NOS KURTA VALDHAJMA I STARCI DOKONJACI

- radio drama -

Glasovi:

Dimitrije Kotur
Blagoje Karajica
Đurađ Paponjak
Mitar Kačar
Vukan Zobenica
Jevrosim Tubak
Milkan Klašnjak
Luda žena (stalno viče s izvesne udaljenosti)

Akustika letnjeg dana na selu. U daljini huk vodopada i žubor reke. Povremeno ptičiji cvrkut i šuštanje lišća na povetarcu.

Kotur: Eno ga, vitak kao jagnjeće rebro...
Zobenica: Dimitrije, ne spominji jagnjetinu sada kad se približava vreme ručku. Udari, brate, voda na usta.
Kotur: Hajde, bogati, Vukane, ti samo o jelu... Nego, gledajte... Kao pravo oglodano jagnjeće rebarce... Nadsvodio baš ono mesto gdje se Brza reka najdublje useca u kamen klanca...
Kačar: Ma, o čemu ti to? I, kud si se gore zagledao?
Kotur: O mostu, Mitre, o mostu... U njega gledam... Jest, most... Pravi pravcati most...
Karajica: Naravno da je most... Šta bi drugo moglo biti gore nad klancem?... Vidite kako samo blješti na suncu, pa ne znaš da li je od kamena ili od čistog srebra!
Kotur: Ti si, Blagoje, tako mi današnjeg Svetog Ilije, raskrstio s pameću, baš kao što je i naš debeli pop Jošilo raskrstio s postom....
Karajica: Zašto, Dimitrije, pobogu? Zašto misliš da sam raskrstio s pameću?
Kotur: Srebro ti je u toj tvojoj sve praznijoj tintari. Zar ne vidiš da je onaj most sagrađen od tesanog kamena?
Karajica: Ma, kakvog kamena, šta ti je?!
Kotur: I to baš od kamena iz onog gore majdana, što su ga još Austrijanci otvorili blizu izvora Brze reke...
Paponjak: A ja opet mislim da je napravljen od najfinijeg i dobro osušenog javorovog drveta.
Karajica: Ne lupetaj, Đurđe, tako ti te tvoje lule koju ne ispuštaš iz usta. Kakav javor, kakve besmislice!
Paponjak: Samo javor ima takvu boju, za koju ne znaš da li je sličnija boji kajmaka na ohlađenom mleku ili boji unutrašnjosti puževe kućice, kad naiđeš na nju onako ispranu kraj potoka.
Kotur: De sad i puževe pomešaj s mostom! Kako ti samo tako nešto može pasti na pamet?
Paponjak: Pogledajte ga malo bolje. Zar ne liči na gudalo napravljeno od javorove mladice?
Kačar: Ako je most gudalo (smeje se), gdje su onda gusle, budalo?
Zobenica: De, Mitre, ne budali, ostavi se tih detinjarija... A i vas dvojica... Eto vam vaš most, i vaše jagnjeće rebro, i vaše srebro, i vaše gudalo, pa idite i tražite sebi naočare.
Karajica: Meni, naočare, bogami, ne trebaju.
Kotur: Ni meni, Vukane, vala.
Zobenica: Kad nabavite naočare, i to dobre, ne bilo kakve, nikako one što se prodaju na pijačnim tezgama, zajedno s mladim lukom i salatom, dakle, kada nabavite naočare, videćete ono što vidi ceo svet.
Paponjak: A šta to vidi ceo svet, a mi ne vidimo, crni Vukane?
Zobenica: Vidi da ono gore iznad klanca nije nikakav most.
Luda žena: Kud ste blenuli u visinu, grom vam oči poizbij'o! Gložite se tu k'o čopor pasa oko koske i zverate u nebesa k'o junac kad nanjuši mladu junicu. 'Ajte za kak'im poslom, đavo se vama zabavio!
Karajica: Ćuti, luda ženo, dabogda zanemela!... Bože, hoće li se selo ikad rešiti ove lude... Nego, ako ono gore iznad klanca nije nikakav most, šta je, reci nam ovako neukima i ćoravima?
Zobenica: Ono nije ništa drugo nego pramen magle.
Karajica: Magle?! Kakve magle, Vukane, nesrećo jedna?
Zobenica: Jedan kraj tog pramena zakačio se o greben na levoj obali Brze reke, pa ga taj greben tu sputao kao što je Bog sputao razum onog Milkana Klašnjaka što, eno tamo livadom, trčkara za leptirovima... A drugi kraj tog pramena magle...
Paponjak: Baš me zanima gde je taj drugi kraj.
Zobenica: Eno ga na desnoj obali, paperjastim pipcima hvata se za šiljak stene.
Kačar: Magla u sred vedrog i vrelog avgustovskog dana?! Izgleda, moj Vukane, da je Stvoritelj tvoju pamet sputao više nego Milkanovu. Ono gore nad klancem maglu nikada nije ni videlo.
Zobenica: Ja ti, opet, kažem da ono nije most.
Kačar: Ako nije most, nije, vala, ni magla... To gore onda može biti samo oblačak.
Paponjak: Eto ti ga sad! Most, rebro, magla, pa – odjednom oblačak!
Kotur: Sam sam kriv... Ko me terao da s vama tako izlapelim sedim i naglabam o onome o čemu pojma nemate.
Kačar: Slušaj i ti, Dimitrije, što ću ti reći. Oblačak je ono, oblačak... Naišao vetar iznad nekog oblačnog kraja, otkinuo grudvicu oblaka, nadneo je nad klanac ponad našeg sela i razvukao u sivkasti pramičak, pa sada ne znaš da li je to oblak, pramen iščupan iz kudelje lana ili most nad Brzom rekom.
 
