Primenjeni marketing

Ko je toliki mazohista da pokuša da odgleda neki film na jednoj od komercijalnih televizija u Srba (ni javni servis baš ne kaska po tom pitanju), po pravilu nailazi na nepremostive prepreke. U vidu reklamnih blokova, naravno. Krene glavni junak tako da otkriva ko mu je opanjkao majku, upropastio očevu firmu i seksualno zlostavljao omiljenu svastiku, napetost raste, gledalac se skuplja u svojoj fotelji i - tras! Gomiletina reklama za koju je gladna godina tek trenutak u vremenu. Zaboravimo i datum svoga rođenja, nekmoli šta smo ono, dođavola, gledali pre nego što je krenulo maltretiranje reklamama. Taman pomislimo da je mučenju kraj, kad evo novog zla - najava emisija koje će televizija prikazivati u narednom periodu, tek toliko da nam prođe još koji minut. Na kraju nas počaste i nastavkom filma, ali smo mi već toliko isceđeni da ramena glavnog junaka više nisu toliko široka, primećujemo sede vlasi na njegovoj besprekornoj frizuri, a i svaja u toplesu kao da se nekako usukala. Ode doživljaj u tri lepe.

Razni ljudi se dovijaju na razne načine da bi neutralisali zjap besmisla koji se pred njima otvori svaki put kada im reklamni blokovi upropaste praćenje jednog od malobrojnih televizijskih sadržaja koji im se dopao. Jeste da to traje dugo, ali je suviše kratko da bismo se, recimo, vratili knjizi, koju smo netom pre filma odložili u stranu i čiji nas zaplet mami kao što to sladoled iz izloga poslastičarnice priziva radoznale dečje okice. Na sreću, postoji jedan zanimljiv vid interpretacije reklamnih slogana, pomoću kojih komercijalni teror prođe mnogo brže i bezbolnije. Evo kako:

Pokušajmo da neke od mnogobrojnih marketinških slogana primenimo u konkretnim životnim situacijama. Na primer: zamislimo trenutak kada vlasti Srbije najzad ulaze u trag Ratku Mladiću (dobro, znam da je teško takvu scenu prizvati i u mislima, ali napnimo se iz sve snage). Elem, prvo će se zaprepastiti što je uopšte živ, jerbo je porodica pokušala da ga proglasi mrtvim, što nije dalo zbuniti organe gonjenja – pa nisu oni njemu već deset godina za vratom uzalud, i neće ih pokolebati jedan takav jeftin trik. E, sad, ima li Mladić u svojoj pećini TV prijemnik? Plaća li pretplatu? I, na kraju, gleda li reklame? Sve će to prolaziti kroz glavu policajcima koji će, po službenoj dužnosti, morati đenerala da ponude modnim dodatkom koji je u narodu poznat kao bukagije. Odgovor na svoja pitanja uniformisana lica će dobiti veoma brzo - da, Mladić gleda televiziju, ne propušta čak ni reklamne blokove, jer kako drugačije objasniti njegov prvi pokušaj prikrivanja identiteta pomoću rečenice iz reklame za neku pričaonicu:

- Za početak, ja sam Jelena (a oni mu kažu da ima lep glas).

To će u prvi mah zbuniti žbirove, koji će se začuđeno gledati, ali će posle početnog šoka nastaviti da rade svoj posao, setivši se da su tokom obuke upozoreni na mogućnost da begunac prikriva svoj identitet ili se lažno predstavlja. Pošto je i Mladić prošao razne obuke, pokušaće sa novim trikom. Sateran uz zid, bez mogućnosti bekstva i ostavljen od svojih vernih čuvara, on će, uz grimasu "niti pisnu niti zubi škrinu", posegnuti za još jednim sloganom:

- Ovo nisam ja, ovo je moja šauma!

Pošto ni to neće pokolebati uniformisanje persone (sudbina majčice Srbije je u pitanju, nije šala) begunac će učiniti ono što rade svi koji nemaju šta da izgube - odlučiće se za potez očajnika. Izvadiće iz džepa poznatu švajcarsku čokoladu, odmotati jedan komadić, zagristi i ponadati se da će mu uspeti ono što stotinama miliona ljudi širom sveta još uvek nije uspelo, mada pokušavaju svakodnevno. Jedan zalogaj, i možda stvarno ode TAMO. Mi još uvek ne znamo gde je to, ali osobi koja može da bira između toga mesta i doživotnog mardelja, to svakako nije od prevelikog značaja.

