DRUGA RASPRAVA

"KRIVICA", "NEČISTA SAVEST" I SLIČNO

1.

Odgajiti životinju koja sme obećati — zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak koji je priroda postavila sebi u odnosu na čoveka? Zar to nije pravi problem čoveka? Da je taj problem u velikoj meri rešen, mora utoliko čudnije izgledati onome ko u potpunosti ume da ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obična vis inertiae, kako to veruju površni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstrožem smislu pozitivna moć kočenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono što smo samo mi doživeli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduševljavanje") stiže do svesti isto tako malo kao ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva naše telesno ishranjivanje, takozvano "utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i borbom uslužnih organa našeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih; malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predviđanje, predodređivanje (jer naš organizam je oligarhijski uređen) — to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako reći, čuvarke duševnog reda, mira, lepog ponašanja: iz čega se odmah može videti kako bez zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sreće, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadašnjosti. Čovek kod koga je ovaj aparat oštećen i prestane da radi može se uporediti sa dispeptičarom (i ne samo uporediti), on ni sa čim ne izlazi "nakraj"... I baš ova nužno zaboravna životinja kod koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu suprotnu moć, pamćenje, pomoću koga se zaboravnost isključuje u izvesnim slučajevima — naime u slučajevima kad treba dati obećanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moći-se-osloboditi jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate reči s kojom ne može da se izađe nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje onoga što se jednom htelo, jedno pravo pamćenje volje: tako da se između prvobitnog "ja hoću", "učiniću", i pravog rasterećenja volje, njenog čina, može bez dvoumljenja umetnuti svet novih, stranih stvari, okolnosti, čak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje. A šta to sve pretpostavlja! Koliko je čovek, da bi tako mogao unapred da raspolaže budućnošću, morao najpre naučiti da razlikuje nužno i slučajno događanje, da kauzalno misli, da udaljeno vidi i pretpostavi kao prisutno, da sa sigurnošću određuje šta je cilj a šta sredstvo za postizanje toga cilja, i da uopšte bude kadar da računa i proračunava — koliko je sam čovek morao za to najpre postati proračunljiv, pravilan, nužan, pa i sebi samom za svoju sopstvenu predstavu, da bi napokon mogao, kako to čini onaj koji obećava, jamčiti za sebe kao budućnost!

Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti. Onaj zadatak odgajanja životinje koja sme obećati uključuje u sebe, kako smo to već shvatili, kao uslov i pripremu, bliži zadatak da se najpre čovek učini do izvesnog stepena nužnim, jednoličnim, jednakim među jednakim, pravilnim i, sledstveno, proračunljivim. Ogroman rad na onome što sam nazvao "moralnost morala" (uporedi Jutarnja rumen, str. 7, 13, 16) — istinski rad čoveka na samom sebi u toku najdužeg razdoblja ljudskog roda, sav njegov praistorijski rad ima u tome svoj smisao, svoje veliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost, tiranija, tupost i idiotizam: čovek je učinjen stvarno proračunljivim pomoću moralnosti morala i socijalne ludačke košulje. A sad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa, tamo gde drvo najzad donosi plod, gde društvo i njegova moralnost morala konačno iznose na videlo ono čemu su bili samo sredstvo: kao najzreliji plod na njihovom drvetu naći ćemo suverenu jedinku koja je samo sebi slična, koja se moralnosti morala ponovo oslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer "autonomna" i "moralna" se uzajamno isključuju), ukratko: čoveka sopstvene, nezavisne i istrajne volje koja sme obećati — i u njemu gordu, u svim mišićima iskričavu svest o tome šta je tu na kraju stečeno i u njemu otelovljeno, prava svest o moći i slobodi, osećanje dovršenosti čoveka uopšte. Taj oslobođeni koji zaista sme obećati, taj gospodar slobodne volje, taj suveren — kako da ne zna kakvu on nadmoć u tome ima nad svakim ko ne sme obećati i za sebe samog ne sme jamčiti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopoštovanja on pobuđuje — on ih "zaslužuje" sva tri — i ukoliko je njemu s ovom vlašću nad sobom nužno data u ruke vlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje? "Slobodan" čovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilo vrednosti: polazeći od sebe i gledajući druge, on ih poštuje ili prezire; i isto onako nužno kako poštuje sebi ravne, jake i pouzdane (one koji smeju obećati) — dakle svakog ko kao suveren obećava teško, retko, sporo, ko tvrdiči sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad ukazuje poverenje, ko svoju reč daje kao nešto u šta se može pouzdati jer je svestan da je dovoljno jak da je održi čak i u nesreći, čak i "protiv sudbine" — isto tako nužno će imati spreman udarac nogom za vetropiraste slabiće koji obećavaju a ne smeju to, i spreman bič za lažova koji gazi svoju reč, i to već u trenutku kad je zaustio da je izgovori. Ponosito znanje o izuzetnoj privilegiji odgovornosti, svest o ovoj retkoj slobodi, o ovoj moći nad sobom i sudbinom prožela ga je do dna njegovog bića i postala mu instinkt, vladajući instinkt: — kako će ga on zvati, taj vladajući instinkt, ako smatra da mu je reč za to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovaj suvereni čovek zvaće ga svojom savešću...
 

Svojom savešću?... Unapred se može pogoditi da pojam "savest", koji ovde srećemo u njegovom najvišem, gotovo začuđujućem vidu, ima za sobom već dugu istoriju i dug razvoj svojih oblika. Smeti jamčiti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smeti sebe i potvrditi — to je, kako rekosmo, zreo plod, ali i pozan plod: — koliko je taj plod morao opor i kiseo visiti na drvetu! A još mnogo duže vreme nije bilo ni traga od takvog ploda — niko ga ne bi smeo obećati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilo pripremljeno i da je razvoj tekao upravo prema njemu! — "Kako nastaje pamćenje kod čoveka-životinje? Kako se tome delom tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, toj otelovljenoj zaboravnosti, nešto utiskuje tako da ostaje prisutno?"... Ovaj prastari problem, kao što se može misliti, nije rešen baš nežnim rečima i sredstvima; možda čak u celoj praistoriji čoveka nije ništa strašnije i jezovitije od njegove mnemotehnike. "Nešto se utiskuje da bi ostalo u pamćenju: samo ono što ne prestaje da pričinjava bol ostaje u pamćenju!" — to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (na žalost i najduže) psihologije na zemlji. Čak bi se moglo reći da svuda gde na zemlji u životu čoveka i naroda još ima svečanosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje nešto od užasa s kojim se nekad svuda na zemlji obećavalo, jamčilo, zavetovalo: prošlost, najdavnija, najdublja i najoporija prošlost, zapahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni". Nikad nije išlo bez krvi, mučenja i žrtava kad je čovek smatrao za potrebno da obezbedi sebi pamćenje; najjezivije žrtve i zaloge (u koje spada i žrtvovanje prvorođenčadi), najodvratnija sakaćenja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskih kultova (i sve religije su u najdubljoj osnovi sistemi grozota) — sve to ima svoje poreklo u onom instinktu koji je u bolu naslutio najmoćnije sredstvo mnemonike. U izvesnom smislu, tu spada i celokupna askeza: nekoliko ideja treba da se učini neizbrisivim, sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim" da bi se ceo nervni i intelektualni sistem hipnotisao pomoću tih "fiksnih ideja" — a asketski postupci i oblici života su sredstva da se te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalim idejama, da se učine "nezaboravnim". Ukoliko je čovečanstvo lošije stajalo sa "pamćenjem", utoliko je uvek strašniji izgled njegovih običaja; naročito oštrina kaznenih zakona pokazuje koliko je muke bilo potrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnih zahteva društvenog života zadržalo pred očima ovih robova trenutnog afekta i požude. Mi Nemci svakako ne smatramo sebe za naročito svirep i okrutan narod, još manje za naročito lakomislen narod koji živi od danas do sutra; međutim, treba samo pogledati naše stare kaznene odredbe, pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan "narod mislilaca" (hoću reći: onaj evropski narod u kome se i danas još može naći maksimum poverenja, ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to da odgaja svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su strašnim sredstvima stvorili svoje pamćenje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovom nezgrapnošću: treba se samo setiti starih nemačkih kazni, na primer kamenovanja (već u staroj sagi, na glavu krivca pada vodenički kamen), mučenja na točku (svojevrsnog pronalaska i specijalnosti nemačkog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaženja ili čerečenja konjima ("rastrzanja načetvoro"), kuvanja zločinca u ulju ili vinu (još u četrnaestom i petnaestom veku), omiljenog dranja kože ("rezanje kaiševa"), isecanja mesa sa grudi; isto tako da su prestupnici premazivani medom i na žarkom suncu prepuštani muvama. Pomoću takvih slika i postupaka, napokon se u pamćenje urezuje pet-šest "neću" za koje se dalo obećanje da bi se živelo u preimućstvima društva: — i zaista, pomoću takvog pamćenja se čovek konačno "urazumio"! — Ah, razum, ozbiljnost, vladanje afektima, sva ta mračna stvar koja znači razmišljanje, sva ta preimućstva i ukrasi čoveka: kako je sve to skupo plaćeno! koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrih stvari"!...

