ZA NOBELA

Na svu muku razbole nam se i dinar. Utanjio, ufitijio, osuo se, ostala od njega samo šaka jada. A i od njega tako jadnog onaj silnik evro mu svakog dana otkinuo po još jedno parče. Večito gladna strvina, tako da naš sirotan svaki dan završava na istorijskom minimumu! A kad je on na istorijskom minimumu i njegovi vlasnici su, normalno, u predistorijskim govnima.

Šta onda čine oni koji su naše izborne glasove onako lepo ukoalicionarili, da nas spasu većeg jada od ovog koji nas je već snašao? Ono što mi vidimo, to je da su svi veseli i opušteni, kao da je sve u najbojem mogućem redu. Njihova negovana lica kao da govore ovo: - Jebeš, narode, sekiraciju! Inflacija deset-dva’es posto gore-dole, jedan evro sto ili sto pedeset dinara, ko da je to najvažnija stvar na svetu! Uživaj bre, pučino, u životu, mani se kursa i politike! Ionako ti nije još mnogo preostalo, a ako ne znaš kako da uživaš, ugledaj se na nas!

Nije isključeno da ovakva opuštenost i ležernost naših evropejaca počiva na sasvim realnim osnovama. Ne, doduše, zato što je nemoguće da i njima situacija izmakne iz ruku, nego iz mnogo pragmatičnijeg razloga. Njihove finansijske resurse inflacija nikako ne može u celosti da pojede jer toliki apetit ni ona nema. Osim toga, većina njih o nama ne brine od juče, što će reći da su već imali dovoljno vremena da zbrinu ne samo sebe nego i svoje čukununučiće.

Onaj koji nije imao da nam isplati ni stoti deo obećane vajde od prodatih akcija, sada se čak zalaže za to da se odmrzu plate i penzije, pa kad narod navali u pekaru ima da skoči i tražnja i onda će sve to dodatno da zahukta privredne tokove. A inflaciju i MMF ko šiša! Ako smo preživeli onu Miloševićevu, valjda ćemo i ovu njegovu jer je sada uspostavjen demokratski poredak, pa će oni koji nemaju šta da jedu sasvim relaksirano gledati u prazan tanjir. Sa druge strane i taj MMF treba dovesti u red. Njegovo je samo da nam da što više para i da se posle ne meša u naše unutrašnje stvari jer, hvala, Bogu ovde imamo dovoljno eksperata koji znaju kako da te pare što lakše i brže spiskamo.

Mrtav dinar, međutim, ima gadnu narav i, evo, već je oživeo talas poskupljenja. Sve je otišlo u tri lepe, osim ’leba koji će ovih dana da poskoči. Oni koji uveče legnu sa kućnim finansijskim rezervama u vrednosti tri evra, a kad se ujutru probude i vide da im jedan fali, znaju šta to znači. Problem je u tome što to saznanje još nisu osetili iz prve ruke, preko sopstvene kože, i oni koji ovako brinu o nama. Kako se njihove rezerve mere milionima, pitanje je hoće li oni ikada do tog saznanja i doći. A kako će to biti veoma dug saznajni proces, možda je najbolje da se oni koji u krevet odlaze sa dva evra i ne bude dok našim ekspertima ne dođe odozdo u glavu. No, ako u svojim milionskim berzanskim i ostalim poslovima omanu, možda cela stvar i ne potraje toliko!

Druga tema: Borislav Pelević (SNS, trenutno!) saopštio je da ova partija može da bude u koaliciji sa Demokratskom strankom, ako ona iz svojih redova bude izbacila kompromitovane kadrove! Moj jedini komentar na ovo otkriće tada je bio je ovaj. Citiram se: - Ha, ha, ha... Hu, hu, hu... Hi, hi, hi... He, he, he...!

A sada imam i dodatni. Ama ne smejem se ja to kao budala, nego upravo obrnuto, valjam se od smeha kao misleći građanin ove ukoaličene države. Jer ako neko uspe da našoj političkoj sceni pronađe bilo koja dva značajnija lika iz bilo koje stranke koja se do sada nisu nigde kompromitovala, tom treba dati Nobelovu nagradu za istraživačku delatnost!