Preozbiljno shvatanje reklamnih spotova može nam dodatno zakomplikovati život. Evo, recimo, moj primer. Na koji god TV program da nabasam, proganja me ta reklama za dezodorans. Scenario, zapravo. Gledam, gledam i pomislim - zašto ja to ne bih probao, možda mi se posreći kao onom žgoljavaom momčiću. Odem maksuz do prodavnice, naručim čitav karton baš tog dezodoransa, sačekam isporuku i krenem u akciju. Isprskam se kao nezdrav i pravac prva visoka zgrada sa dobrim liftom. Sa sobom ponesem makar jednu miomirisnu bočicu, nek se nađe. Vozim se gore-dole ceo dan, ali slabo nešto ulaze cice poput one iz reklame. I kada uđu, ne reaguju onako kako bih ja očekivao. Koncentracija dezodoransa je tolika da i ja mogu da ga osetim, ali rezultata nema. Čak me ni starije gospođe ne gledaju, a mirisu glavnog junaka u reklami ni one ne mogu da odole. Pošto sam uvideo da negde, sasvim sigurno, grešim, odlučio sam se za promenu taktike. Doslovno kopiranje scenarija. Počeo sam da se na izlasku iz lifta namerno sudaram sa nekim opakim frajerima koji sjajno mirišu, ali sam posle nekoliko bolnih bubotaka shvatio da život nije reklama. Prvo sam pomislio da su oni pogrešno zaključili da se o njih češem iz nekih drugih razloga, pa je proradila homofobija i stradah na pravdi boga. Da bih bio siguran zašto tako reaguju, jednom prilikom sam nekog od njih upitao zašto mi razvali šljagu, a on me je pogledao onom grimasom broj 42 i objasnio:

- Muškarci znaju zašto!

Pa onda onaj belaj sa veš mašinom/perilicom. Pesma u reklami ima zarazan refren, lako se pamti, sugestivna je, ja sugestibilan - i eto nevolje. Imam neku staru veš mašinu kojoj sam hteo da produžim životni vek (u reklami se lepo pozivaju na proverene statistike, svi preporučuju baš to sredstvo, kažu da uz njega preilica/ veš mašina živi duže, kako da im ne poverujem). Usput, ne treba zaboraviti ni to da sam svoje znanje obogatio korisnom informacijom da je voda u Srbiji, Hravatskoj i BiH tvrda, što ne bih znao da nisam čuo za ovo sredstvo. Trpao sam tu hemikaliju kad god sam stizao, ali se desilo nešto sasvim neočekivano - mašina je svejedno crkla, nezahvlana i nesvesna tretmana koji sam joj priređivao. Grdno sam se razočarao, toliko da sam hteo odmah da eksiram jedno pivo, ali sam se u poslednji čas setio da sam pod obavezom da tri meseca ne pijem pivo baš tog proizvođača čijim sam flašama napunio frižider. Svidela mi se ta reklama, pomislio sam - hoću i ja ovako, i sada, usred leta, trpim posledice sopstvene tvrdoglavosti. Šta ću, opklada je pala.

Ah, da - ni moji poznanici nisu operisani od upliva marketinških slogana u svakodnevno bitisanje. Pre nego što nam je, sasvim nespremnim i zatečenim, za vjeki vjekov ugasilo analogni signal na kanalu UHF 38 (sad svi nabavljamo digitalne prijemnike), često smo gledali drugi program HRT-a jer, ako ništa drugo, ne prekidaju filmove reklamama i vode računa o tehničkom aspektu programa. E, tu smo dugo gledali reklamu za još jedno popularno pivo u Hrvata, koje takođe ima lako pamtljiv slogan. Dogodilo se da jedan poznanik ima četvoronožnu ljubimicu čije ime se piše isto, ali izgovara sa kratkosilaznim, umesto sa dugouzlaznim akcentom. To nas, ipak, ne sprečava da se nasmejemo svaki put kada na njenoj kućici vidimo dobro poznatu, rukom ispisanu rečenicu Žuja je zakon!
 