A kako je ona druga "mračna stvar", svest o krivici, cela "nečista savest" došla na svet? Time se vraćamo našim genealozima morala. Još jednom rečeno — ili to još uopšte nisam rekao? — oni ne vrede ništa. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno" iskustvo; nikakvo poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prošlosti; još manje istorijskog instinkta, ovde upravo neophodne "vidovitosti" — pa ipak se baviti istorijom morala: razumljivo je da se to mora završiti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima s istinom. Da li su ovi dosadašnji genealozi morala makar i izdaleka naslutili nešto o tome da na primer onaj osnovni moralni pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlo materijalnog pojma "dug" (Schulden)? Ili da se kazna kao odmazda razvila potpuno nezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodi volje? — i to do te mere da je, štaviše, uvek neophodan najpre visok stupanj uljuđivanja da bi životinja "čovek" počela praviti one mnogo primitivnije razlike između "namerno", "iz nehata", "slučajno", "uračunljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ona sada tako obična i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misao koja je morala da posluži za objašnjenje kako je uopšte na zemlji nastalo osećanje za pravdu, naime misao da "zločinac zaslužuje kaznu zato što je mogao i drukčije postupiti", u stvari je jedan veoma pozno postignut, čak prefinjen oblik ljudskog rasuđivanja i zaključivanja; ko ga premešta na početak, grubo se ogrešuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U toku najvećih dela ljudske istorije nije se uopšte kažnjavalo zato što bi se prestupnik činio odgovornim za svoje delo; dakle, nije se kažnjavalo pod pretpostavkom da treba kazniti samo krivca: — naprotiv, kažnjavalo se kao što još i danas roditelji kažnjavaju decu: iz gneva zbog pretrpljene štete koji se sručuje na počinioca — ali taj gnev se obuzdava i preinačava idejom da svaka šteta ima u nečemu svoj ekvivalent i da stvarno može biti naknađena, makar i bolom štetočinitelja. Otkud moć ovoj prastaroj, duboko ukorenjenoj ideji koja se možda više i ne može iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti štete i bola? Ja sam to već nagovestio: iz ugovornog odnosa između poverioca i dužnika, koji je star isto toliko koliko i pojam "pravnih subjekata" i sa svoje strane opet upućuje na osnovne vidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine.
 

Predočavanje ovih ugovornih odnosa svakako pobuđuje, kako se već unapred može očekivati posle ovog što je napred rečeno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudima tog davnog vremena koji su ih stvorili ili dopustili. Upravo tu se obećava; upravo tu je reč o tome da se onome koji obećava stvori pamćenje; osnovana je sumnja da će upravo tu biti jedan od izvora strogosti, svireposti i mučnosti. Da bi pobudio poverenje u svoje obećanje da će dug vratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obećanja, da bi vraćanje duga nametnuo sebi kao dužnost, svojoj savesti kao obavezu, dužnik posredstvom ugovora daje poveriocu kao zalog, za slučaj da ne plati, nešto što on inače još "poseduje", što je i inače još u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju ženu, ili svoju slobodu, ili i sam svoj život (ili, pod određenim religijskim pretpostavkama, čak svoje blaženstvo, svoj duševni spas, najzad čak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde leš dužnika ni u grobu nije imao mira od poverioca — a baš kod Egipćana je taj mir mnogo značio). Međutim, poverilac je naročito telu dužnika mogao nametnuti razne vrste poniženja i mučenja, na primer odseći od njega komad koji je odgovarao veličini duga: — i veoma rano i svuda ima u tom pogledu određenih procena, ponekad do užasnih podrobnosti zakonskih procena o vrednosti pojedinih udova i delova tela. Po meni, to je već bio napredak, dokaz slobodnijeg, sračunatijeg, više rimskog pravnog shvatanja kad je u rimski zakonik dvanaest ploča odredio da je svejedno da li su poverioci u takvom slučaju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".* Pokušajmo da objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prilično čudna. Ekvivalentnost je postignuta time što se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnom odnosu sa štetom (dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznaje kao naknada i poravnanje jedna vrsta zadovoljstva — zadovoljstva da svoju moć može bez opasnosti iskaliti na nemoćniku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire"** uživanja u vršenju nasilja: uživanja koje se ceni utoliko više ukoliko se poverilac na društvenoj lestvici nalazi dublje i niže, pa mu može izgledati kao najslađi zalogaj, čak kao nagoveštaj nekog višeg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac učestvuje u pravu gospodara nad dužnikom: najzad i on jednom dolazi do uzvišenog osećanja da sme prezirati i zlostavljati neko biće "ispod sebe" — ili bar, ako je pravo kažnjavanja i izvršavanja kazne već prešlo na "vlast", da vidi kako se to biće prezire i zlostavlja. Poravnanje se, dakle, sastoji u upućivanju i u pravu na svirepost.

* Ako su odsekli više ili manje, neka to ne bude zločin.
** Da čini zlo iz zadovoljstva što ga čini.
 

U toj sferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova: "krivica", "savest", "dužnost", "svetost obaveze" — njegov početak je, kao i početak svega velikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati da taj svet nikad više nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i mučenja? (čak ni kod starog Kanta: kategorički imperativ odiše svirepošću...). Tu je prvi put ispleten i onaj jezivi idejni splet "krivica i patnja" koji je možda postao nerazmrsiv. Da se još jednom upitamo: u kojoj meri može patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanošenje patnje drugom znači izvor najveće prijatnosti, u onoj meri u kojoj je oštećeni zamenio gubitak, uračunavajući i nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednim protivuživanjem: nanošenje patnje — prava svečanost, nešto što je, kako rekosmo, utoliko više bilo na ceni ukoliko je više odudaralo od ranga i društvenog položaja poverioca. To je samo naslućivanje, jer takvim podzemnim stvarima je teško sagledati temelje, da i ne govorimo o tome da je to mučno; a ko tu nezgrapno upliće i pojam "osvete", taj je sebi pogled više zaklonio i zamračio nego olakšao (jer sama osveta nas vraća na isti problem; "kako nanošenje patnje može biti zadovoljenje?"). Čini mi se da se delikatnost, još više licemerstvo pitomih domaćih životinja (hoću reći modernih ljudi, to jest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem čovečanstvu svirepost predstavlja veliku prazničku radost, ona je čak sastavni deo gotovo svake njegove radosti; na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba za svirepošću, kako je načelno baš "nezainteresovana zloća" (ili Spinozinim rečima sympathia malevolens) postavljana kao normalno svojstvo čoveka, dakle kao nešto čemu savest od sveg srca kaže da! Malo oštrije oko bi možda još i sada moglo zapaziti dosta od ove najstarije i najdublje prazničke radosti čoveka; u svom spisu S one strane dobra i zla, str. 117 i dalje (još ranije u Jutarnjoj rumeni, str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstom na sve veće produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provlači kroz celu istoriju više kulture (i, u jednom značajnom smislu, čak čini tu kulturu). U svakom slučaju, to nije tako davno bilo kad se kneževske svadbe i narodna slavlja najvećeg stila nisu mogli zamisliti bez pogubljenja, mučenja ili možda i nekog suđenja jereticima, kao ni otmeno domaćinstvo bez nekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogli iživljavati sopstvena zloća i grubo zadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru vojvotkinje: celog Don-Kihota mi danas čitamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo s mukom, a time bismo njegovom tvorcu i savremenicima ovoga izgledali vrlo čudni, vrlo zagonetni — oni su ga čitali s najmirnijom savešću kao najvedriju među knjigama, gotovo umirući od smeha). Gledati kako drugi pati prija, učiniti da drugi pati prija još više — to je okrutna tvrdnja, ali staro moćno, ljudsko, odviše ljudsko načelo, koje bi, uostalom, možda već i majmuni potpisali: jer priča se da oni izmišljanjem bizarnih svireposti, već prilično jasno navešćuju čoveka i da su, tako reći, njegova "predigra". Bez svireposti nema svečanosti: tome nas uči najstarije, najduže razdoblje u istoriji čoveka — a i u kazni je tako mnogo svečanog!