Nastaje žestoka prepirka, jedni drugima uskaču u reč.
 
Zobenica: Ono most nikako ne može biti.
Kotur: Jest most! Most, kad vam kažem!
Karajica: Nije most nego oblak!
Zobenica: Oblak ti je u toj tvojoj tintari!
Kotur: Zar ne vidiš da je ono pravi pravcati most, kakvog ljudsko oko do sada nije videlo?!
Kačar: Ako je most, ko ga je i kada gore sagradio?
Kotur: Otkud mi to možemo znati? Ni sam Bog sigurno ne zna sve odgovore!
 
U prepirku se upliće Milkanov glas (u dolaženju).
 
Klašnjak: E-e-eno le-le-le-leptira... Le-le-leti le-le-leptir... U le-le-leptiru je ka-ka-kažu du-duša on-onoga ko-ko ko se la-la-lako ra-ra-rastao sa-sa sa ži-ži-životom...  E-e-eno le-le-leptir u-u-u-ura-uranja u su-su-sunce... Su-su-sunce će mu-mu spa-spa-spaliti kri-krila...
 
Milkanov glas se udaljava.
 
Zobenica: E, jadni moj Milkane, i ti, i tvoji leptirovi...
Luda žena: Nije Milkan jadan, nego ste vi jadni.
Zobenica: Beži tamo, ludo nijedna! Ne zna se ko je luđi, Milkan ili ti... Beži, kad ti kažem!
Luda žena: Bežaću ja, ali bežaćete i vi, dokonjaci prokleti. Od božje kazne ćete bežati, kad vam ja kažem.
Zobenica: Ćut', jezik pregrizla... Nego, ako je ono gore nad klancem most, zašto preko njega ne prelaze kola i ljudi?
Kotur: Zašto ne prelaze? Jesi i našao šta ćeš pitati. Ti, Vukane, kad ne bi nekog nešto svaki čas zapitkivao, ne bi mogao ni smisao života da objasniš.
Zobenica: Nemoj tako, Dimitrije... Rekao si da je ono gore nad klancem most, pa sad dobro produmaj i kaži mi ako je stvarno most, zašto preko njega ne prelaze kola i ljudi?
Kotur: Ponavljaš kao papagaj?... Ne prolaze... ne prolaze zato... zato... (kao da se odjednom setio) zato što nema ko da im naplaćuje mostarinu.
 
Na ove reči svi se nasmeju.
 
