NACIONALISTIČKA GEOGRAFIJA

Hongkong i Singapur

MAČKE IZ VISOKOG DRUŠTVA

U ovim "Tigrovima Dalekog istoka" politika nema uticaj na trgovinu.
Nama je, razume se, to neshvatljivo,
pa smo zbog toga još male mace, pokisle na tranziciji

Dok je moj avion sletao na hongkonški aerodrom, bacio sam pogled ulevo: voda, Južno kinesko more. Bacim pogled udesno: opet Južno kinesko more. Napred nisam ni mogao, a nisam ni smeo. Sleteli smo, začudo, na čvrsto tle, ili poluostrva Kaulun, kakvih ima još 235, manjih, da bi se sve to zajedno zvalo Hongkong, u prevodu Mirisna luka. A mirisi su zaista raznovrsni: od kuvane ribe i začina kvarta nazvanog Suzi Vong, po onom čuvenom američkom filmu "Svet Suzi Vong", do radnje "Nina Riči" u centru grada.

Bilo je to pre više od dve decenije, dok je još Hongkong bio istureno imanje Njenog Kraljevskog Veličanstva Elizabete Druge, ako se sećate svekrve princeze Dajane. Kapitalistički Hongkong, za razliku od ovog današnjeg kapitalističkog. Da, da, Kina je pre tačno deset godina preuzela ovaj grad i ostavila ga kapitalističkim, sledeći ono čuveno Deng Sjaopinga: Jedna zemlja, dva sistema. Tako će biti do 2047, godine, kako se "Čelična ledi Tačer" dogovorila sa komunistima. A posle? Posle će, siguran sam, cela Kina biti kapitalistička. Pa, pogledajte Šangaj, u kojem nikad nisam bio.

Mirisna luka je još pre vek i po prešla iz kineskog feudalizma u kapitalizam i eto, sad valja milijarde dolara, za razliku od nas, koji još prelazimo iz feudalizma u kapitalizam i valjamo kredite.

Odliv mozgova

Taksista me je vozio levom stranom, mislio sam da mi tako ukazuje pažnju jer sam iz levičarske zemlje, ali sam shvatio da je to tamo engleski manir, baš kao i čaj u pet, a ne kao kod nas rakija sve u šest, pa udri desnom stranom, sa povremenim prelascima na levu.

Gledao sam oko sebe to čudo prirode, to jest društva. Sve čisto, uredno, sve funkcioniše, a zgrade lete u nebo. Ne zato što su oni kao mi, nebeski narod (pa živimo po suterenima), već zato što je Hongkong ograničene teritorije, a ne promenljive kao Srbija, pa mora da se uspinje, a ne širi. To i nije loša ideja za nas. Ako ostanemo na Beogradskom pašaluku, idemo uvis, pa gde stignemo. Moža baš kući.

Od sedam, miliona stanovnika, blizu sedam miliona su Kinezi. Kad sam ja bio tamo, zvali su sebe Hongkonžani. A sada, kada su SAR (Specijalni administrativni region) Republike Kine, svi su Kinezi, jer ih tako uče deca. Uče ih i mandarinskom jeziku, većinskom u Kini, jer kantonski i engleski već znaju. A mogli su lijepo, ka Crnogorci, da izmisle i maternji jezik, no nijesu šćeli.

Tada su stanovnici ovog prirodnog i trgovačkog raja sebe zvali isključivo Hongkonžani, a oni tamo prekoputa bili su Kinezi, od kojih su se Hongkonžani plašili. Plašili su se najviše 1997. godine, kada je trebalo da pripadnu Kini. Toliko su se plašili da je gotovo trista hiljada mladih i obrazovanih ljudi zbrisalo, uglavnom u Australiju i Ameriku. Plašili su se komunizma, a ovi naši mladi, ima ih verujem stotinak hiljada, bežali su od prvobitne akumulacije u zdravi kapitalizam. Njihovi su pogrešili, jer se u Hongkongu ama baš ništa nije promenilo od 1997. godine. Naprotiv. Gotovo 40 odsto trgovine u Republici Kini ide preko Mirisne luke. Biznis cveta. Naši su, na žalost, bili u pravu.

Kad sam ispred robne kuće Red Čajna (Crvena Kina) uzeo taksi i poveo lagan razgovor sa vozačem, čudeći se otkud kineski proizvodi u srcu kapitalizma, on je slegao ramenima i promrmljao: Sve će ovo jednog dana biti Crvena Kina. Gde li je sad taj namćor, da ga pitam za zdravlje u SAR.

Ako mi mislimo da smo izmislili život na vodi, na splavovima, varamo se. U Hongkongu ne provode samo lude noći na vodi, već i dane. Čitave porodice žive u džunkama i na sampanima, zgusnutim u luci. Tamo jedu, spavaju, vode ljubav... Ima ih više nego u Marinkovoj bari, i glavna su atrakcija za turiste, pogotovo Japance sa ugrađenim fotoaparatima.