Ovim mislima, uzgred rečeno, nemam nameru da našim pesimistima navodim novu vodu na njihovu razdešenu i škripavu vodenicu dodijalosti života; naprotiv, izričito treba da se potvrdi da je u ono vreme kad se čovek još nije stideo svoje surovosti, život na zemlji bio vedriji nego sada kad ima pesimista. Zamračivanje neba je uvek raslo u srazmeri sa porastom stida čoveka pred čovekom. Umoran, pesimistički pogled, nepoverenje prema zagonetki života, ledeno ne gađenju na život — nisu to znaci najgorih razdoblja u istoriji ljudskog roda; naprotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to i jesu, i tek onda kad se stvori bara kojoj pripadaju — mislim na bolesno raznežavanje i umotavanje u moral posredstvom kojih životinja "čovek" napokon uči da se stidi svih svojih instinkata. Na putu ka "anđelu" (da ne upotrebimo ovde neku težu reč), čovek je stekao onaj pokvaren želudac i onaj obložen jezik zbog kojih su mu ne samo radost i nevinost životinje postali odvratni nego mu je i sam život postav bljutav: — tako da ponekad sam pred sobom stoji zapušenog nosa i sa papom Inoćentijem III s gnušanjem pravi katalog svojih nedaća ("nečisto rođenje, odvratan način hranjenja u majčinoj utrobi, rđav materijal iz koga se čovek razvija, grozan smrad, izlučivanje pljuvačke, mokraće i izmeta"). Sada kad se među argumentima protiv života uvek kao prva navodi patnja, kao njegov najgori upitnik, nije naodmet setiti se vremena kad se drukčije mislilo, jer se bez nanošenja patnje drugome nije prosto dalo živeti i ono se smatralo za draž prvoga reda, za najzavodljiviji mamac za život. Možda se u ono vreme — nežnima za utehu rečeno — bol još nije tako teško podnosio kao danas; u najmanju ruku, to bi mogao da misli lekar koji je lečio crnce (ako njih uzmemo kao predstavnike praistorijskog čoveka) od teških unutrašnjih zapaljenja koja i telesno najbolje građenog Evropljanina dovode gotovo do očajanja; — kod crnaca, ona to ne čine. (Izgleda da kriva ljudske osetljivosti za bol, u stvari znatno i naglo pada čim ostavimo za sobom gornjih deset hiljada ili deset miliona visoke kulture; a što se mene tiče, ne sumnjam da su ukupni bolovi svih životinja koje su dosad u svrhu naučnih saznanja ispitivane nožem, upoređeni s jednom mučnom noći jedne jedine histerične obrazovane žene, prosto zanemarljivi.) Možda bi se čak moglo pretpostaviti da ni ono uživanje u surovosti zapravo nije moralo izumreti: bilo mu je samo potrebno da u srazmeri u kojoj je bol danas oštriji postane malo sublimnije i suptilnije, moralo je naime preći u nešto uobraženo i duševno i pojaviti se pod samim bezazlenim nazivima da se ne pobudi sumnja ni najnežnije hipokritske savesti ("tragičko sažaljenje" je jedan od tih naziva; drugi je "les nostalgies de la croix"* ). Negodovanje protiv patnje ne pobuđuje zapravo patnja sama po sebi, već besmislenost patnje: međutim, ni za hrišćanina koji je uneo u patnju celu jednu tajnovitu mašineriju spasa, ni za naivnog čoveka drevnih vremena koji je svu patnju umeo da protumači s obzirom na posmatrača ili vinovnika patnje, takva besmislena patnja nije uopšte postojala. Da bi se skrivena, neotkrivena patnja, patnja bez svedoka mogla odstraniti i pošteno opovrgnuti bilo je tada gotovo nužno da se izmisle bogovi i posrednici između njih i ljudi u svim visinama i dubinama, ukratko nešto što se i po skrivenim mestima kreće, što i u tami vidi i što lako ne previđa neki zanimljiv i bolan prizor. Pomoću takvih pronalazaka, naime, život se tada razumevao u veštinu, u koju se oduvek razumevao, da opravda sam sebe, da opravda svoje "zlo"; sad bi mu za to možda bili potrebni drugi pomoćni pronalasci (na primer život kao zagonetka, život kao saznajni problem). "Svako zlo je opravdano ako njegov prizor godi bogu": tako je zvučala pradavna logika osećanja — a zbilja, da li je to bila samo pradavna? Bogovi zamišljeni kao prijatelji svirepih prizora — ah, kako ta prastara predstava dopire čak i u našu evropsku uljuđenost! O tome bismo se mogli obavestiti kod Kalvina i Lutera. U svakom slučaju je izvesno da još ni Grci nisu umeli svojim bogovima da ponude nikakav prijatniji dodatak njihovoj sreći nego radosti koje pruža svirepost. Šta mislite kakvim su očima Homerovi bogovi gledali na sudbinu ljudi? Kakav je u suštini bio pravi smisao trojanskih ratova i sličnih tragičnih strahota? U to se uopšte ne može sumnjati: oni su bili zamišljeni kao svečane igre za bogove: i ukoliko su pesnici u tom pogledu više "božanstveni" od ostalih ljudi, onda i kao svečane igre za pesnike... Ni grčki filozofi morala nisu kasnije zamišljali da oči bogova drukčije gledaju odozgo na moralnu borbu, na heroizam i samomučenje vrlog čoveka: "Herakle dužnosti" je bio na pozornici, on je bio svestan toga; vrlina bez svedoka bila je za ovaj narod glumaca nešto nezamislivo. Zar onaj tako smeli, tako sudbonosni pronalazak koji su filozofi tada najpre za Evropu napravili, onaj o "slobodnoj volji", o apsolutnoj čovekovoj spontanosti u stvarima dobra i zla, nije bio namenjen prvenstveno tome da se stekne pravo na predstavu da se zanimanje bogova za čoveka, za ljudsku vrlinu, nikad ne može iscrpsti? Na ovoj zemlji-pozornici se nikad nije ni oskudevalo u istinski novom, u istinski nečuvenim napetostima, zapletima i katastrofama: potpuno deterministički zamišljen svet bio bi za bogove dokučiv, pa stoga ubrzo i zamoran — dovoljan razlog za ove prijatelje bogova, filozofe, da svojim bogovima ne podmeću takav deterministički svet. Ceo antički svet kao bitno javan, bitno otvoren svet koji sreću nije mogao zamisliti bez pozorišnih igara i svetkovina, pun je nežnih obzira prema "gledaocu". A, kako "već rekoh, i u velikoj kazni ima tako mnogo svečanog!...

* Nostalgija za krstom.

Osećanje krivice, lične obaveze, da se vratimo svom istraživanju, poticalo je, kako smo videli, iz nastarijeg i najiskonskijeg međuljudskog odnosa koji postoji, iz odnosa između kupca i prodavca, poverioca i dužnika: tu je prvi put stala ličnost prema ličnosti, tu su se one najpre odmeravale. Nijedna civilizacija nije otkrivena na tako niskom stupnju da se u njoj već ne bi moglo zapaziti nešto od ovog odnosa. Određivati cene, odmeravati vrednosti, smišljati ekvivalente, razmenjivati — to je u tolikoj meri zaokupljalo prvobitno čovekovo mišljenje da je u izvesnom smislu upravo to i ostalo mišljenje kao takvo: tu je odnegovana nastarija vrsta oštroumlja, tu bi možda trebalo potražiti i začetak čovekovog ponosa, njegovog osećanja preimućstva u poređenju s ostalim životinjskim svetom. Možda još i naša reč "Mensch"* (manas) izražava nešto od toga samoosećanja: čovek je obeležavao sebe kao biće koje meri vrednosti, vrednuje i meri, kao "procenjivačku životinju po sebi". Kupovina i prodaja, zajedno sa svojim psihološkim priborom, starije su i od samih početaka bilo kakvih oblika društvene organizacije i saveza: štaviše, osećanje za razmenu, ugovor, dug, pravo, obavezu, izravnanje koje je nastalo iz najrudimentarnijeg oblika ličnog prava preneto je u najgrublje i najelementarnije društvene skupine (u njihovom odnosu prema sličnim skupinama), zajedno s navikom da se moć upoređuje, meri, proračunava prema drugoj moći. Sad je oko bilo prilagođeno ovoj perspektivi; i s onom trapavom doslednošću, svojstvenom mišljenju drevnog čoveka koje je teško bilo pokrenuti, ali koje se potom uporno držalo jednog pravca, brzo se stiglo do onog velikog opšteg stava: "Svaka stvar ima svoju cenu; sve se može platiti" — najstarijeg i najnaivnijeg moralnog kanona pravednosti, početka svake "dobrodušnosti", svake "pravičnosti", svake "dobre volje", svake "objektivnosti" na svetu. Pravednost na ovom prvom stupnju je dobra volja približno jednako moćnih da se međusobno nagode, da putem izravnanja dođu do "sporazuma" — i da manje moćne prisile na uzajamno sporazumevanje.

* Čovek.

Uvek mereno merilima davne prošlosti (koja je, uostalom, u svim vremenima prisutna ili ponovo mogućna): tako i zajednica prema svojim delovima stoji u onom važnom osnovnom odnosu, odnosu poverioca prema njegovim dužnicima. Čovek živi u zajednici, uživa preimućstva zajednice (i te kakva preimućstva, danas ih neretko potcenjujemo), stanuje zaštićen, pošteđen, u miru i poverenju, bezbrižan s obzirom na opasnosti od izvesnih oštećenja i neprijateljstava kojima je izložen onaj ko je izvan nje, "koga zakon ne štiti" — Nemac zna šta je reč "beda", êlend* prvobitno značila — pošto se upravo s obzirom na ta oštećenja i neprijateljstva zavetovao i obavezao zajednici. Šta će se desiti u drugom slučaju? Zajednica, obmanuti poverilac, naći će načina da se obeštete što bolje mogu, s tim se sigurno sme računati. Tu je, u najmanju ruku, reč o neposrednoj šteti koju je prouzrokovao štetnik: a i nezavisno od nje, prestupnik je pre svega "onaj koji krši", on je verolomnik i prekršilac ugovora s celinom u odnosu na sva dobra i ugodnosti zajedničkog života koje je dotad uživao. Prestupnik je dužnik koji ne samo što ne uzvraća pogodnosti koje su mu pružene i ne plaća pozajmice nego se i ogrešuje o svog poverioca: zato on od toga trenutka, kako je i pravo, ne samo gubi sva ova dobra i pogodnosti — nego, štaviše, sad postaje svestan koliko ta dobra vrede. Gnev oštećenog poverioca, zajednice, vraća ga u divlje i nezaštićeno stanje koje je dotad uživao: ona ga odbija od sebe — i sad se prema njemu može iskaliti svaka vrsta neprijateljstva. "Kazna" je na ovom stupnju uljuđenosti naprosto slika, mimus** normalnog ponašanja prema omrznutom, razoružanom, pobeđenom neprijatelju koji je lišen ne samo svakog prava i zaštite nego i svake milosti; dakle, ratno pravo i ratno slavlje u stilu vae victis!*** u punoj bezobzirnosti i surovosti — iz čega se vidi da iz samog rata uključujući i ratnički kult žrtvovanja potiču svi oblici u kojima se kazna pojavljuje u istoriji.

* Bez postojbine, prognan.
** Oponašanje.
*** Teško pobeđenima!

