno-istorijskih proučavanja — možda će ova knjiga dati snažan podsticaj upravo u tom pravcu. S obzirom na takvu mogućnost predložio bih sledeće pitanje: ono zaslužuje pažnju kako filologa i istoričara tako i pravih profesionalnih filozofa.

"NA ŠTA NAS UPUĆUJE NAUKA O JEZIKU, NAROČITO ETIMOLOŠKO ISTRAŽIVANJE, U POGLEDU ISTORIJE RAZVOJA MORALNIH P0JMOVA?"

Na drugoj strani, svakako je isto toliko nužno da se za ove probleme (probleme vrednosti dosadašnjih ocena vrednosti) pridobiju fiziolozi i lekari: pri čemu se filozofima od struke može prepustiti da i u ovom pojedinačnom slučaju budu zagovornici i posrednici pošto je njima u celini uspelo da nekad tako krut, tako nepoverljiv odnos između filozofije, fiziologije i medicine pretvore u najprijateljskiju i najplodonosniju razmenu. U stvari, svaku tablicu vrednosti, svako "ti treba..." za koje istorija ili etnološko istraživanje zna, treba osvetliti i protumačiti najpre fiziološki, u svakom slučaju pre nego psihološki; svemu je isto tako potrebna kritika od strane medicinske nauke. Pitanje: koliko ova ili ona tablica vrednosti i ovaj ili onaj "moral" vredi biće postavljeno iz raznih perspektiva; naročito se pitanje ,"vredno za šta" ne može dovoljno suptilno razložiti. Na primer, nešto što bi očevidno imalo vrednost s obzirom na najveću dugovečnost jedne rase (ili na uvećanje njene moći prilagođavanja na određenu klimu, ili na održavanje najvećeg broja), nipošto ne bi imalo jednaku vrednost kad bi, recimo, bila reč o tome da se ostvari jedan jači tip. Dobrobit većine i dobrobit manjine su oprečna stanovišta o vrednosti: smatrati prvo već po sebi vrednijim, to ćemo prepustiti naivnosti engleskih biologa... Sve nauke treba sada da pripremaju teren za budući zadatak filozofa: taj zadatak shvaćen u smislu da filozof mora rešavati problem vrednosti, da on mora odrediti hijerarhiju vrednosti.