Karajica: Mostarinu? Čujete li vi ovo, ljudi?
Paponjak: Svašta ćete čuti od Dimitrija Kotura.
Kotur: Samo se vi smejte... Smejte se, smejte... Da, da, smejte se vi koliko hoćete. Ali, čujte šta ću vam reći – i ja ću se vama smejati.
Karajica: A kad ćeš se ti to nama smejati?
Kotur: Kad počnu prelaziti. A prelaziće, da znate – prelaziće!
Kačar: Ko će prelaziti?
Kotur: Kola i ljudi! Eto, ko! Zar ste zaboravili šta ste me pitali?
Karajica: Baš bih to voleo videti... To, kako kola i ljudi prelaze preko nečega za što ne znamo da li je most, pramen magle ili oblačak.
Kotur: I videćeš, videćeš, neverni Blagoje, neverniji i od onog nevernog Tome iz Biblije... (viče) Milkane! Ej, Milkane! Dođi brzo ovamo!
Milkan: (u dolaženju) E-e-evo me... Š-š-š-što zo-zo-zoveš? O-o-ode le-le-leptir, a mo-mog'o sam ga... Š-š-što zo-zo-zoveš, ga-ga-gazda Di-di-di... di-di-Dimiiiitrije?
Kotur: Vidiš li, Milkane, onaj most gore?
Milkan: Mo-mo-most?
Kotur: Iznad klanca, Milkane, Bog te ubio blentavog! Iznad klanca! Prati moj prist... Eno gore, vi'š, iznad klanca...
Milkan: Kla-kla-klanca?
Kotur: Ne zapitkuj, nego idi odmah gore!
Milkan: Go-go-gore?
Kotur: I naplaćuj mostarinu od svakoga ko naiđe!
Milkan: Ja-ja-ja da-da-da na-na-napla-napla-naplaćujem mo-mo-most-mostarinu?
Kotur: Ne gledaj me tako blesavo, nego trči gore!
Milkan: (u odlaženju) Ka-ka-kad mo-mo-moram...
Kotur: (viče) Po pešaku uzimaj dukat... Čuješ li me, Milkane?... Po pešaku dukat, a po kolima tri!
Karajica: Mislio sam ići na ručak, ali sad moram čekati da Milkan Klašnjak donese Dimitriju Koturu novac od mostarine. (smeh)
Luda žena (smejući se): Ho-ho-ho-ho... Što će biti dukata... Napraviću đerdan i obesiti na svoje grudi, pa će se momci otimati za me... Ej, što će zveckati dukati na meni... A onda ću se udati.
Karajica: Udaćeš se ti za vraga vražjeda... Je li Milkan poneo bisage?
Paponjak: Šta će mu bisage?
Karajica: Pa, za dukate... Znate li koliko će on gore nakupiti dukata? (smeh)
Zobenica (imitirajući Kotura): "Po pešaku uzmaj dukat, po kolima tri!" Znate li vi kakva će paruština tu da padne?! (opšti smeh)
Kotur: Samo se vi smejte... Videćete kada se Milkan popne... Ma, pogledajte gore prema mostu! Eno ga! Stigao je!
Zobenica: Jest, bogami. Eno ga na vrh klanca... Kad brže stiže?... Ma, kad se tako visoko popne, niko ne primećuje da mu je Gospod sputao razum.
Paponjak: Kad ga onako gore pogledam, meni liči na kantardžiju na nekoj staroj turskoj malti.
Kačar: Ja, ljudi, ništa ne vidim. Meni je sunce udarilo u oči, pa mi se od prevelikog sjaja sve smrklo.
Karajica: Smrklo se tebi odavno, Mitre Kačare... A i nama je, samo krijemo i od drugih, i od sebe.
Kotur: Ama, ćutite i gledajte... Eno Milkana Klašnjaka, hoda po mostu.
Kačar: Ja, brate, ni sad ništa ne vidim.
Kotur: Tako mi današnjeg Svetog Ilije, vidim i prvog čoveka koji je zakoračio na most. On ide prema Milkanu, a Milkan se vraća sa sredine mosta, ide prema tom čoveku.
Paponjak: Biće da se ludi Milkan vraća tamo gde bi i trebalo da bude ako želi naplaćivati mostarinu. Do svoje malte.
Kačar: Sad i ja vidim... Taj čovek što je prvi zakoračio već je stigao do sredine toga što nije ni most ni oblak.
Karajica: "Nije ni most ni oblak"?! Most je ono, blentavi Mitre, i to ne običan, nego most svetog Ilije Gromovnika!... Ljudi, eno i prvih kola!
Zobenica: Jedva ih nazirem, kao da su uronila u pramen magle, ali čujem kako bat konjskih kopita zveči po kamenom podu mosta.
Kotur: Ljudi, ne čini li vam se da su ono zlatne kočije i da su u njih upregnuta dva vatrena vranca?
Kačar: Slabo vidiš, Dimitrije... Zagledaj se bolje, pa ćeš videti da su kočije vatrene, a vranci zlatni.
Karajica: Zaslepio me sjaj kočija, pa ne vidim dobro ni njih ni konje. Ali, vidim da je u vatrenim kočijama sveti Ilija Gromovnik.
Paponjak: Već su na sredini mosta.
Kotur: Ama, šta se ono događa?
Zobenica: Šta?... Ja ne vidim ništa.
Kotur: Gledajte... Ludi Milkan napustio svoje mesto, pa eno i on krenuo za svetiteljevim kočijama.
Kačar: Ko će sada naplaćivati mostarinu?
Karajica: Ma, pusti mostarinu!... Ne zna ludi Milkan da može izgoreti u onim plamenovima što ostaju iza kočija.
Zobenica: E, sad i ja nešto vidim... Ispod konjskih kopita sevaju munje, a s kočija se otkidaju plameni jezici.
Kotur: Ljudi, vatra zahvata most! Još malo, pa će sav biti u plamenu.
Zobenica: Videste li ono čudo?
Karajica: Kakvo čudo, crni Vukane?
Zobenica: Kako su se kočije svetog Ilije odlepile od mosta i sada lete u nebo?!
Kačar: A zapaljeni most se ruši...
Paponjak: Ruši, bogami, ruši.
Kačar: Još koji trenutak i nad klancem će zjapiti samo jalova praznina.
Karajica: A naš jadni Milkan Klašnjak pada u provaliju... Pravo u razjapljena usta smrti...
Kotur: Zar vi, lude luđe od Milkana, ne vidite ništa?!
Zobenica: Vidimo svašta, ali ne znamo šta ti vidiš, a mi ne vidimo.
Kotur: Pogledajte bolje i videćete kako Milkanu Klašnjaku izrastaju krila...
Karajica: Jest, bogami, krila...
Paponjak: Vidi, stvarno krila!
Kotur: ... i kako se Milkan Klašnjak, kao ptica, uzdiže u nebo, baš onim pravcem kuda su odjezdile kočije svetoga Ilije...
Luda žena: Ludom Milkanu izrastaju svetiteljska krila?... Ha-ha-ha... Nikada ništa luđe nisam čula.