S uvećanom moći, zajednica više ne pridaje toliko važnosti prestupima pojedinaca, jer joj oni ne izgledaju tako prevratnički i opasni za opstanak celine kao ranije: zločinac se više ne "stavlja van zakona" i ne proteruje, opšti gnev se više ne sme prema njemu iskaljivati tako bezobzirno kao ranije — štaviše, odsad zajednica oprezno brani zločinca i uzima u zaštitu od toga gneva, naročito od gneva neposredno oštećenih. Kompromis sa gnevom onih koji su zlodelom neposredno pogođeni; nastojanje da se slučaj lokalizuje i da se predupredi šire, ili čak opšte učešće i uznemirenje; pokušaji da se nađu ekvivalenti i da se cela stvar izgladi (compositio*); i, pre svega, sve određenije ispoljena volja da se svaki prestup smatra na neki način nadoknadivim, dakle da se, bar u izvesnoj meri, zločinac i njegov čin odvoje jedno od drugog — to su crte koje su u daljem razvoju krivičnog prava sve uočljivije. S porastom moći i samosvesti zajednice, kazneno pravo redovno postaje sve blaže; svako slabljenje i ozbiljnije ugrožavanje zajednice, ponovo prizivaju u život njegove kruće oblike. "Poverilac" je uvek postajao čovečniji u onoj meri u kojoj je postajao bogatiji; na kraju je čak mera njegovog bogatstva to koliko oštećenja može da podnese a da ne pati zbog toga. Mogla bi se zamisliti i takva svest o moći društva pri kojoj bi ono smelo sebi da dozvoli najotmeniji luksuz koji postoji — ostaviti nekažnjenog onoga ko mu nanosi štetu. "Šta me se zapravo tiču moji paraziti?" — moglo bi ono tada da kaže. "Neka žive i napreduju, za to sam još dovoljno jako!"... Pravda koja je počela s onim "sve se može platiti, sve se može otplatiti" završava se time što se onima koji nisu u mogućnosti da plate gleda kroz prste i što se dižu ruke od njih — završava se kao svaka dobra stvar na zemlji: ukidajući samu sebe. Zna se kakvim lepim imenom naziva sebe to samoukidanje pravde — to je milost; ona ostaje, što se samo po sebi razume, privilegija najmoćnijeg, još bolje, njegova onostranost prava.

* Pomirenje.

A sad nekoliko reči protiv skorašnjih pokušaja da se poreklo pravde traži na sasvim drugom tlu — naime, na tlu osvetoljubivosti. Najpre da došapnemo psiholozima, ako su raspoloženi da jednom izbliza prouče samu želju za osvetom: ova biljka danas najbolje uspeva među anarhistima i antisemitima, kako je uostalom uvek uspevala, na skrovitim mestima, poput ljubičice, mada s drugačijim mirisom. I kako iz istog mora uvek nužno proizići isto neće nas iznenaditi kad vidimo da se iz takvih krugova opet preduzimaju pokušaji, kakvih je već često bilo, da se pod imenom pravde slavi osveta — kao da je pravda u suštini samo nastavak osećanja povređenosti — a uz osvetu da se zatim povrati ugled reaktivnim afektima uopšte i svemu što je povezano s njima. Ovo poslednje bi mi najmanje smetalo: s obzirom na ceo biološki problem (u odnosu na koji je vrednost onih afekata dosad bila potcenjivana) čini mi se da bi to čak mogla biti zasluga. Jedino bih upozorio na okolnost da iz samog duha osvetoljubivosti izrasta ova nova nijansa naučne pravičnosti (u korist mržnje, zavisti, zlobe, podozrivosti, zlopamćenja i osvete). Naime, ova "naučna pravednost" odmah prestaje i ustupa mesto naglascima smrtnog neprijateljstva i predubeđenosti čim je reč o nekoj drugoj grupi afekata koji, kako mi se čini, imaju još mnogo veću biološku vrednost nego oni reaktivni i, prema tome, tek bi oni zapravo zaslužili da budu naučno ocenjeni i visoko cenjeni: to su, naime, pravi aktivni afekti, kao što su vlastoljublje, gramzljivost i slično (Ojgen Diring, Vrednost života; Tečaj filozofije; zapravo svuda). Toliko protiv ove tendencije uopšte; a što se tiče posebnog Diringovog stava da poreklo pravde treba tražiti na tlu reaktivnog osećanja, njemu se mora, istini za ljubav, oštrim obrtom suprotstaviti ovaj stav: poslednja oblast koju duh pravde osvaja jeste oblast reaktivnog osećanja! Ako se zbilja desi da pravedan čovek ostane pravedan čak i prema onima koji mu nanose štetu (a ne samo hladan, odmeren, stran, ravnodušan: biti pravedan je uvek pozitivno ponašanje), ako se čak i pod navalom ličnog vređanja, izrugivanja i sumnjičenja, visoka, jasna, duboka koliko i blaga objektivnost pravednog, sudijskog oka ne pomuti, to je onda već pravo savršenstvo i najviše umeće na zemlji — čak nešto što pametan čovek ne bi ovde očekivao, u šta, svakako, ne bi tako lako poverovao. U proseku je izvesno da je i kod najpravičnijih ljudi dovoljna već mala doza napadnosti, zloće, ulagivanja da bi im nagnala krv u oči i izagnala pravednost iz očiju. Aktivan, agresivan, nasrtljiv čovek, još uvek je pravdi stotinu koraka bliže nego reaktivan; njemu uopšte nije nužno da svoj predmet ocenjuje pogrešno i s predubeđenjem, kako to čini, i mora da čini, reaktivan čovek. U stvari je stoga agresivan čovek, kao jači, odvažniji, otmeniji, uvek imao na svojoj strani i slobodnije oko i čistiju savest: obrnuto, već se naslućuje ko na svojoj savesti ima pronalazak "nečiste savesti" — osvetoljubiv čovek! Najzad, osvrnimo se i na istoriju: u kojoj sferi su raspolaganje pravom uopšte i stvarna potreba za pravom bili dosad odomaćeni? Možda u sferi reaktivnih ljudi? Ni u kom slučaju: naprotiv, u sferi aktivnih, jakih, spontanih, agresivnih. Istorijski posmatrano, pravo uopšte — recimo to za inat pomenutom agitatoru (koji na jednom mestu i sam priznaje: "Učenje o osveti se kao crvena nit provlačilo kroz sve moje radove i nastojanja") — predstavlja borbu upravo protiv reaktivnih osećanja, rat koji protiv njih vode aktivne i agresivne sile koje su svoju snagu jednim delom upotrebile na to da preterivanje reaktivnog patosa obuzdaju i nametnu mu meru, te da ga prinude na nagodbu. Svuda gde se pravda vrši ili održava vidi se kako neka jača sila u odnosu prema slabijim koje su joj podređene (bilo da su to grupe ili pojedinci) traži sredstva da stane nakraj besmislenom divljanju želje za osvetom među njima, delom tako što iz ruku osvete izvlači objekat njene želje, delom tako što namesto osvete ona sama započinje borbu protiv neprijatelja mira i reda, delom što pronalazi i predlaže poravnanja ili ih, već prema okolnostima, nameće, delom tako što izvesne ekvivalente za oštećenja uzdiže do norme na koju je zatim osvetoljubivost jednom zasvagda upućena. Međutim, najpresudnije što vrhovna vlast protiv premoći zlobe i zlopamćenja čini i sprovodi — a ona to čini uvek čim se oseti dovoljno jaka za to — jeste ustanovljenje zakona, imperativno objašnjenje šta uopšte u njenim očima ima da važi kao dopušteno, kao pravo, a šta kao zabranjeno, kao nepravo. Time što nakon uspostavljanja zakona tretira akte posezanja i samovolje pojedinaca ili celih grupa kao ogrešenje o zakon, kao pobunu protiv same vrhovne vlasti, ona odvraća osećanje svojih potčinjenih od neposredne štete pričinjene takvim ogrešenjima i time postiže suprotno od onog što hoće svaka osveta koja ima u vidu i uvažava jedino stanovište oštećenog: od tada se oko uvežbava za sve bezličnije ocenjivanje čina, pa čak i oko samog oštećenog (ovo, doduše, tek na samom kraju, kako sam već pomenuo). Prema tome, "pravo" i "nepravo" postoje tek otkako je ustanovljen zakon (a ne, kako bi Diring hteo, od čina povrede). Govoriti o pravu i nepravu po sebi nema nikakvog smisla; razume se, povreda, nasilje, izrabljivanje, uništenje ne mogu nipošto biti neko "nepravo" po sebi ukoliko život u suštini, naime u svojim osnovnim funkcijama, deluje tako što vređa, vrši nasilje, izrabljuje, uništava, i ne može se čak ni zamisliti bez takvog karaktera. Mora se priznati i nešto još neugodnije: da pravna stanja, sa najvišeg biološkog stanovišta, mogu biti samo izuzetna stanja, kao delimična ograničenja prave životne volje koja je usmerena na moć i kao posebno sredstvo podređeno njenom opštem cilju, naime kao sredstvo za stvaranje većih jedinica moći. Jedan pravni poredak, zamišljen suvereno i uopšteno, ne kao sredstvo u borbi između skupina moći nego kao sredstvo protiv svake borbe uopšte, recimo prema Diringovom komunističkom šablonu da se svaka volja mora uzeti kao jednaka svakoj drugoj volji, bio bi životu neprijateljski princip, nešto što razara i rastvara čoveka, atentat na budućnost čoveka, znak zamora, skriveni put u ništa.
 