Narodni muzari

Šta je sukob interesa pouzdano znam samo na sopstvenom slučaju. Ako, na primer, odlučim da platim sve komunalije koje su se sa svojim cenama odavno evropeizovale, doći ću u direktni konflikt sa onim delom svoje ličnosti koji traži tri obroka dnevno. Dakle, ako se kod nadležnih javnih preduzeća izborim za prestižni status urednog platiše i bonus koji taj status nosi, kod pogrebnih firmi istovremeno postajem i kandidat za mrtvački sanduk. A na nadgrobnom spomeniku, kad bi moji potomci nekim čudom imali čime da ga podignu, stajao bi, slutim, ovakav epitaf: - Ovde počiva onaj (moja malenkost - prim. aut.) koji je jeo svaki drugi dan. Ubi ga prejaka cena struje!

To ako ovaj sukob interesa ne razrešim u korist onog dela sebe koji od pomenutog platežnog benefita više voli da u svom tanjiru vidi i nešto što se jede viljuškom.

No, pustimo mene, nego da vidimo u kakav su se to sukob interesa upetljali naši evropejci. Ja sam taman bio razabrao da je to ono kad uz pomoć države koju uvodiš u Evropu, jednim ustima uhvatiš bar dve njene sise, pa cuclaš li cuclaš. Na prvi pogled neupućeni bi rekli da je to teorijski nemoguće, ali bi već na drugi praksa demantovala teoriju jer neki naši evropejci imaju veća usta i od plavog kita. Ko ne veruje, neka zamoli pomenute da zinu u nekoj pauzi, pa će im se samo kasti. Šta u njih sve može da stane, možda je zapravo i bolje da poreski obveznici nikad ne saznaju.

Ali, ne! Ovakvi amaterski pogledi na taj sukob, tj. na dve i više sisa su su u stvari samo rezultat optičke varke na koju nasedaju naše gladne oči. Sukob interesa to je ono što će naši evropejci tek da definišu na svojoj vladi. Kad se tamo skupe Dačić, Škundrić, Mlađo i kompanija i kad prebroje za koliko se ko sisa uhvatio, dobićemo sasvim precizno i takoreći naučno saopštenje o tom fenomenu. Za sada su nam samo poslali signal da nema razloga za zabrinutost jer nam oni preko tih sisa nikad ne bi uzeli i crno ispod noktiju da to nije bilo za naše dobro.

E, ali ako našim narodnim muzarima zbog premora padne koncentracija pa ipak ustanove da su neki od njih ugazili i u taj sukob interesa, onda će nam, slutim opet, neko od njih saopštiti da žali slučaj. Naš slučaj, dabome, mada je on i bez toga već zreo i za mnogo ozbiljnije saučešće. Tada će naši evropejci, ako je verovati ministru Dačiću, momentalno da izađu iz tog sukoba interesa kako bi i moralna dimenzija njihovih ličnosti mogla da dođe do punog izražaja. Uostalom, da im je onih nekoliko miliona građana na vreme javilo da već godinama nemaju šta da jedu, oni u taj sukob interesa nikad ne bi ni ušli. Oni, međutim, ne mogu da budu odgovorni zbog tolike nemarnosti svog naroda. Kao da je teško poslati jedan telegram na najviše mesto sa nekoliko reči: - Mi i dalje gladujemo! Stop! Stop! Stop, ako za Boga znate!

Ali sada je za to kasno. Prošao voz sa koga nam, dok nestaje na horizontu, naši evropejci veselo mašu srednjim prstima. Što se pomuzlo, pomuzlo se, a kajmak boli glava. A ako se na vladi baš i odluči da su naši moralni giganti malko upali u taj sukob interesa, oni će, ko pa da ne veruje Dačiću, momentalno da batale dalju mužu. Oni će, dakle, tu malo da zastanu, ali ćemo zato mi istim intenzitetom nastaviti da sisamo vesla i još ponešto što liči na sisu sve dok u nekoj dalekoj budućnosti ne pronađemo i one Srbe kojima na izborima stvarno vredi dati svoj glas.