Njen smeh pretapa se u muzika, a muzika u pređašnju akustiku.

Karajica: Sad ću ja vama reći pravu pravcatu istinu... Nešto što bi trebalo svi da znate, a ne znate... (izvesno vreme – tišina) Hleb... Znate li vi od čega se mesi hleb? (tišina) Hleb se mesi od proletnje rose i prve sunčeve zrake... (tišina) Čim se pojavi iza brda, prvi sunčev zračak odmah potraži kapljicu u kojoj će ugledati vlastito lice i diviti se svežini i lepoti svog zlatoustog osmeha... (tišina)
Paponjak: I, veliš, baš od rose i prve sunčeve zrake? Od njih se, dakle, mesi hleb?
Karajica: Svakome ko ima imalo pameti, to mora biti jasno.
Kotur: To znači da ne treba ni orati ni kopati, ni sejati ni pleviti, ni žnjeti ni mleti.
Kačar: Sačekaš izlazak sunca i – eto ti hleba!
Paponjak: Veliš, Blagoje, ako sam te dobro razumeo, od prve sunčeve zrake i kapljice rose?
Karajica: Onome ko to ne može da pojmi hleb nije ni potreban, jer tome ni život ne treba.
Zobenica: Baš jednostavno... Ustaneš, odeš na potok, ispereš krmelji iz očiju i u pristranku sa stabla bunike ubereš velik hleb, okrugao kao mlinski kamen i rumen kao večernje nebo na zapadnoj strani uoči kišnog dana.
Kačar: Čuj budalu! Hleb sa bunike?! Ko je to i gde video?
Paponjak: Zašto sa bunike? Lepši je, brate, hleb sa deteline ili kalopera, otuda ga treba uzbrati.
Kotur: Bogami, ja bih ga potražio na miloduvu. Em mila biljka, em mirisna kao crkvena kadionica. A blentavi Vukan navro na otrovnu buniku.
Zobenica: Nisam navro na buniku. Ama, nešto mislim, bunika je najviša među biljem, nadraste sve ostalo, zato na njenom vrhu prva sunčeva zraka nađe prvu kapljicu rose, pa mislim da je taj prvi hleb i najslađi.
Paponjak: Svaki hleb je sladak i nije važno na kojoj travci ga je sunčev zračak umesio u kapljici rose, ali ne znam zašto ga ja nikada nisam video na livadi... Ili sam slep kod očiju, ili takvi hlebovi ne rastu na mojim njivama, ni kraj puteva kojima ja prolazim.
Kotur: Ćorav si, nego šta. Da nisi ćorav, video bi kakve guzove ima Vidakova udovica koja svakog dana makar tri puta prođe kraj tvoje kuće.
Kačar: Ne mešaj guzove s hlebom, grehota je... Nego, ja bih hteo da znam šta oni koji se hrane Blagojevim hlebovima od sunčevih zraka i bisernih kapljica jedu kad je oblačno ili kad po njivama osvanu mraz i sneg?
Karajica: Vala, tvoja znatiželja je dublja od kace bez dna. Ni Bog dragi ne zna odgovore na sva pitanja, a kamoli ja.
Kačar: Ne mešaj Boga u naše trabunjanje. Ima on važnijih briga i poslova.
Karajica: Da čitate Sveto pismo, ili da bolje slušate popa, znali biste kako je Mojsije, izašavši iz Egipta, u pustinji hranio narod hlebom od rose.
Paponjak: Vala, Blagoje, ti nas odvede u prastaro vreme. Da si se makar zakačio za nešto iz Novog zaveta, pa bi to čovek i razumeo, ali kud će nas, brate, ta tvoja priča odvesti kad si krenuo sa Starim zavetom?
Karajica: Ne trabunjaj, nego slušaj... Kada se prevelika rosa digla, piše u "Knjizi izlaska", površinom pustinje ležao je tanak sloj nečeg što je bilo slično pahuljicama. To je hleb koji vam je Bog pribavio za hranu, rekao je tada Mojsije začuđenim Izrailjcima.
Kotur: Ljudi, Blagoje Karajica je krenuo od Mojsija, a to znači da njegovoj priči nećemo dočekati kraj sve kad bismo u ovoj hladovini pod brestom ostali do zalaska sunca.
Luda žena: Do zalaska sunca... A kad sunce zađe, padne mrak i onda nastane škripa kreveta... Joj, što volem kad kreveti škripe...
Kačar: Ludi je uvek more do kolena.
Karajica: More, ona bi nešto drugo do kolena, čuješ kako peva da boli škripu kreveta... Nego, ostavimo mi je duge priče o mostu koji je sličan jagnjećem rebru i o hlebovima od rose i sunčevog zračka. Podne je, ljudi, valja kući na ručak.
Zobenica: Mi ćemo, bogami, kući, a ti, Blagoje, na njivu, pa tamo ručaj. Možeš sa sobom povesti i ovu ludu što voli škripu kreveta.
Luda žena: Joj, što volem kad krevet zaškripi...
Karajica: Ćut', bunike se najela dabogda!... Bilo bi bolje, Vukane, da se ne sprdaš sa mnom.
Zobenica: Ne sprdam se ja s tobom, Bože sačuvaj! Noćas je bilo rose, jutro osvanulo vedro, sunce izgrejalo dok si ti još rukama istraživao babina prsa i pitao se kud nestadoše one njene bujne grudi...
Karajica: Čuješ, Zobenica, ostavi moju babu na miru! Ona s ovim o čemu razgovaramo nema baš nikakve veze.
Zobenica: Kažem, bilo rose, osvanulo sunčano jutro, pa se sad po onoj tvojoj prisojnoj njivici kraj Brze reke sigurno može nakupiti puna vreća hlebova... Ti ručaj tamo, a mi ćemo svako kod svoje kuće.
Kotur: Bogami je tako. Haj'mo na ručak.
Paponjak: Ma, kakav ručak u ovo doba! Rano je još za ručak... Idemo pre ručka malo dole do vodenice, da vidimo šta radi Jevrosim Tubak.
Kotur: Dobro veliš. Ja potpuno zaboravio da moramo malo i do vodeničara.
Karajica: Haj'mo onda do Tubaka, šta čekamo...
Luda žena (pevušeći): Kud Tubaka, kod Tubaka, ide snajka svaka, da samelje, da samelje svoje lude želje...
 