Još neku reč o poreklu i svrsi kazne — dva problema koja su odvojena ili bi trebalo da su odvojena: nažalost, obično se trpaju zajedno. A kako u tom slučaju postupaju dosadašnji genealozi morala? Naivno, kao što su uvek po štetu, što se samo po sebi razume, time što im je na lukav način oduzeo jedan osnovni pojam, pojam istinske aktivnosti. Umesto njega, u prvi plan se, pod pritiskom one idiosinkrazije, stavlja "prilagođavanje", to jest jedna aktivnost drugog reda, prosta reaktivnost, a čak se i sam život definiše kao sve svrsishodnije unutrašnje prilagođavanje spoljnim okolnostima (Herbert Spenser). A time se pogrešno shvata suština života, njegova volja za moć; previđa se načelno preimućstvo spontanih, napadačkih, nasrtljivih snaga koje daju nova tumačenja, nove pravce i oblike, i posle čijeg dejstva tek dolazi do "prilagođavanja"; time se u samom organizmu osporava dominantna uloga nosilaca najviših funkcija u kojima se volja za život javlja aktivno i oblikujući. Poznato je šta je Haksli zamerio Spenseru — njegov "administrativni nihilizam"; ali u pitanju je nešto više nego samo "administriranje"...
 

Prema tome, u kazni bi, vratimo se opet njoj, trebalo razlikovati dve stvari: prvo, ono što je u njoj relativno trajno, običaj, čin, "dramu", izvestan strog redosled načina postupanja, i, na drugoj strani, ono što je u njoj nepostojano, smisao, svrhu, očekivanje koje se povezuje sa sprovođenjem takvih načina postupanja. Pri tom se, bez daljega, pretpostavlja, per analogiam, u skladu sa izloženim osnovnim gledištem istorijske metodologije, da će sam način postupanja biti nešto starije, ranije nego njegovo korišćenje u svrhu kazne, da je ova naknadno uključena, tumačenjem unesena u (odavno postojeći, ali u drugom smislu primenjivan) način postupanja; ukratko, da nije onako kako su dosad pretpostavljali naši naivni genealozi morala i prava koji su svi zamišljali da je način postupanja pronađen radi kazne, kao što se nekad zamišljalo da je ruka pronađena da bi se njome hvatalo. A što se tiče onog drugog elementa kazne, nepostojanog elementa, njenog "smisla", u jednom mnogo poznijem stanju kulture (na primer u današnjoj Evropi), pojam "kazne" u stvari nema više samo jedan smisao, nego sintezu više "smislova": dosadašnja istorija kazne uopšte, istorija njenog korišćenja za različite svrhe, kristališe se na kraju u jednu vrstu jedinstva koje je teško razložiti na delove, teško raščlaniti i, što se posebno mora istaći, koje se uopšte ne može definisati. (Danas je nemogućno određeno reći zašto se zapravo kažnjava: svi pojmovi u kojima se semiotički sažima ceo proces opiru se definisanju; definisati se može samo ono što nema istorije.) Naprotiv, na jednom ranijem stadijumu, ona sinteza "smislova" se može lakše razložiti, takođe lakše pomerati; isto tako se može opaziti kako elementi sinteze u svakom pojedinačnom slučaju menjaju svoju vrednost i prema tome se preuređuju tako da se čas ovaj, čas onaj element ističe na račun ostalih i vlada nad njima; pod određenim okolnostima čak izgleda da jedan element (recimo svrha zastrašivanja) ukida sve ostale elemente. Da bi se dobila bar neka predstava o tome kako je "smisao" kazne nesiguran, naknadan, slučajan i kako se jedan isti način postupanja može koristiti, tumačiti, podešavati za sasvim različite svrhe, dajem ovde pregled koji mi se nametnuo na osnovu srazmerno oskudnog i slučajnog materijala. Kazna kao činjenje neškodljivim, kao sprečavanje daljeg oštećivanja. Kazna kao naknada štete oštećenom, u bilo kom vidu (i u vidu kompenzacije uzbuđenja). Kazna kao izolovanje nekog narušavanja ravnoteže da bi se sprečilo širenje tog narušavanja. Kazna kao ulivanje straha pred onima koji kaznu određuju i izvršuju. Kazna kao neka vrsta poravnanja za prednosti koje je prestupnik do tada uživao (na primer kad se kao rob u rudniku učini korisnim). Kazna kao izdvajanje jednog izopačenog elementa (u određenim okolnostima cele grupe, kao u kineskom pravu: dakle, kao sredstvo za održavanje čistote rase, ili za održavanje određenog socijalnog tipa). Kazna kao svetkovina, naime kao sramoćenje i ismevanje konačno pobeđenog neprijatelja. Kazna kao sredstvo da se nešto ureže u pamćenje bilo onom koji kaznu trpi, takozvano "popravljanje", bilo očevicima izvršenja kazne. Kazna kao plaćanje honorara po zahtevu vlasti predviđenog za moć koja štiti prestupnika od neumerene osvete. Kazna kao kompromis s prirodnim stanjem osvete ukoliko ga moćna plemena još održavaju i smatraju svojom privilegijom. Kazna kao objava rata i ratna mera protiv neprijatelja mira, zakona, reda, vlasti, protiv koga se, kao opasnog za zajednicu, kao prekršioca ugovora na kome se zajednica zasniva, kao buntovnika, izdajnika, narušitelja mira vodi borba sredstvima kakva se već primenjuju u ratu.
 

Ovaj spisak, naravno, nije potpun: vidi se da kazna koristi na bezbroj raznih načina. Utoliko joj se pre može oduzeti jedna tobožnja korisnost koja u svesti običnih ljudi svakako važi kao najbitnija — vera u kaznu, koja je danas iz više razloga poljuljana, još uvek upravo u toj korisnosti nalazi svoj najčvršći oslonac. Kazna treba da ima takvu vrednost da u krivcu probudi osećanje krivice, u njoj se traži pravi instrumentum one duševne reakcije koja se zove "nečista savest", "griža savesti". Ali time se ogrešujemo o stvarnost i psihologiju još i današnjeg vremena, a kudikamo više onog najdužeg perioda istorije čoveka, njegove praistorije! Prava griža savesti je upravo među zločincima i osuđenicima nešto krajnje retko; zatvori i robijašnice nisu mesta na kojima se ova vrsta crva rado izleže: — u tome se slažu svi savesni posmatrači koji u mnogim slučajevima donose nerado takav sud i protiv svojih najintimnijih želja. Uopšte uzevši, kazna čini ljude tvrdim i hladnim; ona koncentriše; pojačava osećanje otuđenosti; povećava otpornost. Kad se desi da ona slomi energiju i dovede do bedne klonulosti i samounižavanja, takav ishod svakako još manje obećava nego prosečno dejstvo kazne koje se odlikuje suvom i sumornom ozbiljnošću. A pomislimo li čak na one milenijume koji su prethodili istoriji čoveka, bez kolebanja smemo reći da je upravo kaznom najviše zadržan razvoj osećanja krivice — bar u pogledu žrtava na koje se iskalila vlast kažnjavanja. Ne potcenjujemo, naime, to koliko upravo prizor sudskih i izvršnih načina postupanja sprečava prestupnika da svoj čin, vrstu svog postupka, oseti kao nešto što je po sebi za osudu: jer on vidi da se ista vrsta postupaka mirne savesti vrši i odobrava u službi pravde: tako špijunaža, prevare, podmićivanje, postavljanje klopke, sve one smicalice i lukavstva policajaca i tužilaca, pa onda uopšte ni ono afektom pravdano pljačkanje, nasilje, sramoćenje, hapšenje, mučenje, ubijanje, kako se sve to ispoljava u raznim vrstama kažnjavanja — dakle, sve sami postupci koje njegove sudije ne odbacuju i ne osuđuju same po sebi, već samo u određenom pogledu i primeni. "Nečista savest", ta najneprijatnija i najzanimljivija biljka naše zemaljske vegetacije, nije izrasla na ovom tlu — u stvari, čak ni oni koji su sudili i kažnjavali nisu tokom najvećeg dela vremena bili svesni da imaju posla s "krivcem". Smatrali su da pred sobom imaju nekog ko čini štetu, neku neodgovornu zlu kob. Pa ni onaj na koga se potom, opet kao neka zla kob, sručila kazna nije pri tom osećao neku "unutrašnju muku" drukčiju od one kad iznenada nastupi nešto nepredviđeno, neki strašan prirodni događaj, survavanje i razmrskavanje neke hridine, protiv čega se ne može vojevati.

To je na neki čudan način došlo jednom Spinozi do svesti (na nezadovoljstvo njegovih tumača koji se zato pošteno trude da ga na ovom mestu pogrešno shvate, kao na primer Kuno Fišer) kad se jednog popodneva, zamišljen nad ko zna kakvom uspomenom, pozabavio pitanjem šta je zapravo njemu samom ostalo od čuvene morsus conscientiae* — njemu koji je dobro i zlo prognao među ljudska uobraženja i srdito branio čast svoga "slobodnog" boga od onih klevetnika čije je tvrđenje izlazilo na to da bog sve radi sub ratione boni** ("a to bi značilo potčiniti boga sudbini i bilo bi odista najveća od svih besmislica"). Svet se za Spinozu ponovo povukao u ono stanje nevinosti u kome je bio pre pronalaska nečiste savesti: a šta je onda bilo sa morsus conscientiae? "Suprotnost radosti", rekao je on najzad sebi, "žalost praćena predstavom o nekoj prošlosti stvari koja se zbila mimo svakog očekivanja." Etika Š, propos. XVIII, schol. I, II. Isto kao Spinoza osećali su hiljadama godina povodom svoga "prestupa" vinovnici zla koje je stigla kazna: "nešto je tu neočekivano ispalo naopako", a ne: "nije trebalo to da učinim" — oni su se potčinjavali kazni kao što se čovek potčinjava bolesti ili nesreći ili smrti, s onim odlučnim fatalizmom bez revolta koji, na primer, još i danas u odnosu prema životu daje prednost Rusima u poređenju s nama zapadnjacima. Ako je tada bilo kritike čina, razboritost je bila ta koja je kritikovala: bez sumnje, pravo dejstvo kazne moramo tražiti pre svega u izoštravanju razboritosti, u produžavanju pamćenja, u volji da se delu ubuduće pristupa opreznije, nepoverljivije, skrivenije, u uviđanju da je čovek suviše slab da bi mogao mnogo postići odjednom, u nekoj vrsti poboljšanja samoprosuđivanja. Ono što se kod čoveka i životinje može uglavnom postići kaznom jeste pojačavanje straha, izoštravanje razboritosti, ovladavanje požudama: time kazna pripitomljava čoveka, ali ga ne čini "boljim" — s pravom bi se moglo tvrditi čak suprotno. ("Šteta opamećuje čoveka", kaže narod: ukoliko ga opamećuje, utoliko ga i čini rđavim. Na sreću, često ga čini i glupljim.)

