Uz sedamdeset petu godinu života

Satiričar multiplexus

Pitamteja
Savo Martinović
Udruženje humorista i satiričara Crne Gore, Podgorica - 2009

Svi znamo – i time se sa razlogom ponosimo – da su naši maj­sto­ri kratkih satiričnih formi u svetskom vrhu – naši afo­ris­ti­ča­ri su doista svetski brend. Već pripadati tom pla­nin­skom lancu je veliki pojam, a kamoli blistati u nje­go­vom vrhu, kao što je slučaj sa Savom Martinovićem. Samo u pro­tek­loj, 2009. godini, ovenčan je nizom prestižnih nag­ra­da – "Radoje Domanović", "Zlatna kaciga" i "Čivija".

Ono što posebno ističe Martinovića u vrhunskom jatu naše satire je njegovo ogledanje u čitavom nizu žanrova – afo­riz­mu, epigramu, priči, mikro-zapisu, mini-eseju, pitalici, čak i romanu... Većina nas su, naime, aforističari, a Savo je je­dan od retkih satiričara koji sa vrhunskim umećem plovi u raz­nim žanrovskim vodama. Očigledno, njegovoj znatiželji i li­te­rar­nom gabaritu tesni su svi okviri, zato ih neprestano me­nja i razmiče.

Širinu Martinovićeve znatiželje i motivacije, kao i poetičkog radijusa, možemo naslutiti već iz naslova i žanrovskih koordinata njegovih knjiga – zbirki aforizama Ništa između, Hazardni rječnik, Puna kapa i zbirka dečjih aforizama Mala glava puna kapa; zbirki epigrama Mrtvi uzao i Kocka je okrugla, romanima od priča Saga o Sagu i Novela o Novelji.

Upravo je pred nama knjiga PITAMTEJA, zbirka aforizama od pitanja, ovenčana značajnim priznanjima.

Nakon tematski i značenjski tako složenih i zahtevnih knjiga jednog upečatljivo profilisanog i izgrađenog pisca, sa životnim iskustvom prekaljenog čoveka – evo ga, omladinski čilog, u jubilarnoj sedamdeset i petoj godinii – na prvi pogled može nam izgledati čudnom odluka da u zenitu svog literarnog habitusa sačini tako jednostavnu knjigu kao što je zbirka pitalica. No, čim zađemo u lavirinte ove visprene knjige izroniće nam u vidnom polju dve visoke kote pitalice u sferi duha. Prva od tih repernih kota je usmena tradicija. U usmenom folkloru pitalica ima svoje posebno mesto kao jedan od izvornih vidova literarnog opštenja i nije slučajno što ju je Vuk Karadžić kao sakupljač narodnih umotvorina toliko cenio. Pitalica je bila oblik u kome se već stasali narodni duh pitao ne samo o tajnama prirode i života već i o protivrečnostima koje sežu u prirodu poimanja i razumevanja. To je već bio nivo duševnog i duhovnog života u kome se svest vinula do samosvesti, do pitanja o svojoj prirodi i ulozi u kolopletu opšteg postojanja.

Druga visoka kota pitalice je njen status kao ugaonog kamena temeljca duhovne izgradnje sveta. Upitanost i začudnost prema svetu – šta je, kakav je, koliki je, kao i prema čoveku kao biću sui generis – ko smo, odakle smo, kuda idemo – izvor je filosofije, najopštije duhovne discipline, kote od koje se svest vinula iznad okvira mita kao najopštije mega-priče, priče o postanju kao neupitnoj datosti jednom i zauvek.

Sukob mita i uma, odgovora pre pitanja i pitanja iznad svakog odgovora, večne istosti i neprekidne promenljivosti, tematski je i poetički okvir, duhovni i moralni agon Martinovićeve upitanosti o društvu u kome se životari umesto da se živi punim plućima u raskoši bogomdane prirode.

Evo nekoliko lucidnih primera te paradoksalnosti postojanja, pustinjske oskudice na rubu bujne prašume, beskrvne egzistencije kraj punokrvne esencije, nultog aktuala spram beskrajnog potencijala. Makar koliko sudbina zavisila od usuda, od neke više i nama neprozirne datosti, Martinović ne pristaje na fatalizam – uvek ima nekog prostora pred svakim pojedincem, barem donekle i unekoliko: "Idete li u susret sudbini ili ona prati vas?" Čak i aforizam u obliku čistog pitanja, naoko nulti izraz granične situacije, suočenja sa nemogućim, ima diskretan prizvuk sugestije aktivnog stava: "Je li racionalno tražiti izlaz iz nemoguće situacije?" A temu slobode Martinović imperativno osporava kao pravo na pasivnost, na pristajanje na ulogu žrtvu: "Ko vam je odobrio da ne koristite svoja prava?"

Satiričar nas upozorava da je svako odricanje od svog prava gubitak i čak greh, da zavaravamo sami sebe kad mislimo da nas pasivnost najčešće ništa ne košta: "Znate li koliko ste izgubili ako niste ništa dobili?"

Dramatično zvuči pitanje koje osuđuje status kvo, nekritičko pristajanje na postojeće stanje. Naša taktika nečinjenja toliko je uzela maha da se pretvorila u strategiju, a moralni aktivizam u našem opažajnom polju poprima status duševnog poremećaja(!): "Je li normalan ko je moralan?" Isto tako je stavljena pod lupu i relativizacija vrednosti – može i ovako i onako, danas jedno, sutra drugo, kao da je svet vrednosti zidanica na pesku ili morska pena: "Treba li provjerene vrijednosti stalno dovoditi u pitanje?" A stalno pozivanje na prošlost i tradiciju kao jedini orijentir, kao imperativni vrednosni svetionik, Martinović stavlja u vizuru rđave beskonačnosti, bezdana sećanja i večne okrenutosti unazad umesto unapred: "Znate li što nas još čeka u prošlosti?"

Kriza vrednosti najčešće se očituje kroz opštu relativizaciju i arbitrarnu proizvoljnost uzurpatora kao delilaca pravde: "Može li se pravda dijeliti?"

Tolerancija, temeljna i ujedno krovna vrednost, sinteza humanističke supstance i njene vrhunske emanacije, razumevanje drugog kao oplemenjivanje svog identiteta mogućnošću i zračenjem drugačijeg, pisac nam predočava pitanjem koje ima težinu porazne dijagnoze našeg većinskog životnog stava: "Dopadaju li vam se oni koji su vam slični?" Našu neprikosnovenost, apsolut naše ličnosti kao bogomdane savršenosti, pisac dovodi u pitanje jednostavnom ali efektnom, prostoproširenom pitalicom: "Je li vaša riječ zakon, ili se može i drugačije tumačiti?"

Izloženih desetak zrna samo su pregršt iz riznice bisera, umnih i duhovitih opaski Sava Martinovića, autora knjige pitalica ne samo svojih već i svih nas, nas bližnjih i onih dalekih... Umberto Eko, podsetimo se, nije otkrio već samo uopštio vaskoliko ljudsko iskustvo: postoji ne samo prisutno odsustvo već i odsutno prisustvo, mi smo zajedno i sa onima kojih se stidimo, ali ko zna, možda je to i dobro – možda će i iz tog nevoljnog druženja proizaći neki društveni boljitak! Umni i duhoviti Martinovićevi aforizmi mogu u tome samo da pomognu.