Opet se vraćamo na aerodrom. Kada sam polazio za Bangkok, prema kući, negde blizu Hongkonga je besneo tajfun. Sve avio-komapnije su prizemljavale svoje avione, osim domaće Ketvej pacifika, koja nas je potrpala u jedan omaleni trajdent i pravo u avanturu. Posle dvadesetak minuta, bili smo slamka među vihorove. Čak su i tamnopute stjuardese pobelele i vezale se. Šta je dalje bilo? Pa, čim ovo pišem, preživeo sam. Kad se avion umirio, davali su nam i iće i piće koliko god želimo. Viski se točio kao pivo u Guči.

U Bangkoku sam bio presrećan. Ne zato što sam napustio Hongkong, nego što sam se dočepao čvrstog tla.

Tigar lavljeg srca

Nije prošlo ni četvrt veka otkad je Singapur izašao iz Malezijske federacije, a ja se obreo u Lavljem gradu. Odmah me je podsetio na Hongkong, nešto zbog Kineza kojih je tamo u pretežnom broju, a više zbog lepih i visokih zgrada i nepojmljive urednosti.

Ima tamo, rekoh, Kineza, Malajaca, ali i Indusa, i to onih Tamila, što kao tigrovi pale i pustoše Cejlon. Ovi nisu sa Cejlona, već potiču iz indijske južne države Tamil Nadu, i veoma su pristojni. Jedan što liči na Sandokana, zaboravio sam mu ime, objašnjavao mi je, dok smo jeli pileće ražnjiće, kako je četiri i po miliona siromašaka, čim se odvojilo od Malezije, prionulo na posao. Proširili luku, isušili močvare i tih 700 kvadratnih kilometara pretvorili u mali raj. Malo pamučnom industrijom, a više finansijskim poslovanjem. Sada obrću 120 milijardi dolara godišnje. Što bi rekli: dribling poslovnog duha na malom prostoru.

I ovaj grad, koji je dobio ime po singi, lavu, ekonomski je tigar Dalekog istoka. Obrće se velika para, ali, bato, nema šale, sve je smrtno ozbiljno. Od vojske, koja broji blizu milion obveznika, od kojih 20 hiljada profi, do policije koja ima duge drvene pendreke, pa hajde ukradi nešto. Gledao sam na aerodromu kako dva policajca motre iz prikrajka na jednu zaboravljenu putnu torbu nasred hodnika. Onaj Tamilac mi je objasnio kako jedva čekaju da neko drugi, a ne vlasnik, zgrabi torbu, pa da mu prebroje sva rebra, čak i ono Adamovo. Srećom, ili na žalost, niko se nije usudio.

"Ovde su krađe retke, ne zato što lopovi ne mogu, nego što ne smeju" – uveravao me jedan Singapurac. Nešto se mislim, mi bismo istrebili sve šume, kad bismo za svakog lopova imali drveni pendrek.

U vreme kad sam posetio Singapur i zadržao se u prijateljskim razgovorima sa sta­nov­ni­ci­ma, tamo su se govorili – a verujem da se i sada govore – i kineski, i malajski, i in­dij­ski i... nećete verovati – srpski. Osim JAT-ovaca, kojima je ovde bio odmor na putu prema i iz Australije, gomila naših turista je odlazila da se, samo usput, divi ovoj zemlji, a glavni cilj je bio kupovina jeftine tehničke robe. Lično sam se uverio u to, kad sam u jed­nom šoping-centru bio ponuđen na azijsko-srpskom nekim drangulijama: ka­se­to­fo­ni­ma, telefonima i tako to. Taj trgovac je znao dosta naših reči, osim one tri: hva­la, ne treba. To se tamo ne priznaje, pa još niko nije izvukao živu glavu, ne kupivši ma­kar neku sitnicu.

Rad i disciplina, to sam zatekao tamo. Čudni neki ljudi, svi su zaposleni, pa i tri hiljade sezonaca sa strane. I zadovoljni su, iako služe vojsku dve godine, i ne smeju da kradu. Čudni neki ljudi. Ne psuju vladu, iako bi mi to sve na pasja kola. Mediji su, naime, u državnom vlasništvu: televizije kontroliše vladin organ, radio je u vlasništvu vojnih organizacija, a sve novine, i na kineskom, i na tamilskom, i na malajskom, drži jedna korporacija Singapur pres holding.

Nisam im bio u skupštini, ali ne verujem da je kao naša, inače bi i tamo uveli drvene pendreke.

Ova raskrsnica sveta u Malajskom moru nema samo transfere novca, nego i ljudi. Aerodrom je povezan sa 167 drugih u svetu, i avioni sleću i uzleću jedni preko drugih. Krkljanac. Ali, šarmantan. Nije lako odvojiti se od ovog raja jeftine robe, jeftine a ukusne hrane, parkova orhideja, aleja lepih maserki, visećih vrtova biznisa...

I što je najvažnije, svakim danom u svakom pogledu sve više napreduju. Dokle, bre? A mi? Mi smo super. Ali, samo kad odemo tamo.
 

Knjigu ilustrovao Špiro Radulović