* Griže savesti.
** S obzirom na dobro, imajući u vidu dobro.
 

Na ovom mestu ne mogu više propuštati da svojoj hipotezi o poreklu "nečiste savesti" dam prvi, prethodan oblik: ona se ne da lako shvatiti i iziskuje da se o njoj mnogo razmišlja, da se nad njom dugo bdi i da se ostavi da prenoći. Nečistu savest shvatam kao tešku bolest u koju je čovek morao da padne pod pritiskom one najdublje od svih promena koje je ikad doživeo — one promene kad se konačno našao pod stegom društva i mira. Upravo onako kako se dogodilo vodenim životinjama kad su se našle prisiljene da postanu kopnene životinje ili da propadnu, tako je bilo i ovim poluživotinjama, srećno prilagođenim divljini, ratu, lutanju i pustolovini — najednom su svi njihovi instinkti bili obezvređeni i "otkačeni". Od sad je trebalo da idu na nogama i da "same sebe nose", dok ih je dotad nosila voda: strahovit teret navalio se na njih. Osećale su se nevešte i za najjednostavnije radnje, za ovaj novi, nepoznati svet nisu više imale svoje stare vodiče, nagone koji nesvesno i sigurno upravljaju — sad su bile upućene na mišljenje, zaključivanje, proračunavanje i kombinovanje uzroka i posledice, te nesrećne životinje, na svoju "svest", na svoj najoskudniji i najnepouzdaniji organ! Mislim da nikad na zemlji nije bilo takvog bednog osećanja, tako teške nelagode — a pri tom oni stari instinkti nisu najednom prestali da postavljaju svoje zahteve! Samo, bilo je teško i retko kad mogućno da im se iziđe u susret: morala su se tražiti uglavnom nova i tako reći podzemna zadovoljenja. Svi instinkti koji se ne rasterećuju napolje okreću se unutra — to je ono što nazivam pounutrašnjivanjem čoveka: time u čoveku nastaje ono što se kasnije naziva njegovom "dušom". Sav unutrašnji svet, prvobitno tanak kao između dve opne stešnjen, toliko se raširio i nabujao, dobio na dubini, širini i visini koliko je sprečeno "pražnjenje" čoveka napolje. One strašne brane kojima se državna organizacija štitila od starih instinkata slobode — kazne spadaju prvenstveno u ove brane — dovele su do toga da su se svi oni instinkti divljeg slobodnog čoveka skitalice okrenuli nazad, protiv samog čoveka. Neprijateljstvo, svirepost, uživanje u proganjanju, prepadu, u promeni, razaranju — sve to okrenuto protiv nosilaca takvih instinkata: to je poreklo "nečiste savesti". Čovek koji je u nedostatku spoljnih neprijatelja i otpora, sateran u mučan tesnac i pravilnost običaja, nestrpljiv sam sebe kidao, progonio, nagrizao, dražio i kinjio, ta životinja koja je izranjavljena udaranjem o rešetke sopstvenog kaveza, koju su hteli da "pripitome", taj nesrećnik koga je nagrizala čežnja za pustinjom, koji je od samog sebe morao da stvori pustolovinu, mučilište, nesigurnu i opasnu divljinu — ta budala, taj čežnjivi i očajni zarobljenik postao je pronalazač "nečiste savesti". A s njim je počela najteža i najneprijatnija bolest od koje čovečanstvo do danas nije ozdravilo, patnja čoveka od čoveka, od sebe: kao posledica nasilnog odvajanja od životinjske prošlosti, kao posledica skoka i tako reći pada u nov položaj i nove životne uslove, kao posledica objave rata starim instinktima na kojima su se dotad zasnivali njegova snaga, zadovoljstvo i neustrašivost. Dodajmo odmah da se, na drugoj strani, s činjenicom životinjske duše okrenute i postavljene protiv sebe same, na zemlji pojavilo nešto tako novo, duboko, nečuveno, zagonetno, protivrečno i budućnošću prožeto da se izgled zemlje time bitno izmenio. U stvari, bili su potrebni božanski posmatrači da bi dostojno ocenili prizor koji je time započeo i čiji se kraj još ne može sagledati — prizor suviše lep, suviše čudesan, suviše paradoksalan da bi se mogao besmisleno-neprimetno odigrati na kojoj bilo smešnoj planeti! Od tada čovek spada u najneočekivanije i najuzbudljivije srećne hice u igri s kockama, igri Heraklitovog "velikog deteta", zvalo se ono Zevs ili slučaj — on pobuđuje zanimanje za sebe, napetost, budi nadu, gotovo izvesnost, kao da se njime nešto najavljuje, kao da se nešto priprema, kao da čovek nije cilj nego samo put, sporedan događaj, most, jedno veliko obećanje...
 

U preduslove ove hipoteze o poreklu nečiste savesti spada u prvom redu to da ona promena nije bila postepena ni dobrovoljna i da se nije pokazala kao organsko urastanje u nove uslove, nego kao prelom, skok, prinuda, neumitna sudbina protiv koje nije bilo mesta borbi, pa čak ni osvetoljubivosti. A zatim da je uglavljivanje dotad nesputavanog i neuređenog stanovništva u čvrste oblike, kako je započeto nasilnim aktom tako i do kraja izvršeno samim nasilnim aktom — da je, prema tome, najstarija "država" stupila na scenu kao užasna tiranija, kao ugnjetačka i bezobzirna mašinerija i da je kao takva delovala i dalje dok ta sirovina od naroda i poluživotinje nije konačno ne samo dobro izgnječena i izmrvljena nego i uobličena. Upotrebio sam reč "država": samo po sebi se razume na koga se pri tome misli — na neki čopor plavih zveri, na neku rasu osvajača i gospodara koja, ratnički organizovana i kadra da organizuje, bez dvoumljenja stavlja svoju strašnu šapu na neko brojem možda nadmoćnije, ali još neuobličeno, još lutajuće stanovništvo. Tako, eto, počinje "država" na zemlji: mislim da je odbačena ona maštarija po kojoj je država počela "ugovorom". Ko može da zapoveda, ko je po prirodi "gospodar", ko u poslu i ponašanju nastupa nasilnički — šta je njemu stalo do ugovora! S takvim bićima se ne računa, ona nailaze kao sudbina, bez opravdanja, bez razuma, obzira, izgovora, ona su tu kao što je munja tu, suviše strašna, suviše iznenadna, ubedljiva, suviše "drukčija" da bi se čak i mrzela. Njihovo delo je instinktivno stvaranje oblika, utiskivanje oblika, to su najneslobodniji, najnesvesniji umetnici koji postoje: — ukratko, gde se ona pojave tamo je nešto novo, tvorevina s vlašću koja živi, u kojoj su delovi i funkcije razgraničeni i međusobno povezani, u kojoj nema mesta ni za šta čemu nije najpre dat "smisao" s obzirom na celinu. Ta bića, ti rođeni organizatori, oni ne znaju šta je krivica, šta odgovornost, šta obzir; u njima vlada onaj užasni egoizam umetnika koji svetli kao metal i zna da je u svom "delu", kao majka u svom detetu, za sva vremena opravdan. Kod njih se "nečista savest" nije razvila, to se podrazumeva od samog početka — ali bez njih se ona ne bi ni razvila, ta ružna biljka, ne bi je bilo da pod udarcima njihovih čekića, njihovog umetničkog nasilja, ogromna količina slobode nije prognana iz sveta, ili bar ispred očiju uklonjena i tako reći učinjena latentnom. Taj instinkt slobode koji je nasilno učinjen latentnim — to nam je već jasno — taj potisnuti, povučeni instinkt slobode koji je zatvoren u unutrašnjost i koji se još samo sam na sebi rasterećuje i iskaljuje: to, samo to je nečista savest u svom začetku.