Muzika, a zatim pretapanje u akustiku sličnu pređašnjoj, samo je žubor reke bliži i čuje se podalje kloparanje mlinskog kamena.
 
Kotur: Jevrosime, kakva ti je to oblica u rukama?
Tubak: Lipova... Dve godine sušila se na tavanu vodenice, baš iznad ognjišta.
Karajica: A taj nož? Nismo ga dosad videli.
Tubak: Napravio mi ga kovač Hranislav Maglov... Oštar i ljut k'o guja prisojkinja... Rekao sam Maglovu da mu za ovaj nož s drškom od ovnujskog roga neću za meljavu uzimati ušur najmanje tri godine.
Paponjak: A šta nišaniš niz tu oblicu?
Tubak: Gledam, brate, gde da je zarežem... Nož gladan... zinuo... hoće mekane i suve lipovine, a ja nikako da ga počnem hraniti.
Kačar: Pa, šta čekaš? Suva lipovina ti je u jednoj, a nož, koji baš te lipovine hoće, u drugoj ruci.
Tubak: Šta čekam?... Otkud ja znam?... Čekam da mi sine ono moje... da mi se kaže gde ću zarezati.
Karajica: I ti, Mitre, svašta pitaš... Znaš da je naš Jevrosim Tubak, odavno poznat likovni umetnik, a svi umetnici su ti nekako na svoju ruku, pa tako i naš vodeničar.
Paponjak: Naš naivac, je l' ga ono tako nazivaju?
Kotur: Tako su pisale novine kad je izlagao tamo u gradu, posle one... kako 'no je zovu... likovne kolonije.
Karajica: Je li, Jevrosime, šta će ti ta dva kvrgava ogranka na oblici?
Tubak: Takve ih Bog stvorio, pa nisam hteo da odsečem... Možda će se baš takvi kakvi jesu uklopiti u ono što budem izdeljao iz ove oblice. Vidiš da liče na dve ptičje noge.
Paponjak: Hoćeš li praviti pticu iz te oblice?
Tubak: Otkud ja to znam?
Karajica: Ako ti ne znaš, ko će znati?
Tubak: Ja samo nadnesem nož, a onda ruka sama krene tamo kud je naumila, kuda je nešto u meni povuče, pa ne znam šta će od svega ispasti.