Informativni program javnog servisa

Dnevnik uvreda

Samo čovek sveže pristigao sa letovanja, hinsan koji je imao dugotrajne bliske susrete sa suncem i bio van svih političko/ekonomsko/mešetarskih tokova, može sebi priuštiti luksuz gledanja informativnog programa nečeg što se zove "javnim servisom evropske Srbije". Svež, naivan i lakomislen gledalac (takvi smo svi posle godišnjeg odmora) suviše se lako prepusti talasanju katodne cevi ili izlučevinama LCD i plazma monitora. Polazeći od pretpostavke da je nešto već moralo da se promeni, nesrećna žrtva seda ispred TV ekrana očekujući da će, makar jednom u svom životu, videti drugi dnevnik koji je kraći od poluvremena fudbalske utakmice. Tim pre što bi posle famoznog dnevnika trebalo da gleda baš utakmicu, tako dugo najavljivanu i očekivanu. Živci počinju da se tanje već u dvadeset osmom minutu udarne informativne emisije, u momentu kada užasnuta žrtva shvati da smo tek nešto malo dalje od veličanstvene odbrane Kosova, ali ni korak bliže rubrici iz kulture, koja bi trebalo da predstavlja naznaku da će jednom, možda do isteka dana, dnevnik dogurati do sporta. Tada se već lakše diše, jer znamo da nas do kraja mučenja očekuje još samo deo dnevnika koji je svojom autorskom autentičnošću trajno obeležio Kamenko Katić.

No, mučenje ne bi bilo to što jeste da nije najvećim delom sazdano na (pre)dugom trajanju, pa živahni spiker ne posustaje ni u četrdesetom minutu kada se, shodno položaju, veličini i važnosti Srbije, prelazi na teme iz dalekog sveta. U inat narastajućem gledaočevom defetizmu, dešavanja van Srbije ne oduzmu onoliko vremena koliko bi se moglo pretpostaviti - tek nekoliko minuta za tamo neke poplave, velike tragedije, avionske nesreće i slične tričarije, koje bi, realno gledajući, u poređenju sa našom ulogom mučenika i žrtve (kojoj se bez razloga udaraju šamarčine), mogle komotno da budu ako ne izostavljene, a ono bar malčice skraćene. Tu se jadni gledalac zamisli, stavi prst na čelo i pomisli - majku mu, pa nije valjda da sam bio tolika budala kada sam onako zabrinuto i sa ogromnom pažnjom slušao ozbiljne analize situacije u Avganistanu tokom sovjetske okupacije, strepeo nad prvom ispaljenom krstarećom raketom u Zalivskom ratu ili se plašio da se žar iransko-iračkog sukoba raširi i van granica Bliskog istoka?

U neka davna i pradavna vremena drugi dnevnik je trajao manje od pola sata, a u njemu je bilo mesta i za opširne prikaze koncerata i pozorišnih predstava, čak i za praćenje rokenrol scene. Ekipa koja je uređivala i vodila takve vesti razjurena je čim su počeli oružani sukobi, a na mesto finog i kulturnog sveta došli su pljuvači, huškači, nadrkani telali i hulje (bilo ih je najviše iz koristoljublja, ali za neke se sticao utisak da su to iz hobija). Tada je uvedena praksa dnevnikovog dodatka, što je, fudbalskom terminologijom, bio još jedan ili dva produžetka posle prvobitno predviđenih trideset minuta. Masovna hipnoza i bezočno podvaljivanje muda za bubrege pokazali su se kao odličan saveznik vlasti koja je, ponajviše zahvaljujući magijskim svojstvima katodne cevi, uspela da se održi u sedlu više od jedne decenije.

Recepti korišćeni u paklenoj kuhinji RTS-a tokom devedesetih nisu, kako su to mnogi naivno očekivali, trajno zaključani, zapaljeni ili zanavek odstranjeni. Možda neki od najvažnijih sastojaka više ne mogu da se koriste (drugačija su vremena), ali su začini, te sitnice od kojih ukus toliko zavisi, pažljivo sačuvani. Tako je dobro poznata špica dnevnika iz najcrnjih vremena, malo preuređena i modernizovana, ništa drugo do sadržaj teglice iz koje se u kazan sipa samo onda kada kod konzumenata želimo da izazovemo nekontrolisano povraćanje, dok je trajanje informativne emisije jasan signal pučanstvu da vanredno stanje, sa manjim prekidima, i dalje traje. I to je ono što je kod dnevnika najbolje - dok god imamo "velike" teme, nećemo morati da pričamo o zaista važnim stvarima. Problem je jedino u tome što su te "velike teme" već progutale četvrtinu života osobe koja će imati ludački sreću da u Srbiji dobaci do vrtoglavih i nestvarnih osamdeset godina starosti.