Treba se čuvati toga da se o celoj ovoj pojavi loše misli samo zbog toga što je ona već od samog početka ružna i bolna. Jer u osnovi, to je ona ista aktivna sila koja je u onim umetnicima-nasilnicima i organizatorima veličanstvenije na delu i države gradi, koja ovde, unutra, u malom, skučenom prostoru, u naopakom pravcu, u "lavirintu grudi", kako kaže Gete, stvara sebi nečistu savest i gradi negativne ideale, to je upravo onaj instinkt slobode (mojim jezikom rečeno: volja za moć), samo što je materija na kojoj se ispoljava uobličavajuća i nasilnička priroda te sile ovde sam čovek, njegovo celo životinjsko staro sopstvo — a ne, kao u onoj većoj i upadljivijoj pojavi, drugi čovek, drugi ljudi. Ovo potajno nasilje nad samim sobom, ova surovost umetnika, ovo uživanje u davanju oblika samom sebi kao teškoj, otpornoj, pasivnoj materiji, u nametanju volje, kritike, protivrečnosti, prezira, negacije, taj neugodan i veoma zabavan rad duše koja je dobrovoljno u sebi podvojena, koja sama sebi nanosi bol iz uživanja u nanošenju bola, sva ta aktivna "nečista savest" je najzad — nije više teško pogoditi — kao pravo materinsko krilo idealnih i izmišljenih događaja iznela na svetlost dana i obilje nove zadivljujuće lepote i potvrđivanja, a možda uopšte i lepotu samu... Jer šta bi bilo "lepo" kad ne bi najpre protivrečnost postala svesna sebe, kad najpre ružno ne bi samo sebi reklo: "Ja sam ružno?"... Posle ovog nagoveštaja, bar će zagonetka biti manje zagonetna ukoliko se protivrečnim pojmovima kao što su nesebičnost, samoodricanje, samožrtvovanje može ukazati na neki ideal, neku lepotu; i jedno se ubuduće zna, u to ne sumnjam — naime, kakva je, od samog početka, priroda onog zadovoljstva koje oseća čovek koji je nesebičan, koji sam sebe poriče, sam sebe žrtvuje: to zadovoljstvo spada u svirepost. — Toliko zasad o poreklu "neegoističnog" kao moralnoj vrednosti i o obeležavanju zemljišta na kome je izrasla ta vrednost: tek nečista savest, tek volja za samomučenjem daje pretpostavku za vrednost neegoističnog.
 

Nečista savest je bolest, u to sumnje nema, ali onako kao što je i trudnoća bolest. Potražimo li uslove u kojima je ta bolest dostigla najstrašniji i najsublimniji vrhunac — videćemo šta se time zapravo prvi put pojavilo u svetu. Ali to je zadatak na dužu stazu — a mi se prethodno moramo još jednom vratiti jednom ranijem gledištu. Privatno-pravni odnos između dužnika i njegovog poverioca, o čemu je već bilo dosta govora, još jednom je, i to na istorijski veoma čudan i sumnjiv način, tumačenjem unesen u odnos koji je nama, modernim ljudima, možda najnerazumljiviji: naime, u odnos današnjih ljudi prema njihovim precima. U okviru prvobitne plemenske zajednice — govorimo o pradavnim vremenima — živa generacija svaki put priznaje pravnu obavezu prema ranijoj, a naročito prema najranijoj koja je osnovala pleme (nije to nikako puka osećajna obaveznost: ona bi se, ne bez osnova, za najveći deo prošlosti ljudskog roda uopšte mogla čak osporavati). Tu vlada uverenje da pokolenje postoji samo zahvaljujući žrtvama i delima predaka — i da im se to žrtvama i delima mora vratiti: priznaje im se dakle dug koji se još stalno uvećava time što ovi preci nastavljajući da postoje kao moćni duhovi ne prestaju da svojom snagom obezbeđuju pokolenju nove prednosti i predujmove. Možda zabadava? Za ona sirova i "dušom siromašna" vremena nema nikakvog "zabadava". A šta im se može vratiti? Žrtve (u početku za hranu, u najgrubljem smislu), slavlja, kapele, odavanje pošte, pre svega poslušnost — jer svi običaji su, kao dela predaka, isto tako njihovi propisi i zapovesti — da li ih je ikad dovoljno? Ova sumnja ostaje i raste: s vremena na vreme, ona iznuđava otkupljivanje na veliko, odjednom, nešto čudovišno kao povraćaj "poveriocu" (ozloglašeno žrtvovanje prvenca na primer, krv, ljudsku krv u svakom slučaju). Strah od pretka i njegove moći, svest o dugovanju njemu raste nužno po ovakvoj logici tačno u onoj meri u kojoj raste moć plemena, u kojoj samo pleme postaje sve pobedonosnije, nezavisnije, poštovanije i za okolinu strašnije. Nikako ne obrnuto! Naprotiv, svaki korak ka propasti plemena, svaki nesrećan slučaj, svaki znak izrođavanja i raspadanja, uvek umanjuju strah od duha njegovog osnivača i daju sve bleđu predstavu o njegovoj razložnosti, predostrožnosti i sadašnjoj moći. Ako se ova gruba vrsta logike dovede u mislima do kraja, onda preci najmoćnijih plemena moraju maštom sve većeg straha narasti do ogromnih razmera i biti gurnuti u tamu božanske tajanstvenosti i nezamislivosti: — predak se najzad nužno pretvara u boga. Možda je baš tu poreklo bogova, dakle poreklo iz straha!... A kome se čini nužno da doda "ali i iz pijeteta!", taj će teško biti u pravu za onaj najveći deo prošlosti ljudskog roda, za duboku davninu. Utoliko više, naravno, za srednje razdoblje u kome se obrazuju otmeni rodovi: — koji su zaista svojim osnivačima, precima (herojima, bogovima) s kamatama vratili sva svojstva koja su u njima samim postala očigledna, otmena svojstva. Kasnije ćemo na oblagorođavanje i oplemenjivanje bogova (koje ni u kom slučaju nije njihovo "posvećivanje") baciti još jedan pogled, a sad propratimo do kraja samo tok ovog razvoja svesti o krivici.

Svest o dugu prema božanstvu, kako nas istorija uči, nije nestala ni posle propasti zajednice uređene po krvnom srodstvu; kao što je od rodovskog plemstva nasledilo pojmove "dobro i rđavo" (zajedno sa psihološkom sklonošću toga plemstva da uspostavlja hijerarhiju), čovečanstvo je pored rodovskih i plemenskih božanstava dobilo u nasleđe i teret još neplaćenih dugova i želju da se ti dugovi namire. (Prelaz čine ona brojna ropska i zavisna plemena koja su se prilagodila božanskim kultovima svojih gospodara, bilo silom ili poslušnošću i mimikrijom, a od njih se to nasleđe širilo zatim na sve strane.) Osećanje duga prema božanstvu raslo je neprekidno nekoliko milenijuma, i to stalno u istoj meri u kojoj su pojam i osećanje boga na zemlji rasli i uzdizali se. (Cela istorija etničkih borbi, pobeda, mirenja, stapanja, sve što prethodi konačnoj hijerarhiji svih narodnosnih elemenata u svakoj velikoj sintezi rasa, ogleda se u genealoškoj zbrci njihovih bogova, u pričama o njihovim borbama, pobedama i mirenjima; kretanje ka univerzalnim carstvima je uvek kretanje i ka univerzalnim božanstvima, despotizam sa svojim potčinjavanjem nezavisnog plemstva uvek utire put i nekoj vrsti monoteizma.) Stoga je uspon hrišćanskog Boga, kao najvišeg boga koji je dosad postignut, doneo sobom i maksimum osećanja krivice. Ako pretpostavimo da smo postepeno krenuli suprotnim pravcem moglo bi se na osnovu opadanja vere u hrišćanskog Boga, s nemalom verovatnoćom zaključiti da sad već postoji i znatno slabljenje ljudske svesti o krivici; štaviše, ne može se odbaciti verovatnoća da bi potpuna i konačna pobeda ateizma mogla osloboditi čovečanstvo onog celog osećanja duga prema svom početku, prema svojoj causa prima.* Ateizam i neka vrsta druge nevinosti idu ruku pod ruku.

* Prvom uzroku.

Toliko zasad, u grubim crtama, o povezanosti pojmova "krivica" i "dužnost" s religijskim pretpostavkama: dosad sam namerno ostavljao po strani moralno razmatranje ovih pojmova (njihovo potiskivanje u savest, još određenije: povezivanje nečiste savesti s pojmom o bogu) i na kraju prethodnog odeljka čak govorio kao da takvo razmatranje nije ni mogućno, kao da, u skladu s tim, oni pojmovi sada nužno nestaju pošto je otpala njihova pretpostavka, vera u našeg "poverioca", boga. Pravo stanje stvari je, međutim, sasvim drugačije. S moralnim vrednovanjem pojmova krivica i dužnost, s njihovim potiskivanjem u nečistu savest, učinjen je sasvim osoben pokušaj da se pravac napred opisanog razvoja obrne, ili da se taj razvoj barem zaustavi: upravo sad treba da izgled na konačno odvajanje bude jednom zasvagda pesimistički zatvoren; sad pogled treba neutešno da se sudari s nepremostivom nemogućnošću, sad oni pojmovi "krivica" i "dužnost" treba da se okrenu nazad — a protiv koga? Sumnje nema: najpre protiv "dužnika" u kome se sad nečista savest tako učvršćuje, nagrizanjem se širi i razrasta kao polip, dok se konačno s nerazrešlivošću duga ne rodi i ideja o nemogućnosti pokore, misao o neotplativosti duga (misao o "večnoj kazni"); na kraju čak i protiv "poverioca", bilo da se pri tom misli na causa prima čoveka, na početak ljudskog roda, na njegovog pretka koji je sad opterećen kletvom ("Adam", "praroditeljski greh", "nesloboda volje"), ili na prirodu iz čijeg se krila rađa i u koju se sad usađuje princip zla ("proklinjanje prirode"), ili na život uopšte koji sad postaje bezvredan po sebi (nihilističko odvraćanje od njega, težnja ka onom ništa, ili težnja ka njegovoj "suprotnosti", drukčijem načinu postojanja, budizam i slično) — dok se najednom ne nađemo pred paradoksalnim i užasnim izlazom u kome je namučeno čovečanstvo našlo privremeno olakšanje, pred genijalnim potezom hrišćanstva: bog koji se sam žrtvuje za krivicu čoveka, bog koji se naplaćuje sam na sebi, bog kao jedini koji čoveka može osloboditi onoga što je za samog čoveka bilo nerazrešivo — poverilac koji se žrtvuje za svog dužnika, iz ljubavi (ko da poveruje u to?), iz ljubavi prema svom dužniku!...
 