Rezak zvuk noža koji zaseca drvo. Taj zvuk će se ritmično ponavljati, uz kraće pauze, skoro do samog  kraja.

Zobenica: Pisalo se dosta o našem Jevrosimu...
Kotur: ... i govorilo na radiju...
Paponjak: ... i prikazivalo na televiziji...
Karajica: A on ovde u vodenici prevrće vreće žita i brašna, i baš ga briga za sve to što o njemu govore i pišu.
Tubak: A šta mi je za tim što govore i pišu... Ne govore oni i ne pišu zbog mene, nego zbog sebe.
Kačar: Ćuti Tubak i samo delja, delja, delja... Ponekad mi se učini, dok posmatram kako vešto barata nožem, da je u njegovim rukama suva drenovina mekša od sira u mojim šakama.
Kotur (iznenađeno, povišenim glasom): Ljudi, vidite li vi šta je Jevrosim izdeljao dok mi trabunjamo?!
Karajica: Šta?... Vidi, vidi... Nešto kao... kao... kao...
Paponjak: Kao nos...
Kačar: Da, da, kao nos.
Kotur: Ali, ne bilo kakav nos, nego kao nos, kao nos... Ma, pogledajte, ljudi! Pljunuti nos Kurta Valdhajma!
Zobenica: Onog što je bio generalni sekretar Ujedinjenih nacija?
Karajica: A posle toga predsednik Austrije?
Kotur: Baš tog Kurta Valdhajma!
Paponjak: Jest, njegov nos, Kurtov, tako mi današnjeg Svetog Ilije i onih njegovih vatrenih kočija što malo pre odleteše u nebo!
Tubak (tiše, za sebe): Onog Kurta Valdhajma, ili njegovog dvojnika, koga sam, mladog, video na Kozari... (Njegova misao) Leto, četrdeset druge... Ofanziva na Kozari... Oni soldati krvavih ruku teraju preplašen, nemoćan narod u logore... Plač, vriska, jauci... Ja petogodišnji dečak... otac me čvrsto stišće za ruku...
 
Akustika koja dočarava mnoštvo naroda koji se kreće kroz šumu. Poneki pucanj. Povici vojnika na nemačkom. Plač dece i žena. Bolno stenjanje.
 
Tubak (njegova misao): I sve bih ja to zaboravio... I kolone, i znoj, i glad, i žeđ, i strah, i oštrice noževa koje su se blještavim sjajem zarivale u grudi sputanih ljudi... Petogodišnje dete zaboravlja i lepe stvari, a kamoli neće strahote koje se, teške kao čelik, svojom nejasnoćom spuste na dno duše, pa otud, mračne i nejasne, truju čovekov život do groba... Zaboravio bih i onog visokog, mladog, štrkljastog fašistu koji je išao u grupi vojnika u nemačkim uniformama i upirao prstom u one koje je trebalo izdvojiti iz kolone nevoljnika pohvatanih u šumi... Zaboravio bih i onu lokvu krvi u kojoj je ostala da krklja moja majka kojoj je jedan vojnik zario nož u grudi kad me je pokušala neprimetno gurnuti u gustiš i tako me izdvojiti iz kolone koja je išla u smrt... Zaboravio bih i stisak očeve ruke kad je na njega onaj koščati, suvonjavi, u struku neprirodno presavijen vojnik upro prst, što je bio znak vojnicima da ga prebace u kolonu muškaraca koja se kretala uporedo s nama... Zaboravio bih i kako me otac tada gurnuo u šipražje, pa požurio u onu kolonu što je vodila u smrt, da bi skrenuo pažnju s mene, i tako me zaštitio od kame... Možda bih i tog mladog, visokog nemačkog oficira zaboravio, da nisam video njegov veliki, orlovski nos, koji je štrčao sa špicastog lica...
 
Vraćanje u pređašnju, osnovnu akustiku.
 