Oni koji su, zahvaljujući javnom servisu, gledali direktan prenos prvog meča iz Beograda, morali su, pre njegovog početka, da mazohistički istrpe još jednu epizodu, stočedrdesetsedmi put reprizirane serije "Stižu dolari" (ili "Porodično blago", teško ih je razlikovati). Deset sekundi posle završetka užasno napete epizode kamera se samo preselila na stadion JNA. Kad smo kod (s)trpljenja, gledanje "Porodičnog blaga" do početka utakmice uvek me podseti da dedu jednog mog prijatelja, žitelja predivnog crnogorskog krša, koji je vesti na državnoj televiziji gledao sa takvom revnošču da je bio u stanju da istrpi i kratak muzički intermeco od 19,25 do 19,30h. Sedeo bi tako čovek, pogledom upijao graciozne pokrete balerine i baletana, ali kako bi se približavalo vreme za dnevnik postajao bi sve napetiji, pa mu je jednom, u naletu beznađa, izletelo i direktno obraćanje baletanu, u čijem se naručju nalazila partnerka u igri - odnesi je više u pizdu materinu!

Na sreću, pred prenos revanš meča nije bilo potrebe za ovakvim reakcijama, jer nas je RTS počastila specijalnom emisijom posvećenoj fudbalskoj bitki u Briselu. Nije ta emisija bila ni loša, jer smo u njoj mogli da se podsetimo prethodnog plasmana beogradske ekipe u Ligu šampiona, odslušamo razgovore sa relevatnim sagovornicima i upoznamo se sa situacijom na licu mesta. U redu, atmosfera u studiju je bila kao na opelu, ali to možda ima veze sa tradicionalno lošom slikom na RTS-u i donekle sa voditeljem koji više peva nego što priča, sa sve teatralnom intonacijom, kao i večito nasmejanim i (uglavnom bez pokrića) optimističnim gostom.

Prosečan gledalac televizijskih stanica u Srba gotovo nikada u životu ne dođe u situaciju da kaže "bolje da su pustili reklame". No, ni to nije baš uvek tačno, jer je ta rečenica prošla groz glavu mnogih koji su posle odgledanog (zanimljivog i napetog) prvog poluvremena očekivali donekle podnošljivo bombardovanje markentiškim blokom od desetak minuta i dva ili tri minuta analize viđenog u prvih 45 minuta. Ali ne, na  RTS-u nas uvek čeka lepo iznenađenje - u pauzi uzmeđu dva poluvremena mogli smo da vidimo, oni koji nisu gledali nikada ne bi pogodili - vesti! Još malo odlučnosti da se odbrani Kosovo, nepunih sat i po po završetku druge dnevnikčine! To što nema mleka u prodavnicama - koga to zanima, nećemo valjda o tome da mislimo dok gori Hilandar, traje krsna slava ili nam otimaju Kosovo!? Kad smo utvrdili gradivo, mogli smo da se vratimo na utakmicu i nekako dočekamo ulazak šampiona Srbije u najjače klupsko takmičenje na svetu.

Pošto se utakmica odužila, dobar deo onih koji su sutradan išli na posao spremao se za spavanje, verujući da će već narednog jutra na miru moći da pogledaju najvažnije trenutke sa meča. Uključivši TV u vreme emitovanja jutarnjeg programa, naš se izmučeni gledalac ponovo suočavao sa šokom - u programu koji bi trebalo da obiluje servisnim informacijama, vesti traju od osam do pola devet! A u vestima - onaj odlučan, ovaj energičan; rezolucija, rezolucija, jedina solucija; nikada, ali nikada; Europe sucks itajrad. Sa lica političara nepristojno blješti sunce egzotičnih ostrva, još uvek je sezona godišnjih odmora (zapravo njen najjači deo) a vesti i dalje zauzimaju lavovski deo programa. Strah od onoga što će pred nas izmileti od prvog septembra ima neverovatno jako pokriće, pa su stihovi svetskog mega cara Antonija Pušiča od pre skoro dvadeset godina i dalje nepogrešivo aktuelni:

Ugasi TV, vidiš da te truje,
pristojnog čovjeka natjeruju da psuje...