3.

Zlatan Prišević se pokajao što je pustio da stvar prenoći, kao jutro je starije od večeri: cele noći oka nije sklopio. Pospana Liza, koju je nerviralo njegovo neprestano vrpoljenje, u jednom trenutku je zavapila:
– Pobogu, čoveče, hoćeš li se već jednom smiriti!
– Spavaj ti, pusti mene – ne bi on da joj poverava državne tajne. I inače su retko razgovarali. Otkako sa su se vratili iz Beograda, posle samo pola mandata njegovog ministrovanja, Liza je stalno hukala na domanovićgradsku selendru. Ali on nije imao izbor, morao je da se povinuje partijskoj odluci. Drugovi su tražili da se vrati u bazu i predvodi lokalnu izbornu kampanju. Kao disciplinovani član partije, on nije mogao drugovima da kaže ne. Doduše, nije sve ispalo baš kako se planiralo, njegovi esesesovci* nisu uspeli da sami osvoje lokalnu vlast, ali se svejedno, uz pomoć bratskih lujaca** i kooperativnih radikalca***, došlo do vladajuće koalicije ''narodnog jedinstva''. Sa lujcem Žarkom Krivićem i radikalcem Rastkom Zelenovićem može se komotno upravljati komunom.

Bilo je i ličnih razloga da se napusti Beograd. Najpre, Zlatan nije mogao onako uspešno da pliva među prestoničnom garniturom kako je to znao u rodnom gradu. Ništa manje nisu bili važni ni porodični poslovi u Domanovićgradu – benzinska pumpa (kojom je formalno rukovodila njegova žena Liza) i suvlasništvo nad hotelom Alem sa porodicom Zelenović (gde je upravljanje prepušteno njegovoj ćerki Zlatici i Mileni, ćerki Zvezdane i Jezdimira Zelenovića). Jer, bez njega, pumpa bi ''presušila'', a hotel bi se pretvorio u prčvarnicu. Sve je to znala i Liza, ali ženska logika je naopaka. Liza je nastavila da hukće za Beogradom. A, možda, i za Amerikom. Za Sašom Spasićem. Ta misao ga nikad nije sasvim napuštala, mada ju je gonio kao đavola tamjanom. A da đavo ne sedi miran, evo ponovo jednog Spasića u gradu, potegao čak iz Amerike.

– Spavaj – ponavlja Zlatan – kad ti je bog dao da nemaš narodnih briga.
– Kad te toliko more narodne brige, što li se vrati da ih sebi natovariš – ne da se ni Liza, koja se već rasanila.
- Da ti, eto, ne budeš najlepša ministarka – Zlatan se kao šali, ali Liza u tome prepoznaje njegovu sklonost ka zajedljivosti.
- E pa, i bila sam najlepša ministarka, dozlogrdila mi je ta tvoja... – Nije izgovorila
''ljubomora'' da ne bi čačnula lava dok spava: izazvan, mogao bi da preskoči prag prećutne tolerancije i otvoreno je zapita – nije li mu podmetnula Zlaticu? Na to pitanje bila je sporemna da mu odgovori samo jednom. Bilo je to pre nekoliko godina, kad je Saša po drugi put napuštao Domanovićgrad, uz dogovor da ubrzo i ona sa Zlaticom krene za njim. Onda se spremala da mužu baci u lice istinu: da, Zlatica je Sašina i mi sada putujemo zauvek u Ameriku. Ali se predomislila u poslednji čas – prohtelo joj se da bude ministarka! Nekako baš u to vreme Zlatanu je stigao predlog da ide u Beograd za ministra. I tako, ko hoće veće, izgubi iz vreće: ni Amerika, ni Beograd, sada mora da ispašta u ''selendri''.

________________
*Skraćeno od SSS – Savez socijalista Srbije
**Od LUJ – Levo udruženi Jugosloven
***Radikalska srpska stranka (RSS)