Kotur: Jest, nos Kurta Valdhajma. Nikome drugom ne može pripadati takav nos nego samo njemu.
Kačar: Kad bolje pogledam, u pravu si... Valdhajmov, baš Valdhajmov.
Zobenica: A zašto si se ti, Jevrosime, ućutao, pa samo deljaš li, deljaš?
Tubak: Šta da pričam kad sve znate?
Kotur: To što deljaš... Je li to nos Kurta Valdhajma?
Luda žena: Delja Tubak, a nad njim je budak.
Kotur: Opet si se nama prišljamčila... Marš tamo, ludo nad ludama!
Luda žena: Delja, delja, a kraj njega prelja...
Kotur: Još ćeš i pesnikinja postati... Ma, dohvatite mi tu vržinu... Evo ti, na! A, bežiš, bežiš... Tako... Nastavi, Jevrosime... deljaš li nos?
Tubak: Kljun... Mislio sam da deljam kljun... Ali sad, kad i vi tako kažete, mislim da bi to mogao biti i nos Kurta Valdhajma.
Paponjak: Otkud si se setio da baš sada deljaš Valdhajmov nos?
Tubak: Ja sam mislio da izdeljam pticu... Ali... Nekako mi Kurt u mislima... Neki dan dođe u mlin onaj Vaskrsije Gvozden, odozgo iz Gornjaka... Doneo mi litru rakije, zamotanu u dupli list nekakvih starih novina... Popijemo po dve-tri čašice, Vaskrsije ode, a ja uzmem one novine da ih presavijem i zataknem pod strehu, zatrebaće za potpaljivanje vatre. Kad, gleda me s novina čovek... Nekako špicastog lica, sa koga štrči velik, pogrbljen nos...

Akustika unutrašnjosti vodenice. Tubakov glas "bori se" sa zvukom mlinskog kamena.
 
Tubak (njegova misao): Ovaj nos... Ovo lice... Ovaj pogled čoveka sa slike u novinama... Čekaj, da vidim šta piše... "Predsednik Austrije Kurt Valdhajm juče je..." Ja znam taj pogled, to lice i taj nos... Kurt Valdhajm, predsednik Austrije? Toliko puta video sam njegovu fotografiju u novinama kada je bio generalni sekretar Ujedinjenih nacija, a tek sad, buljeći u zgužvane, stare novine, prepoznajem ovo lice i ovaj nos... Vidim ih preplašenim očima petogodišnjeg dečaka, gore na Kozari, četrdeset druge... Jest, to je on bio... On ili neko mnogo, mnogo sličan njemu, Kurtu Valdhajmu... Samo, tada mnogo mlađi nego na fotografiji u koju buljim... Kad čovek stari, neke crte lica mu se menjaju, a neke ostaju onakve kakve su bile i u mladosti... Taj nos, na primer... On, baš on, taj nosati i neprirodno u struku presavijeni vojnik, upro je prstom u mog oca... Da, taj njegov nos... To se ne zaboravlja... (Glasno, više nije njegova misao) Znam tog čoveka!
 
Vraćanje u pređašnju akustiku.
 