Biće da je već jasno šta se zapravo sa svim tim i ispod svega toga desilo: ona volja za samomučenjem, ona suspregnuta svirepost pounutrašnjenog, u samog sebe suzbijenog čoveka-životinje, zatvorenog u "državu" radi pripitomljavanja, koji je pronašao nečistu savest da bi sebi naneo bol pošto je prirodni put te volje za nanošenje bola bio zatvoren — taj čovek nečiste savesti dokopao se religijske pretpostavke da svoje samomučenje tera do njegove najjezivije okrutnosti i oštrine. Krivica pred bolom: ta misao mu postaje sprava za mučenje. U "bogu" on obuhvata svojstva koja je kadar da pronađe kao krajnje suprotnosti svojim pravim i neodmenjivim životinjskim instinktima, on te životinjske instinkte tumači čak kao ogrešenje o boga (kao neprijateljstvo, opiranje, pobunu protiv "gospoda", "oca", prapretka i početka sveta), on se raspinje između suprotnosti "bog" i "đavo"; on svako ne koje kaže sam sebi, prirodi, prirodnosti, faktičnosti svog bića, pretvara u da, i to smatra za postojeće, telesno, stvarno, za boga, svetost boga, za sud božji, kaznu božju, za onaj svet, večnost, mučeništvo bez kraja, pakao, neizmernost kazne i krivice. To je neka vrsta mahnitanja volje u duševnoj svireposti kojem, svakako, nema ravna; čovekova volja da se oseća krivim i nedostojnim do neiskupljivosti, njegova volja da se oseća kažnjenim a da kazna nikad ne može postati ekvivalentna grehu, njegova volja da najdublju osnovu stvari zarazi i zatruje problemom kazne i krivice da bi sebi zauvek onemogućio izlaz iz ovog lavirinta "fiksnih ideja", njegova volja da postavi sebi ideal — ideal "svetog boga" — pred kojim će nužno biti svestan svoje apsolutne nedostojnosti. Teško ovoj ludoj i žalosnoj zveri zvanoj čovek! Šta joj sve ne pada na pamet; kakva neprirodnost, kakvi paroksizmi besmisla, kakva bestijalnost ideje ne izbija iz nje čim je makar malo sprečena da bude zver čina!... Sve je to zanimljivo preko svake mere, ali u isto vreme toliko mračno i žalosno, toliko preti nervnim rastrojstvom da čovek mora sebe silom sprečiti da dugo gleda u te ponore. Tu je bolest, van svake sumnje najstrašnija bolest koja je ikad dosad besnela u čoveku: — i ko još može da čuje (ali danas niko više nema uši za to!) kako je u toj noći mučenja i besmisla zvučao krik ljubavi, krik najčežnjivijeg ushićenja, spasenja u ljubavi, taj okreće glavu obuzet nesavladivom grozom... U čoveku je tako mnogo užasnog!... Zemlja je već suviše dugo bila ludnica!...
 

Ovo neka bude zasvagda dovoljno o poreklu "svetog boga". — Da misao o bogovima ne mora već sama po sebi nužno voditi ovakvom pogoršanju mašte, čijeg se prikaza za trenutak nismo mogli lišiti, da ima otmenijih načina za izmišljanje bogova nego što je ovo samoraspinjanje i samounižavanje čoveka, u čemu su poslednji milenijumi Evrope pokazali pravo majstorstvo — to se, na sreću, još može videti pri svakom pogledu na grčke bogove, te slike otmenih i autonomnih ljudi u kojima se životinja u čoveku oseća obogotvorena, pa nije sama sebe razdirala, nije sama protiv sebe besnela! Ti Grci su se najduže svojim bogovima služili upravo zato da bi odstranili svaku pomisao na "nečistu savest", da bi mogli da uživaju u svojoj slobodi duše: dakle u smislu koji je suprotan načinu na koji se hrišćanstvo poslužilo svojim bogom. Oni su u tome išli vrlo daleko, ta divna i odvažna deca; i niko drugi do sam homerski Zevs ih s vremena na vreme opominje da preteruju u olakšavanju svog položaja. "Čudo!" kaže on jednom — reč je o Egistovom slučaju, o jednom vrlo teškom slučaju —

"Čudo, koliko se smrtnici žale na bogove!
Zlo im dolazi jedino od nas, misle oni; a oni sami
Svojim bezumljem stvaraju sebi i preko
                                                sudbine, bedu."

Ipak se i ovde čuje i vidi da je i ovaj olimpski posmatrač i sudija daleko od toga da se na njih ljuti i da o njima loše misli: "baš su ludi!" tako on misli povodom nedela smrtnika — a "ludost" i "bezumlje", malo "pometnje u glavi", toliko su i Grci najjačeg, najsmelijeg vremena dopuštali sebi kao razlog za mnogo gore i kobnije stvari: — ludost, ne greh! Shvatate to?... Ali čak i ona pometnja u glavi je bila problem — "pa kako je ona uopšte mogućna? Odakle li je samo došla, kod glava kakve mi imamo, mi ljudi plemenitog porekla, sreće, uspešnosti, najboljeg društva, otmenosti; vrline?" — tako se vekovima pitao otmen Grk pred svakom njemu nerazumljivom grozotom i pred svakim nedelom kojima se uprljao jedan od njih. "Mora ipak biti da ga je neki bog zaslepio", govorio je najzad sebi, vrteći glavom... To rešenje je tipično za Grke... Tako su bogovi u ono vreme služili za to da čoveka do izvesnog stepena opravdaju kad čini zlo, služili su kao uzrok zla — oni tada nisu uzimali na sebe kaznu nego, što je otmenije, krivicu...

* Odiseja. I, 32-34.

Završavam trima upitnicima, to je očito. "Da li se ovde zapravo jedan ideal izgrađuje ili se ruši?" možda će me neko upitati... A da li ste se vi ikad dovoljno pitali koliko se na zemlji isplatilo izgrađivanje svakog ideala? Koliko se stvarnost za to uvek morala klevetati i krivo predstavljati, koliko se laž morala posvećivati, savest zbunjivati, koliko se "bog" svaki put morao žrtvovati? Da bi se jedna svetinja mogla uspostaviti, mora se neka druga srušiti: to je zakon — neka mi se pokaže slučaj gde nije tako!... Mi moderni ljudi, mi smo naslednici hiljadugodišnje vivisekcije savesti i samomučenja: u tome imamo svoje najduže iskustvo, možda svoje majstorstvo, u svakom slučaju svoju prefinjenost, svoju iskvarenost ukusa. Čovek je predugo "zlim pogledom" posmatrao svoje prirodne sklonosti, tako da su se one u njemu na kraju čvrsto povezale s "nečistom savešću". Pokušaj u suprotnom pravcu bio bi po sebi mogućan — ali ko ima dovoljno snage za to? — naime da se neprirodne sklonosti, sve one težnje ka onostranom, ka onom što je protivno čulima, instinktima, prirodi, životinji, ukratko da se svi dosadašnji ideali, koji su svi skupa bili neprijateljski prema svetu i životu, čvrsto povežu s nečistom savešću. Kome se danas obratiti s takvim nadama i zahtevima?... Protiv sebe imali bismo upravo dobre ljude; uz to, što je i razumljivo, komotne, pomirljive, sujetne, zanesene, umorne... Šta dublje vređa, šta jače odbija nego kad čovek pokaže strogost prema sebi i kad sebi postavlja visoke zahteve? I opet — kako su svi predusretljivi, kako ljubazni prema nama čim postupimo i "opustimo se" kao sav ostali svet!... Za onaj cilj bili bi potrebni duhovi druge vrste nego što su ovi današnji: duhovi očeličeni ratovima i pobedama, kojima su osvajanje, pustolovine, opasnost, bol postali čak potreba; bila bi za to potrebna naviknutost na oštar visinski vazduh, na zimska putovanja, na led i brda u svakom smislu, bila bi čak potrebna neka vrsta sublimne zloće, do krajnosti samosvesne obesti saznanja svojstvenog istinskom zdravlju; kratko rečeno, bilo bi potrebno upravo ovo istinsko zdravlje!... A da li je ono danas uopšte mogućno?... Ali jednog dana, u nekom vremenu koje će biti jače od ove trule sadašnjosti koja sumnja u sebe, mora nam on ipak doći, spasilac, čovek velike ljubavi i prezira, stvaralački duh, kome njegova bujna snaga ne dopušta da se zadrži bilo gde po strani ili u onostranosti, čiju usamljenost narod pogrešno shvata kao bekstvo od stvarnosti, dok je ona samo uranjanje, ukopavanje, udubljivanje u stvarnost, da bi on iz nje, kad jednom ponovo iziđe na svetlost dana, doneo spasenje toj stvarnosti: spasenje od kletve koju je na nju bacio dosadašnji ideal. Taj čovek budućnosti koji će nas osloboditi od dosadašnjeg ideala isto tako kao i od onoga što je iz njega moralo izrasti, od velikog gađenja, od volje za onim ništa, od nihilizma, taj udar zvona koji objavljuje podne i veliku odluku, koji ponovo oslobađa volju, koji zemlji vraća njen cilj i čoveku njegovu nadu, taj antihrist i antinihilist, taj pobednik boga i onog ništa — on mora jednom doći.
 

25.

Ali, šta ja tu pričam? Dosta! Dosta! Na ovom mestu priliči mi samo jedno — da ćutim: inače se ogrešujem o ono što je dopušteno jedino nekom mlađem, "budućnosnijem", jačem nego što sam ja — o ono što je dopušteno jedino Zaratustri, Zaratustri bezbožniku...