NACIONALISTIČKA GEOGRAFIJA

Rusija

KREMALJSKO PROROČANSTVO

Kremlj, Crveni trg, Crkva Vasilija Blaženog i Stari Arbat su duša Moskve, čitaj Rusije. Naravno i Crkva Hrista Spasa, koju su Sovjeti srušili, a Rusi ponovo podigli

Prvi put sam bio u Moskvi, dakle u Rusiji, iako se tada zvala SSSR, 1980. godine, kao izveštač sa krnjih Olimpijskih igara. Kažem krnjih, jer su neke zapadne zemlje, predvođene Amerikom, bojkotovale Igre. Posle su im Sovjeti vratili istom merom na Igrama u Los Anđelesu.

Bilo je nezaboravno, između ostalog zato što smo osvojili zlato u košarci, mada su Sovjeti sve podredili toj medalji, pa je olimpijski plamen založio lično Sergej Bjelov, košarkaška ikona SSSR-a. Nije vredelo. Kića, Moka, Praja igrali su do – kraja. To jest, dok nisu osvojili zlato.

Moskva je blistala od čistoće, svi krimosi, tada sitni u odnosu na ove današnje, bili su sklonjeni negde, saobraćaj je funkcionisao besprekorno, na svakom koraku ljubazan osmeh... A kurs rublje prema dolaru 2:1 za Ruse, poluvreme 0:0. To samo za one preplašene novinare, Nemce, Amere, Engleze, Holanđane... Za nas Jugose i ostale Srbe bilo je 1:4, plus farmerke sa metalnim dolarom na zadnjem džepu, za koje si mogao da živiš mesec dana u Moskvi. U Pres centru je bilo svega i svačega, od ića do pića, i to besplatno ili gotovo džabe. I još jedan plus: svako veče muzika u sali, od Cigana do simfonijskih orkestara. Bio je i jedan Čeh, koji nam je menjao marke i dolare, onako polujavno. Zapadnjaci su bili zabezeknuti tim kursom, ali ni za živu glavu nisu smeli da se upuste u tu avanturu, nego su učtivo u banci menjali svoje devize, bez roptanja. Toliko sam imao para, da sam sve čokoladice i žvake, koje sam poneo "za svaki slučaj", delio deci po ulici. Čuo sam jednog maljčika kako reče: "Mora da je ovo neki ludi Amerikanac." A uglavnom su znali za Džona Vejna, pa sam počeo i da hodam kao taj heroj vesterna, a privatno, kažu, velika kukavica.

Car ili gensek

Rekoh, za mene je Rusija Moskva. A svakako nije ona našminkana fotokopija zapadnih gradova kakav je Sankt Peterburg; pa ni grad heroj Volgograd, ranije Staljingrad, a još ranije Caričino. Ni Perm, najistočniji zapad i najzapadniji istok evropske Rusije, u kojem se sve puši od Lukoila. Čak ni Brest Litovsk, najzapadniji ruski grad, čuven po proputovanjima Napoleonovih i Hitlerovih turističkih grupa.

Kremlj, Crveni trg, Crkva Vasilija Blaženog i Stari Arbat su duša Moskve, čitaj Rusije. Naravno i Crkva Hrista Spasa, koju su sovjeti srušili, a Rusi ponovo podigli. Doduše, onaj Koba Džugašvili je i gradio, ne samo rušio. Sedam realsocijalističkih, ali impozantnih zgrada, zvanih Sedam sestara (koje su mogle da se poudavaju za onih naših Šest kaplara) i čudo nad čudima – moskovski metro, čije su stanice pravi kraljevski dvorci, i posle gotovo osam decenija stoje kao ostaci one velike imperije na čijem čelu nije bio car baćuška, nego njegovo veličanstvo generalni sekretar. Što reče jedan beogradski novinar istočne provenijencije, radujući se Putinovoj eri: Rusiji je potreban ili car ili gensek, i da se zove Koba Grozni Visarionovič Romanov. Volođa Putin se, izgleda, složio s njim.

Dolgorukati knjaz

Kad čovek dođe do zidina Kremlja, ne može da se izbavi od istorije Rusije. Još od vremena borbe protiv Tatara, kada je utvrđenje Kremlj sagradio knez Dolgorukov. Njegovo prezime preuzeli su kao profesiju razni tajkuni od Moskve do Vladivostoka i opustošili majčicu Rusiju "do koske". Sada je, čujem, Putin povratio ugled Kremlja i napunio državnu riznicu, odbijajući svaku pomoć Svetske banke. Tada nisam sanjao da će neki Rus da brani naše Kosovo.

Sanjao sam nešto drugo. Moj poznanik Semjon, student istorije, a tada kelner u Pres centru, pričao mi je o nekom starom proročanstvu iz Kremlja, još iz 18. veka, da će, ako se Sloveni slože, svetom vladati ovi narodi, i to u sreći i bogatstvu. Nemoguća misija, jasno mi je sada, ali lepo zvuči.

Moskva je, zaista, čudesan grad, koji odiše tim proročanstvom. Čak su i komunisti to shvatili i 1918. mu vratili status prestonice, koji je od početka 18. veka uživao Sankt Peterburg. Pa se ja, kao ortodoksni Čarapan, nadam da će se i Srbi dozvati pameti i prestonicu premestiti iz Beograda u Kruševac. Možda će nam tada krenuti.

Drugi put sam bio u Moskvi kada je Gari Kasparov osvojio titulu svetkog prvaka u šahu. Jedan Crnogorac imenom Ratko, fotoreporter za šah i džudo, upriličio mi je ekskluzivni intervju sa šampionom, i to samo nekoliko dana po osvajanju titule. Ugovorio je to preko Garijeve majke Klare kod koje je imao prolaz, bogzna kako.

Nije mi se dopao taj Hari Vajnštajn, kako je Garijevo pravo ime, i koji je pola Jevrejin pola Jermenin. Doduše, to je dobitna kombinacija, ali mi je smetao njegov inteligentan pogled, kombinovan sa viškom ambicije. Izgleda da sam bio u pravu: evo ga sada protiv Putina, želi da bude kalif umesto kalifa. Da i ne govorim koliko se ulagivao Hrvatima devedestih godina, što mu je bio veliki minus kod mene. A tih dana je i u Moskvi vladao minus, pa je moj kolega foto-reporter morao da duva u svoj nikon, kako bi na Crvenom trgu uspeo da škljocne jednu poznatu rusku glumicu, sa kojom sam imao intervju. Smrzao se elektronski Japanac na ruskoj zimi. U gradu Moskvi, gde je zabeležena najniža temperatura minus 45 Celzijusa. Ne znam šta bi tamo tražile naše toplane, za koje je i plus pet katastrofa.

Ali zato i njih tamo i nas ovde greju vatreni govori političara, posebno u predizbornoj fazi. Kad ih čovek sluša svi Rusi će biti kao Roman Abramovič, a svi Srbi kao Mišković.

Već dugo nisam bio u Moskvi, dakle Rusiji, ali kažu mi da je tamo zapad. Nema više kamiona kroz centar i redova za meso. Voze se najluksuzniji automobili, najbolji svetski butici i molovi su tamo, fudbaleri i košarkaši odlaze tamo u pečalbu. Samo Vladimir Iljič leži u zidinama Kremlja gladi jareću bradicu, vrti glavom i nešto mrmlja. Ni tada ga nisam dobro razumeo, a kako bih tek sada.
 

Knjigu ilustrovao Špiro Radulović