Kotur:  Šta kažeš, Jevrosime?
Jevrosim: Znam tog... (Iznenađeno, kao da se naglo probudio) Šta ti mene ispituješ, Dimitrije?
Kotur: Nešto si rekao... Kao, "znam tog čoveka"... Tako nešto... Nisam baš najbolje čuo, pa te pitam šta si rekao?
Kotur: Ništa ja nisam rekao. Šta ću govoriti? Zar ne vidiš da deljam, a ja kad deljam, onda niti šta govorim, niti o čemu razmišljam. Prepustim nož ruci, a ruku srcu, pa srce vodi ruku, a ruka nož... I tako... eto... nastaju ove moje besposlice...
Zobenica: Skulpture... Tako je, čini mi se, pisalo u novinama... Umetnički vredne skulpture naivnog umetnika Jevrosima Tubaka...
Tubak: Ja ih jednostavno zovem besposlice. Dok sedim u mlinu, deljam, samo da ruke nekako uposlim, kao da štapom džaram po popelu... Eto, zato ih zovem besposlicama.
Paponjak: Vidite, ljudi! Mi mislili nos, a ono Jevrosim Tubak iz one lipove oblice izdeljao kljun, pa celu pticu!
Kačar: Da čovek ne povjeruje... Prava-pravcata ptica, kao da ju je sam Bog stvarao. Čini ti se da će ovog časa poleteti i pridružiti se svom jatu koje je daleko odmaklo.
Karajica: Ona dva kvrgava ogranka, što su onako nezgrapno izbijala iz oblice, sad su ptičje noge.
Zobenica: A ono za što smo mislili da je nos Kurta Valdhajma, ono je... pogledajte i sami, što da vam pričam... ono je ptičji kljun.
Kotur: Ptica, brate, ništa drugo nego ptica. Pravo veliš, Mitre, čini ti se – sad će poleteti... Nego, šta ćeš, Jevrosime, s tom svojom pticom od lipovine činiti? Hoćeš li je u lonac ili u kavez? (smeh)
Tubak: Šta ću činiti?... Pustiću je, eto šta ću.
Kačar: Pustiti? Kuda pustiti?
Paponjak: Toliko se namučio da je izdeljaš, a sad ćeš je jednostavno pustiti?
Tubak: Neka leti svome jatu... Imam ja tih besposlica od drveta koliko hoćete gore na tavanu.
Zobenica: A kako ćeš je pustiti?
Tubak: Onako kao što bih pustio i svaku drugu pticu... Evo, ovako... Blago je obuhvatim obema šakama, ispružim i malo podignem ruke...
Kotur: Pogledajte, ljudi, malo bolje kljun Tubakove ptice! Onaj kljun za koji smo mislili da je nos Kurta Valdhajma. Kad ga sad ovako posmatraš, sličan je pramcu nekog starog broda.
Karajica: I to, ne bilo kakvog broda, već onog vikinškog, što smo ga gledali u knjigama i na filmovima.
Tubak: Sad ću zamahati rukama i... Eto, pustio sam pticu.
Kačar: Ovo je pravo čudo... Čudo nad čudima. Ona maše krilima, ona leti...
Paponjak: Od suve lipovine, izdeljana nožem, a – leti.
Paponjak: Leti, leti... Ali, ali... Šta se ono događa? Vidite li što i ja vidim?
Kačar: Krila se odvajaju od tela ptice i lete u vis... pod nebo...
Zobenica: ... a telo pada... pada... pada... pljus!... Eno, već je u reci!
Karajica: ... a krila... krila... gore visoko... visoko...stapaju se s oblakom...
Luda žena: Idu u susret dušu ludog Milkana, zar ne vidite, bog vas ubio!
Kačar: I od lude ćeš ponekad pametnu čuti.

Muzika. Pretapanje u pređašnju akustiku.
 
Kotur: Podne je davno prevalilo i sad je zaista vreme da krenemo na ručak.
Karajica: Dobro veliš. Hajdemo polako, dok babe nisu krenule da nas traže.
Paponjak: Jevrosime, čuješ li kako tandrče mlinsko kamenje i melje naprazno?
Tubak: I vi meljete naprazno, pa – nikom ništa!
Kačar: Ipak ti, Jevrosime, idi unutra i naspi žita u koš. Melji pšenicu dok nam Blagoje Karajica ne počne svima donositi one svoje hlebove od sunčevog zračka i jutarnje rose.
Karajica: Ostavi ti na miru moje hlebove od sunčevih zraka i jutarnje rose, nego uzmi Bibliju i čitaj, ili slušaj popa ako kad odeš u crkvu, pa će ti se sve samo od sebe kazati.
Kotur: Šta ste se raskokodakali toliko, kao kvočke kad siđu s legla da se napiju vode... Pogledajte gore u nebo... Šta vidite?
Kačar: Ja ne vidim ništa.
Kotur: Pogledajte bolje, napregnite oči. Vidite li kako leti Milkan Klašnjak?
Paponjak: Ja baš ništa ne vidim... Čekaj, čekaj... Sad vidim... Leti, bogami, leti...
Kotur: Leti, leti...
Paponjak: Leti... i to ne bilo kako... nego... ma, gledajte sami, neću vam ja opisivati šta vidim... leti na krilima Tubakove ptice.
Kačar: A za njim se vuče pramen magle od koga je sazdan onaj most Vukana Zobenice, što ga je video gore nad klancem.
Zobenica: Gde su ti oči, Bog te ubio?! Nije ono magla što se vuče za Milkanom.
Kačar: Nego šta je?
Zobenica: Ono ti je oblačak koji je gore video Mitar Kačar, misleći da je most.
Kotur: A meni se sve čini da za Milkanom Klašnjakom jure zlatne kočije svetog Ilije Gromovnika u koje su upregnuta dva vatrena vranca...
Karajica: Nisu kočije zlatne, već vatrene...
Kačar: ... a vranci nisu vatreni, nego zlatni...
Kotur: ... a Milkanova krila... hoću reći... Tubakova... ma, krila one Tubakove ptice... na Milkanu Klašnjaku koji leti za kočijama... vatrenim ili zlatnim, svejedno sad... ma, šta me briga kakve su... šta mi je do kočija... nego, leti... leti Milkan... lete krila Tubakove ptice, lete kočije svetog Ilije Gromovnika... leti... sve leti... leti... leti...
 
Koturov glas gubi se u tandrkanju kočija, koje se pretapa u muziku.
Odjavna špica.